@Sesirici i Silvanus,

Da se ne udubljujem previse, ali zasto zasnivate svoja razmisljanja na tome da ateizam (izvlacim iz price o Ivanu) podrazumeva odsustvo morala i samokontrole? Na stranu desavanja u romanu, samo jedan ugao iz kojeg se to moglo predstaviti, ispricati prica?

I zasto se pojam morala i samokontrole vezuje za religiju u ovoj konotaciji? Iako sam ateista, mogao bih da prihvatim zapovesti osim prve... s tim sto ih ne misitikujem i ne prihvatam mit o njihovom nastanku na nacin koji to percipira vernik. Jednostavno, to su neke vodilje za srecniji zivot svih ljudi, koje svaki covek kao ideju nosi u sebi (sad kao i pre xy godina) jedino je razlika da li se moze ziveti u skladu sa njima zbog drustvenih okolnosti (u vezi sa starijim vremenima). Zato je i uobliceno u bozji zakon, posto je to bilo verovatno jedino efektivno sredstvo u to vreme da bi se ljudi dublje zamislili i istih pridrzavali.

Takodje, moralna nacela ne odudaraju od Kantovog kategorickog imperativa ne cini drugome sto ne zelis da drugi cime tebi, itd.

a gdje si ti to vidio?

ko je rekao da Ivan ima problem samo i jedino iz razloga sto je ateista?

cini mi se,a ukoliko jesi procitao roman,da sam podrobno navela glavne osobine Ivana i da je,izmedju ostalih stvari i osobina, i ateista.

ateista ne podrazumjeva da je neko mentalnog sklopa i moralnih osobina kao taj junak iz romana,ali Ivan je,izmedju ostalih karakteristika i neko ko moralnih skrupula,makar u teoriji nema.

to sto je igrom slucaja i ateista je vec maslo prevejanog Dostojevskog

naravno,mnogo je laznih i ljudi pod pitanjem u svakom smislu,i medju onih sa mantijom...pobogu...

ali mi smo pricali o Ivanu u ovom slucaju...koji je u romanu takav kakav jeste!

prema tome,eventualno neslaganje treba biti upuceno Dostojevskom,ne Silvanusu ili meni

 Veoma mi je drago što su cesarica18, sesiric, Markos i Silvanus (ljudi koji imaju šta da kažu) došli i učestvovali u diskusiji.

Ja sam u afektu rekao da više neću pisati na ovoj temi, i da me mrzi da prevodim neke tekstove sa engleskog za ljude koji ih neće ni čitati.

Nakon što sam citirao i Junga i Jerotića, i pozivao se razne i filozofe i fizičare, i na kraju ukazivao na granice ljudskog poimanja sveta, uvek su mi odgovarali neki besni posteri, pa sam izgubio volju da pišem.

Mislim da je  cesarica18 , rekla kako sam nezahvalan i bezobrazan, jer sam nalepio neki tekst na engeskom , itd, itd. , pa sam opet u afektu rekao da će onaj ko odgovori na samo jedno od tih pitanja dobiti Nobelovu nagradu. Ona je naime krenula da čita ta pitanja, i da smišlja odgovore na njih , ali je naletela na jedno pitanje od kojeg joj se zgadio ceo tekst pa je odustala. (što me potseća na onu priču čoveka koji je krenuo da prepiliva bazen, i stigao skoro do kraja, pa kad je video da mu nedostaje snage otplivao nazad).

Bez obzira, drago mi je što sam pročitao vaše uvek inspirativne postove , pa ću ponovo postaviti pitanja koja muče ljudski rod od njegovog postanka, a na koja moderna nauka ima samo blede teorije. (ovaj put na Srpskom).

Zakljucio sam na osnovu naziva teme a zatim pominjanjem dela u kontekstu iste. Nije tema od Dostojevskom vec o ateizmu pa se ovo moze protumaciti na jedan ili drugi nacin.

Ako sam pogresio, izvinjavam se.

ja sam hiljadu puta navela da se necu svrstavati ni na jednu stranu na ovoj temi,
vec zelim da sa vama podijelim svoja neka razmisljanja o onome sto me okupira citavog zivota i da,uz pomoc vas i vaseg misljenja,zelim da dodjem do nekih odgovora,ukoliko je moguce

dakle,nemam nista protiv da cujem tudja,vjerujuca ili nevjerujuca,razmisljanja,jer me zaista i iskreno interesuju...i mislim da ovdje ima ljudi koji,bez obzira na uvjerenja,mogu i umiju nesto da kazu...

i da,nije tema o Dostojevskog,ali je on jedan od ljudi koga su mucile iste nedoumice kao i nas ,a koje je on pokusao da rijesi kroz svoje romane,pa mislim da iz tog razloga i ne lutamo od teme.

ja se nadam da nikome ne smeta sto se katkada pozivam na nekog od tragalaca za smislom u literaturi,jer su oni,evo priznajem,bolje od mene umijeli da definisu neka pitanja i nedoumice koje imam i ja

ima medju njima i ateista i vjernika i sto sta...po opredeljenju...

