Двери

Некада су за њих вођене небројене битке, брањени су или нападани до последњеа. Прославили су толике владаре и јунаке, или били попришта њиховог суноврата. У њима се столовало, одлучивало o епохално важним стварима, бдело над змијоликим друмовима царским и оновременим поретком моћи. Ту су исписивани закони, повеље даровнице и смртовнице, књиге староставне o подвигу и греху. Бивало је, међу тим зидинама, да се моћна рука неповратно дигне на онога кога је отхранила. И обрнуто. Били су пролаз и препрека, опевани и оплакани, грађени с крајњим напором и предавани (кад дођу таква времена) корову и забораву.

Данас видимо углавном њихове остатке. На неприступачним литицама, на улазима у клисуре, на раскршћима путева и вода, на обалама које су запљускиване моћним рекама и још моћнијим царствима. Цела једна географија потонула у историју, мапа неосвојивости и пролазности, окрајци једног сасвим друкчијег света на који, плитки и олаки, неосновано гледамо с висине.

Средњовековних утврђених градова било је много у свим српским земљама. Да их упознамо...

Pac



Симбол рађања и прва престоница српске средњовековне државе Немањића, по којој су и Срби називани Рашанима, a њихова држава Рашком (Расијом). C великим степеном вероватноће може се тврдити да се стари Рас на-лазио на ушћу Себечевске реке у Рашку, на доминантном брегу, 11 километара западно од Новог Пазара. Утврђење је ту, у разним облицима, постојало још пре пет миленијума. Прва данас позната тврђава. невелика, подигнута је у римској епохи. Нешто веће утврђење, са подграђем и базиликом на обали Рашке, потиче из рановизантијског периода. Византијски хроничар Прокопије тада га помиње под именом Арса, од чега је, мисле неки стручњаци, каснијим словенским језичким модификацијама настало име Рас.

Током средњег века Pac је био у поседу Византинаца, Срба и Бугара. У Спису o на-родима Константин Порфирогенит помиње га као гранично утврђење између Србије и Бугарске. Често је, стога, и страдао. Византијски хроничар Јован Кинама. на пример, пише o великом устанку Срба и рушењу Paca, у којем су тада били Византинци. Годи-не 1149, додаје Кинама, византијски цар Манојло Комнин предузима велики поход против Срба и опет страда Рас.

Српска престоница Рас постаје у другој половини XII века. Тада је то војно утврђ-ње битно дограђено и преуређено. У целом северном делу изграђен је резиденцијални комплекс, две велике спојене зграде, пространа кула. Са истока је био заштићен око-митим литицама, ка југу (одакле је претила највећа опасност) била је истурена главна кула. Земљани бедем и дрвена палисада штитили су са запада. Ту је била и главна капија, брањена са две мање куле. Испод источних зидина подграђа откривен је комплекс пећинског манастира, са невеликом црквом посвећеном архангелу Михаилу. Претпоставља се да је управо ту, пре но што се учврстио на власти, од своје браће био заточен Стефан Немања (1113-1199), родоначелник династије Немањића. Ту, „у пећини у граду Расу", по свој прилици, рукописано је и Вуканово јеванђеље, око 1200.

Зна се да је овде, под Стефаном Радославом (1192-1234), од 1230. до 1233. радила и прва српска ковница новца, као и златоливница. Радослављева владавина је и последњи период у престоном животу Paca. Смртни ударац задат му је у касну јесен 1233, у великом пожару приликом државног удара, када српска властела свргава Радослава и на власт доводи Владислава. Рашка, међутим, све до времена краља Милутина (1253-1321) остаје срце средњовековне Србије, a тада се, услед ширења државе, средиште помера ка југоистоку, ка Косову и Метохији.

Звечан



Из овог утврђеног града, на 800 метара високом врху купе давно угашеног вулкана, неки километар северозападно од данашње Косовске Митровице, контролисани су бројни важни путеви који су се укрштали доле, на ушћу Ситнице у Ибар. Са севера је долазио друм из долине Западне Мораве, са запада они из Paca и Пећи, ка југу је одмицао пут ка Липљану и Новом Брду.

