Borbe s pobunjenicima u Dalmaciji
U velikim gradovima ljudi se neprijateljski ponašaju

17. septembar
Balkan: u Crnoj Gori i Splitu u toku su borbe sa komunističkim snagama. Severno od Save registrovani su povećani napadi i sabotaže na železnici.
Sve u svemu stanje u Grčkoj i Albaniji je zadovoljavajuće. Sem Splita, sve su dalmatinske pomorske luke u našim rukama, ali u manjim dalmatinskim mestima bande kontrolišu situaciju i to zahvaljujući naoružanju koje su dobili od Italijana, a priključile su im se i neke italijanske jedinice.
Najopasnije područje za nas jeste Istra. Ne znamo ništa o sudbini italijanskih snaga na tom prostoru. Primetili smo da je Titu ovo područje najvažnije.

18. septembar
Italijanske snage u Grčkoj, na ostrvu Kefalonija, uspešno odbile nemački napad. Italijanske posade sa tog ostrva stoje u radio vezi sa Britancima. Komanda za Jugoistok izdala je zapovest, po kojoj - zbog podlog i izdajničkog ponašanja Italijana na Kefaloniji - da se ne dozvoli predaja i zarobljavanje italijanskih vojnika.

19. septembar
Naše snage završile sa evakuacijom Sardinije. Ostrvo Elba je potpuno u našim rukama. U Istri i dalje živa aktivnost bandita. Naši se uspešno iskrcali na ostrvu Kefalonija i pored jakog italijanskog otpora.

20. septembar
Istok: Rusi probili odbranu kod Čerinigova koju je držala jedna mađarska divizija. Neprijatelj postigao takođe uspeh i protiv naše 9. armije.
Borba sa italijanskim snagama na Kefaloniji i dalje traju

21. septembar
Naša brza i odlučna akcija u Italiji donela je dobre rezultate. Razoružali smo: 82 italijanska generala, 13.000 oficira i 402.600 italijanska podoficira i vojnika. Ta akcija je pokazala da je italijanska borbena snaga i moral njihovih trupa slab. Naš uspeh je prouzrokovao poštovanje i strah kod Italijana. Odnos stanovništva prema nama na selu i u manjim gradovima jeste lojalan i prijateljski, a u velikim gradovima nas ne prihvataju, pa se čak ponašaju i neprijateljski prema Nemcima.
SS-divizija "Princ Ojgen" spremna je da napadne Split.

22. septembar
Hitler izdao zapovest da se pod svaku cenu uništi slovenački komunistički ustanički pokret u Istri. Svaki ustanik, bez obzira koje nacionalnosti, ima da se na licu mesta strelja.
Napad na Kefaloniju protiv italijanskih snaga napreduje. Draža Mihailović je izdao naredbu da se u Srbiji započne sa sabotažama.

23. septembar
Na ostrvu Kefalonija naše snage slomile su italijanki otpor i uništile neprijatelja. Zarobljene italijanske vojnika, sa generalom Gandijem (4000) smo streljali, a 5000 vojnika, koji su se ranije predali, Hitler je pomilovao. Snažan italijanski otpor nemačkim jedinicama na Kefaloniji ima svoj uzrok u britanskom obećanju da će im pružiti pomoć, ako dođe do borbe sa nemačkim vojnicima.
Nije jasno sa koliko snaga raspolaže pokret Draže Mihailovića.

24. septembar
Noću je 400 neprijateljskih aviona napalo Manhajm-Ludvigshafen. Oboreno je 30 neprijateljskih aviona.
Na prostoru Rima okončano razoružavanje italijanskih jedinica. Naše snage započele su sa iskrcavanjem na ostrvo Krf.

25. septembar
Istok: Neprijatelj zabeležio uspeh na prostoru Smolenska.
Jug: Duče posetio Hitlera u njegovom glavnom štabu.
Jugoistok: U Beogradu uspešno otkriven jedan Mihailovićev štab.

26. septembar
Na Krfu se nastavlja naša akcija čišćenja. Severno od Save aktivnost bandi i dalje je u toku. Naše jedinice vodile uspešne borbe sa banditima na prostoru Splita.

27. septembar
Istok: Počela velika, očekivana ofanziva neprijatelja protiv naše 6. armije. Na Korzici, kod Bastije, odbijen italijansko-francuski ("golisti") napad na naše položaje.

28. septembar
Sa oko 400 aviona neprijatelj napao Hanover i Braunšvajg. Oboreno 25 neprijateljskih aviona.
Balkan: U Crnoj Gori započela jedna veća akcija čišćenja

29. septembar
Balkan: nastavlja se akcija čišćenja protiv bandita u Crnoj Gori i na prostoru Splita. Prema izjavi hrvatske vlade, na prostoru severno od Save nije moguće izvesti žetvene radove. To će imati ozbiljne posledice u pogledu ishrane gradskog stanovništva, a posebno se to odnosi na Zagreb.

30. septembar
Juče smo evakuisali naše snage iz Napulja, nakon što smo uništili sve najvažnije instalacije, koje bi mogle da služe neprijatelju. Kako bismo mogli da izvršimo zapovest, da uništimo sve objekte pre nego što padne u ruke neprijatelju, iz Nemačke smo naručili 1700 tona eksploziva.
Priredio: Nikola Živković

Nepovoljan razvoj događaja
Neprijatelj sa 400 aviona napao više gradova Nemačke. Naša avijacija oborila 28 neprijateljskih aviona

1. oktobar 1943.
Naše trupe napustile su Napulj. Da bi Grčku uspešno mogli da branimo, trebalo bi imati 31 pešadijski bataljon, a mi na raspolaganju imamo samo 13.
Bugarskoj policiji poslali smo oružje koje smo zaplenili od Italijana.

