Двери

Некада су за њих вођене небројене битке, брањени су или нападани до последњеа. Прославили су толике владаре и јунаке, или били попришта њиховог суноврата. У њима се столовало, одлучивало o епохално важним стварима, бдело над змијоликим друмовима царским и оновременим поретком моћи. Ту су исписивани закони, повеље даровнице и смртовнице, књиге староставне o подвигу и греху. Бивало је, међу тим зидинама, да се моћна рука неповратно дигне на онога кога је отхранила. И обрнуто. Били су пролаз и препрека, опевани и оплакани, грађени с крајњим напором и предавани (кад дођу таква времена) корову и забораву.

Данас видимо углавном њихове остатке. На неприступачним литицама, на улазима у клисуре, на раскршћима путева и вода, на обалама које су запљускиване моћним рекама и још моћнијим царствима. Цела једна географија потонула у историју, мапа неосвојивости и пролазности, окрајци једног сасвим друкчијег света на који, плитки и олаки, неосновано гледамо с висине.

Средњовековних утврђених градова било је много у свим српским земљама. Да их упознамо...

Pac



Симбол рађања и прва престоница српске средњовековне државе Немањића, по којој су и Срби називани Рашанима, a њихова држава Рашком (Расијом). C великим степеном вероватноће може се тврдити да се стари Рас на-лазио на ушћу Себечевске реке у Рашку, на доминантном брегу, 11 километара западно од Новог Пазара. Утврђење је ту, у разним облицима, постојало још пре пет миленијума. Прва данас позната тврђава. невелика, подигнута је у римској епохи. Нешто веће утврђење, са подграђем и базиликом на обали Рашке, потиче из рановизантијског периода. Византијски хроничар Прокопије тада га помиње под именом Арса, од чега је, мисле неки стручњаци, каснијим словенским језичким модификацијама настало име Рас.

Током средњег века Pac је био у поседу Византинаца, Срба и Бугара. У Спису o на-родима Константин Порфирогенит помиње га као гранично утврђење између Србије и Бугарске. Често је, стога, и страдао. Византијски хроничар Јован Кинама. на пример, пише o великом устанку Срба и рушењу Paca, у којем су тада били Византинци. Годи-не 1149, додаје Кинама, византијски цар Манојло Комнин предузима велики поход против Срба и опет страда Рас.

Српска престоница Рас постаје у другој половини XII века. Тада је то војно утврђ-ње битно дограђено и преуређено. У целом северном делу изграђен је резиденцијални комплекс, две велике спојене зграде, пространа кула. Са истока је био заштићен око-митим литицама, ка југу (одакле је претила највећа опасност) била је истурена главна кула. Земљани бедем и дрвена палисада штитили су са запада. Ту је била и главна капија, брањена са две мање куле. Испод источних зидина подграђа откривен је комплекс пећинског манастира, са невеликом црквом посвећеном архангелу Михаилу. Претпоставља се да је управо ту, пре но што се учврстио на власти, од своје браће био заточен Стефан Немања (1113-1199), родоначелник династије Немањића. Ту, „у пећини у граду Расу", по свој прилици, рукописано је и Вуканово јеванђеље, око 1200.

Зна се да је овде, под Стефаном Радославом (1192-1234), од 1230. до 1233. радила и прва српска ковница новца, као и златоливница. Радослављева владавина је и последњи период у престоном животу Paca. Смртни ударац задат му је у касну јесен 1233, у великом пожару приликом државног удара, када српска властела свргава Радослава и на власт доводи Владислава. Рашка, међутим, све до времена краља Милутина (1253-1321) остаје срце средњовековне Србије, a тада се, услед ширења државе, средиште помера ка југоистоку, ка Косову и Метохији.

Звечан



Из овог утврђеног града, на 800 метара високом врху купе давно угашеног вулкана, неки километар северозападно од данашње Косовске Митровице, контролисани су бројни важни путеви који су се укрштали доле, на ушћу Ситнице у Ибар. Са севера је долазио друм из долине Западне Мораве, са запада они из Paca и Пећи, ка југу је одмицао пут ка Липљану и Новом Брду.

Једно од најраније поменутих утврђења за која се недвосмислено тврдило већ кра-јем XI века да су под српском влашћу. У то време српски велики жупан Вукан (око 1083 - око 1116) одавде води своје бројне битке против Византије за превласт. O томе упечатљиво пише и Ана Комнина, кћи византијског цара Алексија I Комнина, у свом сшсуАлексијада. Стефан Немања из Звечана креће у Битку код Пантина 1179, против сопствене браће, за превласт у Рашкој. Сачуван је запис у којем стоји да је Немања наложио својим свештеницима да у звечанској Цркви светог Ђорђа одрже молитву за срећан исход борбе.
После је граница Србије померена, Звечан није више тако истурен и ређе се помиње. Крајем XIII века, пак, надомак града основана је Трепча, највеће и најстарије копаоничко средњовековно рударско насеље (први писани помен 1303). Зна се да су у њему. поред Срба, живели Саси, Дубровчани, Которани, па и Сплићани. Из тврђаве се тада штити преко 2.000 копова, a у самом граду су важан трг и (како би се то данас рекло) дистрибутивни центар.

У вези са Звечаном је и један мучан догађај из историје немањићке Србије. Након побуне „младог краља" Душана, овде је током 1331. био заточен његов отац краљ Стефан Дечански и ту, по свој прилици, уморен у новембру те године.

Звечанска тврђава имала је три целине: горњи град (цитаделу) на врху, одбрамбене бедеме са кулама и подграђе на јужним падинама. Највећу пажњу свакако привлаче остаци велике грађевине у горњем граду, подељене на дворску палату и придворну цркву. Ha месту цркве, посвећене светом Ћорђу, откривени су остаци живописа.

Други низ звечанских зидина обухватао је површину од неколико хектара. На ис-току, на врху Мали Звечан, постојало је још једно мање утврђење. На северу су постојала два зденца до којих се спуштао лагум из цитаделе. Највећи део свега тога, на жалост, још је неистражен. Турци су ово утврђење освојили крајем XIV, a потпуно je опустело у XVII столећу, после низа неуспелих покушаја Аустријанаца да загосподаре њиме.

Ново брдо



Хроничари, нарочито они источњачки, склони маштовитом претеривању, звали су га „зланим градом на крову Косова". Један од њих вели, због Новог Брда, да је „Србија средиште свих земаља и сва један мајдан злата и сребра", други да „пружа злато и сребро као из извора".

