Две хиљаде једанаесте навршило се 812 година од завршетка градње манастира Хиландар на Светој гори (1199) и 722 година постојања самосталне Српске православне цркве (1219). Првих 127 година Српска црква била је архиепископија, a пуних 663 године, од 1346, у рангу је патријаршије.

„За разлику од западноевропског хришћанства, где је кроз многа столећа средњовековља буктала огорчена борба за превласт између државе и цркве, двора и храма, царског и папског престола, ситуација у источном хришћанству, односно у византијском културно-цивилизацијском кругу, била је суштински другачија."

И у српском случају, можемо слободно рећи да пуни узлет средњовековне државе почиње тек задобијањем црквене самосталности. Чак су оснивач државе и оснивач цркве два светшеља исте крви, отац и син. У најтежим раздобљима историје, када је подударима освајача привремено нестајала српска држава, улогу предводника и чувара народа je de facto преузимала Српска пр-вославна црква, остајући најстабилнија и најстарија до данас постојећа српска институција. „Стога, свака књга o српским патријарсима собом неминовно представља и својеврсну историју српске цркве, државе, па и народа српског."

Постоје разлике у бројањима и тумачењима, но чињеница је да је српска Патријаршија за све те векове укидана бар два пута (после 1459. и 1766) и оснивана, односно обнављана, бар четири пута (1346, 1557, 1848, 1920). На челу Цркве Срби су имали дванаест архиепископа, почев од Светог Саве (1219-1235). Последњи поглавар архиепископ и први патријарх био је Свети Јоаникије II (1338-1346, 1346-1354). Потом, до данас, било је још 50 патријарха.

Предочавамо кратке животописе свих српских патријарха у васкрслој нововековној Србији (XIX и XX век), њих 13.

Патријарх Јосиф Рајачић (1848-1861)



Рођен је 20. јула 1785. у Лучанима, у Лици, у свештеничкој породашши. На крштењу је добио име Илија. Након почетног образовања у немачким грађанским школама, школовање је наставио у Загребу и Карловцима, потом у Сегединском лицеју, чувеном у то време, на крају у Бечу.
Као студент, у рату против Француза 1809. ступио је у ђачки батаљов.: нашио се 1810. у манастиру Гомирју у Славонији, добивши име Јосиф. шеснаест година управљања овим манастиром, 1829. је у Карловцу хиротоннсаи за епископа „Далматијскаго, Истријскаго, Дубровничкаго и Албанскаго".
У веома тешким условима, почео је да ради на оснивању богословске школе у Шибенику, као и конзисторије. Највише труда уложио је у спречавање уније са Римокатоличком црквом, коју су подстицале државне власти, и често се стога обраћао цару.

Одлуком Дворске канцеларије, 1833. премештен је у Вршац. По упокојењу митрополита Стефана Станковића, 1842, након несагласја на Црквенонародном сабору, бечки цар га је именовао за митрополита карловачког.

У време заоштрених односа између Мађара и словенских народа који су живели у Монархији, митрополит Јосиф је устао у заштиту српског народа, његове Цркве и школе. Револуционарне 1848. у Мађарској је формирана нова влада, која је немађарским народима дала само грађанске, али не и националне сло-боде. Митрополит Јосиф је сазвао Велику народну скупштину у Карловцима, на којој су проглашене Српска Војводовина и српска Патријаршија. Сада већ патријарх Јосиф, изабран је за председника Главног народног одбора. Мађари су се супротставили одлукама Скупштине, a и бечки Двор, тако да су оне убрзо поништене, да би 1960. Војводство било укинуто.

Патријарх Јосиф основао је више основних школа. Био је и врховни патрон Карловачке гимназије. У Бечу је, 1851, покренуо питање оснивања универзитета у Карловцима, где је, 1858, основао „Митрополијско-гимназијску типографију". Цар Франц Јосиф I издао је 1861. повељу којом се патријарх Јосиф, заједно са својим синовцима, подиже у ред барона. Поводом 50. годишњице свештеничке службе, одликовао га је и високим Леополдовим орденом. Након неколико месеци, 13. децембра 1861, патријарх Јосиф се упокојио. Сахрањен је у Саборној цркви у Сремским Карловцима.