2.oktobar
Istok: neprijatelj kod Zaporožja i Pripjeta postigao uspeh.
Nemačko ministarstvo spoljnih poslova već duže vremena razmatra mogućnost da ojača položaj srpskog predsednika vlade Milana Nedića. Kao najefikasnije sredstvo da se pruži podrška srpskom predsedniku vlade Ministarstvo spoljnih poslova smatra da se izađe u susret poznatim željama Nedića, da se Srbiji da administrativna autonomija i da pod njegovom komandom budu Srpska državna straža i dobrovoljačke jedinice Dimitrija Ljotića, da se smanje troškovi održavanja okupacionih snaga, te da se srpski ratni zarobljenici vrate u Srbiju. Nemački vojni vrh, međutim, nije izašao skoro nijednoj želji Nedića.

Sa kapitulacijom Italije, srpsko pitanje i budući položaj Srbije dobili su na značenju. Sve je to dovelo do odluke da se Nediću omogući da ode direktno do Hitlera, kako bi on mogao da odluči, da li da ispuni želje Nedića i da li bi to onda doprinelo da dođe do pacifikacije srpskog prostora. Nedić je ostavio pozitivan utisak na Hitlera. Nedić je kazao da ima puno razumevanje za nemački stav i izjavio da će se odlučno boriti kako protiv Tita, tako i protiv Mihailovića. Međutim, želje koje je Nedić imao, Hitler nije prihvatio.

3. oktobar
Švedska je do sada praktikovala takvu vrstu neutralnosti koja je bila prema nama dobronamerna, a sada se sve više okreće ka apsolutnoj neutralnosti. Švedska je već duže vremena prekinula za nas tranzitni saobraćaj; u poslednje vreme ne dozvoljava nam da kroz njenu teritoriju prevozimo naftu i gvožđanu rudu, a to opravdavaju time, da prugu, navodno, treba popraviti.

Naše ministarstvo spoljnih poslova upravo vodi pregovore sa Švedskom da taj popravak pruge odgode do početka iduće godine. Za sada nam to nije nanelo nikakve veće štete, jer smo to nadoknadili povećanim brodskim saobraćajem.
250 neprijateljskih aviona po danu bombardovalo Emden. 300 neprijateljskih aviona napalo grad Minhen. Naša protuvazdušna odbrana, zbog lošeg vremena, nije mogla da efikasno dejstvuje.
Živa aktivnost bandi na prostoru Split-Knin-Zadar.

4. oktobar
Pošto su naše snage ograničene, nemamo drugog izbora, već da evakuišemo Korziku, a na Rodos ne možemo da pošaljemo pojačanja.
Balkan: Naše vojne snage osvojile ostrvo Kos i pri tome zarobile 600 engleskih i 2 500 italijanskih vojnika. Tuzla pala u ruke bandita.

Nemački general u Hrvatskoj, Glaize fon Horstenau, podneo je 30. septembra 1943. izveštaj o teškoćama prilikom stvaranja hrvatske vojske, kao i o činjenici, da njena borbena vrednost iz dana u dan slabi ("deren Kampfnjert von Tag zu Tag sinkt", knjiga 6, str. 1172).

5.oktobar
Neprijatelj sa 400 aviona napao više gradova Nemačke. Oboreno 28 neprijateljskih aviona.
Snaga neprijatelja na dalmatinskoj obali iznosi do 12 000 ljudi i oružje su dobili u takvim količinama, da to odgovara najmanje dvema italijanskim divizijama. Već danima napadaju naše položaje.

6. oktobar
Naša 10. armija na jugu Italije izdržala sve napade neprijatelja.
Izdali smo zapovest da se iz zaplenjenog italijanskog oružja imaju naoružati 4 hrvatske brigade.

7. oktobar
Nedaleko od ostrva Kosa britanske ratna mornarica (2 krstarice i 4 razarača) napala naš konvoj i potopila nam 1 lađu, 4 broda oštetila.

8. oktobar
Istok: U skladištima na prostoru Nikolajeva imamo 60 000 tona žita i za to su nam potrebni brodovi, koji bi to mogli da transportuju.
Naše vazduhoplovstvo napalo je noću sa 28 aviona London. Nemačke podmornice potopile su 1 razarač, 1 tanker i jedan trgovački brod.

Sada se pokazuje da je Titov pokret jači i spremniji za borbu od Mihailovićevog, čiji poziv na vršenje sabotaža nije imao široki odjek. Sve je to, očevidno, rezultat britanske podrške, koja Titu dolazi sa Jadranskog mora.
Naši spremaju napad na ostrva Leros i Samos. Predviđen dan napada jeste 10. oktobar 1943.
Priredio: Nikola Živković

Italija objavila rat Hitleru
To je učinila Vlada premijera Badolja 13. 10. 1943. godine

9. oktobar 1943.
400 neprijateljskih aviona bombardovalo je po danu Bremen. Uništeno je 56 neprijateljskih aviona.
Najveći deo italijanske divizije "Taurinenze" uništen je ili zarobljen od strane nemačke 118. divizije, i to na prostoru jugozapadno od Nikšića

10. oktobar
Istok: posle jakih priprema neprijatelj krenuo u napad na širokom frontu protiv 6. armije. Na mnogim mestima neprijatelj je uspeo da probije našu odbranu.
Napali jake banditske snage na prostoru Gospić-Ogulin-Oštarije.

11. oktobar
Istok: teške borbe kod Gomelja, Zaporožja i Melitopolja i neprijatelju pošlo za rukom da na mnogim mestima probije našu odbranu.
U Hrvatskoj naše jedinice sa uspehom se bore protiv jakih banditskih snaga.

