Лукојл развија мрежу бензинских пумпи у Србији
Тагови: Вести

   
23.03.2011, 21:24
   
г

Лукојл развија мрежу бензинских пумпи у Србији, саопштио је премијер РФ Владимир Путин новинарима на конференцији за штампу. По његовим речима, компанија такође ради са 3 нафтна складишта у Србији. Само ова компанија уплатила је у српски буџет прошле године 161 милион долара, истакао је он. Путин је такође подсетио да је Гаспром њефт прошле године инвестирала у српску нафтну компанију НИС 250 милиона евра, а текуће године 500 милиона евра.

Влада Русије подржава проширење руско-спрских међупарламентарних контаката
Тагови: Вести

   
23.03.2011, 21:44
   
Одштампајте прилог    Испричајте пријатељу    Додати на блог

Влада Русије подржава проширење руско-спрских међупарламентарних контаката ради даљег формирања заједничког става на међународној арени, изјаиво је премијер РФ Владимир Путин. Мени се чини да је потребно проширити контакте међу парламентима, међу свим политичким снагама заступљеним у нашим парламентима на рачун свих странака и фракција, рекао је Путин, иступајући у Народној скупштини Србије. Он је додао да је потребно успоставити директне контакте међу разним стурктурним јединицама паралмената, комисијама, како би постојала могућност ефикаснијег рада на европском пољу, на међународном пољу, формулишући заједничке ставове.

  Руски кредит за српску војску?
   PDF    Штампа    Ел. пошта
Владимир Јевтић   
петак, 01. април 2011.

Након званичне посете руског премијера Владимира Путина Београду, дан уочи годишњице бомбардовања СРЈ од стране НАТО коалиције, у појединим домаћим медијима, између осталог и у једном званичном и озбиљном гласилу, појавиле су се “спекулације” о наводној руској помоћи Србији у вредности од читавих 10 милијарди долара од чије суме би три милијарде долара било издвојено за наше оружане снаге! Наиме, поменута новчана средства би евентуално била намењена за опремање оружаних снага Војске Србије и то пре свега у домену набавке војних ваздухоплова и система ПВО, који су руку на срце, нашој војсци преко потребни. „Поред модерних ловачких авиона, кредитом би се могли набавити и модерни ракетни системи противваздушне одбране. Оваквом набавком би МО одустало од политике слободне куповине авиона на тржишту, и било би на дужи период везано за Русију, у техничком и политичком смислу”[1].

    Одмах након “информација“ о наводном поменутом кредиту појавили су се бројни демантији, почевши од амбасадора Конузина који је изјавио да не зна “одакле су се појавиле информације о 10 милијарди долара.

Војни аналитичар Александар Радић за ''Блиц'' је изјавио да ће Србији, с обзиром на то да је у питању кредит, избор бити сужен на само једно или два војна средства у истој категорији, што одступа од идеје да се на отвореном тржишту изврши модернизација војске, а уз то би је ова куповина дугорочно (политички, војно и економски) везала за Русију.[2] Оваква изјава је без сумње политички мотивисана, јер није истина да би избор био сужен на само једно или два средства у истој категорији. Напротив, потенцијални руски кредит би омогућио и набавку ракетних система ПВО, што никако не одступа од идеје да се на отвореном тржишту изврши модернизација оружаних снага. Осим тога, набавка било ког средства на “отвореном тржишту” подразумева прихватање услова које произвођач нуди. Али не само то већ и уколико се будемо одлучили за набавку борбеног апарата типа “еурофајтер”, конзорцијум који производи наведени ваздухоплов би модернизовао 15 летелица типа “галеб-4”. Ово такође не иде у прилог аргументу аналитичара Радића јер је суштина у томе да свака набавка од било које стране неизоставно подразумева развијање тесне технолошке и политичке сарадње са датом земљом. Још један мали деманти господина Радића тиче се економског аспекта набавке нових апарата. Наиме, цена “еурофајтера”, “рафала” и америчких апарата, који ће руку на срце представљати највероватнији избор, далеко је виша од цене руских ваздухоплова, а нарочито кинеских авиона који у погледу борбених карактеристика нимало не заостају за западним такмацима. Ево само једне илустрације, Аустрија је морала да за својих 15 апарата типа “еурофајтер” издвоји чак милијарду и 600 милиона евра(!). Док је Пољска од Америке купила 48 нових авиона “Ф16” за око 4 милијарде долара[3]. Рачуница је сасвим јасна и говори за себе. С друге стране, цена набавке 18 апарата најсавременијег “су-30” Малезију је у августу 2003. коштала само 900 милиона долара” [4].

