cigarete su gore od marihuane,zapravo cigarete su legalizovana droga

Nemate vi pojma! Ganja je super jednom nedeljno, u tv, PES2008, zenu itd....
Bob is still alive!!!!!!!!!

Kako se postaje narkoman?


       Lako. Previše lako. Neosetno. Sklizne se lagano bez svesti o težini pada. Iz radoznalosti, želje da se bude kao drugi, da se ne razlijuje, da se ne odskace. Drugi ostavljaju utisak takve slobode da sami sebi izgledate ništavni i neslobodni. Tako obicni, tako željni svega, tako nemoci. Potrebno vam je da se bar za trenutak osetite dobro, da nekome pripadate, makar njima. Ucinilo vam se da vas kod kuce ne razumeju, da za vas nemaju vremena, ucinilo vam se da je svet surov i bezosecajan (neka je sve istina, ali sigurno ništa nece biti bolje, osim za trenutak u svesti jednog narkomana više). Ko su ti ljudi, cija su to deca što se drogiraju? (Naša nisu, ne, naša sigurno nisu.) Kakvi su njihovi roditelji i da li zaista oni (kažu, više majke) proizvode narkomane svojom tako nerazumnom i bolesnom ljubavlju u kojoj nema ni pouke ni vaspitanja ni saveta, vec samo popustljivosti, i poricanja neprijatne istine?
       Da li je narkomanija bolest? Ako jeste, gde je tu krivica roditelja? Ili su narkomani izopacene beskarakterne osobe koje su same krive za svoju sudbinu? Savremena nauka kaže da narkomanije jeste bolest, bolest mozga. Jer kada se jednom uzme droga, mozak ce odreagovati procesima koji su za njega normalni, koji su predvidivi i koji vode u zavisnost. Grada ljudskog mozga je takva da je njegova reakcija i stvaranje zavisnosti na drogu predvidiva. Ona se može ocekivati. Zašto je to tako?
       U mozgu svih životinja, pa i ljudskom, postoje centri koji prepoznaju i nagraduju ponašanja jedinke koja su korisna za opstanak. Prijatna osecanja osmišljena su kao nagrada koja obezbeduje ponavljanje ispravnog ponašanja. Tako je sve ono što doprinosi opstanku povezano sa osecajem prijatnosti. Zadovoljenje gladi, žedi, seksualnog nagona, maženja, akcije sa ciljem opstanka, mozak nagraduje prijatnošcu. Isti mehanizmi nagradivanja iskorišceni su za ucenje, vaspitanje, dresuru životinja. Prirodnim putem izazvano osecanje prijatnosti, posledica je aktivacije nervnih puteva u sistemu za nagradivanje u mozgu. Kako to mozak radi? Tako što proizvodi sopstvene supstance, slicne opijatima, ali strogo kontroliše kolicinu proizvedenog užitka i odsustva bola. Ove supstance nazvane su endorfini. Sve je uredeno, izbalansirano, svrsishodno. Endorfini se vezuju za receptore na celijama mozga i aktiviraju centre za zadovoljstvo, oslobadanjem neurotransmitera dopamina, u odredenim delovima mozga (nucleus accumbens i prefrontalni korteks). Pri tom se ima snažan doživljaj prijatnosti. Endorfin se zakljucava u receptor kao kljuc u bravu.
       Priroda veruje da je bezbedna, ima kljuc koji otkljucava zadovoljstvo. Kontroliše ga i dozira. Samo za važne stvari, samo za održanje vrste. Droga je kao provalnik sa kalauzom, koji otkljucava sve naše sigurnosne brave. Nema ukljucenja alarma, nema odbrane, nema intervencije obezbedenja. Deluje da je sve u redu. Kao da je priroda licno otkljucala mehanizme nagradivanja. A onda, odjednom, sve odbrane padaju. Kontrole više nema. Provalnik je unutra i jasno nam je da nas ne ceka ništa dobro.
       Droga se vezala umesto endorfina za receptore koji su namenjeni višem cilju, opstanku, i privremeno izaziva isto zadovoljstvo. Pri tom radi upravo suprotno od onoga za šta postoji. Jer vodi u propadanje i smrt, a ne služi opstanku. Sve je velika prevara mozga. Na racun njegovog sopstvenog sistema obezbedenja. Sve je toliko pogrešno, da ce pacovi, kojima je jednom ubrizgana droga, u situaciji kada mogu da biraju, izabrati polugu za drogu umesto hrane i vode, i do smrti stimulisati moždane centre koji pružaju nezasluženu nagradu.
       Isto tako narkomani žrtvuju sve što im je važno, posao, porodicu, dom u potrazi za drogom. Kada se dospe u stanje zavisnosti to je sigurno bolest. Zavisnost je bolest koja menja mozak, izaziva promenu ponašanja, prisilno uzimanje droge, brisanje svih drugih prioriteta, svih pravila, svih obecanja. Ovaj stav ne znaci da zavisnici nisu u stanju da prestanu sa uzimanjem, vec samo da je to teško, da zahteva lecenje i krupne promene u nacinu života i navikama.
       Jedan od vodecih americkih strucnjaka za lecenje zavisnosti, poredi je sa srcanim bolestima, koje takode zahtevaju velike promene u nacinu života. Sa zavisnicima je slicno. Ne treba da ih krivimo zbog njihove bolesti, ali moramo da postavima nova pravila i da im nametnemo odgovornost u procesu lecenja. Za one koji su vec u zacaranom krugu. Ali naše najvažnije delovanje treba usmeriti na korak pre. Na sprecavanje nastanka zavisnosti, a ne samo lecenje narkomana. Kako? E, to vec nije tako lako kao skliznuti u narkomaniju. Treba da volimo i vaspitavamo svoju decu, da postavljamo granice, da pružamo primere. Treba da sa našom decom razgovaramo. O svemu pa i o narkomaniji. Oni treba da znaju, da je skoro nemoguce da se snagom volje odupru hemiji mozga. Kada se krug uspostavi dalje je predvidivo. Ne treba poceti, ili treba što pre prestati. Sve ostalo je pogrešno i pretvara nas u pacove koji pritiskaju polugicu za još droge.

