Шта смо постали? :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Тужно и ружно

Аутобус на линији 48, Панчевачки мост-Миљаковац 3 се приближава Славији. На успутним станицама је ушао покоји путник. Преподневно време, без гужви. Места за седење више нема. На стајалишту код Карађорђевог парка улази њих десетак. Међу њима и њих двоје, она и он. Седамдесетогодишњаци. У црнини. Она једва хода. Болесна, види се. Он носи велику торбу. Улазе у аутобус или покушавају да уђу на задња врата. Он јој помаже, али не може сам. Помаже му једна путница. Чим су ушли тридесетогодишња путница уступа место баки и помаже јој да се што удобније смести на седиште. Он јој захваљује. Каже да је бака тешко болесна, да је дуго лежала на Онколошком институту и да је имала врло тешку операцију. Говори ијекавштином, тврдом, личком. Торбу спушта на под. Истог тренутка се чује оштар глас набилдованог, нуларицом ошипаног, младића:
-   Еј, пази мало. Спустио си торбу на моје ноге. Испрљаћеш ми патике.
-   Извини сине – правда се старац- није прљава, неће те испрљати.
-   Чујеш ли ти шта сам ти рекао. Помери то ђубре са мојих ногу. Иначе добићеш батине – наставља набилдовани.
-   Ради шта хоћеш, сине, али ја немам где да је померим. Ако ти смета, помери се ти мало и све ће бити уреду.
Одједном се чује страховит шамар. Путници се окрећу ка задњој платформи и гледају без речи. Мук. И старац занемео. Не може да схвати шта га је снашло. Ћути он, ћути аутобус. Само путница која је уступила место баки пита набилдованог зашто је ошамарио човека кад му ништа није урадио. Набилдовани је упозорава да ћути, јер ће у супротном и она добити батине. После неког времена и старац пита набилдованог зашто га је ошамарио.
-   Рекао сам ти да помериш ту прљаву торбу што даље од мене – одговара набусито набилдовани.
-   Али где, ту никоме не смета – правда се старац – и ниси требао због тога да ме ошамариш.
-   Мени смета – каже набилдовани – зато је помери, иначе ћеш добити батине.
-   Добићеш батине, је л' да сине? Батине. Еееех, мој сине, мој сине, лако је претити батинама овако старом и изнемоглом човеку, али те ја питам, зашто, зашто батине? Реци ми.
Старац почиње да плаче, тресе се од плача. Рида. У аутобусу и даље мук. Чује се само како га бака теши тихим гласом и каже:
-   Дођи овамо. Немој да плачеш, молим те. Било па прошло. Смири се. Дај ми руку. Заборави торбу. У њој су ионако само моје прљаве ствари из болнице. Можеш и да је бациш. Ошамарио те, па шта? Проћи ће то. А уосталом шта је један шамар према животу? Ништа, ама баш ништа. Зато немој да плачеш, ко Бога те молим. Нисмо сами. Видиш да нас људи гледају. Срамота је да плаче човек у твојим годинама. Плакаћемо кад стигнемо кући. Зато престани, преклињем те.
А онда се крсти и као за себе каже:
- Ошамарио, ошамарио...Где смо ми то дошли?
А старац као да не чује баку и даље плаче и понавља:
- Али зашто, зашто ме је ошамарио?

48 граби ка последњој станици. У тишини коју нарушава само плач старца и тихи јецаји путнице која је уступила место баки да седне. Остали путници гледају кроз прозор. Траже одговор на оно што немамо или смо га изгубили на путу који идемо.

Миодраг Павловић

Политика, 11.V 2012.