Самуило Маширевић (1864-1870)



Рођен је 1803. у Сомбору. Завршио је гимназију, правне и богословске науке. Замонашио се у Крушедолу, 1826. године. Предавао је на Богословији у Вршцу. Као старешина банатског манастира Бездин (који је данас у Румунији, a дао je тринаест епископа, док су двојица од њих постали и патријарси: Самуило Маширевић и Викентије Проданов), 1852. године рукоположен је за епископа темишварског.

У време патријарха Самуила, 1867. године, Аустрија је издвојила Румуне из Карловачке митрополије. Тражио је плац у Бечу за Цркву Светог Саве, која је подигнута након тридесетак година, прилозима целокупног српства. По његовом благослову освештана је Црква Светог Спиридона у Трсту...

Упокојио се 1870. године и сахрањен је у карловачкој Саборнрј цркви.

Арсеније Стојковић  (два пута бирани (1874, 1881) и неустоличени патријарх српски)



Рођен у Мокрину, у Банату, 1804. године. Школовао се у Сентивану, код Сегедина, у Сегедину и Сомбору. Богословију је завршио у Вршцу. Замонашио се 1830. године у манастиру Раковцу. Исте године постао је јерођакон и професор Карловачке богословије. Свештенички чин примио је 1839. године. Био је старешина манастира Раковца, a од 1845. Гргетега. Митрополит Јосиф Рајачић raje 1843. године поставио за мандатара Бачке епархије, a 1844, именован je за администратора. За епископа будимског хиротонисан је 1852. године. По упокојењу патријарха Самуила Маширевића, администрирао је Карловачком митрополијом. Изборни Црквенонародни сабор га је 1874. године једногласно изабрао за патријарха. али аустријски цар Франц Јозеф није потврдио овај избор. По упокојењу патријарха Прокопија, 1881. године, сабор га је поново изабрао за патријарха, овога пута већином гласова, али ни овога пута тај избор није потврђен у Бечу. Када је државна власт забранила прославу пет векова Косовске битке, као и у случају захтева Румуна за одвајање од Карловачке митрополије, епископ Арсеније стао је на страну Беча. И опет, Беч га није хтео за српског патријарха, што му је донело велики углед у народу.

Био је познати библиофил. Његова библиотека, која броји више хиљада књига, и данас се чува у летњем дворцу будимских епископа у Сент Андреји. Упокојио се 1892. и сахрањен је у Светоуспенском саборном храму у Сент Андреји.

Прокопије Ивачковић (1874-1879)



Како Беч није хтео да потврди одлуку Црквенонародног сабора из 1874. године o избору Арсенија Стојковића за српског патријарха, у поновљеном поступку за патријарха је изабран Прокопије Ивачковић. Рођен у Делиблату 1809, школовао се у Ковину, Вршцу, Оравици и Новом Саду. Као старешина манастира Крушедола, изабран је за епископа арадског. Када је изабран за патријарха, био је архиепископ сибињски и митрополит романски. Са положаја патријарха српског повукао се 1879. године. Уобичајено је да поглавар помесне цркве столује до кончине свога живота. Изузетак од тог правила, пре патријарха Прокопија, учинили су: патријарх Макарије Соколовић 1570, патријарх Јефрем 1380. и сам Свети Сава 1233. године.

Упокојио се 1881. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Карловцима.

Герман Анђелић (1882-1888)



Рођен је у Сремским Карловцима 1822, у свештеничкој породици. На крштењу је добио име Глигорије. У родном месту завршио је гимназију и богословију, a права и философију студирао је у Пешти и Шарошпатаку. Замонашио се 1848. у манастиру Крушедолу, добивши име Герман. Две године је у Трсту био ђакон и учитељ. Потом је постао професор и ректор Карловачке богословије. Као архи-мандрит и старешина манастира Гргетег, 1867. именован је за мандатара a потом и администратора Бачке епархије. Хиротонисан је тек 1874. Претходно је учествовао у раду свих пет сабора војвођанских Срба од 1861. до 1870.

