AKCIONI PLAN O HARMONIZACIJI ZAKONA SA EU

Vlada Srbije bi na sutrašnjoj sednici trebalo da usvoji novi Akcioni plan o usklađivanju domaćeg zakonodavstva s propisima Evropske unije, rečeno je Tanjugu u kabinetu potpredsednika Vlade Božidara Djelića.

Reč je o setu zakona koji predstavljaju uslov za poptisivanje i primenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruzivanju EU, koji bi trebalo da bude parafiran na jesen.

Tanjug

SRBIJI FALI 65.000 ZAKONA I DRUGIH PRAVNIH AKATA

Srbija na putu približavanja Evropskoj uniji mora da usvoji oko 65.000 zakona i drugih pravnih akata, zbog čega je neophodno da i izvršna vlast i parlament povećaju učinak, izjavio je potpredsednik Vlade Božidar Djelić.

U intervjuu nedeljniku ''Evropa'', Djelić je kazao da je prethodni saziv Skupštine Srbije za tri godine usvojio oko 200 zakona, dok je Slovenija u završnoj fazi priključenja EU imala takav sistem da je mogla da usvoji 120 zakona u jednom danu.

Tanjug

Politika istražuje: Prednosti pridruživanja EU
EU kao pokretna meta !!!

Nezaposleni državljani jedne zemlje članice imaju pravo da žive u drugoj zemlji EU dok traže posao, ali i da biraju i budu birani na izborima za Evropski parlament u bilo kojoj evropskoj državi u kojoj borave 
 
Ulazak na „belu šengensku listu” praktično znači Evropu bez granica

 
Zamislite ovu situaciju: večeras odlučim da skoknem do Rima (imam pare), pa ujutru odem do aerodroma, kupim kartu, i već za dva sata, tamo doručkujem pravu italijansku picu. Ili: imam fakultetsku diplomu u džepu, ovde nemam posao, spakujem se, i, opet, za dva-tri sata, budem u nekoj evropskoj prestonici u kojoj se moja diploma priznaje, a ja imam čak šest meseci da nađem posao koji mi odgovara.

Ovakve slike, koje su za prosečnog građanina Srbije naučna fantastika, prilično su uobičajene u Evropskoj uniji, u kojoj su granice formalnost, a građani mogu slobodno da putuju i rade u bilo kojoj državi članici.

Ali, treba dotle stići...

– Evropsku uniju možete da doživite kao pokretnu metu: vi nju gađate, a ona stalno šeta – slikovit je Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova SCG, a sada predstavnik Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, objašnjavajući nam koliko su veliki napori koje moramo da uložimo kako bismo se integrisali u EU.

On čak misli da kad bi pred zemlje tzv. „stare” Evrope bili postavljeni uslovi koji se sada postavljaju Srbiji, Makedoniji i Bosni ili koji su juče bili postavljani Mađarskoj ili Rumuniji i Bugarskoj – one taj test ne bi položile. Jer, zemlje koje su osnovale EU to su uradile u određenim okolnostima, a od tada EU se puno promenila.

– Lestvica, koju mora svaka sledeća zemlja da preskoči da uđe u „društvo”, svaki put se podigne. Tako je lestvica bila viša za Bugarsku i Rumuniju, nego za onih deset zemalja koje su primljene u EU pre njih, a još će biti viša za Hrvatsku i još viša za Srbiju.

Kad je reč o političkoj strani pridruživanja Evropskoj uniji, postavljeni su tzv. Kopenhagenski kriterijumi. To znači da zemlja-namernica mora da prihvati elementarne političke vrednosti zastupljene u državama EU (politička demokratija, pluralizam i vladavina prava), uključujući tu i sve oblike ljudskih prava. Kao dodatak, kao svojevrsna kultura EU, tu se dodaju i elementi kao što su izričito insistiranje na pravima manjina, i u okviru političke kulture naroda i društava, i tolerancija, kao osnovni princip.

Navodeći da su ti zahtevi kombinovani sa zahtevima Saveta Evrope, prof. Ivo Visković, na našu opasku da dobro pamtimo neke slučajeve netolerancije, recimo prema „obojenim Francuzima”, kaže da se dodatni uslovi, ipak, procenjuju sa određenom elastičnošću.