12. oktobar
U Istri smo zarobili 6.900 italijanskih vojnika, kao i 37 topova i 242 mitraljeza. Jugozapadno od Tepelenija zarobili 3.500 italijanskih vojnika.

13. oktobar
Italijanska vlada Badolja objavila rat Nemačkoj.
U napadu na Leros učestvovala 21 naša aviona.

14. oktobar
Istok: neprijatelj kod Zaporožja uspeo da kod naše 1. tenkovske armije probije našu odbranu

15. oktobar
350 neprijateljskih aviona napalo Švajnfurt, a nama pošlo za rukom da oborimo 121 avion; 50 naših aviona je takođe izgubljeno.

16. oktobar
Neprijateljski avioni izvršili više napada na aerodrome u Grčkoj i to kako danju, tako i noću.
Naše snage učestvuju u akciji čišćenja terena na prostoru Tuzle, Sarajeva, Travnika, Livna, Splita, dalmatinskih ostrva i Rijeke.

17. oktobar
Italija: naša 10. armija izdržala snažne napade od strane neprijatelja, koji je višestruko nadmoćniji.
Balkan: I dalje je naša komanda čvrsto rešila da zauzme ostrvo Leros.

18. oktobar
Istok: u Moskvi je Molotov razgovarao sa britanskim ministrom spoljnih poslova Idenom i američkim državnim sekretarom Halom.
Aktivnost bandi skoncentrisana je na prugu Sarajevo-Brod.

19. oktobar
U švedsku luku Geteborg uplovila dva nemačka broda, koja su transportovala engleske ranjenike, te dve engleske lađe, koje su vozile nemačke ranjenike i potom je došlo do razmene bolesnika.
Naše trupe zauzele grčka ostrva Levita i Kalhos.

20. oktobar
Istok: neprijatelj ušao u grad Melitopol. Sa jakim snagama neprijatelj je probio levo krilo 1. tenkovske armije.
Naša komanda je predložila da se sa drugih frontova prebace na ruski front dodatne vojne snage, jer sa postojećim snagama front nismo u stanju da držimo. U tom smislu Hitler je izdao zapovest, da se na Istok prebace 1. i 25. tenkovska divizija, 384. pešadijska divizija, te Š-divizija "Adolf Hitler".

21. oktobar
Neprijateljski avioni noću napadali naše gradove: Emden, Bremen, Magdeburg, Lajpcig, Torgau i Berlin.
Glavna aktivnost bandi jeste na prostoru istočne Bosne.

22. oktobar
Istok: jaki napadi neprijatelja protiv naše 6. armije.
Jaka koncentracija bandi na prostoru Tuzla-Zvornik.

23. oktobar
Istok: neprijatelj i dalje postiže uspehe, a posebno na prostoru Melitopola.
Između Orana i Marselja došlo je do razmene ranjenika i to je izvedeno sa četiri sanitetska broda.

24. oktobar
Naše podmornice potopile zapadno od Kube i nedaleko od Rio de Žaneira dva trgovačka broda.
Završena akcija čišćenja na grčkim ostrvima Stampalia, Naksos i Paros.

25. oktobar
Balkan: deo treće-divizije "Princ Eugen" stigla je do severnog dela poluostrva Pelješca. Pošto vlada loše vreme, nismo mogli da krenemo u akciju protiv grčkog ostrva Lerosa, ali je naša komanda čvrsto rešila da to ostrvo zauzme, a pre toga treba osvojiti ostrvo Samos, koga brani samo jedna italijanska divizija, koja poseduje slabu borbenu moć i gaji prijateljske osećaje prema Nemcima. Ako napadnemo Samos, tada možemo da računamo na pomoć od 1.000 fašista, koji su razoružani, ali je grčko stanovništvo naoružano i neprijateljski je raspoloženo prema Nemcima.

26. oktobar
Istok: neprijatelj je danas postigao još značajniji uspeh, i to pre svega južno i severno od Melitopola.

27. oktobar
Italija: naša 10. armija vodi teške borbe sa nadmoćnijim neprijateljem.
Balkan: na prostoru Višegrad-Sarajevo vode se borbe između četnika i komunista.
Sa 68 aviona napali Leros.
Italijanske snage sa ostrva Krfa, koje su neprijateljski raspoložene prama nama, otela su 7 naša oficira, 84 podoficira i 350 vojnika i prebacili ih u Italiju, u Bindizi.

28. oktobar
Balkan: ostrva ispred Šibenika očišćena su, ali smo ih morali evakuisati, jer nemamo dovoljno vojnika da tamo držimo stalnu vojničku posadu.

29. oktobar
Hitler rešio da se poluostrvo Krim brani sa svim raspoloživim sredstvima. Na Krim treba da se dovedu nove snage, kako bi se pojačala nemačka odbrana.
Specijalni nemački izaslanik za Balkan, Nojbaher, referisao je Hitleru u vezi političkih i privrednih pitanja jugoistočne Evrope. Poseban naglasak stavio je na sve veći uticaj Tita.

30. oktobar
Nojbaher vodio razgovor sa Ministarstvom spoljnih poslova. Nojbaher je primio sledeće smernice: u okviru svog zadatka na Balkanu, da sa političkim vođama vodi akciju protiv komunista. U tu svrhu on treba da ujedini nacionalne, antikomunističke snage na jugoistoku Evrope. Nojbaher je dobio posebnu punomoć, da, recimo, sme da vodi pregovore sa nacionalnim banditima, ako se za to pruži mogućnost, a to se pre svega odnosi na bande Draže Mihailovića, koje je Tito potisnuo u Srbiju.
Priredio:Nikola Živković

Saveznici hoće na Normandiju
Balkansko ratište sve više dobija na značaju

26. novembar 1943.
Istok: Rusi ušli u Čerkasi.
Noću je izvršen snažan vazdušni napad na područje Frankfurta na Majni. Oboreno 10 neprijateljskih aviona.
Balkan: javljeno nam je, da je bugarska 24. divizija u nedavnim borbama zatajila.

