Пољопривреда као шанса
Владимир Глигоров

Како је извоз пољопривредних производа значајан, посебно у суседне земље, али и у удаљеније, и како се очекује раст цена тих производа у будућности, често се предлаже да би улагањима у пољопривреду требало тражити посла за све већи број незапослених. Колико је то изгледно?

Најпре би требало видети како се кретала запосленост у пољопривреди. По анкети о радној снази, која се спроводи од 2004. године, из године у годину се смањује број запослених у пољопривреди. Тако је у 2004. било око 640 хиљада, а по последњој анкети из новембра прошле године нешто више од 400 хиљада. У јеку кризе, смањење запослености у пољопривреди се штавише убрзава.

Потом би требало погледати како се креће пољопривредна производња. У последњих десетак година је тешко установити било какав значајније тренд раста. Ако се изузму године великих, позитивних и негативних, флуктуација, углавном под утицајем временских прилика, пољопривредна производња углавном стагнира или исказује веома спор раст.

Имајући у виду пад запослености, стагнација производње указује на значајно повећање продуктивности. Али, веома вероватно и даљи притисак на смањење запослености поготово уколико се жели значајније убрзање раста, јер је по свему судећи још увек релативно ниска продуктивност и недовољна заштита од временских прилика разлог што пољопирвредна производња реално стагнира.

То, наравно, не значи да не би требало користити неспорне комапаративне предности у овој области, јер нема сумње да би и производња и извоз могли да се значајно повећају. Једино не би требало очекивати неки значајан ефекат на пораст запошљавања. Да би до тога дошло, било би потребно значајно променити политику према руралним областима, не у смислу улагања у пољопривреду, већ у све друго што би могло да буде повезано са њом, а утицало би на повећање броја људи који бирају да живе у руралним подручјима и баве се индустријским или услужним делатностима. Ту је вероватно кључно улагати у инфраструктуру, физичку и сваку другу, институционалну посебно.

У овом часу, међутим, не празне се само рурална подручја, већ и нека градска, у крајевима у којима производња и активност сваке врсте замиру. Ово је у великој мери последица потпуно промашене или непостојеће политике развоја у најширем смислу те рећи. Највећи проблем, нарочито када је реч о централној Србији, јесте нестанак индустрије. У време када се то догађало, дакле деведесетих година прошлога века, било је и одређеног повратка на село, јер није било ничега што би се могло наћи у градовима. Тако да је имало смисла преживети на селу, а не гладовати у граду. Не би, у сваком случају, требало испустити из вида чињеницу да је до заиста радикалне промене структуре производње дошло управо у тој деценији.

Овде, можда, има смисла направити малу дигресију и подсетити на огромну заблуду оних који су се уздали у оно што се називало „предношћу заосталости“. Ово је неразумевање теорије развоја, ала Гершенкрон, по којој мање развијене земље могу да имају бржу стопу раста, рецимо зато што тек треба да се индустријализују. То, међутим, подразумева одговарајућу привредну политику, а и приступ страним тржиштима помаже. Али не и повратак пољопривреди и селу, до чега је дошло у недостатку других могућности.

У последењих десетак година, ствари стоје друкчије. Један начин да се то види јесте да се постави питање зашто је некима привлачно да напусте село и дођу у град да би у њему били сиромашни? Шта чини привлачним статус урбане сиротиње?

Један разлог јесте раст услужних делатности. То је у добра времена. Но, сада су времена лоша, а повратка на село нема, напротив не престаје прилив људи у градове и у статус градске сиротиње. Вероватно је реч о комбинацији двају чинилаца. Један јесте притисак на повећање продуктивности у пољопривредној производњи, а други је вероватно очекивање да повећани број изгледа за зараду сваке врсте у градовима утиче на процену да су и укупни изгледи већи. Друкчије речено, велики број људи нема више где да се врати, а и ризици градске сиротиње су диверзификовани, па су тако очекивања већа.

Уколико је то тачно, можда би се могло разумети зашто је боље бити сиротиња у великом, а не у малом граду. Наравно, основни разлог јесте незавидно привредно и социјално стање у мањим градовима, посебно у граничним подручјима (зашто границе играју толику улогу, то је додатно и важно питање, али је одговор познат), али и очекивања о бољим изгледима за посао и уопште сналажење у већим градовима. Наравно, последица оваквих кретања становништва јесте пораст градске сиротиње, што је посебан проблем са социјалног, али и са становшта политике запошљавања.