Након своје одлуке да се повуче из активне службе, патријарх Прокопије је, у договору са Двором и Владом, за администратора Карловачке митрополије именовао епископа Германа. На Црквенонародном сабору 1881, од три кандидата за достојанство патријарха српског изабран је прво епископ будимски Арсеније Стојковић. Пошто Беч то није прихватио, изабран је епископ горњокарловачки Теофан Живковић. Беч ни то није прихватио, na је онда, мимо већинске саборске воље, изабран епископ Герман. Овакав избор дао је повода за многе нападе војвођанских Срба на патријарха Германа. Лист Затава Светозара Милетића, уместо са „Његова Светост", ословљавала га je са „Његова Наименованост".

Упокојио се 1888. године у Карловцима.

Георгије Бранковић (1890-1907)



Рођен 1830. у Кулпину, у Бачкој, у свештеничкој породици. Школовао се у Сенти, Старом Врбасу, Баји и Нађкерешу. Богословију је завршио у Карловцима. Као парох сомборски свакодневно је служио литургију.

Замонашио се 1882, након што му се жена упокојила. Исте године је постао старешина Ковиља и потом хиротонисан за епископа темишварског. Његовим доласком на трон српских патријараха (1890) многи нису били задовољни, посебно фрушкогорски игумани, јер је дошао из „белог свештенства". Међутим, његов ранији црквени рад, али и рад у политичким и просветним институцијама, сада је још више дошао до изражаја. Поставши патријарх, истовремено је постао и члан угарског Горњег (Магнатског) дома, као и тајни царев саветник. У српској цркви и просвети затекао је веома лоше стање, које је умногоме поправио. Један је од највећих добротвора српског народа у његовој историји. Добитник је високих одликовања, аустријских, србијанских...

Упокојио се 1907. у Сремским Карловцима, где је и сахрањен, у Световаведењ-ском храму.

Лукијан Богдановић (1908-1913)



Рођен је 1867. у Баји. На крштењу је добио име Лазар. Његова мајка Милица била је блиска рођака патријарха Георгија Бранковића. Школовао се у Баји, Карловцима и Јегри. Замонашио се у манастиру Беочину 1891. Касније је служио при Саборној цркви у Карловцима и обављао следеће дужности: конзисторијални подбележник Бачке епархије у Новом Саду, професор веронауке у Гимназији, Вишој грађанској, Трговачкој и Девојачкој школи, катихета у сремскокарловачкој Гимназији и професор црквеног појања у Богословији. Хиротонисан је у чин епископа 1892. и поверена му је Будимска епархија. Био је и администратор Темишварске епархије.

Владика Лукијан изабран је за патријарха српског 1908. Био је епископ пун врлина, али без политичке вештине, која је у то време била веома потребна.

За време лечења у бањи Бад Гастајну, 1913, напрасно је нестао. Његово наго тело пронађено је месец дана касније у реци Ахи. Глава му је одсечена и никада није пронађена. Био је последњи карловачки митрополит. Сахрањен је у Горњој цркви у Карловцима, поред патријарха Георгија.

Димитрије Павловић (1920-1930)



Рођен je у Пожаревцу 1846. године. Школовао се у родном граду, Великом Селу и у Београду, где је завршио Богословију. Једно време радио је као учитељ. Рукоположен је у чин ђакона, потом и свештеника 1870. године. Након што му се упокојила жена, 1873, уписао је Велику школу у Београду, По завршетку студија, постао је професор Београдске богословије. У време митрополита Теодосија Мраовића, 1884, изабран је за епископа нишког.