–Ne možemo reći – primećuje on – ni da je u svim članicama EU, posebno u novoprimljenima, to posebno razvijeno. Jer, postoje primeri diskriminacije i netolerancije, ali se na njih, ipak, ozbiljno reaguje. S tim u vezi, on podseća na slučaj Austrije, kojoj su zbog nacionaliste Jerga Hajdera bile uvedene sankcije.

Obaveze su nam, dakle, manje-više poznate. A prava?

Kada Srbija uđe na „belu šengensku listu”, na kojoj bismo želeli da budemo već za godinu i po, a koja praktično znači Evropu bez granica, našim građanima otvara se široka mogućnost putovanja, ali ne automatski i mogućnost zapošljavanja u drugim zemljama EU. Takva ,,zabrana” postoji i za građane pojedinih država iz istočne Evrope (koje su stupile u EU 2004. godine), a koje su pod sedmogodišnjim prelaznim periodom, u toku kojeg njihovi radnici ne mogu slobodno da borave niti da se zapošljavaju u drugim zemljama Unije. Prof. Visković seća se, tim povodom, da su Slovenci bili duboko uvređeni što je to pravilo važilo i za njih.

–Znači, nije baš sve med i mleko, i ne znači – kako zaključuje on – da će svi, po ulasku u EU, moći da traže bolji posao i bolje plate. Postoje uvek zemlje koje to ograničavaju, a s druge strane, EU, po njegovim rečima, nastoji da takvu praksu što više sputava.

Mogućnost zapošljavanja naših državljana odmah po pristupanju EU zavisiće, inače, od ishoda pregovora sa EU u oblasti slobodnog kretanja radnika.

Nezaposleni državljani jedne zemlje članice imaju pravo da žive u drugoj zemlji EU dok su u potrazi za poslom (najčešće šest meseci). Ili, da prilikom selidbe iz jedne u drugu zemlju EU mogu da prenose ličnu imovinu bez ikakvih zabrana ili plaćanja carina i poreza.

Zapravo, državljani EU su sva lica koja poseduju državljanstvo jedne od država članica. Na osnovu toga, imaju pravo i da biraju i da budu birani na izborima za Evropski parlament u bilo kojoj evropskoj državi u kojoj borave. Uslov za glasanje jeste prijava nadležnim organima, s tim što ne može da se glasa dva puta, i u svojoj i u državi u kojoj se boravi.

Prof. Slobodan Zečević, direktor Centra za EU, u svojoj knjizi „EU za sve Evropljane” piše da je napravljen još jedan smeo iskorak: državljanima EU dozvoljeno je da učestvuju na izborima za lokalne organe vlasti u državi članici u kojoj borave, iako nisu njeni državljani.

S druge strane, studentima se otvara mogućnost školovanja u drugim zemljama EU. Sa integracijom u EU dobija se realna prilika da Bolonjski sistem, koji mi usvajamo kroz reformu našeg visokog obrazovanja, bude, kako kaže prof. Visković, posle konkretizovan: naši studenti mogu da odu u neku zemlju na školovanje i vrate se u svoju zemlju, a da diplome budu priznavane i tamo i ovamo.

Rečju, EU je, zapravo, jedan mirovni projekat, koji ima ogromne posledice u svim oblastima života, i u kulturi i u životnoj sredini i u poljoprivredi i u biznisu, na šta posebno ukazuje Svilanović. On čak smatra da politička scena u Srbiji već polako počinje da liči na političku scenu svake evropske države. Ta scena, ocenjuje on, postaje mediokritetska („najpametniji prave pare, prvi sledeći iza njih idu u nauku, a oni treći – u politiku”) i naglašava da, pri tome, ne misli ništa loše: U stabilnoj, sređenoj državi, u kojoj sistem funkcioniše, uopšte nije bitno ko je ministar.
 
Politika

POČINJE PROJEKAT OBUKE NOVINARA O EVROPSKIM INTEGRACIJAMA

Organizacija ''Tranzišn onlajn'' (Transitions Online) objavila je danas početak projekta obuke novinara pod nazivom ''Izveštavanje o EU integracijama'', čiji je cilj pružanje pomoći novinarima iz regiona da steknu veštine i znanja neophodna za izveštavanje o evropskim integracijama.