    У међувремену, генерал Ранко Живак саопштио је да је комисија добила одговоре на захтев изузев конзорцијума “СААБ” који производи апарат по имену Грипен. Генерал је саопштио да ће од приспелих понуда бити одабрана два до три апарата до краја јануара 2011.
     

Одмах након “информација“ о наводном поменутом кредиту појавили су се бројни демантији, почевши од амбасадора Конузина који је изјавио да не зна “одакле су се појавиле информације о 10 милијарди долара. “Током преговора та бројка се није помињала, јер на данашњи дан разрађених конкретних пројеката на ту суму нема”[5], па до самог начелника Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковника Милоја Милетића који је изјавио како: “није било таквих конкретних понуда...Чули сте изјаву министра одбране да конкретних понуда није било”, рекао је Милетић новинарима у Генералштабу Војске Србије, додајући да је то “нешто о чему ће се разговарати у наредном периоду када је у питању сарадња са Руском Федерацијом”[6].

Међутим, веома је тешко одупрети се утиску да “где има дима ту има и ватре”, јер је готово сигурно у дискретним разговорима ипак било речи о захтеву Србије за набавком нових ваздухоплова с обзиром на то да је почетком 2010. године Министарство одбране Србије Сједињеним Државама послало захтеве за информацију о условима набавке авиона „Ф-16” и „Ф-18”, али исто тако и Шведској за „грипен”, Француској за „рафал”, Европском конзорцијуму за „јурофајтер” и Русији за авионе „миг 29М” и „сухој 30”. Штавише, војна делегација ВС на челу са министром Шутановцем била је у званичној посети Кини где је присуствовала презентацији авиона Ј-10, који је такође био у оптицају за набавку новог борбеног апарата. Осим тога, постојала је и опција да се постојећи авиони пошаљу у [7]. У међувремену, генерал Ранко Живак саопштио је да је комисија добила одговоре на захтев изузев конзорцијума “СААБ” који производи апарат по имену Грипен. Генерал је саопштио да ће од приспелих понуда бити одабрана два до три апарата до краја јануара 2011. год. Од тада јавност није обавештена који су апарати одабрани. Чини се да је у овом светлу руска “спекулативна понуда” ипак далеко најбоља јер би укључивала и евентуалну набавку система ПВО[8].

    сваком случају, прихватање наведеног кредита би подразумевало вид стратешког партнерства са Русијом који би имао озбиљне политичке конотације које се ни у ком случају не би могле избећи

Међутим, ради се о једној озбиљној одлуци и упркос наведеним негацијама поставља се питање зашто се генерал Милетић лично ангажовао да порекне истинитост понуде, а у читаву причу своју аргументацију о “неповољности” кредита укључио је и аналитичар Радић. У сваком случају, прихватање наведеног кредита би подразумевало вид стратешког партнерства са Русијом који би имао озбиљне политичке конотације које се ни у ком случају не би могле избећи а чини се да ће услед актуелног политичког опредељења највишег војног врха, руска хипотетичка понуда ипак бити стављена ад акта управо због процене, коју помиње и Радић, да би нас потенцијални кредит само чвршће везао за Москву што је изгледа највећа бојазан појединаца у Министарству Одбране.

Ceo taj paket koji je Putin doneo je odličan . Na Tadiću i vladi je da odluče , mada mislim da će prevagnuti ekonomska računica . Interesi danas vladaju , svako se snalazi kako najbolje zna a kriza je teška .

Srbija i Rusija uskoro strateški partneri
Tanjug | 19. april 2011. 09:49 > 16:41 | Komentara: 13

Ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov izjavio da će njegova zemlja podržati predlog Beograda pred SB UN za međunarodnu istragu o trgovini ljudskim organima na Kosovu
Sergej Lavrov i Boris Tadić

Sergej Lavrov i Boris Tadić
Srodne vesti

    * Lavrov u utorak u Beogradu
    * Konuzin: Poseban odnos Beograda i Moskve
    * Šansa velika kao Rusija
    * U se i u braću Ruse
    * Lavrov veruje u imidž Rusije

BEOGRAD - Odnosi Srbije i Rusije su u usponu, što će potvrditi sporazum o strateškom partnerstvu, koji bi trebalo da bude potpisan prilikom predstojeće posete predsednika Srbije Borisa Tadića Moskvi, istakao je danas u Beogradu šef ruske diplomatije Sergej Lavrov.