По повратку митрополита Михаила у Србију 1889, после његовог шестогодишњег странствовања (пошто га 1881. Милан Обреновић, тада још кнез, указом уклонио са највишег црквеног места), епископ Димитрије одступио je са свог положаја, заједно са целокупном јерархијом митрополита Теодосија, и отишао у Француску. Тамо је наставио студије књижевности и философије, a студирао је и на Пољопривредној академији.

По упокојењу митрополита Михаила (1898), вратио се у Србију. Прво је био државни саветник, a потом постављен за епископа шабачког. За митрополита Краљевине Србије изабран је 1905, са титулом архиепископ београдски и митрополит Србије. У Првом светском рату, са народом и војском, преко Албаније одступио је на Крф. У Србији тада није остало ни једног владике. Када је, 1920, обновљена Пећка патријаршија, која је билаукинута 1766. и, уз са-гласност Цариградске патријаршије, успостављено редовно стање у Српској цркви, за патријарха српског изабран је Димитрије Павловић.

У његово време, обновљена је стара Браничевска епархија (1921) и основане су три нове: Чешко-моравска (1921), Америчко-канадска (1921) и Бихаћка (1925). Изабрано је шеснаест нових епископа, покренути су часопис Православна Хришћанска Заједница (1922) и издавачка делатност, основани су богословски факултети у Бе-граду и Загребу, Богословија у Битољу... Његово издање Хиландарског типика Светог Саве научници сматрају најбољим.

Патријарх Димитрије подржао је рад Народне хришћанске заједнице („Богомољачки покрет"), чији је духовник био Свети Владика Николај Велимировић. На предлог овог патријарха, Свети архијерејски сабор канонизовао је деспота Стефана Лазаревића. Патријарх Димитрије му је написао службу. Био је посебно близак са митрополитом Антонијем Храповицким, поглаваром Руске заграничне цркве која је 1921. основанау Сремским Карловцима.

Упокојио се у дубокој старости, 1930, и сахрањен је, по његовој жељи, у манасти-ру Раковици.

Варнава Росић (1930-1937)



Рођен је у Пљевљима, 1880. године. На крштењу је добио име Петар. Основну школу завршио је у родном граду, a Богословско-учитељску у Призрену. Одмах по завршетку Духовне академије у Петрограду, 1905, замонашио се и рукоположенјеуђаконски и свештенички чин. Исте године отпутоваојеу Цариград, где је примио дужност свештеника при Српском посланству. У Цариграду је био сарадник Царшрадског гласника, јединог гласила на српском језику у Турском Царству, и управљао Српском школом. Свети синод Цариградске патријаршије 1910. године изабрао га је за епископа Дебарско-велешке епархије, са титулом главинички.

Након Балканских ратова, млади епископ Варнава се посветио уређењу Српске цркве на подручју Јужне Србије. У Првом светском рату повукао се са Српском војском на Крф, a одатле отишао у Русију, у дипломатску мисију. По ослобођењу, 1918, постао је администратор свих епархија у Јужној Србији. Када је успостављена српска Патријаршија, 1920, изабран је за митрополита скопског. За другог патријарха обновљене Пећке патријаршије изабран је 1930. године.

Иако је канонско јединство Српске цркве остварено 1920, до практичног уједињена дошло је, умногоме, тек у време патријарха Варнаве. Превасходно, донет је Устав Српске православне цркве са Спроводбеним наредбама и преко четрдесет правила, правилника, уредаба, начелних одлука и упутстава.

У Архиепископији београдско-карловачкој у његово време сазидане су многе цркве, данашња зграда Патријаршије, a започета је и градња Храма Светог Саве на Врачару. У својих седам година началствовања Српском црквом, није успео да оствари планове отварања Музичке академије и покретања дневних новина које би издавала Патријаршија. У окружењу, током тих седам година, нацисти су дошли на власт у Немачкој, убијен је српски краљ Александар, у Шпанији је избио грађански рат...