Projekat sadrži učenje uz pomoć Interneta i učenje kroz rad, a njime su obuhvaćeni novinari Srbije, Bosne i Hercegovine, Belorusije, Makedonije, Albanije, Bugarske, Hrvatske, Crne Gore, Rumunije i Kosova.

Tanjug

PREZENTACIONI DOKUMENT, PA OTVARANJE MISIJE U BRISELU

Prezentacioni dokument kojim se definišu oblasti interesantne za Srbiju u ''Partnerstvu za mir'' (PZM), po najavama, biće predstavljen u septembru u sedištu NATO-a, čime će se konkretizovati aktivnosti naše države u tom programu.

Prezentacioni dokument sastoji se iz tri dela - političkog okvira koji predstavlja osnovu partnerskog odnosa, oblasti saradnje za koje je Srbija zainteresovana i resursa koje možemo da ponudimo za učešće u PZM.

Tanjug

D S S ĆE PODRŽATI DONOŠENJE EVROPKSIH ZAKONA U PARLAMENTU

Portparol Demokratske stranke Srbije Branislav Ristivojević izjavio je danas da će ta stranka u parlamnentu biti konstruktivna u donošenju zakona koji će Srbiju približiti kandidaturi za članstvo u Evropskoj uniji.

Ristivojević je na konferenciji za novinare kazao da će ta stranka u Skupštini Srbije podržati 44 predloga zakona iz Akcionog plana koji je donela Vlada Srbije i koji bi trebalo da približe zamlju evropskim integracijama.

Tanjug

Posle parafa – sporazum !!!
Proces ratifikacije sporazuma sa EU može da potraje i do dve godine
 
Ukoliko Srbija uspe u oktobru da parafira Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, kako očekuje Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije, taj dokument neće početi da važi automatski. Da bi stupio na snagu, potrebno je da prethodno bude ratifikovan u svih 27 članica EU. A, posle toga, sa zaključenim sporazumom, Srbija će dobiti status pridružene članice.

–Kad je reč o političkoj strani ove priče, treba naglasiti da se ovim sporazumom prvi put pravno regulišu odnosi Srbije i EU. Do sada je trgovina između EU i Srbije bila regulisana Autonomnim trgovinskim merama, tj. jednostranom izjavom volje EU, koja može biti izmenjena u svakom trenutku. SSP predstavlja, međutim, ugovornu obavezu, kako za Srbiju tako i za EU i eventualne izmene moraju da budu donete konsenzusom obeju strana.

 – Ubuduće, na osnovu tog ugovora, imaćemo prvi put jasno definisana prava, ali i obaveze – kaže nam Srđan Majstorović, zamenik direktora Kancelarije vlade Srbije za pridruživanje EU, koji naglašava i da će tada, takođe prvi put, biti osnovana zajednička tela sa EU – Savet za stabilizaciju i pridruživanje, u okviru kojeg će biti razmatrana politička pitanja u vezi sa primenom SSP, ali i pododbori za stabilizaciju i pridruživanje, koji će se baviti posebnim oblastima saradnje.

U našoj javnosti malo je poznato da posle parafa na sporazum sa EU, o kojem se toliko dugo i toliko mnogo priča, ne sledi tačka. Štaviše, tek posle stavljanja inicijala dveju strana na ovaj dokument, biće puno posla. Prvo, sledi tzv. interna procedura, koja podrazumeva prevođenje teksta sporazuma i njegovo pravno i tehničko usklađivanje, u toku kojeg države članice EU imaju pravo da iskažu svoje eventualne rezerve na dogovoreni tekst u pregovorima naših predstavnika sa stručnjacima Evropske komisije.

Bude li primedbi, to bi značilo da sporazum mora da bude dorađivan, za šta bi, naravno, bilo potrebno izvesno vreme. – Ali, mi ne očekujemo nikakve komplikacije u tom smislu – uverava nas Majstorović.

