Пијем кафу, прву

Upravo sam prebio komarca na mrtvo ime. Probo sam krvnika čačkalicama na 6 mesta i zakucao ga na okno prozora da visi tako razapet ko Isus. Njegova braća i sestre komarci/komarkinje, okupili se oko njega, žale ga, plaču, zavijaju, sline... misle da je baja mrtav. Al trik je u tome što je krvopija još uvek živ. Za 5 minuta palim svetlo u sobi (da se sisači krvi razlete kud-koji mili moji), a onda ću razapetog da šteknem u fioku, tamo ću da ga mazim, pazim i negujem sve dok ponovo ne bude bio čio i veseo, baš ko juče. Kad ga ja za 3 dana budem ozdravio, mali ima da trči na 100m ko Karl Luis nekad, to jest leti ko Sergej Bubka, nekad. Ovi komarci i komarkinje, što sad šatro za njim sline (a nisu bili tu da pomognu bratu u nevolji kad sam ga nabadao), ima se čude kako je ovaj živ, i misliće da je vaskrso, baš ko Isus nekada. Postaće njegovi sledbenici i veličaće ga do nebesa, mene će kuditi i mrziti do kraja ovog sveta, al samo baja i ja znaćemo tu tajnu, da sve smo to učinili kako bi stvorili najnoviju komarc-veru koja će se zvati Komarcoslavlje.

I? Šta radim? Pa čekam da uđem u komarcoudžbenike kao lik koji je ubio njihovog mesiju, ili boga, u zavisnosti od toga šta baja želi da bude sutradan, kad ga vaskrsnem. I to sve radim samo zato što će te knjigice pisati oni koji nisu bili živi danas, već se rodili kasnije, tamo će oni mnogo više pisati o meni (u pežorativnom smislu, fakat, ali će ipak pisati) no o njihovom mesiji/bogu. Ja ću, dakleM, biti glavni lik tog romana, a ovaj mučenik tek sporedni, jer, takvi su ti ljudi... ups! mislim komarci. I sad eto, čekam.

Ou, gaš, maj brejn iz fakt ap! Šud aj bles majself?