Своју непоколебљивост у оданости Исусу Христу, Глави Цркве, нарочито је испољио опирући се потписивању Конкордата између Ватикана и Краљевине Србије, који је био на штету Православне цркве. Веома су јаке индиције да је патријарх Варнава отрован и општеприхваћено уверење да га је главе коштао управо отпор Конкордату. Сахрањен је у Малом храму Светог Саве на Врачару.

Гаврило Дожић (1938-1950)



Рођен је 1881. у Врујцима, у Доњој Морачи. На крштењу је добио име Ћорђе Основну школу завршиојеу манастиру Морача. Школовање је наставио у Београду Замонашио се у манастиру Сићеву, где је примио и ђаконски и свештенички чин, све 1900. године. Потом је прешао у Високе Дечане. По завршетку Богословско-учитељске школе у Призрену, посгављен је за учитеља у Дечанима. Из Дечана је премештен у манастир Јошаницу, одакле га је Просветно одељење Србије за неослобођене крајеве упутило у Цариград, да предаје у Српској основној школи и учи грчки језик. На Богословском факултету Aтинског универзикта дипломирао је 1909. a потм и докторирао. Као докторант геолошких наука. постављен је на месго секретара манастира Хиландара, одакле је, по потреби Цркве, премештен у Цариград на место српског представника у Цариградској патријаршији, a истовремено и управшеља тамошње Сриске школе. За митрополита рашко-призренског изабран је 1911.

По окончању Балканских ратова, постао је митрополит и архиепископ пећки. Показао се као велики делагник и у црквеним и у народним пословима. Када је избио Први свегски рат, остао je са својим народом. Али, окупатор га је интернирао у Цеглед, у Мађарској, одакле је пред крај paтa, тешко оболео, послат у Улцињ на лечење.

Учествовао је у раду Велике народне скупштине у Подгорици. По упокојењу митрополита Митрофана Бана, постао је мигрополит црногорско-приморски. За патријарха српског изабран је 1938.
Немци су га ухапсили 1941. у манастиру Острогу, јер се претходно оштро супротставио пакту југословенске владе са силама Осовине. Мучили су га и понижавали у затворима у Сарајеву и Београду, погом га заточили у манасгир Раковицу, a онда, заједно са владиком Николајем Велимировићем, у Војловицу (у Панчеву). Из Војловице, обојицу су деиортовали у логор Дахау.

У отаџбину, којом су у међувремену завладали југословенски комунисти, успео је да се врати тек на јесен 1946. Затекао је очајно стање. Више владика и велики број свештеника убијени су у рату и одмах по његовом завршетку, порушене су или оскрнављене многе цркве... Одмах је сазвао Свети архијерејски сабор и већ следеће године изабрано је шест епископа и успостављене су нове епархије.

Упокојио се изненада. 1950. Сахрањен је у београдској Саборној цркви.

Викентије Проданов (1950-1958)



Рођен је 1890. године у Бачком Петровом Селу. На крштењу добио је име Витомир. Основну школу завршио је у родном месту, Велику гимназију у Новом Саду, Богословијуу Сремским Карловцима (1913). Једно време био је учитељ у Бачком Петровом Селу, одакле је добио упослење подбележника Темишварске епархије. Исте године се у манастиру Бездину замонашио и примио ђаконски чин.
Када је Темишвар припао Румунији, 1919, јерођакон Викентије прешао је у Југославију и примљен за подбележника Бачке епархије. До 1932. вршио је дужност тајника Управног одбора манастира Карловачке митрополије.

На београдском Филозофском факултету дипломирао је 1929. Исте године је рукоположен у чин свештеника, уздигнут у достојанство архимандрита и, конкурсом, изабран за главног секретара Светог архијерејског синода. За викарног епископа марчанског хиротонисан је 1936.

За епископа злетовско-струмичког изабран је 1939. Када је владика Платон отишао у Бањалуку, 1940, постављен је за администратора Охридско-битољске епархије. Из Штипа су га 1941. године истерали Бугари. Југословенски комунисти, који су створили „Македонску православну цркву", након Другог светског рата нису му дозволили да се врати у своју епархију.

