mislim da svako vjeruje u nesto; neko u boga, neko u sudbinu, neko u harmoniju dobra i zla, neko u ljubav, neko u ljude, neko u ratove, neko u karijeru, neko samo u sebe. vjerovatno ne postoji osoba koja ne vjeruje ni u sta; nekako mi je to nepojmljivo s bilo kog aspekta. i samim tim bolje je vjerovati u nesto sto ce nas oplemenjivati na neki nacin, ali nije to uvijek slucaj. zato je vjerovanje podjednako zdravo i nezdravo.

recimo, ako ja vjerujem u boga, onog klasicnog, sto sjedi na nebu i svrstava ljude u raj i pakao; i cuvam se od grijehova, cinim dobro, uprosceno, vodim posten zivot, onda mogu reci da me ta vjera oplemenjuje.
ako vjerujem tako da ubijam ljude u ime te vjere, onda ne znam kako me oplemenjuje. cini samo suprotno.

'neko cini sve po volji bozijoj al je i dalje sirotinja, neko zna celu Bibliju napamet al je i dalje zivotinja'.

sad, da li je lakse ili teze vjerovati .. s obzirom na to da zivimo u vremenu raspada sistema na raznoraznim zivotnim poljima, mislim da je generalno teze vjerovati, stagod da je u pitanju.

 

prije li nego se nadovezem na tvoj post...nesto bih rekla na racun posta Markosa Crnog...

slazem se sa tobom.
to osjecanje o kome ti govoris,a povezano sa citanjem doticnog djela i sa strahom od besmisla koji je ljudski usud,egzistencijalni filozofi o kojima sam govorila,opisuju kao tjeskoba

i slazem se da je strasna.
i covjek se,posebno u odredjenim zivotnim okolnostima,sudara sa njom.
mislim da je to neminovno...

a sada da se nadovezem na post drage dame

niko me ne mozemo ubjediti da covjek,neovisno od svojih uvjerenja i vjerovanja,dodje u zivotnu situaciju da postavi pitanje "zasto ja?"..." zasto umiremo i koja je smisao u zivotu gdje je sve prolazno,pa i ja sam?" ..." da li ja drzim konce u svojim rukama i kolika je,zapravo,moja moc da kontrolisem svoj zivot?"..." da li ga uopste kontrolisem?"...

slazem se da covjek u nesto mora da vjeruje...

ali kako i u sta?

vecina ljudi,ukljucujuci i mene jako cesto,voli da kaze da vjeruje u sebe,u svoju porodicu,zdravlje,smisao je u tome...sticanju materijalne sigurnosti (sto svi manje- vise radimo)...
medjutim,ako se bolje i surovo realno gleda,zivot ce nas nazalost,vrlo cesto demantovati i pokazati nam da se za ovo,mnogi i to vrlo cesto,nece moci uhvatiti.

porodicu mozemo da sahranimo i gledamo kako ih spustaju u zemlju i moze se desiti da umru na najnevjerovatnije nacine,novac mozemo izgubiti za najkrace moguce vrijeme,zdravlje-koliko god da se trudim da ga ocuvam...jedan najobicniji virus ce mi uzeti i tu iluziju...tada i u tim okolnostima,postavicemo sebi pitanja koja sam navela i doci cu do tjeskobe,jer me je zivot demantovao da je bilo sta od ovoga bilo u mojim rukama...jer,nazalost,nije!

iluzija(da li je iluzija?) da ja kontrolisem stvari u svom zivotu nam je potrebna da bi smo kako- tako funkcionisali,ali sta kada me zivotne okolnosti podsjete da u mojim je rukama malo sta?

onda,cini se,dolazimo do toga da se vidi sta nas to podupire iznutra.

moze li onda smisao biti u materijalnim stvarima?
ili u drugim ljudima?
da li je to dovoljno?

