Šta je emocionalna inteligencija? :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

Umemo li da „pročitamo“ osećanja?

Emocionalna pismenost - sposobnost prepoznavanja svoje i tuđe tuge, ljutnje, straha, sreće, krivice... Psiholog i psihoterapeut Maja Stoparić, za „Život plus“, objašnjava kako da naučimo da „pročitamo“ svoja i tuđa osećanja.

Ponekad se požalimo da smo nervozni, ali ne kažemo koja emocija stoji iza toga. Da li smo uznemireni zbog toga što strahujemo zbog predstojećeg ispita, ljubavnog susreta, nekog gubitka? Dok ne otkrijemo pravi uzrok nervoze, brecamo se na drage ljude ili posežemo za lekovima da bismo ublažili nervozu. A sve bi bilo lakše kada bismo pravim imenom nazvali emociju zbog koje smo postali nervozni. No, to je često lakše reći nego učiniti, jer i emocije se uče i to, čini se, do poslednjeg daha. Psiholog i psihoterapeut Maja Stoparić, za „Život plus“, objašnjava kako da naučimo da „pročitamo“ svoja i tuđa osećanja.

- Kada smo emocionalno pismeni to znači da umemo da prepoznamo da imamo emociju i da znamo da kažemo da li je to tuga, ljutnja, strah, odnosno da znamo da je imenujemo. Ako osoba zna da je ljuta onda je pitanje u kojoj je situaciji ljuta, na koga i zašto. Emocije nisu nešto što nas obuzme bez naše kontrole, već su to emocionalne reakcije na događaje koji su nam važni. Zato emocije ne osećamo stalno, već ponekad. I tu je razlika između samog događaja i ličnog doživljaja. Na primer, kada nas šef iskritikuje, možemo osećati ljutnju, ali i ravnodušnost. Svakako, dobro je znati kada nešto osećamo, jer emocijama možemo i da upravljamo ako razumemo zašto ih osećamo.

Kako prepoznati emocionalno pismenu osobu?

- Ova osoba posmatra sebe, druge ljude i svet oko sebe i ima realne predstave o svemu tome. Zna da kaže šta oseća i ako je ljuta ume da prepozna koje ponašanje predstavlja problem i na koje je ljuta, kao i koje je jačine emocija. U tom slučaju ume i da jasno zahteva od partnera, prijatelja, kolega da taj neko promeni svoje ponašanje. Emocionalno nepismena osoba kaže da je nervozna, napeta ili da se grozno oseća i to vidi kao problem, pa bi htela da reši to što se loše oseća, a ne situaciju u kojoj se javlja osećanje. To često ume da radi posredstvom alkohola, lekova, cigareta.

Dakle, nisu osećanja problem, već situacija koja ih izaziva, ili naša uverenja zbog kojih su nastala ta osećanja...

- Današnji mladi imaju poteškoću sa prepoznavanjem emocija, jer mnogo toga stavljaju u folder „kul“ ili „smoren“, a ne znaju da imenuju kako se zaista osećaju u toj situaciji. Moderno je biti „kul i opušten“, ali ako to znači i distanciranost od drugih ljudi i ravnodušnost prema događanjima oko nas, to opet vodi u otuđenost. S druge strane, „smoriti se“ je cela grupa neprijatnih osećanja i može značiti da vam je dosadno, da ste umorni, tužni ili nezainteresovani. Konflikt u odnosima je nešto sasvim normalno, a emocionalno pismena osoba ume da razdvaja osobu i ponašanje. Dakle, mogu da se ljutim zato što kasniš, ali te i dalje volim i pričam sa tobom. Osobe koje ne umeju da odvoje ponašanje od osobe, ne znaju ni da spoje ljutnju i ljubav. One takođe ne razgraničavaju ni želje od sebe, pa se uvrede ako im ne ispunimo želju, a kritiku ponašanja koju im uputimo shvataju kao kritiku sebe kao osobe.