По жељи интернираног епископа Николаја Велимировића, замењивао га је у Жичкој епархији од 1941. до 1947. Тада је успостављена Сремска епархија, којом је администрирао до 1951. За патријарха српског изабран је 1950. године.

Патријарх Викентије успоставио је везе са сестринским помесним православним црквама, које су ослабиле током рата, решио је питање социјалног и пензионог осигурања свештенства, a бавио се и науком. Једно време је био уредник Гласника Историјског друштва Војводине. У његово време, одлуком комунистичких власти Богословски факултет избачен је из породице факултета Београдског универзитета (1952). Покренут је лист Православни мисионар, од 1957. поново излази часопис Богословског факултета Бошловље, покренут је (1958) и часопис Православна мисао.

Упокојио се 1958. године под веома сумњивим околностима, непосредно након редовног заседања Светог архијерејског сабора на коме није призната „Македонска православна црква". Сахрањен је у београдској Саборној цркви, у гробници митрополита Михаила.

Герман Ђорић  (1958-1990)



Рођен је 1899. у Јошаничкој Бањи, подно Копаоника. На крштењу је добио име Хранислав. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, a деветора-зредну богословију, започету у Београду, завршио у Сремским Карловцима. Студирао је права у Француској, a Богословски факултет у Београду завршио 1942.

Након рукоположења у чин ђакона, добио је намештење писара Духовног суда у Чачку и предавача веронауке у чачанској Гимназији. Када је рукоположен у чин презвитера, 1927, постављен је за пароха у Миоковцима. У Врњачку Бању је премештен 1931, a за референта Светог архијерејског синода постављен је 1938.

Када му се жена упокојила, замонашио се (у Студеници). За викарног епископа моравичког хиротонисан је 1951. године и, по одлуци Светог архијерејског сабора, примио дужност главног секретара Светог архијерејског синода. У исто време, уређивао је Гласник.

За епископа будимског изабран је 1952, али до устоличења никада није дошло, јер није добијена сагласност мађарских грађанских власи. Као администратор Жичке епархије, 1956. изабран је за епископа жичког. Администрирао је и епархијама Будимљанско-полимском и Рашко-призренском. За патријарха српског изабран је 1958.

Време патријарха Германа обележено је наглашеним прогоном Цркве. Ипак, подигнуге су зграде Богословског факулгета у Београду и Богословије у манастиру Крки. Након 26 година борбе и 88 поднетих молби и разних састанака са властима, успео је да издејствује одобрење за наставак изградње Храма Светог Саве на Врачару (1984.) Основане су нове епархије: Источноамеричка и канадска, Средњезападноамеричка и западноамеричка (1963), Западноевропска и аустра-лијска (1969), Аустралијска (1973), Врањска (1975), Канадска (1983) и Бихаћко-петровачка (1990). У његово време догодила су се и два раскола у СПЦ: македонски, када су се три тамошње епархије, под директним притиском комунистичких власти, издвојиле из састава СПЦ, и амерички, када епископ америчко-канадски Дионисије није признао одлуке Светог архијерејског сабора o оснивању нових епархија у САД и Канади.

Када је поломио кук и више није био у стању да обавља сложене црквене дужности, Свети архијерејски сабор је, крајем 1990, изабрао новог патријарха. Патријарх Герман се упокојио у лето 1991. и сахрањен је у Цркви Светог Марка у Београду.

Патријарх Павле (Стојчевић) 1990-2009



Патријарх Павле, у миру (Гојко) рођен је 11. септембра 1914. године,у селу Кућанци, Доњи Михољац, у земљорадничкој породици. Рано је остао без родитеља. Отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и убрзо се вратио кући, после чега је умро. Након неколико година, умрла је и мајка. Даљу бригу о детету преузела је његова тетка. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је завршио Богословски факултет. На медицинском факултету стигао је до друге године. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисија Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео ратне године и где је започео свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару, а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео од туберкулозе. За време болести боравио је у манстиру Вујну, код Горњег Милановца. Ту се излечио од туберкулозе. У знак захвалности изрезбарио је један дрвени крст и поклонио га манастиру Вујну, где се и данас чува.