Чињеница је, међутим, да је овај град југоисточно од Приштине, смештен на 1.100 метара надморске висине, на своме врхунцу, у доба Деспотовине, подмиривао преко 20 одсто укупних европских потреба за племенитим металима! Дода ли се томе Сребрница, такође у поседу деспота Ћурђа Бранковића, онда је то било преко 35 одсто! Ново Брдо је, стога, симбол богатства средњовековне Србије и њен најмногољуднији град (преко 10.000 становника). He чуди, дакле, што је деспот Стефан Лазаревић управо овде 1412. донео Новобрдски рударски законик.

Први досад сачувани историјски помен града је из доба краља Милутина. Судећи по записима из 1326, прави успон Новог Брда започео је у време краља Стефана Дечанског. Чинили су га Горњи град (централни комплекс утврђења), затим Подграђе (градско насеље са бројним лепим квартовима, улицама, трговима, каменим грађевинама и величанственим црквама) и Предграђе (низ мањих рударских насеља у околини, изван зидина, и пространи копови, са погонима за прераду руде). Цитадела унутар Горљег градабила је опасана са шестјаких кула, повезаних моћним бедемима. Данашњи остаци кула сежу и до 13 метара увис, a у оно доба нису могле бити испод 15. На једној од њих остао је сачуван крст од црвенкастог камена, с Христовим монограмом.

Доњи (Велики) град новобрдски, такође утврђен, лепезасто се ширио западно од цитаделе и био врло тешко освојив. У то се уверио и турски султан Мурат II, који се, после вишемесечне опсаде и обилатог коришћења артиљерије, повукао без успеха. У Доњем граду пронађени су остаци здања у којима су, сва је прилика, биле смештене главне градске институције (управна и судска власт, ковнице новца, касарне...)

Цивилно насеље, источно од тврђаве Горњег града, обухватало је на стотине камених здања, распоређених дуж поплочаних уских улица, као медитеранских, које су се сливале, све ка централном тргу и импозантној Саборној цркви. Према археолошким налазима, то здање било је такво да се може поредити једино са највећим владарским задужбинама онога доба (Бањска, Дечани, Грачаница, призренски храмови). Међу великим бројем других храмова у Новом Брду издваја се Сашка црква, такође из XIV века.

Турци овај град успевају да га трајније освоје тек две године након пада Цариграда, 1455. након „четрдесетодневне страшне опсаде".

Маглич



„У складу са именом, сива магла обавијала је његових седам кула и зидове који су их повезивали. Сличном маглом обавије-ни су и његов настанак и његова историја." Тако je o Магличу, једном од најбоље очуваних средњовековних утврђења у Србији, сведочио чувени путописац Феликс Каниц (1829-1904). Извесно је да је натом издуженом гребену у кањону Ибра, са три стране опкољеном стрминама и реком, утврђење постојало и у далекој прошлости. Одатле је контролисана најпогоднија комуникација између долине Западне Мораве и северног Косова и Метохије. баш као и важни путе-ви ка старом Расу и Приморју.

Утврђење чије остатке данас видимо датира из треће и четврте деценије XIV столе-ћа, када raje подигао српски архиепископ Данило II (столовао 1324-1337), на месту раније тврђаве, вероватно византијске. Животописац Данилов вели да је он саградио и келије. Цркву светог "ђорђа и „прекрасне палате". Опремио их је свим потребним стварима, црквеним утварима и вредним књигама. У утврђењу је, по свој прилици, била и архиепископска резиденција.

Данило II, родом из угледне оновремене властелинске породице, засигурно је убрајан међу најумније људе средњовековне Србије. Већ 1305. постао је игуман Хи-ландара и успешно управљао његовом одбраном од Каталонаиа. У Србију се враћа на позив краља Милутина и постаје епископ бањски, краљев ризничар. утицајан дипло-мата, доцније и књижевник. Мирио је браћу Милутина и Драгутина, али и Милутина са сином Стефаном Дечанским. Управљао је градњом и украшавањем најмонументалнијих храмова тог времена (Бањске, Пећке патријаршије, Дечана...). Претпоставља се да је управо он ангажовао и градитеља Дечана, которског мајстора фра Вита. Године 1324. изабран је за архиепископа. Написао је чувене Животе краљева и архиеиискоаа српских (Цароставник). Упокојио се 1337, у време краља Душана.

Тврђава Маглич је неправилне основе. Седам четвртастих кула подигнуто је по ободу и повезано јаким бедемом, a главна кула, донжон, постављена је ка истоку, од-носно ка приступном путу и великом вештачком рову којим је он пресечен. Улаз у град био је на северном бедему и брањен је једном кулом. Унутра. уз северозападни бедем, била је велика камена грађевина, вероватно „палата Данилова", a тик уз њу уска једнобродна Црква светог Ћорђа.

Град је пао у турске руке средином XV столећа, али је убрзо потом напуштен.

Вишеград





Обе призренске тврђаве - Призрен (Каљаја) и Вишеград, међусобно удаљене мање од три километра, прва на самом излазу из клисуре реке Бистрице, друга нешто дубље у њој - имале су велики значај у средњем веку. Тај значај произлазио је из важности самог града у северном подножју Шар-планине, који се први пут помиње у једној византијској повељи из 1019. године. У оквире српске средњовековне државе Призрен први пут улази у доба Стефана Немање (осваја га између 1180. и 1190), a трајно под Стефаном Првовенчаним (владао, с двогоди-шњом паузом, од 1196. до 1228). Још од тада Призрен слови као веома богат град, a економски врхунац достиже под краљем и царем Душаном Немањићем. Тада постаје, уз Скопље, главни административно-политички центар Српског Царства.

Данашњи остаци тврђаве Каљаје углавном су резултат преправки након XV века, дакле из турског раздобља. Тврђава Вишеград, пак, датира вероватно још из времена касне антике и ране Византије (IV-VI век). Данашње утврђење везује се за период Немањића. Први пут се помиње у време краља Милутина, који га је приложио Цркви Богородице Љевишке. Цар Душан одузео је Вишеград од призренског епископа (доделивши му заузврат три села), како би цео комплекс уредио као своју задушну цркву и манастир.

Утврђење су чинили горњи и доњи град, као и међупростор ојачан са два низа бедема. Укупна површина била му је преко два и по хектара. У доњем граду, на заравни покрај Бистрице, налазе се рушевине манастирског комплекса (Цркве Светих Архан-ђела, Цркве светог Николе, остаци трпезарије и конака наслоњених на бедем који је пратио ток реке). У њега се улазило преко каменог моста и кроз кулу која је данас потпуно уништена. Црква Светих Арханђела, саздана између 1348. и 1352, један је од најлепших споменика ове епохе. Имала је раскошан подни мозаик и архитектонску пластику. Посебну пажњу привлачи изглед првобитне гробнице цара Душана, на чиЈ јем је поклопцу израђена царева лежећа скулптура.