Ukoliko se, dakle, obistine njegove reči, sledeći korak jeste potpisivanje i ratifikacija prvog ugovora Srbije sa EU u srpskom parlamentu, ali i ratifikacija u Evropskom parlamentu.

Nažalost, proces ratifikacije može da potraje i do dve godine.

Kako bi se SSP aktivirao u onom delu u kojem Evropska komisija ima punu nadležnost, a koji se odnosi na ekonomsku saradnju između Srbije i EU, dva-tri meseca posle parafiranja SSP, na snagu će stupiti privremeni sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, za koji, inače, nije potrebna ratifikacija u državama članicama Unije. Tada, zapravo, počinje liberalizacija izvoza u velikom broju oblasti. Odnosno, od tada važi tzv. opšti prelazni period od šest godina, u kojem se štiti domaća privreda, postepenim ukidanjem carina za evropske proizvode.

To je rok u kojem ćemo, kako objašnjava Majstorović, liberalizovati trgovinu sa EU industrijskim proizvodima i u velikom delu poljoprivrednim proizvodima.

Isto važi i za uvođenje pravila o oznakama geografskog porekla, čime se štite domaća industrija i proizvodi, a to se, takođe, odnosi na proizvode koji su definisani u toku pregovora sa EU.

Od trenutka zaključivanja sporazuma sa Unijom počinje, pak, da teče i naša obaveza usvajanja tzv. „aki komunitera”, odnosno pravnog poretka EU, u oblastima poput: zaštite potrošača, zaštite konkurencije, regulisanja državne pomoći... Evropsko pravo sastoji se, inače, od primarnih izvora prava (koje čine osnivački ugovori, opšta pravna načela i međunarodni sporazumi evropskih zajednica) i sekundarnih izvora prava EU (koje čine uredbe, direktive, odluke i preporuke, ali i presude Evropskog suda pravde). Mnogi tvrde da je zapravo reč o stotinu hiljada stranica teksta i više.

Od Majstorovića saznajemo da srpska kancelarija već ima saradnju sa Evropskim institutom za javnu administraciju iz Luksemburga, koji se bavi školovanjem prevodilaca za prevođenje „evropskog prava”. Jedna grupa studenta sa Filološkog fakulteta već pohađa tu obuku.

– Nije lako prevesti „aki”, jer je zapravo reč ne o klasičnom prevođenju, već stvaranju nacionalne verzije „akija”, u koje treba preneti institute i termine koji u nekim slučajevima i ne postoje u domaćem zakonodavstvu.

Srbija je već počela da radi na usaglašavanju našeg zakonodavstva sa evropskim. Još od 2003. godine Vlada Srbije usvaja godišnje akcione planove za usklađivanje zakona Republike Srbije sa propisima Evropske unije, sa čijim se sprovođenjem uveliko kasni. Ipak, i iz vlade i iz parlamenta stižu najave da će predstojeća jesen biti u znaku usvajanja evropskih zakona.
 
Politika

NOVI PASOŠI SA AUTOMATSKIM OČITAVANJEM PODATAKA

Prema Predlogu zakona o putnim ispravama koji je Vlada Srbije usvojila početkom avgusta, novi pasoši bi trebalo da sadrže i automatsko očitavanje podataka, kao i zaštitni element.

Predlogom zakona uređuju se putne isprave za putovanje državljana Srbije u inostranstvo, vrste putnih isprava i način njihovog izdavanja.

Tanjug

KACIN: JASAN EVROPSKI KURS VLADE SRBIJE

Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin rekao je danas da je nova Vlada Srbije "postavila jasan evropski kurs".

On je u izjavi Dnevniku TV Novi Sad izrazio uverenje da će evropski parlamentarci usvojiti "pozitivno intoniran" izveštaj o stanju ljudskih i manjinskih prava u našoj zemlji.

Na taj način iz Evropskog parlamenta će se poslati jasan signal građanima i političarima u Srbiji, rekao je Kacin.

On je dodao da je "Vojvodina najjači adut Srbije u pregovorima o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji".