Šta su temelji tog opismenjavanja, koja su to prva „slova“ koja učimo?

- Prva slova u emocijama je najlakše učiti kada ste dete, ali je moguće i kasnije – isto kao i kod učenja drugih veština poput skijanja ili učenja jezika. No, tu leži i zamka. Roditelji uče decu emocijama, kao i tome šta deca misle o sebi tako što ih pohvaljuju, kritikuju, razgovaraju sa njima i imenuju im osećanja. Ako roditelj ne prepoznaje emocije ili ne odobrava određene emocije, dete može da napravi scenario koji će mu odrediti kasniji život. Na primer, ako je u kući bila zabranjena ljutnja zato što „nije lepo da se devojčice ljute“, onda će dete i dalje osećati ljutnju u određenim situacijama, ali će je zbog zabrane zameniti nekim drugim osećanjem koje roditelji odobravaju. To, na primer, može biti tuga, pa će ta devojčica, onda kada je logično da se ljuti, plakati. Dakle, važno je da li su roditelji uvažavali naša osećanja kada smo bili mali, jer smo u tom slučaju dobili i dozvolu da osećamo. Dakle, prvi korak je da znamo da imenujemo, a kada smo bili mali tome nas je mogla naučiti bliska osoba koja je umela da prepozna sopstvene emocije i realno sagleda sebe, druge i svet oko sebe. Kada smo odrasli imamo mnogo veći uticaj na svoj život, ali odluke koje smo doneli u predškolskom uzrastu ostaju deo naše logike.

Kakve zamke vrebaju kada osoba ne može da prepozna svoja emocionalna stanja?

- U tom slučaju osoba može stalno da „zatrpava“ svoju neprijatnost i da je rešava alkoholom, prejedanjem, cigaretama, lekovima... A to ne rešava problem, već samo smanjuje neprijatnost. Postoji i poremećaj emocionalnosti, kada osoba ništa ne oseća u važnim situacijama. Takođe, postoje i psihosomatske tegobe (stalna glavobolja, bolovi u stomaku), što je posledica potiskivanja emocija. Važno je da znamo da je svaki put kada osetimo neprijatnu emociju to znak da nismo adaptirani, da naša unutrašnja slika sveta nije u skladu sa stvarnim svetom. Normalno je da tada osećamo stres, to nas pokreće da želimo ponovo da uspostavimo adaptaciju sa svetom – promenimo posao ili možda uverenja kako drugi treba da se ponašaju prema nama na poslu. No, ukoliko ne činimo baš ništa da bismo promenili situaciju i ponovo uspostavili poremećenu ravnotežu, telo počinje da strada i nastaje psihosomatsko oboljenje.

Kako se emocionalno „opismeniti“ na poslu? Kako u partnerskim odnosima?

- Prihvatajući svoju odgovornost za to što osećamo, a i jasnim i asertivnim izražavanjem. To bi značilo reći „Meni smeta kada podigneš glas kad god pričamo o zajedničkom projektu. Imam utisak da se ljutiš, a ne znam koji je razlog za to“, umesto: „Kad god pričaš o projektu ti vičeš na mene!“ Razlika je u tome da umesto da optužimo drugu osobu, kažemo kako vidimo situaciju i kako se osećamo, a da istovremeno damo šansu drugome da razmisli o svom ponašanju. Ovo važi i za partnerske odnose.

Koje emocije su važnije, prijatne ili neprijatne?