Након пада овог дела Србије под Турке, 1455, цео овај комплекс је запустео, a током XVI столећа и потпуно порушен. Обнова је крајем XX и почетком XXI века била узнапредовала, али је све то поново спаљено и уништено у рушилачком походу Арбанаса у марту 2004, када је страдало и девет призренских цркава, од којих су четири споменици културе од изузетног значаја (исте културне вредности, дакле, као Дечани, Грачаница, Бањска и Пећка патријаршија).

Голубац



На само коју стотину метара узводно од улаза у ђердапску клисуру, на високим гребенима Ридана, над Дунавом, налази се Голубац, једно од најмону-менталнијих средњовековних утврђења у Србији. Из те моћне тврђаве вековима је контролисан пролаз реком и прелаз преко ње (уз коришћење Молдавске аде на средини).

Године 1335. помиње га једна угарска повеља. По свој прилици, подигнут је у првој или другој деценији XIV века , као гранично утврђење Србије према Угарској. Тврђава је дограђивана у наредних
150 година, у четири велике фазе. Тако су ницали горње утврђење са моћним кулама, палата у три нивоа, цистерне и оставе, додатни јаки бедеми и куле на западној и јужној страни, покретни мост, осмострана кула (из XV века) која залази у Дунав, пристаниште...

Историја овог града је пуна вртоглавих обрта. Утврђење је најпре српско, али већ 1337. држе га Угари. Није сасвим извесно да ли га је у потпуности контролисао кнез Лазар, али зна се да га већ 1390. преузимају Турци. Низ битака између Угарске и Турске се потом води за Голубац. Године 1402, након Битке код Ангоре и тешког турског пораза, долази у посед деспота Стефана Лазаревића. Хроника из 1410. вели да деспот Стефан, враћајући се из Цариграда преко Влашке, прелази Дунав и запућује се прво у Голубац. Изгледа да је управо у то време, по његовом наређењу, била у току трећа фаза доградње ове тврђаве. Све до деспотове смрти, 1427, Голубац остаје у српским рукама.

Тада неки Јеремија, заповедник, посвађавши се са угарским краљем Жигмундом, предаје тврђаву Турцима без борбе. Жигмунд онда наспрам Голупца, на левој обали Дунава, започиње зидање Града светог Ладислава (Ласловара), у који је требало да буде смештено 30.000 војника. Турцима у помоћ стиже и султан Мурат II, Жигмунд једва успева да одступи. Године 1444. Голубац је без борбе предат деспоту Ђурђу Бранковићу, али се Турци споразумно враћају 1458. и опседају Ласловар. Српски одред Ћурђа Јакшића 1481. накратко преузима тврђаву, али се убрзо повлачи преко Дунава.  Након турског продора у Угарску и померања границе ка северу, ово утврђење губи дотадашњи карактер и значај. У Другом српском устанку, у XIX веку. након више од 350 година, враћа се под окриље оног народа који га је први подигао.

Крушевац



Недалеко од реке Расине, односно њеног ушћа у Западну Мораву, налази се Крушевац, један од најзначајнијих утврђених градова средњовековне Србије након распада Српског Царства. По једној легенди, име је добио по крушкама које су обилно рађале у том крају; по другој, име потиче од камена крушац вађеног из Мораве ради изградње средњовековног града.

Зна се да је Лазарев „славни град господства ми" настао између 1371. и 1377, поставши његова престоница. Један је од ретких за чију позицију није искоришћен неки неприступачни вис или природно заштићено место. Први помен датира из 1387, када кнез Лазар овде издатом повељом потврђује привилегије дубровачким трговцима.

По свему судећи, у Крушевцу је прво подигнута дворска палата са пратећим грађевинама и придворном црквом Лазарицом. Доцније, свестан опасности због надирања турске војске, кнез ужурбано започиње изградњу утврђења око дворског комплекса. Из Новог Брда доводи најбоље домаће градитеље. Тада настаје снажан бедем са 10 кула. Пред Бој на Косову, у североисточном делу тврђаве додатно је изграђена цитадела са масивном донжон кулом. Кроз ту кулу, звану Лазарева или Кнежева, улазило се у утврђени град. Кроз њује у јуну 1389. прошао и кнез Лазар са својом пратњом, упутивши се на челу главнине своје војске ка Косову, „путем који из времена води у вечност".
„Од крушевачког Малог града сачувана је само Лазарева кула, зидана каменим облутком", вели књига. „У Великом граду сачувана је придворна црква, славна под именом Лазарица. Темељно је рестаурисана почетком XX века."

Ту цркву, прототип моравске градитељске школе, саградио је кнез Лазар по рођењу сина Стефана 1377. и првобитно је посветио светом првомученику Стефану, патрону династије Немањића.
После Боја на Косову Крушевац су освајали Турци (1389,1413,1425, 1426), Мађа-ри(1437),под српску власт успевали да га поврате деспоти Стефан Л азаревић и Ћурђе Бранковић. Град је остао престоница вазалне Србије све до 1403, када деспот Стефан сели престоницу у Београд.

Падом у турске руке 1454, годину дана после Цариграда и пет година пре Смедерева, Крушевац задуго постаје Алаџа Хисар (Шарени Град) и седиште санцака. Тачно 352 године касније, 1806, у Првом српском устанку, на три године ослобађа га војска Младена Миловановића. Коначно ослобођење уследиће 1833, под кнезом Милошем Обреновићем.

Сталаћ



На крајњем побрђу Мојсињских плaнина, недалеко од места где се Западна и Јужна спајају у Велику Мораву, налазе се остаци средњовековног утврђења Сталаћ. Реч je o изузетно важној стратешкој тачки са које су контролисане долине све три Мораве, као и најважнији путеви централног Балкана. Са севера је долазио друм ко-ји је од Дунава водио на југ ка Егеју и на исток ка Цариграду. Ка западу је брањен пут ка владарском центру у Крушевцу. Настанак Сталаћа, или бар јачање његовог значаја, везује се за кнеза Лазара. Зна се да је 1377. већ постојао. Кнез га, уз остале бројне поседе, дарује манастиру Раваници.

