Гаврило Дожић (1938-1950)



Рођен је 1881. у Врујцима, у Доњој Морачи. На крштењу је добио име Ћорђе Основну школу завршиојеу манастиру Морача. Школовање је наставио у Београду Замонашио се у манастиру Сићеву, где је примио и ђаконски и свештенички чин, све 1900. године. Потом је прешао у Високе Дечане. По завршетку Богословско-учитељске школе у Призрену, посгављен је за учитеља у Дечанима. Из Дечана је премештен у манастир Јошаницу, одакле га је Просветно одељење Србије за неослобођене крајеве упутило у Цариград, да предаје у Српској основној школи и учи грчки језик. На Богословском факултету Aтинског универзикта дипломирао је 1909. a потм и докторирао. Као докторант геолошких наука. постављен је на месго секретара манастира Хиландара, одакле је, по потреби Цркве, премештен у Цариград на место српског представника у Цариградској патријаршији, a истовремено и управшеља тамошње Сриске школе. За митрополита рашко-призренског изабран је 1911.

По окончању Балканских ратова, постао је митрополит и архиепископ пећки. Показао се као велики делагник и у црквеним и у народним пословима. Када је избио Први свегски рат, остао je са својим народом. Али, окупатор га је интернирао у Цеглед, у Мађарској, одакле је пред крај paтa, тешко оболео, послат у Улцињ на лечење.

Учествовао је у раду Велике народне скупштине у Подгорици. По упокојењу митрополита Митрофана Бана, постао је мигрополит црногорско-приморски. За патријарха српског изабран је 1938.
Немци су га ухапсили 1941. у манастиру Острогу, јер се претходно оштро супротставио пакту југословенске владе са силама Осовине. Мучили су га и понижавали у затворима у Сарајеву и Београду, погом га заточили у манасгир Раковицу, a онда, заједно са владиком Николајем Велимировићем, у Војловицу (у Панчеву). Из Војловице, обојицу су деиортовали у логор Дахау.

У отаџбину, којом су у међувремену завладали југословенски комунисти, успео је да се врати тек на јесен 1946. Затекао је очајно стање. Више владика и велики број свештеника убијени су у рату и одмах по његовом завршетку, порушене су или оскрнављене многе цркве... Одмах је сазвао Свети архијерејски сабор и већ следеће године изабрано је шест епископа и успостављене су нове епархије.

Упокојио се изненада. 1950. Сахрањен је у београдској Саборној цркви.

Викентије Проданов (1950-1958)



Рођен је 1890. године у Бачком Петровом Селу. На крштењу добио је име Витомир. Основну школу завршио је у родном месту, Велику гимназију у Новом Саду, Богословијуу Сремским Карловцима (1913). Једно време био је учитељ у Бачком Петровом Селу, одакле је добио упослење подбележника Темишварске епархије. Исте године се у манастиру Бездину замонашио и примио ђаконски чин.
Када је Темишвар припао Румунији, 1919, јерођакон Викентије прешао је у Југославију и примљен за подбележника Бачке епархије. До 1932. вршио је дужност тајника Управног одбора манастира Карловачке митрополије.

На београдском Филозофском факултету дипломирао је 1929. Исте године је рукоположен у чин свештеника, уздигнут у достојанство архимандрита и, конкурсом, изабран за главног секретара Светог архијерејског синода. За викарног епископа марчанског хиротонисан је 1936.

За епископа злетовско-струмичког изабран је 1939. Када је владика Платон отишао у Бањалуку, 1940, постављен је за администратора Охридско-битољске епархије. Из Штипа су га 1941. године истерали Бугари. Југословенски комунисти, који су створили „Македонску православну цркву", након Другог светског рата нису му дозволили да се врати у своју епархију.

По жељи интернираног епископа Николаја Велимировића, замењивао га је у Жичкој епархији од 1941. до 1947. Тада је успостављена Сремска епархија, којом је администрирао до 1951. За патријарха српског изабран је 1950. године.