27. novembra
Težak neprijateljski napad na Bremen, koji je prouzrokovao znatne štete u privredi i gubitke u ljudstvu. Oboreno 20 neprijateljskih aviona, a mi smo izgubili 23 aviona. Iznad severne Francuske neprijatelj izgubio 13 aviona. Noću neprijateljsko vazduhoplovstvo napalo Berlin i tom prilikom oboreno je 33 neprijateljska aviona.

28. novembar
Balkan: neprijateljski avioni bombardovali Zadar i Šibenik i prouzrokovali znatnu štetu. Neprijateljske podmornice su veoma aktivne u Egejskom moru. To ozbiljno ugrožava snabdevanje naših trupa na grčkim ostrvima. Posebno je pogođeno ostrvo Krit.

29. novembar
Istok: jaki ruski napadi po celoj dužini fronta.
Naša podmornica U 262 u Atlantiku, zapadno od španske obale, potopila tri neprijateljske trgovačke lađe.

30. novembar
Opšte stanje na ratištima. Vrše se intenzivne anglo-američke pripreme u vezi iskrcavanja u zapadnoj Evropi, verovatno u Normandiji. U Italiji neprijatelj pokušava da sa juga prodre do Rima.
Turska i dalje naglašava, da je neutralna zemlja.
1944. godina
Događaji na Balkanu od 1. januara do 31. marta 1944.
Brza kapitulacija Jugoslavije bila je iznenađujuća za nas, ali vreme za opuštanje nije dugo potrajalo. Već nekoliko nedelja posle naše pobede, pojavile su se naoružane bande koje su nam počele pružati oružani otpor. Prvi koji se digao protiv nas bio je Draža Mihailović ("pokret D.M.", kako često stoji skraćeno u nemačkom izvoru:
"D.M.=Benjegung", primedba N. Ž.).

Borba protiv njega bila je za nas otežana činjenicom da su italijanske okupacione snage podržavale njega i njegove ljude - i to više ili manje sasvim otvoreno, a sve je to otežavalo proces stabilizacije mlade hrvatske države. Polako, ali nezadrživo prvenstvo u ustaničkom pokretu od strane četnika prešlo je iz ruku četnika na stranu komunističkog pokreta, koga je vodio "Tito" (pravo ime mu je Josip Broz).

U prvo vreme Tita su podržavali Sovjeti, a Mihailovića Angloamerikanci, tako da smo imali po tom pitanju veoma komplikovanu situaciju: Četnike su održavali naši saveznici Italijani, a i naši neprijatelji Englezi. Italijani su neprestano nastojali da četnike upotrebe u borbi protiv komunista, premda smo mi Italijanima dali nepobitne dokaze da Mihailović najuže sarađuje sa saveznicima i da mu je jedini cilj da iskoristi Italijane, kako bi i njih u pogodnom trenutku izbacio iz zemlje ("obnjohl ihnen eindeutige Benjeise vorgelegt njurden, dab Mihailovic auf das engste mit den Alliierten zusammenarbeite und nur darauf bedach sei, die Italiener auszuntzen, um sie zu gegebener Zeit aus dem Land zu njerfen", 7. knjiga, str. 602).

Kada smo maja 1943. izgubili Tunis, Balkan je dobio na značenju; bivši jugoslovenski prostor nije bio pacificiran u toj meri, koji bi odgovarao našim interesima. Od sva tri moguća fronta na Balkanu, - jadranski, jonski i egejski, - jadranski se činio kao najpogodniji za moguću neprijateljsku invaziju, jer su se Angloamerikanci već nalazili u južnoj Italiji i zato što je ustanički pokret bio najjači na prostoru nekadašnje Jugoslavije.

Da bi ih spremno dočekali, i da bi dalmatinska obala bila bezbedna, početkom 1944. godine angažovali smo sledeće snage: 264. pešadijsku diviziju (sa sedištem u Drnišu), 114. diviziju (sa sedištem u Kninu, ali smo je uskoro prebacili na jugozapad), 773. (hrvatsku) diviziju (Bihać), te 392. (hrvatska) pešadijska divizija, koja je bila predviđena za prostor Karlovca. Istočno od Zagreba stacionirali smo 367. pešadijsku diviziju.

Porazi partizana

Na prostoru Petrinje stajala je 1. kozačka divizija; 1. brdska divizija nalazila se na starom banditskom prostoru Travnik - Banja Luka - Glamoč - Livno, gde su bile smeštene komunističke snage. U Livnu je bio 4. puk "Brandenburg". Na bosansko-crnogorskom prostoru nalazila se 118. divizija (jugozapadno od Mostara) i 181. pešadijska divizija (sa sedištem u Kotoru). Jedna naša regimenta bila je u Pljevljima, a 369. (hrvatska) divizija nalazila se blizu Sarajeva.

Za bezbednost prostora Srbije vodile su računa pre svega četiri bugarske divizije. Značajno pojačanje za balkanski prostor značilo je tansportovanje SS (bosanske) brdske divizije, koje je sredinom 1944. prebačena iz Nojhamera (Neuhammer) u Slavonski Brod. Posebno značenje za diviziju ima ličnost velikog muftije jerusalimskog Mohameda el Huseinija. Time što smo tu diviziju prebacili u njenu otadžbinu, ispunili smo naše obećanje, da ćemo im sinove vratiti u rodni kraj. Na taj način zadobićemo poverenje bosanskog, muslimanskog stanovništva.