Tanjug

Тема дана: У сусрет новим преговорима
Став Брисела према Космету одређује позицију Србије према ЕУ
Евентуално једнострано признање независности јужне српске покрајине могло би да онемогући Београд да тражи чланство у ЕУ, јер би то значило кршење Устава Србије
 

Пречица којом Сједињене Америчке Државе имају намеру да дођу до независности обећане косовским Албанцима није пут којим Европска унија намерава да иде ка коначном решењу за статус јужне српске покрајине, уверене су власти у Београду. Извори „Политике” из окружења председника Србије сматрају да су шансе да ЕУ подлегне притиску Америке и пристане на решење које не би имало параф Савета безбeдности Уједињених нација у овом тренутку минималне, баш као и вероватноћа да ће се до решења за статус Косова доћи ове године. Исти извори тврде да је, упркос изјавама највиших званичника у Београду да су будући статус Косова и процес прикључивања Србије Европској унији два одвојена процеса, скоро немогуће да статус Косова не утиче на односе Брисела и Београда.

Претњу да Србија неће више ни хтети да уђе у ЕУ ако Брисел призна независност Косова (коју сада повремено изговарају само појединци који важе за националистичку струју у Србији) сматрају реалном последицом једностраног решења косовске кризе и представници проевропског блока у српској власти.

Иако је мало вероватно да ће иједан српски званичник овако нешто хтети да јавно изусти, у круговима блиским преговарачком тиму тврде да се претња овог типа користи у неформалним разговорима са западним политичарима и дипломатама.

Легитимно колико и повремено „бацање удице” и претње са запада да Србија мора да се одрекне Косова уколико жели да једнога дана буде кандидат за члана ЕУ.

Трговина „Косово за ЕУ”, међутим, званично се никада није ни нашла на столу и здушно је демантују и Брисел и Београд. Баш као што је учињено недавно када је „Фајненшл тајмс” објавио да ће Словенија, као земља која почетком наредне године преузима председавање ЕУ, покушати да убеди Србију да се одрекне Косова зарад кандидатуре за члана ЕУ.

Званични деманти ове информације уследио је већ током дана, али колико му се у јавности верује можда најбоље говори чињеница да су истраживачи јавног мњења дилему ове врсте укључили у своје анкете.

Према последњој објављеној, коју је радио „Стратеџик маркетинг”, а у чију тачност је посумњало Српско национално веће Северног Космета, више од две трећине грађана Србије сматра да треба наставити сарадњу са ЕУ чак и ако она једнострано призна јужну српску покрајину.

Исто истраживање показало је да скоро половина испитаника сматра да ЕУ уцењује Србију да би се одрекла Косова, а трећина је убеђена да процес придруживања ЕУ и решење статуса Косова нису званично, али јесу фактички повезани.

Један од малобројних који је ово и јавно изговорио је бивши координатор преговарачког тима за Косово и бивши саветник председника Србије Леон Којен.

Он је у недавно објављеном интервјуу у недељнику НИН упозорио да би „наметнута независност Косова, коју би мимо Савета безбедности УН признале Америка и ЕУ, изазвала огромну политичку нестабилност у целом региону и зауставила за дуже време европску интеграцију западног Балкана”.

Још је важније, додао је Којен, што „у том случају сама Србија више не би имала ни уставних ни политичких могућности за наставак процеса прикључења Европској унији”. Свега тога свесни су и у Бриселу и поред осталог и зато у овом тренутку гледају нешто друкчије од Американаца на косовски проблем, рекао је Којен за НИН.

Заговорници ове Којенове тезе истичу чињеницу да би евентуално једнострано признавање Косова онемогућило даље прикључивање Србије у ЕУ, јер би наставак тог процеса значио кршење Устава Србије.

Србија према том сценарију вероватно никада не би могла да постане члан ЕУ, а да претходно не призна независно Косово, баш као што то не може ни Турска од које се безуспешно тражи да призна Кипар.

Па, опет, противници ове тезе, међу које спада и бивши шеф дипломатије Горан Свилановић, али и они други, који би радо дочекали дан да Србија одбије позив да уђе у Европску унију, сматрају да је тако нешто тешко замисливо, штавише смешно.