Патријарх Викентије успоставио је везе са сестринским помесним православним црквама, које су ослабиле током рата, решио је питање социјалног и пензионог осигурања свештенства, a бавио се и науком. Једно време је био уредник Гласника Историјског друштва Војводине. У његово време, одлуком комунистичких власти Богословски факултет избачен је из породице факултета Београдског универзитета (1952). Покренут је лист Православни мисионар, од 1957. поново излази часопис Богословског факултета Бошловље, покренут је (1958) и часопис Православна мисао.

Упокојио се 1958. године под веома сумњивим околностима, непосредно након редовног заседања Светог архијерејског сабора на коме није призната „Македонска православна црква". Сахрањен је у београдској Саборној цркви, у гробници митрополита Михаила.

Герман Ђорић  (1958-1990)



Рођен је 1899. у Јошаничкој Бањи, подно Копаоника. На крштењу је добио име Хранислав. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, a деветора-зредну богословију, започету у Београду, завршио у Сремским Карловцима. Студирао је права у Француској, a Богословски факултет у Београду завршио 1942.

Након рукоположења у чин ђакона, добио је намештење писара Духовног суда у Чачку и предавача веронауке у чачанској Гимназији. Када је рукоположен у чин презвитера, 1927, постављен је за пароха у Миоковцима. У Врњачку Бању је премештен 1931, a за референта Светог архијерејског синода постављен је 1938.

Када му се жена упокојила, замонашио се (у Студеници). За викарног епископа моравичког хиротонисан је 1951. године и, по одлуци Светог архијерејског сабора, примио дужност главног секретара Светог архијерејског синода. У исто време, уређивао је Гласник.

За епископа будимског изабран је 1952, али до устоличења никада није дошло, јер није добијена сагласност мађарских грађанских власи. Као администратор Жичке епархије, 1956. изабран је за епископа жичког. Администрирао је и епархијама Будимљанско-полимском и Рашко-призренском. За патријарха српског изабран је 1958.

Време патријарха Германа обележено је наглашеним прогоном Цркве. Ипак, подигнуге су зграде Богословског факулгета у Београду и Богословије у манастиру Крки. Након 26 година борбе и 88 поднетих молби и разних састанака са властима, успео је да издејствује одобрење за наставак изградње Храма Светог Саве на Врачару (1984.) Основане су нове епархије: Источноамеричка и канадска, Средњезападноамеричка и западноамеричка (1963), Западноевропска и аустра-лијска (1969), Аустралијска (1973), Врањска (1975), Канадска (1983) и Бихаћко-петровачка (1990). У његово време догодила су се и два раскола у СПЦ: македонски, када су се три тамошње епархије, под директним притиском комунистичких власти, издвојиле из састава СПЦ, и амерички, када епископ америчко-канадски Дионисије није признао одлуке Светог архијерејског сабора o оснивању нових епархија у САД и Канади.

Када је поломио кук и више није био у стању да обавља сложене црквене дужности, Свети архијерејски сабор је, крајем 1990, изабрао новог патријарха. Патријарх Герман се упокојио у лето 1991. и сахрањен је у Цркви Светог Марка у Београду.

Патријарх Павле (Стојчевић) 1990-2009



Патријарх Павле, у миру (Гојко) рођен је 11. септембра 1914. године,у селу Кућанци, Доњи Михољац, у земљорадничкој породици. Рано је остао без родитеља. Отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и убрзо се вратио кући, после чега је умро. Након неколико година, умрла је и мајка. Даљу бригу о детету преузела је његова тетка. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је завршио Богословски факултет. На медицинском факултету стигао је до друге године. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисија Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео ратне године и где је започео свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару, а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео од туберкулозе. За време болести боравио је у манстиру Вујну, код Горњег Милановца. Ту се излечио од туберкулозе. У знак захвалности изрезбарио је један дрвени крст и поклонио га манастиру Вујну, где се и данас чува.