Једно од најраније поменутих утврђења за која се недвосмислено тврдило већ кра-јем XI века да су под српском влашћу. У то време српски велики жупан Вукан (око 1083 - око 1116) одавде води своје бројне битке против Византије за превласт. O томе упечатљиво пише и Ана Комнина, кћи византијског цара Алексија I Комнина, у свом сшсуАлексијада. Стефан Немања из Звечана креће у Битку код Пантина 1179, против сопствене браће, за превласт у Рашкој. Сачуван је запис у којем стоји да је Немања наложио својим свештеницима да у звечанској Цркви светог Ђорђа одрже молитву за срећан исход борбе.
После је граница Србије померена, Звечан није више тако истурен и ређе се помиње. Крајем XIII века, пак, надомак града основана је Трепча, највеће и најстарије копаоничко средњовековно рударско насеље (први писани помен 1303). Зна се да су у њему. поред Срба, живели Саси, Дубровчани, Которани, па и Сплићани. Из тврђаве се тада штити преко 2.000 копова, a у самом граду су важан трг и (како би се то данас рекло) дистрибутивни центар.

У вези са Звечаном је и један мучан догађај из историје немањићке Србије. Након побуне „младог краља" Душана, овде је током 1331. био заточен његов отац краљ Стефан Дечански и ту, по свој прилици, уморен у новембру те године.

Звечанска тврђава имала је три целине: горњи град (цитаделу) на врху, одбрамбене бедеме са кулама и подграђе на јужним падинама. Највећу пажњу свакако привлаче остаци велике грађевине у горњем граду, подељене на дворску палату и придворну цркву. Ha месту цркве, посвећене светом Ћорђу, откривени су остаци живописа.

Други низ звечанских зидина обухватао је површину од неколико хектара. На ис-току, на врху Мали Звечан, постојало је још једно мање утврђење. На северу су постојала два зденца до којих се спуштао лагум из цитаделе. Највећи део свега тога, на жалост, још је неистражен. Турци су ово утврђење освојили крајем XIV, a потпуно je опустело у XVII столећу, после низа неуспелих покушаја Аустријанаца да загосподаре њиме.

Ново брдо



Хроничари, нарочито они источњачки, склони маштовитом претеривању, звали су га „зланим градом на крову Косова". Један од њих вели, због Новог Брда, да је „Србија средиште свих земаља и сва један мајдан злата и сребра", други да „пружа злато и сребро као из извора".

Чињеница је, међутим, да је овај град југоисточно од Приштине, смештен на 1.100 метара надморске висине, на своме врхунцу, у доба Деспотовине, подмиривао преко 20 одсто укупних европских потреба за племенитим металима! Дода ли се томе Сребрница, такође у поседу деспота Ћурђа Бранковића, онда је то било преко 35 одсто! Ново Брдо је, стога, симбол богатства средњовековне Србије и њен најмногољуднији град (преко 10.000 становника). He чуди, дакле, што је деспот Стефан Лазаревић управо овде 1412. донео Новобрдски рударски законик.

Први досад сачувани историјски помен града је из доба краља Милутина. Судећи по записима из 1326, прави успон Новог Брда започео је у време краља Стефана Дечанског. Чинили су га Горњи град (централни комплекс утврђења), затим Подграђе (градско насеље са бројним лепим квартовима, улицама, трговима, каменим грађевинама и величанственим црквама) и Предграђе (низ мањих рударских насеља у околини, изван зидина, и пространи копови, са погонима за прераду руде). Цитадела унутар Горљег градабила је опасана са шестјаких кула, повезаних моћним бедемима. Данашњи остаци кула сежу и до 13 метара увис, a у оно доба нису могле бити испод 15. На једној од њих остао је сачуван крст од црвенкастог камена, с Христовим монограмом.