Njen prvi zadatak treba da se sastoji u pacifikaciji prostora oko reke Drine (7. knjiga, str. 623). Ovo isto važi i za SS-diviziju "Skenderbeg", koja se sastoji, kako je saopšteno 12. marta 1944. od albanskih jedinica.
Oživljavanje aktivnosti banditskog pokreta koncem marta 1944.

Aktivnosti vođe komunističkog pokreta Tita tokom zimskih meseci bile su neznatne. Tokom januara 1944. Nemci su izveli operaciju čišćenja terena i Titove snage imale su osetne gubitke. Nakon te operacije nemačke snage krenule su na sever Hrvatske. On je iskoristio činjenicu, da je pritisak protiv njegovih snaga popustio, te je februar 1944. iskoristio da osveži i popuni svoje snage. Postalo nam je jasno, da Tito po svaku cenu želi da se dokopa Srbije. NJegovim snagama pošlo je za rukom da 22. i 23. marta 1944. probiju bugarski bezbedonosni pojas i krenuli su prema jugu Srbije.

Nesigurni Bugari

Primili smo 30/31. marta 1944. izveštaj da su komunističke bande stigle do doline Ibra. Nemačka komanda izražava bojazan da bi komunističke jedinice mogle da stignu i do Kosovske Mitrovice, jer su snage na tom prostoru, koje bi mogle da se suprotstave, veoma male. S druge strane, vrednosti bugarskih trupa, kao što su nedavne borbe sa Titovim komunistima pokazale, nisu baš velike.

Nemačka komanda je zato rešila da hitno pošalje vojno pojačanje, koje treba da je sastavljeno od nemačkih jedinica. Da su se bugarske jedinice tako loše pokazale u borbi sa Titovim snagama, ima svoj uzrok u činjenici da je snabdevenost Bugara bila veoma loša, kao i psihološki momenat: bugarsko stanovništvo bilo je veoma pogođeno neprijateljskim vazdušnim udarima protiv Sofije, koju su Angloamerikanci od marta 1944. počeli ponovo da bombarduju.
Priredio: Nikola Živković

Englezi odbacuju
Dražu Mihailovića
Njegov pokret ostao ograničen samo na određenu regiju i jedan narod

Verovatno je cilj protivnika da stanovništvo u toj meri deprimira da Bugarska izađe iz saveza sa Nemačkom.
Balkan od 1. aprila do 31. decembra 1944.

Dva najveća ustanička pokreta bila su na tlu bivše Jugoslavije i u Grčkoj. U Grčkoj su pobune protiv nemačke okupacije započele kasnije nego u Jugoslaviji. Prvi pokret otpora započeo je Draže Mihailovića. Taj pokret je bio monarhistički, velikosrpski, nacionalistički. Draža Mihailović bio je postavljen za vojnog ministra Jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu.

U prvo vreme on je bio apsolutni ljubimac britanske vlade i britanske vojne snage su ga maksimalno podržavale. Nemačko nastojanje da se krene u temeljno i sistematsko uništavanje četničkog pokreta bilo je od samog početka teško, pošto su one četničke jedinice, koje su se nalazile na terenu italijanske okupacione zone, imale odlične veze sa najvišim italijanskim vojnim vlastima.

Čišćenje Jadrana

Drugi pokret, koga ne treba manje ozbiljno uzimati kao faktor, a koji je od jeseni 1942. u većoj meri skrenuo na sebe pažnju (seit dem Herbst 1942 stärker hervortretende kommunistishe-Benjegung", 7. knjiga, str. 633), - bio je komunistički, odnosno "Titov pokret". Nemačko vođstvo uskoro je zaključilo da je Titov pokret opasniji protivnik: on je od samog početka imao opštu, jugoslovensku orijentaciju, koju je spretno pokušao da spoji sa komunističkim učenjem. Pokret Draže Mihailovića, sa druge strane, ostao je ograničen samo na određenu regiju i jedan etnicitet.

Posle savezničkog iskrcavanja u severnu Afriku, a onda i Siciliju, Nemačka je daleko više obratila pažnju dalmatinskoj obali, za koju su se borila dva protivnička ustanička pokreta: Titov i Dražin, kako bi spremno dočekali, eventualno, anglo-američke invazione trupe. U tu smo svrhu vodili nekoliko operacija protiv komunističkih i četničkih bandi. Naš je zadatak bio jasan: očistiti obalu - od Istre do Jonskog mora - od ustaničkih snaga. Ovo nam je u jesen 1943. i upelo.

Podela interesa

Za razliku od Draže Mihailovića, Tito je veoma spretno uklopio svoj pokret kao njegov ratni doprinos protiv Sila osovine i predstavio ga kao deo opšteg ratnog napora saveznika i time je od njih primio priznanje, kao samostalna ratujuća sila ("es brahte ihre Einordnung in die Gesamtkriegsfhrung der Alliierten und damit ihre Anerkennung als shlbstndige kriegsfhrende Maht", 7. knjiga, str. 635).

Izgleda, da je je Tito bio jedna od najvažnijih tema prilikom Moskovske (18-30. oktobra 1943) i Teheranske konferencije (28. novembra - 1. decembra 1943). Na tim konferencijama, gde je došlo do podele interesnih sfera od strane velikih sila, Titu je dodeljena jedna važna uloga. Čini se da je pre svega Engleska preuzela na sebe obavezu da vojno podrži Tita, i to preko svojih snaga iz Italije i sa Srednjeg istoka. To je, prirodno, imalo za posledicu da je pomoć za Mihailovića postala veoma ograničena. Englezi su prvo podržali Mihailovića, da bi u jednom trenutku kazali da su Tito i Mihailović ravnopravni, te da obojica imaju jednako pravo na englesku pomoć, a na koncu su poptuno stali na stranu Tita.