Тврђава је обухватала елипсоидни простор величине око три хектара. Унутар в-ћег утврђења налазила се цитадела (Мали град) са преградним бедемом и додатним ровом. У њу се улазило кроз једну од кула, a главна међу њима. донжон, била је исту-рена ка југу. Висока преко 20 метара, имала је четири спрата, a улаз је био украшен фрескодекорацијом. У Малом граду откривена је и пространа грађевина са тремом, површине око 300 метара квадратних, за коју се претпоставља да је била палата. Ту су пронађене и бројне грађевине: стамбени објекти. кухиње, ковачнице. пећи, као и бунар дубине 14 метара у којем је било довољно воде и током дуготрајних опсада. Испод града налазили су се цивилно насеље и мања флота која је обезбеђивала прелаз преко Мораве.

После храброг отпора бранилаца, град је 1413. године разрушио турски принц Муса, син Бајазита I. Српско предање и народна епска поезија ову херојску одбрану повезују са војводом Пријездом и Тодором од Сталаћа. Пад Сталаћа опеван је и у чу-веној песми Смрш војводе Пријезде. Војвода одбија да као знак покоравања пошаље турском султану Мехмеду три своја највећа добра: своју сабљу, коња и верну љубу. Султан диже војску, опседа Сталаћ три године, али безуспешно. Онда Турци кроз лагум испод Мораве продиру у тврђаву. У љутом мегдану српске војводе херојски гину. Пријезда усмрћује свога коња, ломи своју сабљу и са зидина Сталаћа, заједно са својом верном љубом Јелицом, скаче у Мораву, у часну смрт. Султан осваја Сталаћ, али не осваја ни једно од три добра која је тражио, те љуто куне: „Град Сталаћу, да те бог убије! Довео сам три иљаде војске, a не водим него пет стотина."
Након 1413. град је убрзо запустео, a 20 година доцније био потпуно порушен. До данас су очувани само донжон кула, Кула Тодора од Сталаћа, и остаци темеља Малог града.

Ужице



Утврђење се налазило на врху тешко приступачне литиие, на месту где река Ђетиња излази из клисуре и улази у Ужичку котлину. Из града је успешно контролисан веков-ни трговачки пут који је повезивао Босну са централном Србијом и Косовом.

Данашњи остаци утврђења над Ђетињом само су бледи окрајци некада моћних бедема са цитаделом, минираних и разрушених након мировне конференције у Канлиџи (предграђе Цариграда) 1863.
Први помен овог града је у једном дубровачком документу из 1329. Само утврђење помиње се 1373, када је кнез Лазар Хребељановић опсео седиште младог жупана Николе Алтомановића. O том сукобу Алтомановића са кнезом Лазаром и босанским баном Твртком сликовито је писао учени Дубровчанин Мавро Орбин у своме Краљев-ству Словена. Алтомановићеви браниоци града поклекли су пред „бројним јуришима, изведеним на разне начине, нарочито ватром".

Централни део средњовековног утврђења чинила је цитадела са великом истуреном кулом (висине, по свој прилици, преко 15 метара). И сви други неопходни објекти били су ту: бедеми, степенице, бунар, мост, капија, зграде.

Након освајања од стране кнеза Лазара, град је по свој прилици запосела кнежева војска. Турци га преузимају око 1480. Обновили су бедеме, проширили утврду на југ, ка Ћетињи. На средини југоисточног бедема сазидали су правоутаону кулу, a на самој литици монументалан објекат звани Водена кула. Висока 24 метра, са седам спратова, она је омогућавала да се кроз њену унутрашњост спусти све до површине реке, или да се вода одозго захвата директно, помоћу чекрка. По низу детаља стручњаци закључују да су ту кулу зидали српски неимари.

Уз тврђаву је постојало цивилно насеље, нарочито развијено у XVI и XVII веку. Извори наводе да је, поред бројних трговаца и занатлија, у насељу постојао и један чувени сабљар. Забележено је и да је у Ужицу произвођен барут, који је извожен чак у Приморје.

Током аустро-турских ратова крајем XVII и у првој половини XVIII века, Ужице је неколико пута опседано и прелазило у посед једне од ове две империје. Након турског повратка у утврђење 1738, предузета је још једна велика обнова. Међутим, долазило је време артиљерије, која је могла бити позиционирана на околним вишим котама, тако да ова тврђава губи на брањивости и значају. Коначно је напуштена 1862.

Смедерево



Смедеревски град данас је једна од највећих очуваних средњовековних тврђава у Европи. Изграђена је за само две године, уз велике напоре ослабеле српске деспотовине. Након смрти деспота Стефана Лазаревића 1427, наследник Ђурђе Бранковић морао је да преда Мађарима тадашњу престоницу Београд. Тако је српска држава, измучена дуготрајним ратовима, остала без престоног града. За нову престоницу деспотовине изабрано је стратешки погодно место Смедерево, на ушћу речице Језаве у Дунав. За дозволу од султана да подигне град деспот Ћурђе му је дао велику своту новца и своју кћер Мару за жену. Изградња је започета 1428. под надзором Томе Кантакузина, брата деспотице Ирине, a узор су били Цариград и Београд. За две године изграђен јс Мали град, у којем су били резиденцијални део и палата за пријеме. Град je са свих страна био опкољен воденим површинама - Дунавом, Језавом и дубоким ровом који је повезивао обе реке - тако да је имао троугаону основу. Уз дворану за пријеме налазила се донжон кула, a на осталим деловима бедема још њих пет. У централном делу Малог града био је каменом озидани бунар. На једној од јужних кула налази се ктиторски натпис деспота Ћурђа, са уписаном годи-ном градње, изведен опекама уграђеним у камени зид.

По окончању радова на Малом граду, започета је изградња Великог, такође троуга-оне основе. Његова изградњау највећој мери завршена је до 1439. године. Имао је 19 кула висине преко 20 метара и јаке, широке бедеме. Унутар утврђења, поред бројних зграда војне и цивилне намене. налазила се и велика црква посвећена Благовестима, за коју је деспот Ћурђе из Епира пренео мошти апостола Луке.

Турци су Смедерево заузели 1459, чиме је означен и крај српске средњовековне државе.

Петроварадинска тврђава



Петроварадинска тврђава подигнута је код Новог Сада, на десној обали Дунава, на месту римског Кузума и средњовековног Петрикона, чији су остаци срушени 1690. Саграђена је од 1692. до 1780. на узвишици изнад Дунава Тврђава, као фортификациони објекат по систему француских утврђења градитеља Вобана, а према пројекту аустријских војних инжењера Марсиљија, Кајзерсфелда и Вамберга.