Из овога свега би се могло закључити следеће: прво, пораст пољопривредне производње ће се заснивати на већој продуктивности, а не на повећаној запослености; друго, политика руралног развоја би требало да се заснива на улагањима у инфраструктуру, а не на субвенцијама за пољопривреду; треће, запошљавање растуће градске сиротиње зависи од улагања у индустрију и у стручно образовање. У том контексту, пољопривреда има шансу, а и јесте шанса.


Блиц Новац, штампано издање, 28.01.2012.

Пешчаник.нет, 28.01.2012.

http://pescanik.net/2012/01/poljoprivreda-kao-sansa/

Отишао из Чубрине да гаји парадајз на селу
Марија Николић



Све више младих види шансу за зараду у производњи органске хране, па зато и не чуди чињеница да се много младих из града одлучило да посао почне на селу производећи органску храну. Управо ти млади произвођачи представили су на сајму органске хране „БиоБалкан Еxпо 2011“ своје производе.

Игор Калопер (30), који живи у строгом центру града у Чубриној улици, од прошле године активно се бави гајењем органског парадајза. После повратка из Италије, где је провео 15 година, на свом имању у Шимановцима решио је да почне органску производњу, на земљи која дуго није била одбрађивана.
- Узгој органске хране захтева доста времена, по 12 сати дневно сам ангажован око узгоја парадајза. Пре подне заливам, након тога берем и крајем дана снабдевам четири београдска ресторана са обичним и чери парадајзом - каже Калопер.

Он каже да од узгоја органске хране може пристојно да заради, али да је потребно пуно труда и рада око оваквог начина производње.
Своје производе на сајму је представила и органска фарма “Лаф” из Барајева која се простире на шест хектара између обронака Липовачке шуме и падина Космаја у Барајеву. Органским производима снабдевају 100 породица и неколико ресторана у Београду.

Бранко Чичић, председник Фонда органска Србија, каже да је други сајам „БиоБалкан Еxпо 2011“ окупио 70 произвођача органске хране.
- Све је више младих људи који препознају значај органске хране. Најинтересантније је то што се много младих људи који живе у граду, врло лако одлучују на корак да иду на село и тамо обрађују земљу - каже Чичић.

Студент Мирко Шокшић (19) изабрао је на Пољопривредном факултету у Новом Саду смер органска производња, који је први пут ове године отворен. Он је уз родитеље, који се пет година баве производњом органске хране, решио да и сам крене у том правцу. У селу Тараш поред Тисе, на фарми која се простире на три хектара, породично узгајају купус, кромир, шаргарепу, лук...

- Продајемо органску храну на пијаци у Блоку 44 и снабдевамо ресторане. Све већи број људи заинтересован је за органску храну - каже Шокшић.

Славољуб Костадиновић из Пирота представио је посетиоцима сајма печење, кобасице и сланину од органске мангулице. На фарми која се простире на осам хектара гаји кукуруз, детелину, бундеву и кромпир који користи за исхрану преко 100 мангулица.

http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/278776/Otisao-iz-Cubrine-da-gaji-paradajz-na-selu

Никола Којо се сели на село

Наш прослављени глумац Никола Којо открио да планира да се одсели из Београда. Он је, како је рекао у емисији „ТВ лица као сав нормалан свет”, уморан од живота у граду и већ је са својим пријатељима купио комад земље на селу.

- Преморен сам од живота у граду, јурцања за паркингом, од нервозних возача и решио сам са пријатељима да одем одавде. Купили смо један леп комад земље на коме ћемо направити типске кућице, базен, тениске терене, једну малу комуну.

Разговарали смо о томе и можда бисмо направили један едукативни риалити шоу као доказ да се може без града, да је цела поента да за стан у Београду негде у Србији можеш да направиш огромну кућу, базен, све што пожелиш, да будеш на здравом ваздуху и да ти из дневне собе сеже поглед далеко - рекао је Којо.

http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/307930/Nikola-Kojo-se-seli-na-selo

Lako je vracati se na selo kad zaradis dovoljno para da sve lepo obezbedis i da ne moras da radis kao sto svaki seljak svakodnevno crnci...

Da, slazem se...

Jos 10 godina i odoh ja...

i ja da imam para otiso bi s prijateljima na selo,lepo napravim neku finu kucu,kupim zemlju i mehanizacuju i moze lep biznis da se napravi... ali nazalost za sad nista od toga 

jooj sto volem propagandu " Iz solitera pravo na njivu"...

немојте молим вас да се враћате на село