Pavle Bašić, član Saveta za privredu predsednika Srbije Tomislava Nikolića, oslobođen je pre dva dana optužbe da je deo grupe koja je oštetila IKL za 736 miliona dinara. Specijalni sud oslobodio je optužbi i savetnikovog brata Gordana Bašića.

U grupi protiv koje je vođen sudski postupak tri i po godine, njih dvojica su jedini oslobođeni optužbi. Najstroža kazna, šest godina zatvora, izrečena je prvooptuženom Zoranu Ćopiću, članu Šarićeve grupe.
 
Bašić je sa bratom suvlasnik preduzeća „Agrokop“, „Kvantum“ i „Tandem financijal“, a 2005. su prema istrazi kupili 30 odsto akcija državnog paketa IKL.
Oktobra 2010. u uhapšen je Gordan u policijskoj akciji, a Pavle je uspeo je da izbegne hapšenje i za njim je raspisana poternica. Prema podacima policije on se krio u Novom Sadu, i to uz pomoć jednog tamošnjeg advokata.
 
Pavle Bašić se i tokom sudskog postupka u javnosti pojavljivao sa predsednikom Nikolićem. Marta prošle godine na otvaranju staklare u Paraćinu je predstavljen kao savetnik.
 
Juče u Predsedništvu nije bilo moguće dobiti precizan odgovor koja je uloga Bašića - savetnik predsednika ili član Saveta za privredu. Savetnica za medije predsednika Stanislava Pak na sva pitanja je odgovarala sa: “On nije zaposlen u kabinetu”.

Izvor: Blic

 

Vučić nije Homeini

TIHOMIR TRIŠIĆ - novinar i publicista
nedelja, 23.02.2014. | 21:56
3
Zaista imam razumevanja za odgovornu kritiku upućenu Aleksandru Vučiću, i sam ga često kritikujem, ali kad vidim tekstove u kojima ga upoređuju sa Homeinijem – šta reći o toj intelektualnoj eliti sem da je izgubila kompas ili dobila zadatak
Predizborna kampanja dobija na zamajcu. Prikupljanje glasova je u toku. Sve metode i sredstva se koriste. Partije jedna drugu nadmašuju u vređanju inteligencije birača i manipulaciji njihovim osećanjima. Nebuloze, nekorektnosti i politička podlost bujaju.

Zaista imam razumevanja za odgovornu kritiku upućenu Aleksandru Vučiću, i sam ga često kritikujem, ali kad vidim tekstove ozbiljnih je l’ te intelektualaca kako ga uvereno analiziraju i upoređuju Srbiju i Iran, Vučića i Homeinija, šta reći o toj intelektualnoj eliti sem da je izgubila kompas ili dobila zadatak.

Meni je, recimo, korektno da ga kritikujem u vezi sa njegovim prošlonedeljnim TV nastupom na CNN-u. Ne zbog toga toliko šta je govorio, čak ni zbog činjenice što je CNN prikazao kartu Srbije bez Kosmeta u toku razgovora sa Vučićem, što nije do njega nego do CNN-a, već zbog konteksta te emisije i teme u vezi sa ukrajinskom krizom i paralelama sa Srbijom. To nije korisno za Srbiju. Ko da mu je Petros Statis organizovao nastup na CNN-u. Na to mi liči.

Još gori nastup na domaćim TV stanicama imao je Ivica Dačić o vezama svog čuvenog saradnika Branka Lazarevića, Borisa Gavre, šefa prislušne službe UKP MUP Srbije, kao ljudima koji su bili na ruci narko-klanu Darka Šarića. Da je kojim slučajem Ivica bio ministar u Japanu, svi bi odavno očekivali od njega jedan ritualni harakiri. Ali ovo je Srbija, a još je i predizborna kampanja u toku, a i Ivica nije samuraj, niti su Srbi Japanci, pa otuda mali TV driblinzi i dupli pasevi Ivice sa Palmom, poligrafima i drugim fintama kako bi amortizovao šta se amortizovati može u pogledu svoje izborne štete zbog slučaja „Šarić“.

Jedan od bisera ovonedeljne kampanje mi je i Dušan Bajatović, lola iz „Srbijagasa“. Kaže čovek ako ne budem u novoj Vladi, zasigurno ostajem u „Srbijagasu“. I, naravno, cela Srbija se smeje, sem Zorane Mihajlović. Ona mu je odmah replicirala, oštro onako kako ona zna, kao kad joj Aleksandar ponekad da koordinate za javni nastup.