u romanu Dostojevskog " Braca Karamazovi" imate dvojicu brace (tacnije,cetvorica su...ali za ovu moju pricu vazna su samo dvojica) Ivan i Aljosa.
Ivan je Rus 19 vijeka,obrazovan,elokventan,sjajn retoricar,materijalista,ubjedjeni ateista,borben,stalozen i siguran.
Aljosa je manastirsko cedo,duboko religiozan i duhovan,sav od duhovnih stvari i zakona,tih i povucen,neko ko stalno analizira svoju i tudju prirodu.

u brojnim razgovorima i polemikama izmedju njih dvojice...Aljosa je uvijek "potucen" od strane svoga brata,koji barata britkim umom,sjajnim znanjem i poznavanjem opsteg znanja,nesto poput Al Pacina u fenomenalnom filmu "Djavoljev advokat".ono sto on govori je logicno,istinito iz ugla covjeka i britke logike koju covjek posjeduje.Boga treba ubiti i on fascinantno dobro daje objesnjenje za to.u prilog tome ide najstrasniji obracun sa Bogom u dijelu romana koji se zove " Inkvizitor" koji se danas smatra manifestom ateizma- usudjujem se reci .fenomenalno! i sa ugla literature i knjizevnosti i sa ugla ljudskog obracuna sa Bogom.

medjutim,Dostojevski ne bi bio to sto jeste,da nije u svom romanu ostavio,kao i svi trazitelji na svom putu,veliki prostor za jedno ALI...

na kraju romana,da ne otkrivam,jedini od brace koji kroz strasne dogadjaje u romanu prolazi neokaljan je upravo tihi,na momente naivni i duboko vjerujuci Aljosa

nasuprot britkog uma Ivana,koji se na kraju romana zakriva iza nervnog rastrojstva, stoji ogromna ljubav Aljosina.

sta je htio reci Dostojevski?

da je ljubav sa onoga,a ne sa ovoga svijeta?
da mora da se vjeruje?
da je Ivanovo nervno rastrojstvo poslijedica strasne istine koju njegova krhka ljudska priroda nije mogla pojmiti?

mene muci jedno...da li je Ivanov ateizam istinit,pa stoga i poguban (velike istine imaju moc da nas slome) ili je laz- pa opet stoga i smrtonosan po zdravlje?

A како је Иван одговорио на Аљошино питање: Ако Бога нема, да ли је све дозвољено?

Да ли је све дозвољено?

da,da...

cuvena i strasna recenica koju izgovara Ivan Karamazov : "Sve je dozvoljeno."

zar nije i strasna?

da li je sve dozvoljeno,mene pitas?

iskreno,nadam se da ne

Slobodna volja. No pitanje je koji su njeni dometi. Mislim da možemo ići do granice da se ne mešamo u slobodnu volju drugih, tj. da je našim postupcima ne ograničavamo.

@sesircic
jeste, iluzija je da je bilo sta u nasoj moci, ali uprkos tome covjek se nece predati, vec ce se ipak cuvati; od bolesti, od automobila na ulici, od kratkog spoja, stagod.
a zasto je to tako?
zasto se, ako je iluzija da je zivot u nasim rukama, covjek i dalje trudi; da li zato sto duboko u sebi ipak ne prihvata tu pomisao? i cak kad nas zivot demantuje (ili bog), opet imamo tu neku unutrasnju snagu i nadu, meni nekad cak i nepojmljivu i da nisam vidjela i zivjela s ljudima koji su izgubili sve pa su se ipak opet digli na noge, ne znam da li bih vjerovala da to postoji.
i neke od njih su naprijed tjerali njihovi potomci, neke je tjerala vjera u boga (makar su tako govorili), neki su prosto vjerovali da 'sad mora biti biti bolje', neki su iz prkosa isli dalje ..

ko zna, mozda je covjeku urodjeno da vjeruje pa cak i kad se cini da nema u sta jer drugacije ne bi mogao funkcionisati.