Srbija i Mihailović zimi 1943/44.

U različitim ustaničkim mestima bivše Jugoslavije Srbija je od samog početka zauzimala posebno mesto. Zbog svoje seljačke, patrijarhalne tradicije i homogene sredine, ovde je postojao jak nacionalistički, monarhistički pokret sa veoma izraženim antikomunističkim crtama. U takvoj sredini nastao je i pokret generala Draže Mihailovića. Pokret je uživao anglo-američku podršku, a njen vođa bio je vojni ministar Jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu. Četničke jedinice su se prihvatile vojnog otpora protiv nemačke okupacione sile ("die Cetnik-Verbände hatten den militärishen Widerstand gegen die deutshe Besatzungsmaht aufgenommen", 7 knjiga, str. 636).

Saradnju sa Nemcima prihvatio je, međutim, nekadašnji srpski general Nedić. On je stajao na čelu vlade, koja je formirala Srpsku državnu stražu, koja je bila kontrolisana od strane nemačke policije. Uz dozvolu nemačkih vojnih vlasti, stvoren je i Srpski dobrovoljački korpus, a njihov broj bio je zanemarljivo malen.

I kao treći faktor, u Srbiji je postojao poluvojni Ljotićev pokret. Odnosi između četnika, Nedićeve straže i Ljotićevih ljudi bili su veoma komplikovani. Ta tri pokreta nisu imali zajednički stav u odnosu prema okupacionoj sili, a jedino zajedničko bila im je borba protiv komunističkog pokreta.

U jesen 1943. Titov pokret sve je više uzimao maha, a Mihailovićev pokret bio je potisnut na teritoriju Srbije. Komunisti nisu primali samo pomoć od sovjetske Rusije, nego sve više i od Engleza. Italijanska armija je kapitulirala.

U ovakvoj novonastaloj situaciji četnički pokret bio je prisiljen da preispita svoj stav prema nemačkoj okupacionoj sili. Nemačka je, istovremeno, bila zainteresovana da ujedini sve antikomunističke snage Balkana, a Hitlerov diplomata za Balkan, Nojbaher, dobio je zadatak, ako je moguće, da vodi pregovore sa pojedinim Mihailovićevim vođama i da, po mogućnosti, sa njima sklopi primirje.

Sam Mihailović se u vezi sa tim pitanjem držao rezervisano, a razlog je taj, kako ne bi prestalo vojno snabdevanje njegovog pokreta od strane Angloamerikanaca, premda je ono u to vreme već bilo znatno smanjeno. Bilo kako, od tog vremena prestali su svi napadi Mihailovićevih ljudi protiv nemačke okupacione sile. Sve je to doprinelo da je na teritoriju Srbije krajem 1943. godine i početkom 1944. vladao relativan mir.

Ostaje, razume se, pitanje da li je Mihailović koristio ratno primirje kako bi se mogao, neometan, pripremati za opšti ustanak u godini 1944. Sa naše strane, trebalo je da mi sada rešimo pitanje: da li da legalizujemo četnike, ili da se prema njima odnosimo kao do sada i da ih tretiramo kao ilegalne naoružane jedinice.

Povratak kralja

Postojao i plan da kralja Petra dovedemo u Srbiju - Jugoslovenska izbeglička vlada već je bila u Egiptu - što bi imalo veliki propagandni efekat i za nas. Ali, sa naše strane postojale su i mnoge rezerve, kako je i naša komanda za Jugoistok 19. januara 1944. i saopštila. Razgovori sa četnicima po tom pitanju nisu doneli zadovoljavajuće rezultate. Sem toga i Herman Nojbaher, čiji glas je u svim takvim pitanjima bio odlučujući, nije odobrio taj plan.

Da ojačamo položaj Nedića, bilo je u planu da Crnu Goru priključimo Srbiji (7. knjiga, str. 638). Crna Gora, koja je na početku i bila četničko leglo, izgledala je kao najpogodnije tlo, odakle bi mogao da započne sakupljanje antikomunističkih snaga.
Priredio: Nikola Živković

Tito hoće da zavlada Srbima
Partizanski pokret, nastao u hrvatskom području, u početku bio antisrpski

Na zahtev Nojbahera, mi smo oslobodili jednog od četničkih vođa iz Crnog Gore i ponudili smo mu da organizuje antikomunističke snage u njegovom kraju. On je za protivuslugu zamolio da Nemci puste iz zatvora 2.000 njegovih četnika. Nemačka komanda za Jugoistok podržala je 6. januara 1944. taj predlog i, uz saglasnost Herman Nojbahera, odobrila, da se prvo oslobode 500 pristalica Pavla Đurišića. Hitler je, međutim, 10. januara 1944. odbacio taj plan.

Krajem januara 1944, međutim, pokret Draže Mihailovića opet je krenuo drugim smerom, 26. januara 1944. održan je na Ravnoj gori četnički kongres, na kome je Mihailović prisutne delegate pozvao na borbu protiv okupatora. Ono što nam je posebno izgledalo opasno, da je sve češće dolazilo do saradnje između legalnih srpskih snaga Nedića i četnika, koji su ponovo ojačali. Time je kod Nemaca ugled Nedića pao.