Замонашен је у манастиру Благовештење 1946. године. Од 1949-1955. био је сабрат манастира Раче. Школске 1950/51. био је суплент у призренској богословији. Две године, од 1955-1957. Провео је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини. Изабран је за Епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године. Чин архијерејске хиротоније обавио је патријарх Викентије 21. септембра 1957. у београдској Саборној цркви, а у у трон епископа рашко-призренских устоличен је 13. октобра у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о призренској богословији, где је повремено држао предавања. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Као Епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним Нацијама и пред представницима Америчког Конгреса о страдању српског народа на Косову и Метохији.

За четрдесетчетвртог Патријарха српског изабран је 3. децембра 1990. године. После избора нови 44. Патријарх Српске православне цркве је тада рекао: "Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој Цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово". По ступању у трон српских Патријараха, први и најзначајнији подухват патријарха Павла био је уклањање тридесетогодишњег раскола у Српској цркви насталог 1963. године на тлу северноамеричког континента и другим просторима широм света расејаног српства и повратак одвојене групе у спасоносну евхаристијску заједницу. У време његовог патријарховања обновљено је и основано више епархија у СПЦ. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча), Богословија Светог Петра, такође у Србињу, Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Основана је Информативна служба СПЦ, Православље Прес. Покренуо је 1993. године у Београду Академију за уметност и конзервацију, 2002. године враћена је веронаука у школе, а Богословски факултет у састав Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Поред свих обавеза, патријарх Павле се бави и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич Манастир Светог Јоаникија Девичког (1989), друго издање (1997). У Гласнику СПЦ од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака у издању Светог архијерејског синода 1986. Аутор је издања Хриситјанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног Требника, Великог Типика и других богослужбених књига у издању СПЦ, као и Питања и одговори чтецу пред производством, 1988. године, а Молитве и молбе 1990. године. Заслугом патријарха Павла умножено је 300 примерака Октоиха из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле је дуго година био председник Комисије Светог синода за превод Светог Писма Новог Завета, који је званично објављен 1984. године, а исправљено издање овог превода 1999. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије Светог архијерејског синода која је припремала за штампу Служебник на српском језику. Имајући у виду заслуге патријарха Павла на научном и богословском пољу, Богословски факултет СПЦ у Београду доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља, а Академија Светог Владимира у Њујорку 1992. године титулу почасног доктора Honoris Causa.

Патријарх српски господин Павле је преминуо у Београду на Војномедицинској академији после дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. године око 10.45 часова. Према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен је у манастиру Раковица.

Патријарх српски Иринеј ( Мирослав Гавриловић, 28. август 1930)



Његово пуно име и титула гласи: „Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски г. г. Иринеј“.

Рођен је 1930. године у селу Видова код Чачка као Мирослав Гавриловић. Завршио је основну школу у родном селу, гимназију у Чачку, богословију у Призрену 1951. године, а затим Богословски факултет у Београду. Замонашен је у манастиру Раковици 1959. године. Замонашио га је тадашњи патријарх српски Герман, који га је рукоположио у чин јерођакона и јеромонаха, 24. и 27. октобра 1959. године.

Био је професор Призренске богословије 1959—1968. године. Завршио је постдипломске студије у Атини, где је отишао школске 1962/63. године. После тога је био постављен за управника Монашке школе у Острогу. Поново је био професор и ректор богословије у Призрену 1971—1974 године.

Маја 1974. изабран је за епископа моравичког, викара патријарха Германа. За епископа нишког изабран је на заседању Светог архијерејског сабора 21—28 маја 1975. године. На трон епископа нишке епархије устоличен је у Саборној цркви у Нишу 15. јуна 1975. године.

Био је више пута члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве.

Дана 22. јануара 2010. године одлуком Изборног сабора Српске православне цркве изабран за патријарха.