Lavrov, koji je posetom Srbiji započeo mini balkansku turneju, razgovarao je sa predsednikom Tadićem i ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem, a na dnevnom redu našla su se pitanja bilateralnih odnosa, posebno ekonomske saradnje, ali i situacije u regionu i na Kosovu.

Tadić je sa Lavrovom razgovarao o realizaciji planova iz oblasti ekonomske saradnje dve zemlje, koje je dogovorio sa premijerom Rusije Vladimirom Putinom. Tadić je ponovio da nedavna Putinova poseta predstavlja veliki doprinos razvoju ekonomskih i političkih odnosa Srbije i Rusije.

Kad je reč o Kosovu, srpski predsednik je zahvalio šefu ruske diplomatije na snažnoj i doslednoj podršci Rusije očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije.

Jeremić i Lavrov posebno su se osvrnuli na istragu navoda iz izveštaja Dika Martija.

Srbija će u narednih nekoliko dana dostaviti Savetu bezbednosti UN predlog kako bi mogla da izgleda kredibilna istraga o trgovini ljudskim organima na Kosovu, a Rusija će tu inicijativu "potpuno podržati", najavili su šefovi srpske i ruske diplomatije.

Na zajedničkoj konferenciji za novinare, posle susreta u Ministarstvu spoljnih poslova, Jeremić i Lavrov su ponovili da se zalažu za nepristrasnu istragu.

Podsećajući da mandat za istragu - koja će biti obavezujuća za sve - može dati samo Savet bezbednosti, čiji Srbija nije član, Jeremić je istakao da veruje da Beograd može u potpunosti da se osloni na Moskvu.

Po rečima Lavrova, Rusija potpuno podržava usredsređenost Beograda da se dođe do pravde i potpuno će podržati inicijativu Srbije u SB UN. "Mora doći do nepristrasne istrage navoda iz izveštaja Dika Martija i po tom pitanju podržavamo poziciju Srbije", rekao je Lavrov.

Jeremić je naglasio da je neophodna kredibilna međunarodna istraga pod okriljem UN zbog teritorijalne jurisdikcije organa koji će tu istragu sporovoditi, ali i zato što su svi ratni zločini počinjeni na teritoriji bivše Jugoslavije istraživani uz mandat SB UN. "Ako to sada ne bi bio slučaj, teško bismo se oduprli utisku dvostrukih standarda", upozorio je Jeremić.

Srpski ministar je naveo da se Srbija strpljivo konsultovala i detaljno razgovarala sa svim članovima SB UN i da je sad "došlo vreme da se deluje".

Lavrov je ponovio da Rusija podržava Srbiju kada je reč o pitanju Kosova i Metohije, polazeći u tome od Rezolucije 1244, ali i dijalog Beograda i Prištine.

Jeremić je odnose Srbije i Rusije označio kao "sveobuhvatne, sadržajne i u usponu". "To je odnos uzajamnog prijateljstva i nedvosmislene uzajamne podrške, koja ničim nije uslovljena. Bazirana je na razumevanju, a takva podrška se u međunarodnoj areni moze dobiti samo od najboljih prijatelja. Srbija i Rusija su danas najbolji prijatelji", ocenio je šef srpske diplomatije.

Odgovarajući na pitanja novinara, dvojica ministara su se složila da vekovno prijateljstvo Srbije sa Rusijom nije u suprotnosti sa njenom željom da uđe u EU.

"Srbija je već stotinama godina prijatelj sa Rusijom, a ne mislim da je ta istorijska činjenica u suprotnosti sa našim strateškim opredeljenjem za evropske inegracije", kazao je Jeremić posle susreta sa Lavrovom.

Ruski ministar je istakao da je teza o tome da Srbiju bliskost s Rusijom može da udalji od EU "zasnovana na staroj logici".

"Srbija ne mora da bira između Istoka i Zapada. Mislim da je to veštačko suprostavljanje, jer čak i u dokumentima potpisanim na najvišem nivou između Rusije i EU stoji da procesi integracija u okviru EU treba da budu od zajedničke koristi i za Rusiju i za EU", naveo je Lavrov.Prema rečima Jeremića, veliki deo razgovora bio je posvećen ekonomskoj saradnji, a posebno energetici. U centru pažnje, dodao je on, bio je projekat Južni tok, ali i novi projekti u sferi farmaceutike i infrastrukture - o čemu će premijer Cvetković kasnije tokom godine detaljnije razgovarati sa ruskim kolegom Putinom u Moskvi.