   
@ dr. ljiljana Vujotic

svaka cast za text..poucan 300 na sat.ali odg na topic..hm,za narkomana smatram onog ili onu kome je droga-bila to gandza ili kox,predstavljaju nacin zivota i bez cega ne mogu da funkcionisu normalno..svaka cast za topic

pod pojmom narkoman podrazumevam zavisnike od tezih droga kao sto su dop, ekseri, spid itd

Dr Zoran Milivojevic psihoterapeut i autor knjige "Igre koje igraju narkomani"
Trenutak kada roditelj sazna da se njegovo dete drogira uvek je veoma dramatican i po pravilu izaziva osecanje krivice


       Dr Zoran Milivojevic psihoterapeut, supervizor i edukator Medunarodnog udruženja za transakcionu analizu,  objašnjava šta je uopšte transakciona analiza, ciji je osnivac Erik Bern, autor cuvene knige "Koju igru igraš".

       Upravo zbog toga što se bavi igrama, naš poznati strucnjak, dr Zoran Milivojevic, je primenio metod transakcione analize na populaciju narkomana, ali i svih onih koji su na bilo koji nacin ukljuceni u problem uzimanja droga.
       To je i tema njegove knjige Igre koje igraju naromani.
       Svedok: Šta je uopšte transakciona analiza kao terapeutski pristup?
       Zoran Milivojevic: Transakciona analiza je savremena psihološka teorija koja u fokusu svog proucavanja ima transakcije. Pod transakcijom podrazumevamo razmenu poruka izmedu dve osobe: prva osoba upucuje poruku koja je akcija, druga odgovara svojom porukom, reakcijom, a to sve cini transakciju. Na ovaj nacin transakciona analiza je doprinela boljem razumevanju ljudske komunikacije, a posebno svojim proucavanjem tipicnih serija transakcija. Tako, na primer, postoje serije transakcija koje zovemo rituali, a u kojima oba ucesnika komunikacije tacno znaju kako ce komunikacija da izgleda.

       S: Kako to izgleda?
       Z.M: U rituale spada, na primer, razmena pozdrava u kojima jedna osoba pita: „Zdravo. Kako si?“, a druga osoba odgovara da je dobro, iako se uopšte tako ne oseca. Posebno su zanimljive takve serije transakcija koje se nazivaju igre. U igre ubrajamo razlicite manipulativne igre u kojima jedan ucestnik komunikacije ima neki skriveni cilj i pokušava da „izmuva“ drugu stranu kako bi ostvario svoj cilj i drugoga prevario i iskoristio. Pored manipulativnih igara postoje i nesvesne igre, ili igre obrta, u kojima i onaj ko je zapoceo igru postaje obavezna žtrva svoje igre.

       S:Koje igre igraju zavisni od droga, a koje ljudi oko njih?
       Z.M: Ljudi koji uzimaju droge, pogotovu opijate, postaju zavisni od tih droga tako da ih u životu samo zanima kako da dodu do droge. U tom smislu oni druge ljude vide samo kao sredstvo koje im može omoguciti da dodu do droge. Iako su neki zavisnici od opijata pravi razbojnici koji na nasilan nacin dolaze do novca, robe ili same droge, vecina zavisnih koristi suptilne psihološke manipulacije kako bi došli do droge.