Састоји се из Горњег и Доњег града. Горњи град је Тврђава у ужем смислу, опасана високим бедемима са стрмим серпентинастим одсецима. Доњи град чини мало насеље са мрежом уских улица и вишеспратних зграда са малим двориштима. Заштићен је откопима и бедемима. У Горњој тврђави изграђен је низ поџемних лагума и галерија, укупне дужине 16 км. На њој се налазе: Арсенал, Једноставна касарна, Дуга касарна, Официрски павиљон и Торањ са сатом, док је Линхенштајнова касарна порушена. У Доњој тврђави – Васерштату, налазе се официрски станови са магистратом, болнице, стари арсенал, касарна и друге јавне зграде. Испод саме Тврђаве је жупна црква Св. Јураја, а православна је у граду. Водена капија данас је порушена. У оквиру бедема је нова Београдска капија.

Заштитним археолошким истраживањима почетком 21. века откривени су културни слојеви од средњег палеолита до аустријског периода. Значајни су остаци цистерцитске опатије из 1243. посвећене Блаженој девици Марији, откривени испод зграде Арсенала, сада Музеја града Новог Сада.

Петроварадинска тврђава је данас најпознатија по музичком фестивалу „Егзит“, који се ту одржава сваке године током јула. На тврђави се одржава и низ других културних и забавних догађаја.

Maрково Кале



Непосредно уз пут који спаја Врање са Лесковачком котлином, на око 3,5 км северозападно од Врања налази се средњевековно утврђење Марково Кале. По народном предању то је био град јунака Марка Краљевића, назван Марков град или Марково Кале. Легенда каже да је опевани краљевић боравио у том замку и храбро га бранио од Турака. А када е Марко пред турском премоћи морао да узмакне, он је са својим Шарцем са стене у којој је остао отисак његовог огромног копита, прескочио на источну Плачевицу, (данашња Пљачковица) која је тако названа јер је Марко тамо заплакао, са ње се пребацио на западну Крстиловицу, где се код сада разрушене цркве СВ. Тројице прекрстио. У потоку који протиче дубоко доле види се место односно удубљење где се купао, а на обали потока његова огромна "фуруна" пећ.

Тачно време изградње врањске тврђаве не знамо, али је извесно да је постојала у средњем веку. У турским званичним пописима, назива се кале-и Ivraniya - тврђава Врање. Утврђење је лоцирано на истуреном гребену између Пљачковице на западу и Крстиловице на истоку, непосредно изнад ушћа Мале у Девотинску реку. Просечна висина гребена на којем се налази утврђење је око 800 м, тј. око 400 м изнад града Врања. На западу се налази стрма литица тако да са те стране није била потрена било каква заштита. Овај простор опасан је јужним бедемом у које се налазио главни улаз са прилазном рампом. Од улазних врата сачуван је само десни-источни довратник. Просечна дебљина одбрамбених бедемских зидова је око 2м.  Радови на утврђењу вршени су током 10 година са малим прекидима од 1983-94 г.

Хисар – Прокупље



''Налазећи се на раскрсници изузетно важних путева, Прокупље је као град постојало још од римског времена, што су, приликом археолошких истраживања, потврдили остаци римског Hammeum-a и византијског Komplos-a. Међутим, најзначајнији и најбоље очувани су делови средњовековног утврђења Хисар, које се у историјским изворима помиње у XV веку. На врху истоименог брда смештена је цитадела са донжон кулом и цистерном, док је у подграђу бедемски зид са кулама од којих је најзанимљивија тзв. Југ Богданова.

У подножју Хисара, налази се црква која у народу такође носи назив Југ Богданова. То је једнобродна грађевина зидана каменом и опеком, са полукружном апсидом и засведена полуобличастим сводом. Подигнута је на месту ранохришћанске базилике. У унутрашњости су се делимично сачувале фреске светлог колорита, јаких светло-тамних контраста и коректно изведеног цртежа, настале вероватно средином XIV века. Наративност је главна одлика овог сликарства чији је ктитор, претпоставља се, био неки угледни властелин. Током XVII и XVIII века овај храм су за своје верске потребе користили Дубровчани, који су у Прокупљу имали своју колонију, па отуда и назив „Латинска црква”. (Споменичко наслеђе Србије - Завод за заштиту споменика културе РС)

Тврђава Рам



Рам је тврђава на обали Дунава у истоименом селу, удаљена 25 km од Пожаревца односно 15 km од Великог Градишта. Смештен је на стени која се са североисточне стране спушта ка Дунаву, а претпоставља се да је град подигнут насупрот тврђави Харам које се налазила на другој страни реке од које данас није ништа остало. Данас су остаци града у доста добром стању.

Није познато када је Рам подигнут, али он сигурно спада међу најстарије утврде на овим просторима. Најстарији запис о њему датиран је у 1128. годину када су у његовој близини Византинци потукли Мађаре. Након што су Турци овладали нашим крајевима, окренули су се краљевини Мађарској и освајању Панонске низије. У циљу заштите десне обале Дунава турски султан Бајазит II (1480-1512) је прерадио и ојачао постојећу утврду за потребу борбе ватреним оружјем, тако да Рам представља једну од најстаријих артиљеријских утврда у Србији.

Рам је данас доста добро очуван. Куле су у добром стању, изузев југоисточне чији је предњи део скоро у потпуности уништен. Бедеми тврђаве су такође у солидном стању, док је мали бедем у траговима. Унутар тврђаве, уз западни бедем има остатака грађевине са основом правилног осмоугла са страницама дужине 3m. Недалеко од утврде су Турци подигли караван сарај око кога се временом развило данашње место. Цео простор тврђаве је археолошки испитан током 1980. године. У некадашњем караван сарају је тренутно (септембар 2008) у изградњи православна црква.

Фетислам Кладово



Фехт-ул-ислам или капију мира подигли су је Турци после освајања и ових крајева средњевековне Србије. Утврђење чине две засебне целине, Мали и Велики град, које су не само изграђене у различитим раздобљима већ су се разликовале по концепцији градње и фортификационим одликама.
''Тврђава Фетислам налази се на самој обали Дунава западно од Кладова. Састоји се од Малог и Великог утврђења. Мало утврђење, које чине горњи и приобални простор, подигнуто је 1524. као полазиште за турско освајање градова Северина и Ердеља. Горњи простор је правоугаоног облика, са кружним кулама на угловима. Бедеми имају троугаона и правоугаона ојачања која у нивоу шетне стазе, оивичене зупцима, формирају платформе. Приобални простор, правоугаоног облика са троугаоним ојачањима и две четвороугаоне куле са дунавске стране надовезују се на горњи простор и развијају у правцу Дунава.
Мали град, најпре је изграђен ради окупљања војске за напад и освајање града. Година изградње Малог града сматра се 1524. година, с обзиром на то да се у угарским изворима, без навођења имена, говори о изградњи утврђења преко пута Северина. На основу очуваних остатака Малог града, може се закључити да је он имао све одлике артиљеријске базе: био је правоуганог облика (90џ30м), био је заштићен бедемом са кружним кулама на угловима и пушкарницама у зиду. Испод бедема, осим са дунавске стране, протезао се ров преко кога се на два места покретним мостовима ступало у тврђаву. У бедему је постојала и трећа капија, која се налазила у близини Дунава, а служила је да посада, у случају опасности скривеним путем дође до пловила и напусти тврђаву.