Lov na Dražu

Postojala je opasnost da četnici Draže Mihailovića opet postanu faktor moći ("Die D. Mihailovic=Benjegung droht damit njieder zu einem Machtfaktor zu njerden", 7. knjiga, str. 640). U februaru primećeni su četnički pokreti upereni, verovatno, protiv komunista, a istovremeno, pojedine četničke vođe opozvali su ugovore koje su imali sa Nemcima. Istovremeno, ti isti četnici, tako smo informisani, uspostavili su kontakt sa Englezima, koji su stacionirani u Egiptu.

Nemačko vođstvo rešilo je da odmah reaguje, da započne operaciju protiv Mihailovića i to pre svega policijskim merama, da se uhapse vođe četničkog pokreta, a to treba da bude dopunjeno vojnim akcijama, i to operacijom "Ferat" ("Verrat", "izdaja"). Akcija je započeta racijama i hapšenjima u Beogradu i njom su bili takođe pogođeni i bliski saradnici Milana Nedića, koji je posle izjavio (28. februara 1944) da je spreman da podnese ostavku. Ni Hitleru se ta akcija nije dopala.

Pod uticajem tih mera, Mihailović je, krajem marta 1944, ovaj put i lično pokušao da stupi u kontakt sa nemačkim vlastima. Prema Nojbaheru, Mihailoviću su Sovjeti i Jugoslovenska vlada postavili ultimatum, kojim su zahtevali da se Mihailović i četnici stave pod Titovu komandu. Hitlerov diplomata za Balkan Nojbaher očekuje da taj zahtev Mihailović ne može da prihvati i zato će biti primoran da se opet približi Milanu Nediću, a time i nemačkoj okupacionoj sili, kako je. 7 aprila 1944. saopštio general fon Butlar (von Buttlar). U dogovoru sa Nojbaherom Nemačka vrhovna komanda za Jugoistok je izjavila da nije zainteresovana za tu novu spremnost Mihailovića za pregovore.

Mihailovićeva spremnost za pregovore dolazi od činjenica da više nije siguran u saveznike, jasno mu je da su Titove snage jače, a i prema Nediću nema neki jasan stav. Da Srbija igra centralnu ulogu, to se videlo i po tome da je Tito svakako nastojao da se dokopa Srbije. Titov pokret nastao je u hrvatskom području i u svojim počecima posedovao je jaku antisrpsku notu ("Titos Benjegung njar im kroatisshen Gebiet entsanden und hatte urspringlish eine stark anti-serbishe Fhrbung beseshen", 7. knjiga, str. 641).

Pa ipak, Tito je verovao da svoj program i pobedu može da ostvari samo ako zavlada Beogradom. U decembru 1943. Titu taj pokušaj nije uspeo. Krajem marta 1944. ponovo je Tito pokušao da uđe u Srbiju

Titov i Mihailovićev odnos prema Engleskoj bio je od odlučujućeg značaja i rešeni su krajem 1943. i početkom 1944, i to u korist Tita. Britanci su pre toga bezuspešno pokušavali, da dođe do dogovora između Jugoslovenske vlade u Londonu i Tita. U svom govoru pred parlamentom, 22. februara 1944, Čerčil je sa mnogo topline govorio o Titu i njegovom partizanskom pokretu, koji je daleko jači od Mihailovićevog i poseduje široku nacionalnu bazu, premda komunisti imaju glavnu reč. Čerčil je poslao Titu svog ličnog posmatrača Dikina (Deakin). U jesen 1943. Čerčil je u Titov štab poslao veću britansku vojnu misiju, koju je vodio Meklin (MacLean). U istom govoru Čerčil je o Mihailovićevoj borbi govorio sa potcenjivanjem. Formalni prekid Britanaca sa Mihailovićem nastao je 24. maja 1944.

Prilikom nastojanja Engleza da dođe do jedinstva između Tita i Jugoslovenske izbegličke vlade, britanskoj vladi bio je pre svega pred očima vojni cilj: prirodna posledica takvog jedinstva bio bi porast pokreta otpora na jugoslovenskom prostoru, a time bi nemačke vojne snage u daleko većem broju bile vezane za taj deo ratišta.

Mladom kralju i njegovoj izbegličkoj vladi oni su jasno dali do znanja, da će kod britanske vlade imati slabu podršku, te su im preporučili, da im je najbolja garancija da zadrže svoj dosadašnji položaj, ako u najvećoj mogućoj meri izađu u susret Titovim zahtevima. Čerčil je u svom govoru od 22. februara 1944. to jasno i kazao: "Mi sada ne možemo da odbacimo kralja Petra".

Engleska, međutim, nema namere da Čerčilov sopstveni ideal ustavne monarhije nametne jednoj drugoj zemlji. Prvi kontakt sa Titom, gde su mu Englezi postavili pitanje, ako je on spreman da sarađuje sa Izbegličkom vladom, Tito je odbacio, prema našim informacijama od 9. februara 1944.

Kralj Petar stigao je marta 1944. u London. Devetog marta 1944. kralj Petar se oženio grčkom princezom Aleksandrom. Prilikom prijema kod Čerčila, koji je kraljevu svadbu iskoristio pre svega za to, kako bi mladom kralju i njegovim savetnicima sugerisao da ispune Titove zahteve, Čerčil u svojim prvim nastojanjima nije imao uspeha.

Uloga Šubašića

Tito, međutim, nije bio spreman za kompromis, a Čerčil je vršio sve veći pritisak na kralja Petra, pa je ovaj početkom maja morao da raspusti kabinet Purića i Mihailović nije više bio vojni ministar. Kralj Petar predložio je advokata dr Ivana Šubašića kao mandatora nove izbegličke vlade. On je pre rata bio i jedan od arhitekata, da Hrvatska dobije teritorijalnu autonomiju. Šubašić je tada igrao veoma važnu ulogu kao posrednik između Krune i hrvatskih stranaka. Na osnovu tih zasluga, on je i postao ban Hrvatske. Posle državnog udara 27. marta 1941.