Onima što su se smejali toj izjavi kao predizbornoj nebulozi Bajatovića, a i Zorani kojoj to nije bilo smešno, nepoznata su prezimena poput Varnig ili Rotemberg, ali ne i Bajatoviću, Miškoviću ili Nikoliću, koji znaju o kome je reč, pa se ne smeju toliko Bajatoviću koliko Zorani, ali tiho da ih Vučić ne čuje.

Moram priznati da mi je predizborni hit i Dušan Petrović, gospodar od Šapca i Mačve, nekad potpredsednik DS-a, a danas centralni stub izbornog štaba Borisa Tadića, koji je lansirao svoju staru, oprobanu predizbornu ideju u vezi sa unapređenjem poljoprivrede u Srbiji kroz program angažovanja 1.500 poljoprivrednih savetnika od strane Ministarstva poljoprivrede. Pre prošlih izbora 2012. zaposlio ih je Petrović i nisu mu tada pomogli da opstane na vlasti. Danas im nudi nadu da će ih ponovo zaposliti ako poguraju malo ovu predizbornu kampanju.

A zapravo jedino što je ozbiljno gurano u Šapcu i Mačvi je Miroslav Bogičević i njegov koncern „Farmakom MB“. Zli jezici bi rekli da je to pogurao iz sve snage samo Dušan Petrović koristeći svoju ondašnju političku moć. Ali nije korektno da sva slava ode na račun demokrata.

Našao se tu i jedan naprednjak, visoko kotirani naprednjak blizak vlasniku „Farmakoma“. Taj privredni genije sa samo jednim zaposlenim u svojoj firmi 2011. godine prihodovao je 2,8 milijardi dinara, a 2012. firmi je baš krenulo otkad dođoše naprednjaci na vlast, tako da je tada prihodovala neverovatnih 4,8 milijardi dinara. Ne znam samo što Vučić tog privrednog genija nije postavio za ministra privrede ili bar finansija, da razvije čovek celu srpsku ekonomiju ko svoj privatni biznis. Kakvi crni vanstranački kadrovi poput Laze Krstića, Saše Radulovića, Siniše Malog, kad SNS ima takvog biznis genija u sopstvenim stranačkim redovima.

I da, umalo da zaboravim, kakav bih ja novinar bio kad ne bih otkrio ko je zapalio žito.

Znam gde je deo tajkunskih para od onih čuvenih tajkunskih 100 miliona evra, namenjenih za čuvenu internet kampanju i obaranje Vučića sa vlasti. Ima jedan mali blizu Vučića koji voli tajkunski novac, više nego mamu i tatu. A pošto je vožd Srbije u pitanju, zar ne, dragi čitaoci, valja ga upozoriti javno i pravovremeno na kukolja u blizini, zarad našeg opšteg državnog dobra. A pošto su novinari često nepouzdan izvor, pogotovo ovako slabo informisani novinari poput mene, neću ništa reći ovom prilikom, nema ni potrebe, sve je crno na belo zapisano u zvaničnom dokumentu Br: 02-4686/1 Fonda za razvoj Srbije, na strani broj dva. Čitko je ispisano ime jednog funkcionerskog kukolja i opis njegovog konkretnog rada za voždu mrske tajkune.

Da ne bude da samo dokoni blogeri, tviteraši i mi mali novinari radimo protiv države i državnih organa, kako to voli da kaže naš čuveni fan „Deep Purple“ Tomislav Nikolić.

Ima takvih i na važnijim položajima od novinarskog.

pruzeto sa

Како је могуће? 

To je ta beskompromisna borba protiv korupcije, protiv svih onih koji ne finansiraju, nisu blisiki ili nisu članovi naprednjaka.

Јебига. Људи ће и даље гласати за напредењаке као овце..

Николића издао син Радомир, приклонио се Вучићевој струји у СНС!