Велики град, као део целине фетисламског утврђења, Турци су касније изградили. Његовој изградњи се приступило у периоду када је Турска, исцрпљена дуготрајним ратовима, била приморана да посвети пазњу одбрани раније освојених територија. Изнад капија које су водиле у утврђење биле су постављене мермерне плоче с натписима, које су величале султана Махмуда II
Скривени пут, ширине 7–10 m, затворен је спољним одбрамбеним зидом – ескарпом. У Мало утврђење се улазило на три места преко рова ширине око 5,5 m. Ров има контраескарпу од опеке. Велико утврђење, подигнуто између 1717. и 1739, имало је шест камених бастиона и палисадне бедеме. Замена палисада зиданим бедемима извршена је тек 1818. Око утврђења се пружа ров ширине од 13 до 30 m који се завршава зидом-контраескарпом од ломљеног камена. Главна, Варош-капија у јужном бедему, Ороспи-капија у југозападном бедему и Дунавска капија на североисточној страни и данас су добро очуване. Фетисламска утврђења су била у употреби до 1867, када су их Турци предали Србима. Истраживачки и конзерваторски радови вршени су у периодима од 1973–1977 и 1981–1984. године.''
Категорисана је као споменик од великог значаја.

Вршачки замак



Вршачки замак (Вршачка тврђава, Вршачка кула) је тврђава у Србији из XВ века чији се остаци уздижу на висини од 399м нмв, на Вршачком брегу изнад града, од које је најочуванија Донжон кула. Утврда је имала издужени облик који је пратио зараван на врху брда и била је широка 18м, а дугачка 46м. Сам Донжон има правоугаону основу са улазом на спрату до кога се долази степеницама које се лако могу склонити у случају опасности. Висок је око 20м са приземљем и три спрата, од којих је трећи, по остацима камина и оџака, коришћен за становање. Претпоставља се да је целу утврду подигао Ђурађ Смедеревац(1427—1456) после пада Смедерева и целе Деспотовине 1439. године са циљем заштите својих поседа на простору данашње Војводине, а у прилог тој тези иде и архитектонска сличност између Вршачке куле и Смедеревског града односно утврђења манастира Манасије. Према неким другим тезама на том простору је постојало утврђење и пре тог времена, које се у ондашњим изворима из прве половине 13. века јавља под именом Ерд Шомљо(рум. Ердесумулу,мађ. Ердсомлyо,Ерсомлyо) или само Шомљо, али његова тачна локација још увек није са сигурношћу потврђена, пошто се поред данашњег Вршца као могућа локација помиње и простор Баната који се данас налази у Румунији.

Вршац се први пут у изворима помиње 1427. године у писму краља Жигмунда(1387—1439) под именом Подвршан, које указује да се насеље налазило испод врха, на коме се могућно налазила и утврда. Међутим најизвесније је да је утврђење чији се остаци данас налазе на врху Вршачког брега подигао Ђурађ Смедеревац, највероватније после пада Смерева и целе Деспотовине 1439. године. Већ 1456. године заузеле су га Османлије у склопу напада на Смедерево и Београд, али се нису дуго задржале у њему.

Османлије су утврду и околину заузеле 1552. године и држале су га све до 1716. године, када је ушао у састав Аустријског царства. Током османлијске управе тим простором дошло је до велике банатске буне 1594. године коју су подигли локални Срби и Румуни и који су, између осталог, ослободили и Вршац са утврђењем. Сама буна је угушена у крви, али је остао забележен легендарни догађај током османлијске опсаде града када је османлијски ага изазвао на двобој српског војводу Јанка Лугошана званог Халабура који је бранио утврду. Овај му је изашао на мегдан и савладао га, а цео догађај је постао и део грба града Вршца на коме се изнад куле види рука са мачем и одсеченом турском главом.

Аустријанци су преузели контролу над градом 1716. године и он је тада ушао у састав Тамишког Баната са седиштем у Темишвару, а већ 1718. године је постао средиште Вршачког дистрикта. Вероватно је у ово доба утврда изгубила своју стратешку вредност и била напуштена пошто се на њој не могу уочити назнаке преправљања у артиљеријску утврду, као што се десило са Београдском или Петроварадинском тврђавом.

Конзерваторски и рестаураторски радови на кули су изведени 1984. и 1993. године, а од 1997. године су отпочела систематска археолошка ископавања целокупног локалитета којим су откривени остаци јаке кружне куле која се налазила насупрот данас очуваној. Сама кула и остаци утврде су током НАТО агресије на СРЈ претрпели оштећења услед ракетних напада на телекомуникациони предајник који се налази у њеној близини, изведених 30.04. и 12.05.1999. године.

Шабачка тврђава, Шабац




Налази се на десној обаки реке Саве, недалеко од центра савременог града. Помиње се први пут у време деспота Стефана Лазаревића под именом Заслон. То је утврђење неправилне четвороугаоне основе, са кружним кулама на угловима, изузев источне, која је имала трапезасту основу. Унутрашње димензије утврђења су 46 х 38 х 45,5 х 33 м. Дебљина бедема креће се од 2 до 2,5 м., а њихова висина износи од 7 до 8 м. Спољни пречник кула је 11 м. Према реци са унутрашње стране подигнут је зид од опека дебљине око 6 м. Састоји се од 7 већих и једног мањег засведеног отвора. Овакав изглед преосталог утврђења резултат је детаљне аустријске реконструкције из 1788. и турске из 1806. године.

Најстарије шабачко утврђење је било саграђено системом кула, ровова, земљаних бедема и палисада. Током систематских ископавања Ваљевског завода 1994. откривени су јединствени остаци на нашем простору фортификације са бедемима од земље и дрвета и масивном улазном кулом од опека. Тврђава је била опасана ровом са водом, а у њу се улазило преко дрвеног моста. Историјски извори приписују градњу прве фортификације Турцима, али је сав археолошки материјал из најстаријег слоја средњоевропског порекла. Изглед града представљен је на више графика из периода од 15. до 19. века. Прва велика преправка града уследила је након освајања Сулејманана Величанственог 1521, када је тврђава добила облик сличан данашњем.

