Nedavno sam u familiji imao priliku da korak po korak gledam nastajanje i napredovanje demencije do tačke kada čovjek jednostvno izgubi sve atribute ljudskosti. Moja razmišljanja su išla u pravcu traženja odgovora na pitanje iz naslova teme ali se rodilo još pitanja. Šta od ljudskosti posjeduju osobe rođene sa teškim psiho-fizičkim oštećenjima (Daunov sindrom i ostale genske anomalije). Da li je samosvjesnost nužna ili ne? Šta biva sa "dušom" kod takvih osoba? Nadam se da sam se izrazio na pravi način,  trudio sam se da iskažem samo srž nekih mojih dilema.

To je kao pitanje u kom trenutku svest ulazi u vozilo. Izgleda da telo poput upaljenog auta ceka na svog vozaca. A onda krene voznja koju zovemo zivot. Mislim da telo ne moze dugo bez svesti da opstane tako da kod simptoma bolesti koje si spomenuo svest mora da je 'tu', samo, eto, luta nekim tajnim hodnicima..

Moja baba je uvek govorila:"Gospode, samo me ostavi u pamet!"
To bi otprilike bio i moj odgovor...telo bez razuma, telo koje nema moć nad pokretima, disanjem...to više nije čovek.

To nas onda vodi do zaključka da je ono što zovemo "dušom" nemogućno bez "hardvera".

Jedno bez drugog ne vrede ništa.U tome i jeste ranjivost, ali i savršenstvo čoveka.

Dusa ... dusa postoji kod tih ljudi... samo ne mogu da je artikulisu kao sto to mi radimo...

Pa to i kažem..postoji, ali bez one druge polovine ostaje talac tela.

Ako tačno tumačim učenja većine religija, poslije smrti, na nebo nosimo tu dušu koja je  ustvari naša nematerijalna projekcija, dakle, nosimo svoje uspomene, rasuđivanja, praktično čitavu svoju ličnost. Šta na primjer, oboljeli od Dauna nose?

Moje ubjeđenje je da osobe koje zive u komi, u nesvijenim stanjima, retardirani, umobolni itd. da su i dalje ZIVI. Oni zive u nekim svojim svijetovima, otudjeni od ralnosti. Ali snazno crpe emocije, pa se prema njima treba posebno pazljivo odnositi. Oni nisu svijesni svog okruzenja i zakona realnosti ali duboko u sebi imaju svoj san koji zive i koji je za njih citav svijet za koji znaju.

Imala sam prijateljicu sa autističnim detetom.Volela bih da sam mogla samo na minut da vidim svet očima tog deteta koje je iznimno inteligentno, čist genije koji ne razlikuje boje, ne ume da pokaže emocije, ima strah od ljudi, a ipak se bez trunčice oklevanja otrgla roditeljima iz ruku i istrčala pred autobus da spase kuče.
Ko zna u kakvom svetu ona živi..možda je to najsličnije nekom stanju kome, a opet u svesnom stanju.