Доњи (Велики) град новобрдски, такође утврђен, лепезасто се ширио западно од цитаделе и био врло тешко освојив. У то се уверио и турски султан Мурат II, који се, после вишемесечне опсаде и обилатог коришћења артиљерије, повукао без успеха. У Доњем граду пронађени су остаци здања у којима су, сва је прилика, биле смештене главне градске институције (управна и судска власт, ковнице новца, касарне...)

Цивилно насеље, источно од тврђаве Горњег града, обухватало је на стотине камених здања, распоређених дуж поплочаних уских улица, као медитеранских, које су се сливале, све ка централном тргу и импозантној Саборној цркви. Према археолошким налазима, то здање било је такво да се може поредити једино са највећим владарским задужбинама онога доба (Бањска, Дечани, Грачаница, призренски храмови). Међу великим бројем других храмова у Новом Брду издваја се Сашка црква, такође из XIV века.

Турци овај град успевају да га трајније освоје тек две године након пада Цариграда, 1455. након „четрдесетодневне страшне опсаде".

Маглич



„У складу са именом, сива магла обавијала је његових седам кула и зидове који су их повезивали. Сличном маглом обавије-ни су и његов настанак и његова историја." Тако je o Магличу, једном од најбоље очуваних средњовековних утврђења у Србији, сведочио чувени путописац Феликс Каниц (1829-1904). Извесно је да је натом издуженом гребену у кањону Ибра, са три стране опкољеном стрминама и реком, утврђење постојало и у далекој прошлости. Одатле је контролисана најпогоднија комуникација између долине Западне Мораве и северног Косова и Метохије. баш као и важни путе-ви ка старом Расу и Приморју.

Утврђење чије остатке данас видимо датира из треће и четврте деценије XIV столе-ћа, када raje подигао српски архиепископ Данило II (столовао 1324-1337), на месту раније тврђаве, вероватно византијске. Животописац Данилов вели да је он саградио и келије. Цркву светог "ђорђа и „прекрасне палате". Опремио их је свим потребним стварима, црквеним утварима и вредним књигама. У утврђењу је, по свој прилици, била и архиепископска резиденција.

Данило II, родом из угледне оновремене властелинске породице, засигурно је убрајан међу најумније људе средњовековне Србије. Већ 1305. постао је игуман Хи-ландара и успешно управљао његовом одбраном од Каталонаиа. У Србију се враћа на позив краља Милутина и постаје епископ бањски, краљев ризничар. утицајан дипло-мата, доцније и књижевник. Мирио је браћу Милутина и Драгутина, али и Милутина са сином Стефаном Дечанским. Управљао је градњом и украшавањем најмонументалнијих храмова тог времена (Бањске, Пећке патријаршије, Дечана...). Претпоставља се да је управо он ангажовао и градитеља Дечана, которског мајстора фра Вита. Године 1324. изабран је за архиепископа. Написао је чувене Животе краљева и архиеиискоаа српских (Цароставник). Упокојио се 1337, у време краља Душана.

Тврђава Маглич је неправилне основе. Седам четвртастих кула подигнуто је по ободу и повезано јаким бедемом, a главна кула, донжон, постављена је ка истоку, од-носно ка приступном путу и великом вештачком рову којим је он пресечен. Улаз у град био је на северном бедему и брањен је једном кулом. Унутра. уз северозападни бедем, била је велика камена грађевина, вероватно „палата Данилова", a тик уз њу уска једнобродна Црква светог Ћорђа.

Град је пао у турске руке средином XV столећа, али је убрзо потом напуштен.

Вишеград





Обе призренске тврђаве - Призрен (Каљаја) и Вишеград, међусобно удаљене мање од три километра, прва на самом излазу из клисуре реке Бистрице, друга нешто дубље у њој - имале су велики значај у средњем веку. Тај значај произлазио је из важности самог града у северном подножју Шар-планине, који се први пут помиње у једној византијској повељи из 1019. године. У оквире српске средњовековне државе Призрен први пут улази у доба Стефана Немање (осваја га између 1180. и 1190), a трајно под Стефаном Првовенчаним (владао, с двогоди-шњом паузом, од 1196. до 1228). Још од тада Призрен слови као веома богат град, a економски врхунац достиже под краљем и царем Душаном Немањићем. Тада постаје, уз Скопље, главни административно-политички центар Српског Царства.