Kad je reč o kulturnoj saradnji, ove godine u Moskvi će biti održani Dani srpske kulture u Rusiji, a Rusija će pomoći oslikavanje Hrama Svetog Save. Lavrov je najavio formulisanje novog programa u saradnji kulture, nauke, obrazovanja i sporta za period od četiri godine.

Šef ruske diplomatije nije posetio Tomislava Nikolića, kako se špekulisalo iz SNS, a novinarima je u ministarstvu spoljnih poslova rekao da je to unutrašnje pitanje Srbije i da Moskva računa na to da će se sve političke snage u Srbiji ponašati u okviru zakona.

Jeremić i Lavrov su zajedno otkrili spomen ploču na zgradi Ministarstva spoljnih poslova u čast čuvenog ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova, po čijem je nacrtu projektovana zgrada Ministarstva.

Lavrov je takođe posetio podvorje Ruske pravoslavne crkve, a nešto posle 16 sati je otputovao iz Beograda.

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: RUSI I MI ILI RUŠENJE POSLEDNJEG TADIĆEVOG MITA
petak, 17 jun 2011 21:59

Od četvrtka je u Srbiji najlepše biti ruski diplomata. Prvo, imaš pristojan posao koji ti ne zavisi od Tadića i Dinkića; drugo, kud god nabasaš osim u srpske medije, uvek se nađe neki dobar čovek koji te smatra bratom; i, treće i najvažnije, za sve to vreme te od kuće, iz Moskve, tretiraju kao da si na nekoj teritoriji visokog rizika, pa ti šalju platu za 20 odsto veću nego drugima i svaki dan na poslu sabiraju ti kao dan i po. Hajde da vidimo kome ruski diplomate u Beogradu mogu da zahvale što ih je Bog pogledao.

Samo tri meseca pre nego što je ruska vlada počela da tretira Srbiju kao mesto visokog rizika, Tadić je u Beogradu bio uveren kako je Putinu konačno postao simpatičan; Putin je na Marakani pola sata svog života živeo kao Džaja; ruski i srpski ministri su u svojim razgovorima obrtali kamione, avione i milione; Mrka je Igoru Levitinu pevao da, majke mi, ima sve projekte i čeka samo ruske pare. Elem, u poslednjoj dekadi marta sve je govorilo kako će ovih dana Boris u Moskvi potpisivati strateško partnerstvo sa Medvedevom. Kad ono, baš u vreme kada je Tadić trebalo da bude u Kremlju, Putinova vlada je ime Srbije zakačila na spisak zemalja sa „složenom društveno-političkom situacijom", odakle će, kao što se videlo, jedino profitirati ruski diplomate u Beogradu.

Iako su u srpskoj vladi na to besneli kroz zube („eto ti tvojih Rusa", rekao mi je jedan od njih), u poluzvaničnim kontaktima smirivali su stvar opisujući je kao „problemčić na niskom administrativnom nivou". Ali da je reč o šamaru od koga zveči, jasno je čim se vidi šta Putin podrazumeva pod tom pomalo sovjetskom sintagmom o „složenoj društveno-političkoj situaciji". To su dakle za Ruse mesta gde vlada „eksplozivna društveno-politička situacija kao rezultat neefikasnosti centralne vlasti, zaostalog ekonomskog ustrojstva, energetske zavisnosti, niskog standarda stanovništva, rasta kriminaliteta". A to će reći da Moskva Srbiju doživljava kao nestabilnu zemlju. Čudna mi čuda, kazaće svako od nas kome opis službe ne nalaže da misli drugačije - ko uopšte misli da je Srbija stabilna? U čemu je onda problem?

STABILNOST PO BORISU Ne bih rekao da je Kosovo za Tadića ikada bila najskuplja srpska reč; teško da mu je, bar u poslednje dve godine, to bila i Srbija. Ali ono što je novo glasi: najskuplja Borisova reč više nije ni Evropa. U sezoni leto-zima 2011. ta reč biće stabilnost, gle slučajnosti, baš ova za koju mu je Putin u četvrtak dao keca. Naravno, kada kaže stabilnost, Boris ne misli na privredni rast, još manje na smanjenje korupcije, ne govori o harmonizaciji društva, ne podrazumeva ni prijateljsko okruženje. 

