Srbija je i dalje na začelju zemalja u Evropi po broju izvedenih transplantacija organa. Iako se krenulo s mrtve tačke u rešavanju ovog problema, još uvek smo prilično daleko od ozbiljnog nacionalnog programa presađivanja organa. Naspram ove činjenice je podatak da transplantacija omogućava da se dobije bitka protiv nekih od najtežih bolesti ili povreda kada je savremena medicina iscrpla sva poznata sredstva lečenja. Nova jetra, bubreg, srce, koštana srž, koža, rožnjača... za neke bolesnike je poslednja nada. Nažalost, kod nas se ovakve intervencije još uvek veoma retko izvode, posebno kada se organi uzimaju s umrle osobe.


Manjak organa za presađuvanje uočava se u celom svetu, ali kod nas je ovaj problem posebno izražen. Svest o tome da je davanje organa visokomoralan čin, a po humanosti bez premca, jer predstavlja jedini spas za život obolelog, kod nas nije razvijena. Pored toga, kočnica za uzimanje organa s umrle osobe je i to što još uvek nemamo moderan zakon o transplantaciji organa. Već dugo se najavljuje donošenje novog zakona o transplantaciji, ali on još uvek nije prošao skupštinsku proceduru. Transplantacije organa s umrle osobe sada se izvode na osnovu starog, još uvek važećeg zakona u kojem se kaže da se organi mogu uzeti ukoliko se osoba za života izričito pismeno tome nije protivila. Ali i pored zakonske mogućnosti uvek se za odobrenje pitaju i članovi uže porodice. Pred lekarima je nezahvalan zadatak da u teškim trenucima za porodicu koja je izgubila nekog svog predlože uzimanje organa za transplantaciju.

Bilo bi daleko lakše i za porodicu i za lekare da se građani za života izjasne da su potencijalni davaoci organa i da je ta njihova izjava pismeno zabeležena u nekom zvaničnom dokumentu. Kod nas za sada ne postoji ovakva mogućnost. Vojnomedicinska akademija u Beogradu uvela je kartice za dinatore organa u kojima se građani mogu izjasniti da su dobrovoljni davaoci, ali to su tek pionirski koraci. Do sada se na ovaj način sakupilo oko 15.000 donatora, a da bi se mogao pokrenuti ozbiljan nacionalni program transplantacije neophodno je da imamo najmanje dva miliona prijavljenih donatora.

Duga lista čekanja na organe
U Srbiji je na listi čekanja za transplantaciju bubrega oko 800 ljudi, 50 za presađivanje jetre i tridesetak na presađivanje srca. Godišnje se kod nas uradi svega desetak kadaveričnih presađivanja bubrega. Kod transplantacija je veoma važno dobiti trku s vremenom. Postoje tačna pravila o tome za koje se vreme svaki organ može upotrebiti. Tako se jetra i srce moraju presaditi najkasnije osam sati posle moždane smrti, a optimalno vreme za ovu proceduru je šest sati. To isto važi i kada su u pitanju pluća i creva, dok se bubrezi mogu upotrebiti i nešto kasnije.

- Još uvek nemamo nacionalni transplantacioni program, tako da je organa za transplantaciju malo - kaže prof. dr Nada Dimković iz Centra za bubrežne bolesti Kliničko-bolničkog centra “Zvezdara” u Beogradu. - Kada bi imali dva miliona donora, godišnje bi mogli da uradimo oko 200 transplantacija.

- Struka je dala predloge šta bi u novom zakonu trebalo da se nađe i time je završila svoj deo posla - kaže prof. dr Slobodan Čurić iz Kliničkog centra Vojvodine. - Ona je predložila da se punoletnim građanima omogući da se pismeno izjasne da su, u slučaju da im se nešto desi, donatori organa i da se to evidentira u novim ličnim kartama ili u zdravstvenoj knjižici, vozačkoj dozvoli... U tom slučaju transplantaciona ekipa bi samo obavestila porodicu, a ne bi morala da traži njenu saglasnost o uzimanju organa za transplantaciju . Nažalost, u novim zdravstvenim knjižicama nije predviđena ovakva mogućnost. Drugi predlog je da se uspostave i donatorske kartice koje bi sprovodio Crveni krst a ne zdravstvene ustanove, čime bi se opet izbeglo traženje saglasnosti porodice. Treća varijanta je, da ukoliko se osoba za života nije izjasnila na prethodne načine, ostaje mogućnost da se pita rodbina i traži njihova saglasnost.

Sve ove mogućnosti bi trebalo da se nađu u novom zakonu. Novina je i preciziranje postupka uzimanja organa od nesrodnih davalaca, po osnovu emotivne veze, dakle od bračnih drugova i prijatelja. U tim slučejevima posebno formiran etički komitet pri Ministarstvu zdravlja razmatrao bi i odobravao davanja organa kako ne bi bilo trgovine organima.

Predviđa se i stvaranje nove agencije za transplantaciju organa. Ovde bi bila centralna baza podataka za celu Srbiju, tu bi se formirala i centralna lista čekanja na organe. Ona bi imala direktora sa sedištem u Beogradu , a svoje zamenike u Beogradu, Novom Sadu, kao i u Kragujevcu i Nišu gde bi se radilo na početku organizacije posla transplantacije. Ministar zdravlja treba da imenuje centre gde se radi transplantacija, što znači Novi Sad i Beograd, s tendencijom da to budu i Niš i Kragujevac. Istovremeno, mora se organizovati i mreža donatorskih bolnica.
- Ovo govori da donošenjem zakona o transplantaciji posao nije završen, već je na početku.Ove bolnice moraju biti osposobljene za ovakav posao što znači da će građani imati bolju zdravstvenu zaštitu. Neće oni raditi zato da bi uzeli organe, već da bi bolje lečili, a u slučajevima kad medicina nema leka, biće osposobljene za uzimanje organa - kaže dr Čurić.

Jasna Barbuzan
      Дневник