Jes vido!? 


Vidim ja da drvim ovde bzvz. Hellooooooooooooo.... Jur mising d pojnt.
Stik tu wat Ra sez...

E pa Deki citiracu ti recenicu Australisjkih Aboridzina - cisto da ti malo pojacam to sto citiras od RA

We are all visitors to this time, this place. We are just passing through. Our purpose here is to observe, to learn, to grow, to love... and then we return home.

...u svijet Ideja. 

Uh, uh...
Tri strane postova i desetak ljudi, i svi će oni sada da me mrze...
Ali kad' se mora, mora se...

Duša ne postoji.

To je simplističko, eskapističko, religiozno-duhovno objašnjenje kompleksnog stanja koje nastaje u našem mozgu usled neverovatno složenog procesa formiranja misli, odluka, komunikacije izmedju moždanih ćelija, putovanja informacija kroz njih...

Neko je ovde napravio poredjenje kako je telo hardware a "duša" software.
Medjutim nije duša to što pokreće ljude već električni impulsi koji jure našim mozgovima, slično kao i kod kompjutera.
Mi kod kompjutera vidimo kompleksne programe, a kod ljudi kompleksne odluke, i stoga možemo da pomislimo da tu postoji Nešto Veliko i Tajno, ali u stvari sve se svodi na 0 i 1 koje kolaju po elektronskim i/ili biološkim kolima...

Odluke koje donosimo nisu posledica nekog naredjenja koje vam duša pošalje, već su spoj nebrojenih informacija koje kolaju kroz nas. Naša lična sećanja, instikti (koji predstavljaju vrstu dugotrajnog pamćenja čitave vrste), podaci koje prikupljamo našim čulima iz okoline ali i iz naših tela, strujanje biohemijskih molekula kroz naš krvotok i organe... sve to utiče da do odredjene odluke dodje.

Zato kada učinite nešto dobro ili loše, nemojte da hvalite ili da se žalite na svoju dušu. Već prihvatite kao činjenicu da je vaše telo, vaš um, učinio to usled okidanja stotina, hiljada, miliona malih "okidača" koji su doveli do akcije.

Takav način razmišljanja ne umanjuje vašu odgovornost za vaše postupke, već je upravo povećava, jer ako verujete u dušu vi odgovornost prebacujete na nešto nevidljivo, nepostojeće i govorite "I didn't do it. My soul was corrupted."

Stoga na ljude treba gledati kao na kompleksne biološke mašine.
Svaka romantizacija nas samih, i naših pobuda, samo će nas udaljiti od pravog razumevanja naših tela, načina na koje se odluke donose, i snošenja odgovornosti za njih.

........

Vi vidite bebu koja pruža ruke ka majci i kažete "Duša postoji i kod sasvim male dece..." a ja kažem to su biologija i evolucija dovele do toga da potomak instiktivno oseća ko mu je prijatelj, roditelj, i odakle dolazi hrana i zaštita...

Vi vidite da se dvoje ljudi voli, i vi kažete "To su se našle srodne duše..." a ja kažem da je došlo do prepoznavanja (na nesvesnom nivou) kompatibilnih partnera. Njihove unutrašnje biologije, kao i čitav skup koji čine telo, um, razum, prepoznali su u onom drugom biće sa kojim mogu da budu srećni (tj. da njihove potrebe budu ispunjene) i bezbedni.

..........

Ljudima treba pomagati, lečiti ih, podučavati ih, bez obzira ko su i kakvim sposobnostima raspolažu ili kakvi ih defekti muče. Tu nema ničeg mističnog i duhovnog, već je to usled toga što smo mi kao društvena bića biološki uslovljeni da se tako ponašamo. To je refleks kao i štucanje...

Ti indigenous peoples, bez obzira sa kog dela planete su, definitivno imaju pojma o tome ko su, sta ce ovde, i kuda idu...

@Miles

Mi te volimo, bre...
In Lak'ech Ala K'in

Ma, volim i ja vas.
 

Miles, welcome to the Dark side...

Imala sam lično iskustvo sa alchajmerovcem kroz sve faze ove mentalno degradirajuće bolesti. Čovekom koji je imao visok IQ, ogromno obrazovanje, izvrsno radno iskustvo i životnu energiju. A onda je mozak počeo da se raspada i suši pa su se pojavljivale različite faze. Prvo depresivnost zbog svesti da mu se razvija bolest. Onda pojačanje seksualnog nagona i raznih drugih sladostrašća kod inače ranije vrlo asketskog čoveka. Upadanja u tripove kao kod jako naduvanog čoveka sa muzičko-ritmičkim petljama. Pa pojačanje agresivnosti i gubitak osećanja za odgovornost i posledice. Međutim svi ti impulsi bili su samo jako pojačane osobine koje su već postojale kod njega dok se razum gubio.

Ipak koliko god degradiranog mizga duša se nije menjala. Ona je u kratkim uzletima koncentracije, izuzetnim momentima lucidnosti bila uvek ona ista. Iste je ljude voleo, na iste načine rangirao, iste stvari su ga motivisale ili demotivisale. Moje uverenje je da duša predstavlja jedan sistem koji se u takvom organizmu ipak ne menja i do poslednjeg momenta ostaje zarobljen kao podatci u pokvarenom hard disku. I verujem da je smrt tela korak u oslobađanju duše koja nastavlja da živi u sasvim novoj, energetskoj formi ne sputana prostor-vremenom onakvim kakav poznajemo mi.

Ne znam za one koji su rođeni sa umanjenim mentalnim sposobnostima, kako se kod njih duša formira. Ali verujem da je i tu slično.

A u cemu je sustinska (ne funkcionalna) razlika izmedju mozga i malog prsta desne noge?

Coveka cini covekom samo ono sto ga razlikuje od ostalih vrsta zivota. Ne postoje ljudi koji "nemaju ljudske atribute". Naravno da samosvestnost nije nuzna da bi postojao zivot. Dusa jeste zivot ili osecaj prisutnosti.
Izraz "dusevna bolest" je bolest duha a ne duse, dusa/zivot ili postoji ili ne a duh je ili duh istine/stvarnosti
ili duh neistine/nestvranosti, treceg nema, i taj duh neistine/nestvarnosti nazivamo bolesnim.