Stabilnost je za njega nešto sasvim drugo. Stabilnost je za njega ćutanje Srbije. Putinov udarac je utoliko jači što je Borisu dakle stabilnost drugo ime za obnavljanje mandata na vlasti. Udarac je utoliko nepodnošljiviji što je istog dana kada mu je Rus stavio prst u oko, Boris mahao maramicom ispraćajući NATO generale iz Beograda, uveren da je s njima svoju stabilnost dohvatio. Jer, pozvao je NATO ekipu u Srbiju; oni su došli u punom sastavu u prijateljsku posetu zemlji koju su rušili, među domaćine koji su bili toliko pristojni da ih nisu vodili pred ruševine; pozvao ih je među Srbe, koji bi više voleli da im je u goste došao onaj čije ime se ne pominje; a Srbi nisu Borisu ni polupali prestonicu; nisu se čak, na čuđenje svojih NATO gostiju, ni mnogo drali pod prozorima, uvereni da se neke nevolje najlakše leče trpljenjem i prezirom.

I onda opet taj Putin, taman kad je Boris uverio ceo NATO generalitet da on Srbiju drži mirnom u svim uslovima i agregatnim stanjima, kada ih je ubedio da Srbiji ne bi dao ni glas da pusti sve i kad bi je oni opet bombardovali. Odakle je samo izašao taj Putin kad je Boris uverio sve da je Srbija mirna - a on će reći stabilna - i kad je na RTS objavio urbi et orbi da je samo on ta proevrpska snaga koja Srbiju može držati mirnom i poniženom, dok su svi njegovi konkurenti toliko daleko ispod njega da ili je neće hteti držati toliko poniženom ili je neće moći držati toliko mirnom.

Naravno, prethodne dve decenije pokazale su da Srbija ne može biti stabilna ako je takvom ne žele i ne vide u Vašingtonu i Briselu. Međutim, manje se govorilo o tome da ona ne može biti stabilna ni ako je takvom ne vidi Moskva, verovatno jedino mesto na svetu odakle je moguć neposredan uticaj na Srbiju, bez posredstva korumpiranih medija i uštrojenih političara. A to će reći da Borisu nije baš bilo neophodno da se Srbija u potpunosti okrene Moskvi (žuti to vole reći - da postane ruska gubernija), kao što nije mogao ni dobru da se nada ako će sesti sa Putinom, jednim od dvojice najmoćnijih Rusa u njenoj postmonarhističkoj istoriji, ako će s njim razgovarati o ozbiljnim stvarima, ispratiti ga na aerodrom i onda promeniti broj telefona, koliko god toj njegovoj suludoj hrabrosti aplaudorali čuvari svih njegovih političkih jaja iz Brisela.

Hajde da vidimo šta su danas problemi između Moskve i Beograda. Prvo, Srbija pod Tadićevom vladom neće ulaziti u ozbiljne privredne poslove sa Rusijom, i to su, svaka za sebe, pokazale posete Putina i Medvedeva, sa kojima je štošta bilo dogovoreno i ništa realizovano. Ako se do sada o tome koliko će biti posla sa Rusijom pitao Boris, od sada se pita Putin. I rekao bih da je njegov odgovor da se čeka sledeća srpska vlada.

Drugo, Boris nije razumeo da Kosovo nije samo problem Srbije, već jednog lepog dela planete, merljivog i brojem međunarodnih priznanja koja nedostaju Hašimu Tačiju. Logično, dok se za Kosovo zaista borila, Srbija se za pomoć obratila baš tom delu planete, gde Rusi imaju važnu ulogu. Kad je Boris počeo da dogovara Euleks sa Vašingtonom i Briselom, a da Ruse nije ni obavestio o tome, logično je da su ovi bili uvređeni. Kada je sa Briselom u septembru prošle godine pisao rezoluciju o Kosovu, a Rusima pričao da to ne radi, logično je da su ovi prokuvali. Šta je na redu sada? 

Sada je teško od Rusa sakriti da je Boris obećao u Briselu da će kosovski problem dobiti svoje, kako ga on zove, „istorijsko rešenje" pre jeseni. Naravno, ni sada se on sa Rusima ne dogovara, nego ih Vuk zamajava pričom o istrazi afere sa organima, gde i mi i Rusi znamo da od toga u Savetu bezbednosti UN neće biti ništa. Dok Briselu nudi Išingerov plan, Rusi mogu samo da ga gledaju i besne, dok priča o podeli Kosova i Velikoj Albaniji, Boris nije samo u nesaglasnosti sa ruskim interesima (gde to, naravno, nisu tek njihovi interesi na Balkanu), on je inkompatibilan celoj ruži vetrova koji danas duvaju na svetskoj sceni.