ja sam mozda previse u stavu: "ako je mrak,hajde da zajedno tapkamo u mraku "...prije ce biti da cemo naci neki izlaz

Jasno.
Zato i pitah ono na sto niko nije odgovorio; ako je poenta vjerovanja u boga da cinis dobro i da zavrsis u raju, zasto bi dobar ateista zavrsio u paklu i da li bi?

mislim da ne bi...

ako podjemo od pretpostavke da pravoslavni Bog ( ajde da naglasim ovo pravoslavni,jer najvise poznajem ucenje pravoslavoslavlja)...voli i trazi od nas( izmedju ostalih stvari) djela nasa...milija su mu nasa djela od nasih rijeci...nasa djela imaju onu pravu tezinu,sto je logicno...na koncu svega..."hulja lijepo zbori,a nitkovski radi"...

kazu da se ljubav njegova prema svojim kreacijama ogleda u tome sto nas on ne uslovljava,ne naredjuje nam kad se bolje razmisli...jer nam je dao najveci dar,a ujedno i najvecu zamku,a to je slobodnu volju.
dao nam je slobodu da biramo.
da se svrstamo.

i sad,koliko covjek umije i moze da se nosi sa svojom slobodnom voljom?
da li je to dar ili prokletstvo sa aspekta ljudi?

pa ne znam...kako se uzme.

sloboda zna biti strasna.

 Što se tiče teoloških rasprava, tu nemogu mnogo da kažem. Sličnu konstataciju neko može da donese, posmatrajući ateistu koji živi moralnim životom. Zar će on samo zato što je ateista biti opet poslat u pakao , iako je svoj život proveo ne čineći nikakvo zlo, možda čak naprotiv čineći dobra dela, ali avaj on je ateista pa mu nema spasa, i pakao mu ne gine.
 
 Neznam , i evo pravog pitanja za nekog Hrišćanskog teologa da da odgovor na ovo pitanje.

Isto pitanje, bi se moglo postaviti za čoveka vernika (opet Hrišćanskog), koji boluje od neke bolesti koja mu nanosi bolove i patnju koju on svojom voljom nemože da izdrži. Takav čovek koji je živeo pravedno i opet izvršio samoubistvo (gonjen neizdživim bolom), opet će završiti u paklu.

 Negde sam pročitao da Bog daje čoveku onoliko breme koliko on može da podnese. Da li je ovo istinina ?

Слажем се са Шеширчићем, питање треба да буде упуђено Фјодору Михајловичу, мада и у том конкретном случају, се показује да Иван није аморалан, већ да је антитеиста само у теорији, тако да нисам баш сигуран како би требало да гласи то питање...  

Шалу на страну, нисам ни помислио да су антитеисти неморални људи (па то би онда значило да сопствену мајчицу сматрам неморалном, а она је једна честита личност и изузетно је утицала на моје васпитање и изградњу етичких норми).

Наравно да има антитеиста који су честити (бар по мерилима овог света) и поштени људи.

Лично сам на становишту да су основна етичка начела, принципи усађени у душу човекову, тако да их сви мање-више познају (то би било оно најелементарније: не убиј, не кради, не лажи, поштуј родитеље...; хм, ти рече да ти само 1 заповест смета, а како стојиш са другом, трећом, четвртом?), а једна од спорних тачки је оно о (не)придржавању тих етичких начела.
А срж спора је у пореклу тих начела, ја бих рекао да је то Бог, а Ви (да ли смем да пређем на ти?) вероватно да су она аутономног порекла.
Оно што је мени неоспорно је да су ти општи етички принципи заједнички људима, па онда аутономно порекло тих основних принципа отпада, што мени и указује на 1 извор тих принципа...
Наравно, могуће је да грешим, па немам ја монопол над Истином.

Кад споменусте Кантов категорички императив, па нешто слично је изложио много раније Конфучије, а слично постоји и у Новом завету.  

Да ову причу о етици и моралу уздигнем на још вишу платформу, мислим да поред ових општих  етичких начела, постоје и друга која исходе из нашег погледа на свет (или философије или вере, учења, догме...), тако да од узвишености нашег погледа на свет, зависи директно и наша етика.

Етичност верника је директна последица његове вере и доследног живљења по учењу које исповеда, а грешност верника је последица његове недоследности сопственој вери.
Оно што мислим је да етичност једног антитеисте није директна последица његовог антитеизма, већ оних општих, заједничких етичких начела, васпитања, утицаја других људи. Мислим да ови други фактори код антитеисте, много више обликују етику, него сам његов поглед на свет (док је код верника обрнуто).
Е сад (а молим Вас да ово не схватите лично, ћаскамо, размењујемо мисли, покушавамо да дискутујемо), а ово је моје лично искуство, па је самим тим и субјективно и ограничено, ја нисам још срео антитеисту који би био етичнији од искреног и доследног верника (а при том не мислим само на хришћане, већ и на муслимане и јудаисте; њих сам лично упознао и дружим се са њима).

Слковито, мој одговор на изложени график.