       S: Zavisnici od droge - manipulatori?
       Z.M: Oni koriste svu svoju inteligenciju i kreativnost da bi došli do novca i robe, a samim tim i do droge. Zbog toga postoji velika lista razlicitih manipulativnih igara koje zavisnici kao pravi igraci igraju protiv bilo koga drugoga ko im može omoguciti još jedan fiks.

       S: Kakve igre igraju?
       Z.M: Kada su u pitanju igre koje igraju zavisnici od droge, tada ih delimo na spoljašnje i unutrašnje, u zavisnosti da li ih zavisnik igra protiv nekoga ko nije uzimalac droge ili protiv nekoga ko i sam uzima droge i pripada subkulturi uzimalaca droge.

       S: Takve igre "ne igraju" samo zavisnici?
       Z.M: Naravno. Pored velikog broja ovih igara – koje su detaljno opisanje u knjizi Igre koje igraju narkomani koju je izdao novosadski Psihopolis – postoje i igre koje igraju oni koji ne uzimaju droge. U te igre ubrajamo razlicite igre koje igraju policajci (nekoliko policajaca je osudeno zbog umešanosti u trgovinu drogama), ali i sami terapeuti. Jedna od igara koja se igra protiv razlicitih terapeuta je igra „Onaj doktor, ono dubre“, jer postoji citav niz traceva, diskvalifikujucih pricica protiv doslovno svakog terapeuta ili doktora koji se usudio da se bavi ovom problematikom.

       S: Ko je sve "u igri" i ko lansira sve to?
       Z.M: Glavni generator ove igre su sami zavisnici i njihovi roditelji koji su razocarani tretmanom od koga su nerealno ocekivali. Tragicno je kada ovu igru igraju terapeuti, jedni protiv drugih, vodeni profesionalnom sujetom i uverenjem da je samo njihov nacin lecenja onaj pravi.

       S: Koje igre igraju terapeuti, roditelji, policija?
       Z. M.:Posebno bih istakao igre koje igraju roditelji. Trenutak kada roditelj saznaje da se njegovo dete drogira je uvek veoma dramatican i po pravilu je pracen osecanjem krivice. Gotovo svi roditelji se pitaju gde su pogrešili i osecaju se odgovorni za vaspitni propust koji je, po njihovom mišljenju, doveo do toga da se njihovo dete drogira. Upravo je ovo osecanje krivice glavni razlog što i roditelji ulaze u razlicite igre. Oni istovremeno pokušavaju da pomognu svom detetu, ali ga i nesvesno potkrepljuju u njegovom drogiranju.

       S: Hocete da kažete, podržavaju dete da se drogira?
       Z.M: Povremeno srecemo slucajeve roditelja koji u strahu da ce im dete postati kriminalac, postaju dobavljaci svom detetu, odlazeci da umesto njega kupe drogu od kriminalaca. To je tipicna prica o tome kako iz dobre namere nastaju rdave posledice. Takav roditelj ne pomaže svom detetu, vec je ušao u ulogu spasioca, koji nesvesno podstice drogiranje.

      S:Ko je Spasilac, ko Progonilac, a ko Žrtva?
       Z. M: Jedan od nacina posmatranja igre je da se gledaju kroz tri osnovne uloge koje omogucuju dinamiku. Tipicno se smatra da je dete žrtva droge, odnosno loših ljudi koji su ga naterali da uzima drogu, kojima se pripisuje uloga progonioca. Žrtva je nemocna da se zaštiti ili odupre. Tada na scenu stupa treca uloga, a to je uloga spasioca koji pokušava ili da proganja progonioca, ili da spasi žrtvu. Medutim, kako je igra u pitanju, onda nastupa obrt, tako da igraci zamene mesta. Tako sada nekadašnja žrtva postaje progonilac, a spasilac postaje žrtva.

       S: Otkud takav obrt?
       Z.M: Na primer, u igri „Daj mi u krizi sam!“ narkoman moli roditelja da mu da novac za drogu jer je u velikom bolu od krize (žrtva poziva spasioca). Roditelj to nekoliko puta cini, ali kada konacno odbije da to ucini, tada taj isti narkoman postaje nasilan do svog roditelja i doslovno uz batine, otima novac ili robu.

       S:Ako ste u igri kako da iz nje izadete?
       Z. M.:Svet zavisnih od droga je veoma prljav svetu, pun razlicitih prevara, manipulacija, ucena i direktnog nasilja. Jezikom transakcione analize možemo reci da je ovaj svet kontaminiran razlicitim igrama. Upravo je saznanje o tome da postoje igre, da su to tipicni obrasci komunikacije koji se ponavljaju u interakciji razlicitih ljudi, razlicitih uzrasta, staleža i u razlicitim lokacijama, omogucuje da se smanji jedna opšta naivnost koja je karakteristicna za ovo podrucje. Ucenje o igrama omogucuje da se uci na osnovu tudeg iskustva. Na taj nacin ljudi mogu da posumnjaju da je igra u pitanju, da se u bilo kojoj fazi igre povuku i zaštite, da ne dozvole da budu izmanipulisani i prevareni. Kada su u pitanju sami zavisnici od droga, tada su lecenje i rehabilitacija jedini nacin da prekinu sa svim ovim igrama na koje ih motiviše želja za drogom.