Данашњи остаци тврђаве Каљаје углавном су резултат преправки након XV века, дакле из турског раздобља. Тврђава Вишеград, пак, датира вероватно још из времена касне антике и ране Византије (IV-VI век). Данашње утврђење везује се за период Немањића. Први пут се помиње у време краља Милутина, који га је приложио Цркви Богородице Љевишке. Цар Душан одузео је Вишеград од призренског епископа (доделивши му заузврат три села), како би цео комплекс уредио као своју задушну цркву и манастир.

Утврђење су чинили горњи и доњи град, као и међупростор ојачан са два низа бедема. Укупна површина била му је преко два и по хектара. У доњем граду, на заравни покрај Бистрице, налазе се рушевине манастирског комплекса (Цркве Светих Архан-ђела, Цркве светог Николе, остаци трпезарије и конака наслоњених на бедем који је пратио ток реке). У њега се улазило преко каменог моста и кроз кулу која је данас потпуно уништена. Црква Светих Арханђела, саздана између 1348. и 1352, један је од најлепших споменика ове епохе. Имала је раскошан подни мозаик и архитектонску пластику. Посебну пажњу привлачи изглед првобитне гробнице цара Душана, на чиЈ јем је поклопцу израђена царева лежећа скулптура.

Након пада овог дела Србије под Турке, 1455, цео овај комплекс је запустео, a током XVI столећа и потпуно порушен. Обнова је крајем XX и почетком XXI века била узнапредовала, али је све то поново спаљено и уништено у рушилачком походу Арбанаса у марту 2004, када је страдало и девет призренских цркава, од којих су четири споменици културе од изузетног значаја (исте културне вредности, дакле, као Дечани, Грачаница, Бањска и Пећка патријаршија).

Голубац



На само коју стотину метара узводно од улаза у ђердапску клисуру, на високим гребенима Ридана, над Дунавом, налази се Голубац, једно од најмону-менталнијих средњовековних утврђења у Србији. Из те моћне тврђаве вековима је контролисан пролаз реком и прелаз преко ње (уз коришћење Молдавске аде на средини).

Године 1335. помиње га једна угарска повеља. По свој прилици, подигнут је у првој или другој деценији XIV века , као гранично утврђење Србије према Угарској. Тврђава је дограђивана у наредних
150 година, у четири велике фазе. Тако су ницали горње утврђење са моћним кулама, палата у три нивоа, цистерне и оставе, додатни јаки бедеми и куле на западној и јужној страни, покретни мост, осмострана кула (из XV века) која залази у Дунав, пристаниште...

Историја овог града је пуна вртоглавих обрта. Утврђење је најпре српско, али већ 1337. држе га Угари. Није сасвим извесно да ли га је у потпуности контролисао кнез Лазар, али зна се да га већ 1390. преузимају Турци. Низ битака између Угарске и Турске се потом води за Голубац. Године 1402, након Битке код Ангоре и тешког турског пораза, долази у посед деспота Стефана Лазаревића. Хроника из 1410. вели да деспот Стефан, враћајући се из Цариграда преко Влашке, прелази Дунав и запућује се прво у Голубац. Изгледа да је управо у то време, по његовом наређењу, била у току трећа фаза доградње ове тврђаве. Све до деспотове смрти, 1427, Голубац остаје у српским рукама.

Тада неки Јеремија, заповедник, посвађавши се са угарским краљем Жигмундом, предаје тврђаву Турцима без борбе. Жигмунд онда наспрам Голупца, на левој обали Дунава, започиње зидање Града светог Ладислава (Ласловара), у који је требало да буде смештено 30.000 војника. Турцима у помоћ стиже и султан Мурат II, Жигмунд једва успева да одступи. Године 1444. Голубац је без борбе предат деспоту Ђурђу Бранковићу, али се Турци споразумно враћају 1458. и опседају Ласловар. Српски одред Ћурђа Јакшића 1481. накратко преузима тврђаву, али се убрзо повлачи преко Дунава.  Након турског продора у Угарску и померања границе ка северу, ово утврђење губи дотадашњи карактер и значај. У Другом српском устанку, у XIX веку. након више од 350 година, враћа се под окриље оног народа који га је први подигао.