Непуних три месеца после победе Томислава Николића на последњим парламентарним изборима, јавност је сазнала за политичке амбиције његовог старијег сина Радомира (млађи син се задовољио улогом спортског менаџера, бизнисмена, власника виле са базеном…). Радомир је од оснивања Српске напредне странке (СНС) 2008. године био њен функционер. Најпре као председник општинског одбора у Крагујевцу, а касније и као потпредседник странке. Он, за разлику од Оца, врши улогу дискретног извршиоца прљавих послова. Данас то ради много мање дискретно него што је то радио док се бавио завером против страначких финансијера Верољуба Стевановића у Крагујевцу. Истина, и прилике су друкчије. Радомир је десна рука Александра Вучића. Прогон „Томиних људи“ у странци је више него очигледан. Син се од оца одметнуо, и то не само политички. Све карте су на столу.

Једна дневна, режимска и удворичка новина, објавила је 26. септембра 2012. године, да ће старији син Томислава Николића, Радомир, бити заменик Александра Вучића, заправо други човек Српске напредне странке. Мада је Радомир Николић још у јуну те године, одмах након избора, именован за једног од потпредседника странке, промовисан је као „Вучићев заменик“ тек три месеца касније. Ову вест очигледно нико није превише схватао за озбиљно, тим пре што је народ већ навикао на страначка племена и породице племенских вођа у њима (деведесетих је у томе главну реч водио Српски покрет обнове).

О Радомиру (име добио по деди Радомиру, висококвалификованом пушкару који је радио у такозваној наменској производњи „Заставе“) до тада се мало знало, чак и у Крагујевцу, где је рођен (1976. године) и где је „завршио за менаџера“ и радио, најпре у једној банци, а касније и у представништву „Србијагаса“. Од оснивања Српске напредне странке 2008., па све до 2011. године, када је изабран за првог председника Градског одбора СНС у Крагујевца (којим је до тада управљало повереништво), Радомир Николић није имао ниједну битну улогу која би га издигла изнад просечних чланова странке.

Али, без обзира што га нико није видео као политички битног човека, него као „Томиног старијег сина“, овај до тада неупадљиви човек, постаће убрзо кључни кадровик Александра Вучића, „гвоздена метла“ или „тихи главосеча“, онај који путује по Србији и на затвореним седницама локалних и регионалних одбора Српске напредне странке, смењује и поставља, унапређује и рашчињава, разрешава интриге и успоставља нове сплетке.

Како је уопште дошло до тога да Радомир Николић постане човек од кога дрхте председници општина, начелници општинских управа, читави управни одбори јавних предузећа? Како је на локалном и регионалном нивоу постао важнији чак и од свога оца, председника државе?

Да би било јасније са каквом је репутацијом Радомир Николић кренуо у освајање највиших врхова власти у држави, треба подсетити да је у својству председника општинског одбора Српске напредне странке у Крагујевцу, по свему судећи одиграо најважнију улогу у хапшењу директора странке „Заједно за Шумадију“, Златка Милића и бизнисмена Жарка Биорца, што је у појединим медијима половином децембра месеца 2012. године, представљено као напад на Верољуба Стевановића, председника те странке и градоначелника. Стевановић се није много устезао него је отворено оптужио Радомира Николића да је за рачун Александра Вучића учествовао у завери против „Динкићевих људи“ у странци „Заједно за Шумадију“. Убрзо је постало јасно да је овај догађај потпуно афирмисао Радомира Николића као симпатизера Александра Вучића. Истовремено, он је у Вучићу препознао човека који му је политички блискији него његов отац за кога је пар пута (истина, „између редова“), рекао да „припада једном другом времену“.

Са друге стране, Александар Вучић се толико осилио и издигао изнад странке, да се његов презир и гађење према већини људи у њој, тешко могу сакрити. Неко као што је Радомир Николић, за њега је био дар са небеса. Како би то изгледало кад би Вучић сишао са својих владарских висина и ишао по загушљивим салама по Шумадији, Поморављу и југу Србије, да смењује општинске одборнике, председнике општина и све оне непослушне, који би му у лице рекли шта мисле о њему и његовој политици? Наравно, он више није спреман за такве непријатности. Зато је Радомир ту, да тихим, конспиративним али одлучним гласом каже: „…Ви сте смењени, ово је став највиших органа странке“.