- I jedne i druge, jer nam signaliziraju da nam je nešto važno. Ako je osećanje neprijatno onda to ukazuje da je neka naša životna vrednost ugrožena, a ako je osećanje prijatno ona je potvrđena. Što je ta životna vrednost važnija za nas, osećanje je jače, pa možemo osećati ljutnju, ali možemo biti i besni. Kada smo ljuti želimo da se svet prilagodi nama. Kod straha i tuge osećamo da je to „nešto“ jače od nas, kada se plašimo onda bismo da odemo, povučemo se, pobegnemo (sa ispita, sa sastanka sa važnom osobom ako se ne osećamo adekvatno). S druge strane, kada smo tužni, ponašamo se pasivno i prilagođavamo se situaciji, što je tipično za raskid i smrt bliske osobe. Ako se osećamo ravnodušno u situaciji u kojoj imamo problem poput otkaza, raskida, čestog konflikta u porodici, onda je to signal da nešto nije u redu sa nama, da imamo poremećaj osećajnosti. Ovde razlog može biti i zabrana određenog ili svih osećanja od strane roditelja kada smo bili mali, ali i i to da smo gledajući roditelje koji su se stalno ljutili jedno na drugo odlučili da mi to osećanje nikada sebi nećemo dozvoliti.

Kako prevladati neprijatne i što više uživati u prijatnim?

- Važno je razlikovati zdrave i korisne emocije od štetnih i iskrivljenih. Ako osoba ispravno vidi i vrednuje situaciju onda može i da promeni to što je potrebno da bi neprijatnost prestala. Možemo menjati sebe ili situaciju, ali ne i druge ljude. Klijenti dolaze na terapiju zato što imaju pogrešnu logiku koja im umanjuje kvalitet života. Ukoliko nas neko kritikuje na poslu, možemo to da shvatimo kao da smo glupi, kao da taj neko ima nešto protiv nas, kao da ništa ne vredimo, ili kao da treba da promenimo svoje ponašanje na poslu ili prema toj osobi. Takođe, ljudi ponekad „čitajući“ misli sagovornicima, ili gledajući kroz negativne „naočare“ (sve je loše i glupo, ništa nije fer, nikada neću uspeti, drugi ljudi su pokvareni), predskazujući negativno budućnost (ovo će se loše završiti, sigurno će me ostaviti), u stvari pogrešno obrađuju informacije iz realnosti i iz toga sledi njihova pogrešna emocionalna reakcija. Tu je problem – neprijatna emocija, ali kao rezultat iskrivljenja stvarnosti. Idealno bi bilo da imamo krajnje prilagodljive i optimalne emocionalne reakcije koje su uvek u skladu sa značenjem situacije i realnošću. No, većina ljudi pokazuje „sistemsku grešku“, ima neka osećanja češće nego što bi trebalo, a neka mnogo ređe ili gotovo nikada.

Kako naučiti da emocije rade za nas, a ne protiv nas?

- Prihvatajući i prijatne i neprijatne. Osim toga važno je da znamo i da kada smo u kontaktu sa svojim emocijama imamo veću šansu da prepoznamo i emocije drugih ljudi, ali je uvek dobro i da proverimo pitanjem da li je naša intuicija tačna. Tako ćemo znati i da na pravi način reagujemo i okolina će nas prepoznati kao saosećajnu i prijateljsku osobu, a imaćemo i kvalitetniji život znajući da situaciju u kojoj osećamo neprijatnost možemo da promenimo. Postoji razlika između pokazivanja osećanja u javnom svetu i intimnom svetu. Dok je u javnom neadekvatno ponašanje pokazivanje svake emocije, u intimnom svetu otvoreno pokazujemo osećanja. Ljudima koji su presocijalizovani teško je da izraze rečima osećanja kada su ona jakog intenziteta, a nesocijalizovani izražavaju prejako. Kada je, na primer, ljutnja u pitanju, ovi prvi govore tiho i kada se intenzivno ljute, a ovi drugi viču ili urlaju. Oba načina su pogrešna, jer i ljutnja ima svoje stepene i u skladu sa tim je i izražavamo. Emocije rade za nas onda kada tačno opažamo i znamo da reagujemo da osnovu njih. U toj proceni je važno i da umemo da prepoznamo da li je problem rešiv ili nerešiv. Rešive rešavamo i idemo dalje, a nerešive prihvatamo znajući da ne možemo na njih da utičemo.

Izvor: B92