Крушевац



Недалеко од реке Расине, односно њеног ушћа у Западну Мораву, налази се Крушевац, један од најзначајнијих утврђених градова средњовековне Србије након распада Српског Царства. По једној легенди, име је добио по крушкама које су обилно рађале у том крају; по другој, име потиче од камена крушац вађеног из Мораве ради изградње средњовековног града.

Зна се да је Лазарев „славни град господства ми" настао између 1371. и 1377, поставши његова престоница. Један је од ретких за чију позицију није искоришћен неки неприступачни вис или природно заштићено место. Први помен датира из 1387, када кнез Лазар овде издатом повељом потврђује привилегије дубровачким трговцима.

По свему судећи, у Крушевцу је прво подигнута дворска палата са пратећим грађевинама и придворном црквом Лазарицом. Доцније, свестан опасности због надирања турске војске, кнез ужурбано започиње изградњу утврђења око дворског комплекса. Из Новог Брда доводи најбоље домаће градитеље. Тада настаје снажан бедем са 10 кула. Пред Бој на Косову, у североисточном делу тврђаве додатно је изграђена цитадела са масивном донжон кулом. Кроз ту кулу, звану Лазарева или Кнежева, улазило се у утврђени град. Кроз њује у јуну 1389. прошао и кнез Лазар са својом пратњом, упутивши се на челу главнине своје војске ка Косову, „путем који из времена води у вечност".
„Од крушевачког Малог града сачувана је само Лазарева кула, зидана каменим облутком", вели књига. „У Великом граду сачувана је придворна црква, славна под именом Лазарица. Темељно је рестаурисана почетком XX века."

Ту цркву, прототип моравске градитељске школе, саградио је кнез Лазар по рођењу сина Стефана 1377. и првобитно је посветио светом првомученику Стефану, патрону династије Немањића.
После Боја на Косову Крушевац су освајали Турци (1389,1413,1425, 1426), Мађа-ри(1437),под српску власт успевали да га поврате деспоти Стефан Л азаревић и Ћурђе Бранковић. Град је остао престоница вазалне Србије све до 1403, када деспот Стефан сели престоницу у Београд.

Падом у турске руке 1454, годину дана после Цариграда и пет година пре Смедерева, Крушевац задуго постаје Алаџа Хисар (Шарени Град) и седиште санцака. Тачно 352 године касније, 1806, у Првом српском устанку, на три године ослобађа га војска Младена Миловановића. Коначно ослобођење уследиће 1833, под кнезом Милошем Обреновићем.

Сталаћ



На крајњем побрђу Мојсињских плaнина, недалеко од места где се Западна и Јужна спајају у Велику Мораву, налазе се остаци средњовековног утврђења Сталаћ. Реч je o изузетно важној стратешкој тачки са које су контролисане долине све три Мораве, као и најважнији путеви централног Балкана. Са севера је долазио друм ко-ји је од Дунава водио на југ ка Егеју и на исток ка Цариграду. Ка западу је брањен пут ка владарском центру у Крушевцу. Настанак Сталаћа, или бар јачање његовог значаја, везује се за кнеза Лазара. Зна се да је 1377. већ постојао. Кнез га, уз остале бројне поседе, дарује манастиру Раваници.

Тврђава је обухватала елипсоидни простор величине око три хектара. Унутар в-ћег утврђења налазила се цитадела (Мали град) са преградним бедемом и додатним ровом. У њу се улазило кроз једну од кула, a главна међу њима. донжон, била је исту-рена ка југу. Висока преко 20 метара, имала је четири спрата, a улаз је био украшен фрескодекорацијом. У Малом граду откривена је и пространа грађевина са тремом, површине око 300 метара квадратних, за коју се претпоставља да је била палата. Ту су пронађене и бројне грађевине: стамбени објекти. кухиње, ковачнице. пећи, као и бунар дубине 14 метара у којем је било довољно воде и током дуготрајних опсада. Испод града налазили су се цивилно насеље и мања флота која је обезбеђивала прелаз преко Мораве.