Нишка тврђава



Турска тврђава је изграђена на остацима античког и средњовековног утврђења. У античком периоду нишко утврђење се помиње као снажан каструм, за који римски историчар 6. века, Амијан Марцелин, тврди да је "више пута опседан, али се никада није предао нити би освојен". Римска тврђава од камена саграђена је вероватно око половине 2. века, када је у Нишу била смештена Прва кохорта Дарданаца. Средином 2. века Ниш се први пут помиње у изворима. У Географији Клаудија Птоломеја, Ниш је записан међу четири највећа града Дарданије. На прелазу из 2. у 3. век Ниш добија статус муниципија-самоуправног града. У 4. веку Ниш је стециште римских царева. Овде је рођен цар Константин Велики (306-337), за кога анонимни писац каже да је "овај град величанствено украсио", на Медијани подигао свој "двор", а тврђаву доградио. У Нишу бораве 340. године и Константинови синови - Констанс и Констанције. Овде је 350. године абдицирао узурпатор Ветранион, а 361. дуже борави цар Јулијан. И коначно, 365. године, у Медијани бораве браћа Валентијан и Валенс. Овај добро утврђени римски град, према Присковом запису, до темеља су порушили Хуни 441/442. године.

Римску тврђаву обновио је после 530. године византијски цар Јустинијан И (537-565). Историчар Прокопије каже да Јустинијан Ниш "утврди и учини неосвојивим за непријатеља". Обновљено нишко утврђење је већ 550. године било први пут на удару Словена. Њихови продори ка Солуну и Цариграду, преко Ниша, забележени су 578, 579, 584, 586. и 587. године.

Словени су освојили Ниш око 615. године. Опустошен и већим делом напуштен од ромејског становништва, Ниш је препуштен Словенима. Тиме започиње средњовековно раздобље града. А већ у 10. веку нишко утврђење поприма све карактеристике средњовековне тврђаве.

Током 6. века Ниш и његово утврђење се више пута помиње у изворима. У повељи византијског цара Василија ИИ Охридској архиепископији 1020. године записана је и Нишка епископија. У лето 1040, за време устанка Петра Одељана против византијске власти, Нишка тврђава је неко време била у власти устаника. Хорде Печењега су од 1048. до 1050. и 1080. године опседале Нишку тврђаву и пљачкале околину. У лето 1072. угарски краљ Соломон осваја Ниш и односи руку св. Прокопија, а септембра устаничка војска осваја град и борави у њему до децембра 1072. Када су 1096. године крсташи прво похода прошли кроз Ниш, описују да је био боље утврђен од Београда и да је опасан "јаким зидинама и кулама".

Први писани извор о обнови средњовековне Нишке тврђаве потиче из 1165. године, када византијски историчар Хонијат наводи да је цар Манојло И Комнин (1143-1180) "и сам Ниш окружио зидовима". Српски извори бележе да је велики жупан Стеван Немања продро 1183. у "славни град Ниш" и до темеља га порушио, а 1186. године освојио га је од Византије и обновио, примивши у Нишу 1189. немачког цара Фридриха И Барбаросу. Византија га поново осваја 1190. године Српски краљ Стефан Првовенчани помиње се у Нишу од 1214. до 1215. године. После тога, кроз читав 13. век, у изворима нема помена о граду, вероватно је био под влашћу Бугара.

После битке код Велбужда 1330. године, када је Стефан Дечански потукао бугарског цара Михајла Шишмана, Ниш је поново ушао у састав Србије. У доба кнеза Лазара (1371-1389) Нишка тврђава је била обновљена, а 1386. Ниш су први пут освојили Турци, а Тврђаву разорили. У доба српске деспотовине, од 1402-1427, деспот Стефан Лазаревић је освојио Ниш и обновио Тврђаву. Била је то последња обнова средњовековног нишког утврђења, пошто је Ниш 1428. године коначно потпао под турску власт. На самом почетку турске власти - Нишка тврђава је два пута страдала. Новембра 1443. године удружена српско-угарска војска, предвођена деспотом српским - Ђурђем Бранковићем и Јанком Хуњадијем, ослободила је Ниш и продрла до Софије, а у повратку, јануара 1444. године, поново је прошла кроз Ниш. Деспот Ђурађ и Хуњади су 1454. поново продрли до Ниша, рушећи га и палећи.

Турци нису обнављали средњовековну тврђаву. Аустријанци су, освојивши Ниш 1690. године, на остацима средњовековног утврђења саградили два јака бастиона. Током последње деценије 17. века, Турци су на неколико места само ојачали бедем. Тек губитком Београда 1717, у Аустро-турском рату и премештањем војног и управног седишта у Ниш, Турци су 1718. године изградили, за само годину дана, земљано утврђење Хисар. Било је већих димензија од данашње Тврђаве и имало је изглед троугла, обухватајући и Београд махалу. Земљани бедем Хисара поседовао је седам бастиона, а дуж бедема ров, ширине 3,50 м, напуњен водом из Нишаве. У Хисар се улазило на три капије. Изглед Хисара је сачуван на тзв. Италијанском плану из 1719. године. Бедеми данашње Тврђаве изграђени су од фебруара 1719. до јуна 1723. године.

Изградња

Данашње утврђење је артиљеријског типа и подигле су га Османлије у периоду од 1719. до 1723. године на простору античког и средњовековног утврђења.

Султановом повељом од 19. фебруара 1719. одлучено је да се у Нишу изгради јака тврђава. У пролеће исте године отпочели су радови по пројекту главног архитекте Мехмед аге и његовог брата Мустафа аге, главног организатора радова. Прве године градње, 1719. године, ангажовао је више десетина хиљада спахија из десет санџака Румелијског беглербеглука, а 1722. године из 14 санџака. Последње године градње бедема, 1723, доведено је 40 мајстора каменорезаца из Цариграда, а бедем је зидало 400 зидара. Завршетак радова обележен је свечаностима и постављањем плоче са записом на Стамбол капији, јуна 1723. године.

Као и свако артиљеријско утврђење, данашња Нишка тврђава има полигоналну основу, са седам неједнаких страна и четири велике капије (Стамбол врата, Београдска врата, Водена или јагодинмалска врата и Видинска врата), једном малом капијом (тзв.потерна врата, „вратанца“ којима се излази у градске ровове) и осам бастионих тераса. Са бедемима дужине 2.100 м који су широки 3 м, а високи 8 м тврђава захвата површину од 22 ха, 80 ари и 52 м².[9]

До 1878. унутар тврђаве су се налазиле две четврти које су се звале;

- Хункар (царева) мала са источне старне - десно од Стамбол капије у којој је био смештен „владалачки део“, Митхад пашин двор, команда турског гарнизона и
- Едирне Бали-мала као унутрашњи део вароши са много кафана, бакалница, бозаџиница, ковачница, већи број коларски и другиг занатских радњи и свакојаких других турских „прчварница“.