3:1 PROTIV TADIĆA Na kraju, ne vidim šta bi mogao da bude sledeći korak u tako zasnovanim srpsko-ruskim odnosima osim da se Boris zahvali Putinu za sve ove godine koje nam je pomagao za Kosovo i da ga zamoli da mu više ne pomaže jer se on dogovorio sa Briselom i Prištinom. Naravno, jedna je stvar što se tako sa Rusima ne razgovara, druga je da se tako ne razgovara ni sa kim, a sasvim treća da se tako ne postiže stabilnost u zemlji, čak ni ona redukovana, o kojoj razmišlja Boris.

Dakle, između ove vlade i Moskve je gotovo. To opet ne znači da će sad Putin da podigne „Blic" i B92 i da ruši Borisa, kao što ne znači ni da će da mobiliše „cigane" i bajkere i tako pravi „srpsko proleće". Ali znači nešto drugo. Pre svega, danas je u Srbiji nemoguća vlada koja će biti eksplicitno antievropska, koja će Amerima ići uz nos i koja će biti antiruska. Naravno, tu je i faktor raspoloženja naroda, koji je jednom delom uslovljen delovanjem prethodnih faktora, ali ne sasvim. E sad, Boris, koji nastupa sa tezom kako samo on može da obezbedi stabilno propadanje Srbije (što je neka stabilnost, zar ne?), stavljanjem svih svojih jaja u jednu korpu - briselsku - propada na sva tri ostala plana, koliko god on sebe predstavljao kao igrača Zapada.

Dakle, pred Amerima ga diskvalifikuje priča o podeli Kosova, ali, još više od toga, mnogo veća disharmonija između balkanskih interesa EU i SAD, čega nije bilo kada je dolazio na vlast. Sa druge strane, diskvalifikuje ga ponižavajuće neozbiljan odnos prema Rusiji, ali, ne manje, i činjenica da se Rusi i Ameri sve više dogovaraju o svetskim problemima, gde svoje mesto, iako ne u prvom setu pitanja, ima i Balkan. Naravno, kao što ta dogovaranja ne treba precenjivati, tako ih ne treba ni podcenjivati; to nije odnos iskrenih partnera, već partnera koji umeju da drže reč i, ako se već s nečim da porediti, odnos koji pomalo liči na pakt Molotov-Ribentrop. Jasno je, međutim, da Rusi odbijaju podelu Kosova i da su najviše zanteresovani za status quo u pokrajini. Istovremeno, Ameri za podelu neće ni da čuju, ali im nije daleko ni status quo, utoliko pre što su sva realna rešenja za Kosovo u ovom trenutku evropska. Ako se saglasimo, da se nacionalni interes Srbije na Kosovu protivi podeli i da mu odgovara staus quo jer je Srbija preslaba za bilo kakvo konačno rešenje koje bi je iole zadovoljilo, onda se polako nazire jedna konstrukcija u kojoj se stabilnost doživljava drugačije i kompleksnije nego što je poima Boris.

A to znači da je Tadić, svodeći priču o stabilnosti na svoju sve ekstremniju evropsku poziciju, zakoračio u zonu ozbiljnog proizvođača regionalne nestabilnosti, i to svojim snovima o podeli Kosova i „istorijskom rešenju", da ne pominjem to što kaže kako mu ni ideja Velike Albanije nije nešto s čim ne može da živi. A to opet znači da Tadić nije samo čovek koji izgladnjivanjem Srbije proizvodi unutrašnju nestabilnost već i regionalnu.

Sa druge strane, kompatibilnost pozicija Amerike i Rusije na Kosovu, pa čak i iracionalno rigidna pozicija EU, koja im se konfrontira, otvaraju šansu Srbiji da zakorači prema zoni stabilnosti, koju neće morati da plaća svojim teritorijama i drugim preskupim stvarima. Ali u tom pravcu je, naravno, ne može odvesti Tadić, čovek čija je slika sveta ostala u 90-im. I to danas zna većinska Srbija, to zna Moskva, i to sve više razumeva Vašington. Ni on ni njegovi strani partneri zato ne mogu da računaju s tim kako cela priča o stabilnosti može da stane u činjenicu da narod ćuti. Jer narod ćuti, zato što nije iracionalan i što su izbori blizu, ali neka oni koji Borisa i dalje žele na vlasti samo pokušaju da to i ostvare. Ako uspeju i ako jave Srbima da će pod ovom ili nekom sličnom vladom živeti još četiri godine, videće hoće li Srbi nastaviti da ćute i kako će se Tadićev san o stabilnosti raspasti kao peščani dvorac.