Свилановић још додаје да су процеси решавања косовског статуса и придруживања ЕУ потпуно раздвојени и да ништа, па ни признавање косовске независности, не може да заустави процес придруживања Србије ЕУ. Претње оваквог типа немају велику тежину чак ни као преговарачки адут, јер Србија, како истиче Свилановић, нема где него у Европу.

Сличан аргумент, само у контрасмеру користе и они који сматрају да је Европи стало до уласка Србије у ЕУ безмало колико и Србији. Заговорници ове тезе подсећају на географски положај Србије и чињеницу да се граничи са осам земаља, и предвиђају да би одустајање Србије од уласка у ЕУ значило да западни Балкан постаје „црна рупа” за Унију.

Претња од повећавања руског утицаја у том делу Европе довољно је реална да би се ЕУ њоме позабавила. Од сарадње Србије са ЕУ, тврде представници оваквог мишљења, зависи и даља сарадња Републике Српске, дакле БиХ, а економски утицај Русије у Црној Гори је, истичу, већ довољно велики да би и она могла да измакне утицају Уније.

Проблем Македоније са албанском мањином у случају признавања Косова би ескалирао, а Албанија би у том случају остала „слепо црево”.

Да овакве калкулације нису без основа сматра и бивши амерички амбасадор у Београду Вилијам Монтгомери. У својој редовној колумни у листу „Данас” Монтгомери је изнео тврдњу да ЕУ на Косову има „потенцијално највише тога да изгуби” за разлику од Русије и Америке.

„Она (ЕУ) види регион као ’црну рупу’, унутар својих природних граница и зато у поређењу са осталим двема силама има најлегитимније право да буде заинтересована за коначан исход. Међутим, упадљива неслога унутар ЕУ поводом тога како наставити даље, ослабиће јединство и изнова ће показати да је ЕУ као институција неспособна да решава главна питања у сопственој области. Дугорочна истина о ЕУ гласи да кад год се суочи са контроверзама, ЕУ неизбежно изабере да не ради ништа. Главне снаге унутар ЕУ раде сада на томе да дођу до такве врсте исхода. Њихов позив на окупљање јесте потреба да се ’одржи јединство ЕУ по сваку цену’”, каже Монтгомери.

Једнострано признавање Косова схвата се као потенцијално погубно за ионако пољуљано јединство унутар ЕУ нарушено проблемима у вези са усвајањем устава, али и учешћем у војним интервенцијама са америчким савезницима.

А избор за решење статуса Косова је сужен на две непомирљиве опције. Једнa одговара Србима, другa Албанцима. Треће решење, каквим неки сматрају пролонгирање решења на неколико година, спада у она која такође одговарају Србији.

Сада је већ сасвим јасно (а то гласно признају и они који доскора нису веровали да ће руска подршка Србији бити овако одлучна) да Косово независност неће стећи легалним путем, односно преко Савета безбедности.

То је сада могуће само ако Америка и ЕУ одлуче да крше све норме међународног права. И то је опција коју многи сматрају најреалнијом. Решење по коме би Србија сачувала суверенитет над Косовом и дала највећу могућу аутономију својој покрајини, многима не изгледа превише вероватнo.

Они који сумњају у овакав епилог косовске кризе сматрају да је немогуће да Европска унија на крају каже Американцима не. То и највећим оптимистима у овом тренутку изгледа немогуће. Скоро онолико колико је већини изгледало немогуће да ће и Русија запретити ветом у СБ.

Када је пре тачно годину дана „Политика” објавила ексклузивну информацију да је Русија Контакт групи доставила незванични документ у коме је запретила ветом у СБ УН, мало је ко веровао да до таквог исхода може доћи.

Русија је тада, како је „Политика” писала, у четири тачке од чланица Контакт групе тражила да се преговори не орочавају до краја 2006. године, да се нађе нови изасланик за преговоре уколико Ахтисарију истекне мандат пре изналажења решења, упозорила на српско одбијање предлога у процесу децентрализације које је Русија сматрала „рационалним” и у четвртој тачки пренела неслагање са наметнутим решењем.

Из оне перспективе изгледало је скоро немогуће да ће се о статусу Србије расправљати и током читаве 2007. године, са великим шансама да преговори уђу и у наредну годину.

Политика