a s druge strane, mozda vjerovanje ne podrazumijeva misao da je to u sta vjerujemo stvarno i podlozno nasem uticaju, vec vjerujemo u ideju koju utjelovimo u necemu; osobi, porodici, .. i tako je ozivljavamo.

 o ovome cu morati razmisliti malo bolje


* imam ja sad jedno pitanje:
ako ja ne vjerujem u boga, ali sam dobra osoba, sta mi to vrijedi u njegovim ocima? vrijedi li?
sta je poenta vjerovanja u boga,
da budemo bolje osobe,
da izvrsavamo sve vjerske 'duznosti' (odlasci na misu, krstenja, slavljenje praznika .. ),
da ga se bojimo,
da ga obozavamo?

Sesircicu,

Вас сам питао, јер сте Ви споменули дело мог омиљеног писца.
Везано за то питање и његов одговор, а зашто је онда онако био згрожен и собом и својим полубратом Смердјаковом, када га је он (Смердјаков) послушао ?
Шта га је то узнемирило, па је одлучио да се пријави (а раније је рекао: гад ће појести гада и ту ће му бити крај..)?
Зар онда ово његово колебање и одлука да се пријави, показује да и он сматра да није све дозвољене, иако је раније то тврдио и друге томе учио, зар то можда не указује да је он само теоретисао о антитеизму, а у пракси се уверио да то није тако, па да је начинио први корак ка покајању?
Желим да кажем да је он философирао, поигравао се са идејом антитеизма, а у животу није тако поступао, односно да је баш сведочио да Бога има...(кроз постојање моралних норми, лепоте, деце...)

А оно за крај, о Аљоши и љубави ми се чини да је везано за мисао Достојевског:

Лепота ће спасити свет!

С тим што ће та лепота некоме да заблиста као Истина, некоме као Љубав, некоме као Правда... а у свему томе ће сијати Он, који је присутан у свим његовим великим романима, Он, благи Господ Исус Христос!


Cesarica18

Верник никада неће рећи да је добра особа, јер њему је мерило сам Бог, јер је позван да буде савршен као Отац небески, а пред тако џиновским задатком, увек ће бити свестан својих мана и погрешака, свестан своје потребе за покајањем и исправљањем.
Хришћанима је довољно да прочитају Беседу на гори, па да буду свесни колико су далеко од онога што треба да постигну: од обожења, Θεωσις односно да човек благодарећи сили Божијој (даровима Духа Светог) постане Бог по благодати...
Ово подразумева непрекидно узрастање у Богу, узрастање у Љубави према Богу и ближњима, према целој творевини Божијој.
У обожењу учествују и дар Духа Светога и човекова слободна воља, наша тежња за преображајем, за истинским постојањем и поимањем или да употребим једну аналогију: ми треба да узрастемо у оно што нам је Господ Исус Христос открио: у заједницу Бога и човека !

Тако да и кроз крштење и кроз мису и кроз слављење Божића, Васкрса или неког дугог благдана улазимо све више и више и у све тешњу заједницу са Богом и ближњима (с тим, да на миси највише улазимо у ту заједницу).

Ми ходамо у тами, јездимо долином смрти, а вера у Бога је бакља која нам осветљава стазу у Живот вечни. Том бакљом постижемо разумевање Истине и добијамо откривење непознатог.

i meni je Dostojevski omiljeni pisac

ne bih ja strogo ulazila u sta je privatno vjerovao ovaj knjizevni genije,jer za ovu vrstu polemike nije ni vazno,ali je nesporna cinjenica da je na svom,nesumljivo bogotraziteljskom putu,puno pitao i puno stvari rasclanjivao i te svoje,zaista ljudske i posve normalne nedoumice,nama i ostavio u naslijedje ...kroz knjizevna djela,prvenstveno.

evo kako ja vidim Ivanovu zgrozenost postupkom svog polubrata koga je "nesvjesno napajao" idejom da je sve dozvoljeno i da je Bog na putu ljudskoj sreci.