Srbiju dakle putem stabilnosti, za koju su zainteresovani svi koji ne žele upaljen i nepredvidiv Zapadni Balkan, ne može odvesti Tadić. Naravno, tamo je neće odvesti ni onaj ko veruje da se cela priča o stabilizovanju pa zatim oslobađanju Srbije može svesti na nekakav neohladnoratvoski koncept iz Putinovog minhenskog govora, što bi trebalo da podrazumeva naše isključivo okretanje Rusiji. Ali široko uključivanje Rusije u ovdašnje procese, što je Tadić izbegavao, može da bude veoma produktivno, naravno ne zanemarujući aspiracije ostalih među velikima. 

Toliko o stabilnosti, a oslobađanje? U tome nam ne može pomoći niko osim nas samih. Pre toga potrebno je najpre stabilizovati Srbiju, zaustaviti načete procese dezintegracije i privrednog propadanja ili, rečju, kroz ovu komplikovanu međunarodnu situaciju provući se kao pas kroz rosu. I čitati promene u svetu mnogo suptilnije od Tadića, i zauvek znati da danas razmišljamo o stabilnosti, ali da je cilj sloboda, i da to dvoje nije isto.

Матија Бећковић: Русија је постала највећи иконостас на свету
   PDF    Штампа    Ел. пошта
петак, 12. август 2011.

Реч академика Матијe Бећковићa у Котору, 8. августа 2011, на изложби „Руски уметници између два рата у Србији, Црној Гори и Боки которској“:

Част ми је да у царском граду Котору, у Галерији код Хомена, кажем нешто о ономе о чему ћуте слике на овој изложби.

А када би проговориле рекле би више од оног што се види на њима и што бих ја могао рећи у овој прилици.

Казале би нам најпре оно што само оне знају о својим ауторима чија је судбина неодвојива од судбине милиона избеглих царских Руса.

Од свих архипелага у Русији – највећи је онај изван Русије, а чине га царски Руси расејани широм планете. Један од најзначајнијих огранака тог архипелага је онај у Краљевини Југославији.

Прошао је цео век како нема ни Цара ни Царске Русије, ни Краља ни Краљевине Југославије, али има Србије, има Црне Горе, има Боке которске, има уметности и културе, а култура је оно што остаје после свега. Вера у уметност је вера у вечност и вечне вредности, а та вера се обистињује и на овој изложби.

Стварање краљевине СХС поклопило се са избијањем Октобарске револуције и нестанком царске Русије. Једна је нестала, а друга настала али је нестанком руске царевине и судбина српске краљевине била унапред запечаћена.

Ребека Вест је написала да је краљ Александар Карађорђевић био један од ретких владара који је имао поетску визију историје и историју доживљавао као поезију. Да је тако видело се и по његовом односу према судбини руског цара и царске Русије а потом Руса без Русије и посебно српским Русима.

После највећег злочина у двадесетом веку, убиства цара и царске породице, краљ Александар постао је покровитељ и добротвор руских избеглица и непоколебљиви заштитник православља у свету. Такав став је више рачунао на будућност него на садашњост, више дуговао поезији него политици, више религији него дипломатији, више небу него земљи, више светој него профаној историји и географији. Став који се плаћа највећом ценом на земљи да би био награђен највећом наградом на небу.

Од када је на крштењу по жељи кума, руског цара Александра III, добио кумово име, краљ Александар Карађорђевић осећао се као чланом руске царске породице, што је и био, и никад се није помирио ни са цареубиством ни са цареиздајством. Држава којом је краљевао била је једина која није признала СССР и једна једина која је отворила своје границе и државне установе да прими руске избеглице као своје грађане у своју кућу. Није их смештала у избегличке логоре и колективне смештаје, него им додељивала станове и послове у њиховим струкама.

Тамо где су стали у Русији наставили су у Србији, а при том остајали држављани царске Русије.