После храброг отпора бранилаца, град је 1413. године разрушио турски принц Муса, син Бајазита I. Српско предање и народна епска поезија ову херојску одбрану повезују са војводом Пријездом и Тодором од Сталаћа. Пад Сталаћа опеван је и у чу-веној песми Смрш војводе Пријезде. Војвода одбија да као знак покоравања пошаље турском султану Мехмеду три своја највећа добра: своју сабљу, коња и верну љубу. Султан диже војску, опседа Сталаћ три године, али безуспешно. Онда Турци кроз лагум испод Мораве продиру у тврђаву. У љутом мегдану српске војводе херојски гину. Пријезда усмрћује свога коња, ломи своју сабљу и са зидина Сталаћа, заједно са својом верном љубом Јелицом, скаче у Мораву, у часну смрт. Султан осваја Сталаћ, али не осваја ни једно од три добра која је тражио, те љуто куне: „Град Сталаћу, да те бог убије! Довео сам три иљаде војске, a не водим него пет стотина."
Након 1413. град је убрзо запустео, a 20 година доцније био потпуно порушен. До данас су очувани само донжон кула, Кула Тодора од Сталаћа, и остаци темеља Малог града.

Ужице



Утврђење се налазило на врху тешко приступачне литиие, на месту где река Ђетиња излази из клисуре и улази у Ужичку котлину. Из града је успешно контролисан веков-ни трговачки пут који је повезивао Босну са централном Србијом и Косовом.

Данашњи остаци утврђења над Ђетињом само су бледи окрајци некада моћних бедема са цитаделом, минираних и разрушених након мировне конференције у Канлиџи (предграђе Цариграда) 1863.
Први помен овог града је у једном дубровачком документу из 1329. Само утврђење помиње се 1373, када је кнез Лазар Хребељановић опсео седиште младог жупана Николе Алтомановића. O том сукобу Алтомановића са кнезом Лазаром и босанским баном Твртком сликовито је писао учени Дубровчанин Мавро Орбин у своме Краљев-ству Словена. Алтомановићеви браниоци града поклекли су пред „бројним јуришима, изведеним на разне начине, нарочито ватром".

Централни део средњовековног утврђења чинила је цитадела са великом истуреном кулом (висине, по свој прилици, преко 15 метара). И сви други неопходни објекти били су ту: бедеми, степенице, бунар, мост, капија, зграде.

Након освајања од стране кнеза Лазара, град је по свој прилици запосела кнежева војска. Турци га преузимају око 1480. Обновили су бедеме, проширили утврду на југ, ка Ћетињи. На средини југоисточног бедема сазидали су правоутаону кулу, a на самој литици монументалан објекат звани Водена кула. Висока 24 метра, са седам спратова, она је омогућавала да се кроз њену унутрашњост спусти све до површине реке, или да се вода одозго захвата директно, помоћу чекрка. По низу детаља стручњаци закључују да су ту кулу зидали српски неимари.

Уз тврђаву је постојало цивилно насеље, нарочито развијено у XVI и XVII веку. Извори наводе да је, поред бројних трговаца и занатлија, у насељу постојао и један чувени сабљар. Забележено је и да је у Ужицу произвођен барут, који је извожен чак у Приморје.

Током аустро-турских ратова крајем XVII и у првој половини XVIII века, Ужице је неколико пута опседано и прелазило у посед једне од ове две империје. Након турског повратка у утврђење 1738, предузета је још једна велика обнова. Међутим, долазило је време артиљерије, која је могла бити позиционирана на околним вишим котама, тако да ова тврђава губи на брањивости и значају. Коначно је напуштена 1862.