usput,slazem se da je Ivan bio samo dobar teoreticar i da ga je praksa njegove ideje surovo demantovala

Ivan je prototip zdravo razumske osobe jakog intelekta.
medjutim,negdje sam procitala,a duboko se slazem sa tom tezom,da visoka inteligencija lisena dobrote je samo kavez koji na kraju zarobljava istu osobu i neminovno je lomi.
u praksi...njegova teza je bila suluda,jer covjek lisen ljudskih normi (morala,obzira prema drugome,samokontrole uopste) negira covjecju prirodu,tako da teza " sve je dozvoljeno" ubija ono sustinsko u nama sto nas cini ljudima.

elem,njegov polubrat Smerdjakov umjesto njega (Ivana) prelazi tu granicu u sebi,za koju Ivan nije imao hrabrosti ili sta vec i da je pretoci u akciju i biva sokiran covjekom (Smerdjakovim) i onim u sta se isti pretvorio.

ne znam koliko je kod njega njegov postupak prijavljivanja cin pokajanja,jer tu na scenu stupa nervno rastrojstvo,mada...rekla bih da se iza nervnog rastrojstva krije nemogucnost da se izborimo sa vlastitim uvjerenjima koji su u jednom trenutku dovedeni u pitanje.

njegov sistem vrijednosti se urusava...mozda je to nacin na koji njegovo bice odgovara na besmisao.

 

---

Sad nešto razmišljam o zapovestima. 
Potpuno je imbecilno da prva zapovest bude "Ja sam Gospod Bog Tvoj; nemoj imati drugih bogova osim mene." a da recimo "Ne ubij" bude šesta.  Druga je slična prvoj. 
Čak i kada bi postojao taj Bog, ovo je potpuno sebično od njega i pokazuje koliko mu je zapravo stalo do svoje kreacije. 
A s obzirom da ne postoji...  ... u ovome se ogleda strah predstavnika tog imaginarnog Boga, strah da bi mogli izgubiti moć, kontrolu i profit.

Osim što se ljubav, mir i spokojstvo tu i tamo spomenu, uglavnom nedeljom ujutru i u raspravama sa nevernicima... život prosečnog vernika prođe u strahu (to je onih ostalih 6 dana u nedelji). Prva zapovest ti prosto ne dozvoljava da preispituješ svog kreatora i njegovo postojanje. Razmišljanje nije namenjeno za vernike...

Sesircicu,

само ћу укратко да нешто нажврцкам, да ме не би Лајтсофт скалпирао...Ретко срећем саговорника на тему о Достојевском, па нисам могао да одолим.

Једном ми је једна старија пријатељица беседила како су њих на факултету учили да се на књижевно дело може гледати мимо личности писца (дакле дело само за себе) или везано за пишчеву личност. И признајем, усвојио сам гледиште да је исправније на дело гледати везујући га за личност писца, а никако ван његове личности.
Свако дело указује на свог аутора, односну кроз своје дело аутор је присутан чак и ако је лично одсутан.
А све ово пишем са циљем да укажем да никако не може да буде неважно, већ напротив од суштинске, круцијалне је важности поглед на свет (у овом случају веровање у Христа Спаситеља) писца. Само тако многе скривене, прикривене интенције писца могу бити јасније, само знајући пишчев поглед на свет, можемо да покушамо да досегнемо до оних главних мисли, порука које је желео да нам пренесе.

Мислим да је Достојевски кроз Ивана хтео да покаже како слобода увек подразумева и одговорност и да што је већа та слобода, већа је и одговорност.
Може да се каже и да му се свет руши, па зато Иван и ,,пуца'', али пут покајања и подразумева страховит земљотрес човекове личности, то и јесте тотални преображај бића...а Иван је тек начинио први корак на том путу (бар у роману  )

А оно што рекосте:


Мене подсети на мисли авве Јустина Поповића:

Интелигенција без доброте је казна Божја. А велика интелигенција без велике доброте је неподношљиво проклетство.