Ових дана, падају напредњачке главе по Србији. Сече их лично Радомир Николић. Пао је градоначелник Ужица, и то на колена. Истог момента кад је смењен, од страха за даљу судбину дао је удворичку изјаву за медије: „Ја сам војник партије и испоштоваћу одлуку врха странке, не улазећи у то да ли партија добро или не проценила мој рад“. Правдао се несрећни Милошевић да је у протеклих 14 месеци, колико је на тој функцији, са својим сарадницима учинио све што је било у његовој моћи: „Велика кочница у раду био нам је наслеђени дуг у буџету од 500 милиона динара, који смо већим делом успели да вратимо и сервисирамо текуће обавезе, тако да у наредну годину преносимо само 100 милиона динара дуга у буџет. Проблем нам је био и 130 милиона динара мање средстава у буџету због сета пореских закона“. Закона које је изгласала Вучићева скупштина.

Ни за време злогласне Резолуције Информбироа 1948. године није било тако. Људи су ишли на Голи оток због својих уверења. Којом то страхотом прете Радомир Николић и његов политички идол Александар Вучић?

Ништа боље се није понео ни градоначелник Краљева Драган Јовановић кога је Радомир Николић сменио „…на предлога Председништва СНС“, на захтев Александра Вучића. И Јовановић је, исто као и Милошевић, спремно показао слепу оданост партији, шаљући поруку своме вођи:

„…Ја сам војник који се борио тамо где је требало, а у овом случају на месту градоначелника Краљева. Борио сам се часно и поштено и нисам побегао са бојишта, нисам издао, нити бацио пушку“.

Вучић је у одушевљењу својим главним кадровиком пре неколико месеци правдао Радомирову приврженост рекавши: „…Сигурно је да син свога оца воли највише, али ми се чини да Радомир Николић показује неупоредиво већу лојалност према мени“. Тако је још једном ставио прст у око Томиславу и вратио му за понижење које је од њега доживео на великој јесењој конвенцији странке 2013. године (београдска „Арена“), кад га је по ко зна који пут назвао његовим „политичким сином“.

Радомир не крије да му отац није животни и политички узор, него његова мајка! Тако је разочарано изјавио: „…на Томину победу чекали смо двадесет година…За овај успех заслужна је и моја мајка. Тома је у ову причу кренуо пре двадесет година, када смо брат и ја били у пубертету. Она је преузела бригу о породици и одлично је урадила тај посао“.

Последњи пут кад је Радомир са Томиславом виђен у некој званичној државној делегацији (Грчка, 11. новембра 2012. године, „Дан примирја у Првом светском рату“), избила је читава афера: да ли је Радомир Николић ишао у Грчку као приватно лице или као члан делегације? Једно од саопштења из председништва са Андрићевог венца гласило је овако:

„…Отпутовао је тамо како би се придружио свом оцу на Светој гори. Није присуствовао ниједном званичном састанку. Све трошкове је сам платио, из свог џепа…“.

Штампа је то ипак протумачила као гест сина Радомира који се није допао оцу Томиславу. Тата-председник је са делегацијом Србије, у којој су између осталих били и шеф дипломатије Иван Мркић и тадашњи министар културе и информисања Братислав Петковић, обишао српско војничко гробље на Зејтинлику, Свету гору, те Српску кућу на острву Крф. Није помогло ни касније правдање да је „председник свих грађана искористио протоколарну могућност да у званичну посету поведе чланове своје породице“.

Тата-председник је том приликом намерно или случајно заборавио на чињеницу да син Радомир заузима високи положај у највећој владајућој странци. Радомира је ово по свему судећи увредило, јер је тамо отишао са циљем да себе промовише као политичара а не као татиног сина. Иако се и на забележеним снимцима Николићеве посете Грчкој јасно видело да је функционер напредњака са српским званичницима био и у посети Српској кући на Крфу, из председничког кабинета стизале су изјаве да је Радомир Николић са оцем био само на Светој гори.

Тако су се два Николића полако удаљавала један од другог, а према сведочењу познаника и бивших комшија, Радомир је одувек био ближи мајци него оцу, па су њихови данашњи односи разумљиви. Александар Вучић је само вешто искористио ту околност па је Радомира још више супротставио оцу, стално подижући његову важност у странци. На тај начин је СНС за Александра Вучића постао „слободна територија“. Сликовитије речено: Томислав се ослободио Војислава (Шешеља), а Александар (Вучић) и Шешеља и Томислава.