       S:Ako niste u igri kako da u nju i ne udete?
       Z. M.:Prepoznavanje manipulacija, psiholoških „mamaca“ ili „udica“ je dobar nacin da se izbegne ulazak u igru. Tu prvenstveno mislim na mlade koji mogu biti žrtva igre „Navlacenje“ u kojoj je cilj druga navuci na drogu i od toga ostvariti neku dobit. Nekada onaj ko nudi drogu to cini zato što zaista veruje da cini dobru stvar. Recimo, neki mladi ljudi koji su tek poceli s uzimanjem droga pokušavaju da „normalizuju“ svoje uzimanje tako što medu ljudima s kojima se druže povecavaju krug uzimalaca kako bi uzimanje postalo nešto što je statisticki normalno u njihovoj grupi. Naravno, postoje i ljudi s jasnim koristoljubivim motivima, koje dobro skrivaju. Nekada je „Navlacenje“ deo prave marketinške strategije kojom se širi krug potrošaca, cesto u stilu onoga što se zove mrežni marketing.

      S:Kako da pomognete, a da ne postanete Spasilac koji je predodreden da postane Žrtva? Kako da pomognete, a da ne postanete Progonilac?
       Z.M: Postoji razlika izmedu pomaganja i spašavanja. Dok je pomaganje ono što zaista vodi ka pozitivnom ishodu, spašavanje je igra. Glavni kriterijum je želja osobe koja je zavisna da primi pomoc. Mnogi roditelji su ocajni kada shvate da ni jedna ustanova nece da se bavi takozvanim prisilnim lecenjem. Sve ustanove koje pomažu zavisnima od droga to cine iskljucivo onda kada osoba koja je zavisna to od njih sama zatraži.

      S: Ipak, imamo pokušaja i "prisilnog izlecenja"?
       Z.M: Povremeno se neki roditelji, braca ili bracni partneri odlucuju da na silu „izlece“ odredenu osobu. To je veoma mukotrpan proces u kojem otkrivaju da su se iz spasioca transformisali u progonioca koji primenjuje zatvorske metode. Na žalost, veoma cesto bez ikakvog dugotrajnijeg pozitivnog efekta.

      S: Ima li tu uopšte spasa?
       Z.M: Poznavanje tipicnih igara omogucuje da se zauzme racionalna pozicija, da se potezima koje u svojoj igri vuce igrac suprotstave odredenim kontrapotezima kojima izbegavaju da budu uvuceni u igru. Jedno tako je moguce pomoci drugoj osobi, ali ta pomoc po pravilu nije trenutna, vec je usmerena na to da osoba postepeno uvidi svoju poziciju i da poželi promenu.

Сведок

Osoba kojoj se ceo svet svodi na način kako doći do droge. Osobe koje su svaki dan posvećene pronalaženju "blaga", jer nemogu da funkcionišu bez istog.
Zapostavljanje porodice, voljene osobe, posla, škole, društva, nezainteresovanost za bilo šta što nema veze sa dopom.
Čast izuzecima...rekreativne herbmane ne računam tu, jer to nije njihov fazon, oni uzimaju weed samo ponekad, bez kriziranja i ostalih posledica gorenavedenih.
Te osobe treba na neki način lečiti i podržavati ih ukoliko se odluče da se "skinu", a nikako osuđivati, jer u svet droge se ne ulazi samo iz radoznalosti (možda samo na početku), kasnije je to beg iz stvarnosti i način funkcionisanja, dok traje...

u svetu droge najlakše sa lekarskom pomoćom stići, a što je strašnije i ostati tamo. A u tome pomažu i policajci i birokrati. Oni imaju taj stav da mene ne boli, al tebe mogu da ucenjujem da uradeš neke stvari...

Droge ne samo da privremeno menjaju percepciju nego uzrokuju osim zavisnosti i druga psihička oboljenja. Recimo šizofreniju, paranoju, manije. Nema rekreativnog uzimanja droge jer ne postoji pouzdan kriterium procene kad će se nekome pobrkati sinapse pod delovanjem narkotika. To se dešava i potpuno nezavisno od zavisnosti.

a sta podrazumevas pod drogu.... ako ce mo tako onda su alkohol,kafa,cigare droge i mogu prouzrokovati sve to