Југословенска краљевска војска била је једина на свету која је у своје редове примила руске официре у чиновима које су имали. Царски амбасадор Хартвиг наставио је да и без цара столује у Београду. Рубља је призната као средство плаћања. Престони бели град који је имао сто једанаест хиљада становника, обелило је тридесет хиљада белих Руса. Они нису говорили о изгнанству, него о исходу, поистовећујући своју судбину са судбином Израиљаца под Мојсијем. Међу њима су била најкрупнија имена руске хуманистичке и техничке интелигенције, врхунски научници и уметници, сликари и писци, музичари и архитекте, професори и лекари. Њихов долазак био је велика несрећа за њих, али како је неко рекао, велика срећа за нас и нашу тек створену, ратом разорену и опустошену земљу. Готово да није било дела града у који није доспео неки Рус, лекар или професор. Унапређени су здравство и просвета, препорођен Београдски универзитет, основана опера и балет. Математику је предавао Билимович, медицину Игњатовски, византологију Острогорски.

Архитектура је добила Краснова, сликарство Колесникова, позориште Ракитина и Жедринског. Београд је чуо Шаљапина, слушао Буњина, видео Павлову и Пољакову. И кад већ набрајамо да не заборавимо да овде споменемо бар нека здања у Београду која су дела руских неимара. Од педесет храмова које су подигли да поменемо само малу цркву Светог Саве на Врачару, цркву Александра Невског на Дорћолу, Ружицу на Калемегдану, Светог Андреја Првозваног на Дедињу, Руску цркву на Ташмајдану и најзад само седиште српске Патријаршије.

А потом зграде Војног музеја, Генералштаба, Дома гарде, Руског дома, Главне поште и стубова Александровог моста. А уз њих да не заборавимо да споменемо Капелу на Ловћену, Зејтинлик у Солуну, Видо на Крфу, Чегар, реконструкције зграде САНУ, Народне скупштине и Краљевског двора.

Неки од најважнијих догађаја у историји руског заграничја одиграли су се у нашој земљи.

Већ 1923. митрополит Антоније Храповицки са делом епископата, свештенства и монаштва, на сабору у Сремским Карловцима, основали су Заграничну руску православну цркву. Изван Русије нашла су се тридесет и четири епископа.

Потом је у Београду 1928. одржан први конгрес руских заграничних писаца под покровитељством краља Александра.

Београд је издао проглас добродошлице, а поздравне говоре руским писцима одржали су Милан Грол, Коста Кумануди и Александар Белић. Пристигли су делегати из скоро свих европских престоница. Из Париза тридесет и девет, из Прага шеснаест, из Берлина десет руских писаца, међу њима били су Мерешковски, Гипијус, Зајцев, Немирович – Данченко. Краљ их је примио два пута. У Белој Цркви већ је био монах Јован, доцније свети Јован Шангајски.

Две године касније 1930. у павиљону Цвијета Зузорић приређена је велика изложба руских сликара и вајара на којој је излагало 400 учесника, од којих је 38 из Краљевине СХС. Међу њима били су и сликари чије слике видимо и на овој изложби од којих је академик Колесников имао изложбу и на двору у Дедињу.

Танани лингвист и писац академик Ирена Грицкат написала је како су се Руси понемчили, поканадили, поаустријанчили, али они који су се посрбили понајвише су сачували руску душу, несебичност и гостопримство.

Комад руске земље потрушен руским костима који је заувек остао на српском тлу, онај је на Новом гробљу у Београду. На њему је подигнута Иверска капела, којој је под часном трпезом уместо светих моштију, у кутији спуштена света руска земља. Ту је и споменик у славу руског цара Николаја II и два милиона Руса погинулих у Првом светском рату. Ту је и капела царског амбасадора Хартвига који је заувек остао акредитован у Београду. Колесников је још за живота ту подигао своју породичну гробницу.

Русија усправљена у наше дане, постала је највећи иконостас на свету.

Руски цар и царска породица су иконе на том иконостасу – заједно са милионским хором мученика који су, пре него што су се надали, у истом веку у којем су пострaдали, осванули под светитељским ореолима.

Неки од тих светитеља живели су у Србији, Црној гори и Боки которској.

Одакле су призори овековечени на овим сликама знају они који су их насликали. Сваком другом казују онолико колико уме да се види. Мене су навеле на ове речи које се тичу оне историје која је одавно прешла у надлежност поезије, вере и културе.

Хвала онима који су приредили ову изложбу, коју сам разумео као почетак обележавања и превредновања историјских догађаја од пре једног века који су одредили судбину народа од Боке которске до Владивостока.

(Фонд Слободан Јовановић)