Данас су „Томини људи“ у странци под сталном контролом и у сталној немилости његовог сина Радомира. Тако се Вучић своме „политичком оцу“ поставља као политички тутор. Радомир је ту само средство до циља. А циљ је да улога садашњег председника Србије буде што мања, чак и испод онога што закон прописује. Проблем је такве природе да би могао да се упореди са недавним покушајем политичког раскола у Северној Кореји, кад је тетак севернокејског лидера Ким Џонг-Уна, хтео да уведе модел: „једна партија два система“. То се завршило ликвидацијом „иноватора“. Претходно је тетак севернокорејског вође био и физички удаљен са заседања парламента. Одатле до стрељања није, пут није био далек.

Вучић има друге методе, али са истим ефектом. Употребљавајући сина против оца, направио је нешто слично севернокорејском случају (И Ким Џонг Ун је своју тетку поставио за председника одбора за сахрану тетка кога је ликвидирао).

Колико далеко је отишла Радомирова лојалност према Вучићу, говори и чињеница да је баш он најгорљивији заговорник идеје да адвокат Владимир Цвијан буде искључен из странке. Уцењен гомилом прљавог веша (Цвијан све зна о томе колико „први потпредседник“ дугује опасним „повериоцима“), Вучић је рекао да себе сматра одговорним за целу ту ситуацију, коју је назвао „бласфемијом“ на сопствени рачун, јер је сматрао да свима треба допустити да кажу шта мисле – између осталог и зато јер тиме више говоре о себи, него о странци. Ближи се и 25. јануар кад би требало да Цвијан добије подршку 15 општинских одбора СНС колико је потребно да и формално поднесе кандидатуру за место председника странке. Та могућност је сваким даном све већа.

Потпредседник СНС Владимир Цвијан има намеру да смени Александра Вучића. Био би то Радомиров пораз. Зато Радомир смењује сумњиве и неподобне по Србији, све оне за које сумња да би стали на Цвијанову страну. Проблем је што се у великом броју случајева ради о купљеним местима. Ако их опет буду продавали корумпираним лекарима и адвокатима и њима сличним општинским штеточинама, биће то застрашујући пад странке која је још у настанку.

Радомир Николић је у великој паници и свом снагом агитује по Србији. Говори речи које никад није изговорио: „…Само луд човек може да гласа за Цвијана“. Иде још даље па каже: „Не могу ни да замислим да било који наш члан гласа из срца против Александра Вучића“, „…Уверен сам да Владимира Цвијана неће подржати ниједан одбор СНС!“
Ипак, Николић не верује никоме. Зато на крају 2013. године и пред почетак 2014. све чини како би склонио сумњиве, колебљиве и поводљиве функционере, углавном председнике општина и председнике општинских одбора.

Зет и рогови

Радомир Николић је, тврде упућени, постао “заробљени ум“ Александра Вучића захваљујући чињеници што је једној Црногорки из Бара направио ванбрачно дете. Она је, тврде упућени, Вучићева даља рођака. Са том чињеницом Вучић Радомира „држи за рогове“.

Повлачење

После седнице СНС на Новом Београду, непосредно пред масовну „сечу“ кадрова у десет општина где је одлучено да напредњаци иступе из локалних власти у десет општина, и то Жабарима, Жагубици, Бољевцу, Љигу, Книћу, Рачи, Ивањици, Врању, Белој Цркви, Житишту и Ваљеву, постало је јасно да Александар Вучић ради све не би ли сачувао мало „базе“ и за пријатеље из Демократске странке. Посао Радомиру Николићу није нимало лак. Треба чланству да објасни зашто да иступе из власти тамо где су је на изборима освојили!? Николић је смислио демагошко оправдање за повлачење из десет општина речима: „…Ако не можемо довољно да утичемо, не желимо ни да сносимо одговорност за лоше вођење“.

Имена и спискови

Вучићева „Сабља“ је у рукама Радомира Николића. Влади је предложио разрешење пет директора јавних предузећа на републичком нивоу и око 100 директора локалних јавних предузећа и локалних функционера. Сви су, углавном из Српске напредне странке. Радомир није знао да наведе ниједно име од оних које треба да смени. Списак ће тек да добија, па онда, по списку …

Извор: Магазин Таблоид, број 301.

http://prvasrbija.com/nikolica-izdao-sin-radomir/

Obet debili o Tominim i Vucicevim ljudima.

@Bajadero

A kazi mi iskreno, jel osecas neku sramotu duboko u dusi?