Замонашен је у манастиру Благовештење 1946. године. Од 1949-1955. био је сабрат манастира Раче. Школске 1950/51. био је суплент у призренској богословији. Две године, од 1955-1957. Провео је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини. Изабран је за Епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године. Чин архијерејске хиротоније обавио је патријарх Викентије 21. септембра 1957. у београдској Саборној цркви, а у у трон епископа рашко-призренских устоличен је 13. октобра у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о призренској богословији, где је повремено држао предавања. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Као Епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним Нацијама и пред представницима Америчког Конгреса о страдању српског народа на Косову и Метохији.

За четрдесетчетвртог Патријарха српског изабран је 3. децембра 1990. године. После избора нови 44. Патријарх Српске православне цркве је тада рекао: "Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој Цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово". По ступању у трон српских Патријараха, први и најзначајнији подухват патријарха Павла био је уклањање тридесетогодишњег раскола у Српској цркви насталог 1963. године на тлу северноамеричког континента и другим просторима широм света расејаног српства и повратак одвојене групе у спасоносну евхаристијску заједницу. У време његовог патријарховања обновљено је и основано више епархија у СПЦ. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча), Богословија Светог Петра, такође у Србињу, Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Основана је Информативна служба СПЦ, Православље Прес. Покренуо је 1993. године у Београду Академију за уметност и конзервацију, 2002. године враћена је веронаука у школе, а Богословски факултет у састав Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Поред свих обавеза, патријарх Павле се бави и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич Манастир Светог Јоаникија Девичког (1989), друго издање (1997). У Гласнику СПЦ од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака у издању Светог архијерејског синода 1986. Аутор је издања Хриситјанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног Требника, Великог Типика и других богослужбених књига у издању СПЦ, као и Питања и одговори чтецу пред производством, 1988. године, а Молитве и молбе 1990. године. Заслугом патријарха Павла умножено је 300 примерака Октоиха из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле је дуго година био председник Комисије Светог синода за превод Светог Писма Новог Завета, који је званично објављен 1984. године, а исправљено издање овог превода 1999. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије Светог архијерејског синода која је припремала за штампу Служебник на српском језику. Имајући у виду заслуге патријарха Павла на научном и богословском пољу, Богословски факултет СПЦ у Београду доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља, а Академија Светог Владимира у Њујорку 1992. године титулу почасног доктора Honoris Causa.

Патријарх српски господин Павле је преминуо у Београду на Војномедицинској академији после дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. године око 10.45 часова. Према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен је у манастиру Раковица.

Патријарх српски Иринеј ( Мирослав Гавриловић, 28. август 1930)



Његово пуно име и титула гласи: „Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски г. г. Иринеј“.

Рођен је 1930. године у селу Видова код Чачка као Мирослав Гавриловић. Завршио је основну школу у родном селу, гимназију у Чачку, богословију у Призрену 1951. године, а затим Богословски факултет у Београду. Замонашен је у манастиру Раковици 1959. године. Замонашио га је тадашњи патријарх српски Герман, који га је рукоположио у чин јерођакона и јеромонаха, 24. и 27. октобра 1959. године.

Био је професор Призренске богословије 1959—1968. године. Завршио је постдипломске студије у Атини, где је отишао школске 1962/63. године. После тога је био постављен за управника Монашке школе у Острогу. Поново је био професор и ректор богословије у Призрену 1971—1974 године.

Маја 1974. изабран је за епископа моравичког, викара патријарха Германа. За епископа нишког изабран је на заседању Светог архијерејског сабора 21—28 маја 1975. године. На трон епископа нишке епархије устоличен је у Саборној цркви у Нишу 15. јуна 1975. године.

Био је више пута члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве.

Дана 22. јануара 2010. године одлуком Изборног сабора Српске православне цркве изабран за патријарха.