У тврђави су се налазиле и три велике турске џамије од укупно 13 колико их је 1878. било у Нишу;

- Хамаз-бегова или Нишка џамија, смештена у четврти Балија Једренце, недалеко од Београдске капије, са леве стране главне градске улице (која се поклапа са данашњом главном тврђавском стазом, на почетку успона)
- Једрењанина Бали-бега џамија (реконструиосана 1976/77 године) без минарета, налази се и данас у Тврђави. Уз ову џамију Митхад паша изградио је и библиотеку која је радила до 1877.
- Трећа џамија о којој се данас ништа не зна, а налазила се на најузвишенијем делу Тврђаве.

Унутар тврђави су се налазиле и архитектонски интересантна - сахат и ватрогасна кула и велики број других грађевина које су након ослобођења срушене.

Након ослобођења тврђава има чисто војну улогу до 1950. године када се војска повлачи из тврђаве и од тада остаје само историјски значај и постаје шеталиште са значајном културном понудом.

Током своје вишевековне историје, првобитна нишка Тврђава на чијем простору се налази данашња турска Трврђава, била је у поседу многих држава, почевши од Римљана чији се цар Константин родио недалеко од данашњег Ниша, преко Стефана Немање који је у њој неко време држао своју престоницу крајем XИИ века до Османлија које су је заузеле 1395. године. У склопу тврђаве се данас налази бројни туристички садржаји, продавнице сувенира, ликовне галерије, угоститељски објекти и летња позорница која представља својеврстан културни центар града током летњих месеци.

Тврђава у Бачу



Средњевековно утврђење у Бачу познато је као једна од највећих тврђава свог времена у Панонији. Подигнута је уз истоимено насеље са његове западне стране, на мањем острву насталом од реке Мостонге.

Тврђава у Бачу спада у тзв. ''Водене градове'', јер је са свих страна била опкољена реком, а прилазило јој се покретним мостовима. Тврђава има петоугаону основу на чијим се угловима налазе истурене куле. У унутрашњости тврђаве се налази још једна, највиша, централна (донжон или бранич) кула. Ова кула је служила као важан део одбрамбеног система тврђаве али и као осматрачница.

Бач је према неким летописима био и Аварска тврђава (873. год.). Угарски краљ Стјепан И основао је у Бачу жупанију, а на прелазу првог миленијума у други, Бач је већ био изграђен и утврђен град, повезан Мостонгом са Дунавом. За време Арпадовића Бач постаје не само црквено седиште надбискупије већ и краљевски град у који долазе племићи и владари на договоре, зборове и скупштине. У XИИ веку Бач бележи велики успон. У том периоду се први пут у писаним изворима помиње моћна тврђава која ће претрпети неколико рушења и обнављања а чији су остаци и данас изазов за научнике и туристе.

На челу Бачке жупаније били су велики жупани, које је именовао краљ. Све до провале Монгола 1241 год., жупани су били управници овог подручја. Они су сакупљали прилоге, постављали војне и цивилне заповеднике. Од XИИ века установљен је обичај да се једном годишње угости краљ. У граду су се налазили осим жупана и поџупани, судије, војно особље и др.
Почетком 14. века променила се династија у Угарској, на власт долази Карло Роберт из породице Анжујаца који је у периоду између 1338 и 1342 године подигао град (тврђаву) на Мостонги која добија четвороугаону кулу са шест спратова, значајну за одбрану града.

Данас је то најстарија средњевековна тврђава у Војводини, чији је непосредни градитељ био Петар Варади (Петроварадинска тврђава у Новом Саду). Град тада има осам кула, разне одаје управитеља округа, ходнике, боравишта за стражу, кухињу, бунар, шталу и сл. Испод града се развијало цивилно насеље, подграђе, у које се улазило кроз капију “Шиљак” .
Тврђава је онеспособљена за употребу после пожара и разарања почетком 16, века, за време борби са Ракоцијевим побуњеницима у периоду од 1702. до 1704. године.

Тврђава Бач је несумњиво најзанчајнија спона садашњости и прошлости овог, историјски веома значајног града на територији Војводине, а можда и шире. Она непадљиво живи са становништвом Бача, прекривена слојевима заборава, таложеног током векова, у вихору свакодневног живота прошлих и садашњих генерација.

Манастир Раваница



Манастир Раваница се налази око 10 километара источно од Ћуприје, у подножију Кучајских планина, у живописној клисури реке Раванице. Специфичност географског положаја је у томе што се на истоку издиже планинску масив сумовитих Кучајских палнина, а на западу се пружа плодна долина Велике Мораве. Дакле, на истоку су обронци Карпата, а насупрот овом планинском масиву, на западу је житородно Велико Поморавље.

Поред манастира протиче река Раваница. Манастир Раваница је са Ћупријом повезан асфалтним путем, који води према Сењском Руднику.

Манастир Раваница сазидан је 1381. године, као задужбина кнеза Лазара и кнегиње Милице. манастир Раваница припада манастирима Моравске школе.

У средњем веку манастир је познат под именом Равно. Ни једна црква није толико опевана у нашим народним песмама као Раваница.

Манастир чине тврђава, конак и сама црква. Тврђава је подигнута вероватно нешто раније од цркве, још за живота кнеза Лазара, што се може прочитати на рестаурираној и високо уздигнутој северној кули.

Манастир конак, подигнут је током 18. века, спада у ретко сачуване грађевине тог времена. То је велика једноспратна зграда смештена одмах до цркве која својом архитектуром подсећа на здања манастира у Војводини. Данас у манастиру Раваница почивају мошти кнеза Лазара.

Манастир Ресава




Утврђење - Цео манастирски комплекс опасан је снажним одбрамбеним зидом са 11 петоспратних кула: 8 правоугаоних, 2 шестоугаоне, и 1 квадратна тзв. Деспотова кула, предвиђена за дуготрајну и самосталну одбрану. Североисточно се налазила још једна кула. Тако је добијена права тврђава неправилне основе јер се утврђење прилагођавало терену. Унутрашња дужина зида је око 330 метара. Око тврђаве је ископан шанац ширине 10 и дубине 6 метара. Тврђава је имала задатак да штити манастир али и да затвори клисуру кроз коју води пут.

И наравно Београдска Тврђава....