Šubašić je nagovarao Hrvatsku seljačku stranku da uđe u novu vladu generala Simovića. Po početku rata otišao je u emigraciju. U Londonu u prvo vreme nije imao velikih izgleda da se profiliše, jer je Izbeglička vlada zastupala velikosrpsku liniju. Šubašić se je već tada javno izjasnio da podržava Titov pokret. On je, dakle, bio najpovoljnija ličnost, koja bi mogla da ispuni britanska očekivanja.
Priredio: Nikola Živković

Drugi Brozov upad u Srbiju
Rusi mu poslali oficire, a Englezi vojni materijal početkom 1944.

Još 14. marta 1944. primili smo informaciju da se Tito žali kako je britanska pomoć veoma mala. Ovo se stanje uskoro promenilo i njegovi partizani uskoro počeli su da primaju znatnu englesku pomoć.

Pored toga, Tito je od sada imao i vazdušnu podršku od strane britanskih i američkih borbenih aviona. Od Britanaca je Tito dobio podršku, kada su u pitanju teritorijalni zahtevi Italije. Vlada Badolja, izgleda, odrekla se zahteva na najveći deo istočne jadranske obale, kao što su grad Rijeka i dalmatinska obala. Vojnu misiju kod Tita poslali su i Amerikanci, ali je američka vojna misija i dalje bila prisutna i u štabu Draže Mihailovića.

Protiv ustanika

Jaku vojnu misiju kod Tita imali su i Rusi. Koliko je ruska vojna misija bila jaka vidi se i po tome da su oni aktivno učestvovali u Titovoj odbrani prilikom operacije "Reselšprung" ("Reshelsprung", "konjički skok"). Od februara 1944. počeli su ruski avioni da doturaju pomoć Titu. Prema našim informacijama od 21. marta 1944, ti ruski avioni poleću sa Kubana.

Kada je Purić morao da podnese ostavku, on je reagovao kao i Beneš, i Moskvi je ponudio "savez". Moskva ga je odbila, sa obrazloženjem da je toj vladi pripadao i "fašistički general Mihailović" (7. knjiga, str. 644).

Posle "Kugelblica" sledila je operacija "Šnešturm" ("Shneesturm", "Snežna oluja"), koju smo započeli 18. decembra 1943, i to na prostoru severozapadne Bosne. U decembru smo pripremili i akciju čišćenja terena na prostoru Zagreb-Sisak-Bjelovar. To područje jeste veoma važno za hrvatsku vojsku. Akcija, međutim, nije ostvarena, zbog nedovoljne spremnosti Hrvata da učestvuju u toj akciji ("njegen mangelhaften Teilnahmebereitshaft der Kroaten", 7 knjiga, str. 646)

Posle toga vodili smo na prostoru Doboj - Banja Luka operaciju "Napfkuhen" (vrsta suvog, okruglog nemačkog kolača) i ona je okončana 8. januara 1944. Posle toga sledila je na prostoru Travnika-Kupresa-Glamoča operacija "Valdrauš". Pored naših jedinica, u toj akciji učestvovala je i 369. (hrvatska) pešadijska divizija. Ova operacija završena je 20. januara 1944. Neprijatelj je imao 1.162 mrtva i 295 zarobljena vojnika.

Ovde treba još spomenuti akciju čišćenja u Hrvatskoj, koju je sprovodila 1. kozačka divizija, te borbe 13. Š-brdske dobrovoljačke divizije, koja je kasnije dobila ime "Handžar", - na prostoru zapadne Bosne.

Mesec februar protekao je uglavnom bez većih borbi. Ovo primirje dobro je došlo i Titu i Mihailoviću, koji je opet započeo borbu protiv nemačke okupacione sile. I jedan i drugi upotrebili su to vreme kako bi reorganizovali svoje snage, o kome govore i izveštaji generala fon Buttlera (od 25. februara i 9. marta 1944). Vojna snaga Titovih jedinica procenjena je na oko 110.000 ljudi, a od toga u Hrvatskoj je bilo oko 80.000. Ukupan broj nemačkih vojnika u Hrvatskoj iznosio je 105.000 vojnika. Tito je na svom teritoriju vodio veštu politiku, tako da se stekao utisak da on nije komunista, nego demokrata.

Drugi Titov upad u Srbiju (mart/april 1944)
Ovaj put Tito se dobro pripremio. Uz njega su bili ruski oficiri, a Tita su sa vojnim materijalom snabdeli Englezi. To je za nemački vojni vrh bio veoma nezgodan trenutak, jer su se glavne jedinice nalazile u Mađarskoj. Nemačkom vojnom komandantu u Beogradu na raspolaganju su praktično stajale samo bugarske okupacione snage, male policijske snage Milana Nedića, te deo divizije "Brandenburg". Tito je raspolagao sa oko 17.000 boraca, prema našem izveštaju od 22. marta 1944. Titove snage krenule su 21. marta 1944. u Srbiju, i to južnije od Višegrada, preko reke Lim.

Poraz partizana

Došlo je do prvih čarki sa bugarskim snagama, koje su odmah pozvale pojačanje i ono im je 26. marta 1944. i stiglo nedaleko od Ivanjice. Titove snage izbegle su bugarske jedinice i 28. marta našle su se u Studenici. Vojni zapovednik za Jugoistok izdao je naredbu da mu se iz Mađarske hitno pošalju kao pomoć nemačke vojne snage. Titove snage 31. marta 1944. stigle su blizu Užica.

Uskoro se pokazalo da Titove snage organizaciono još nisu u stanju da vode ozbiljnije vojne operacije. Komunističke jedinice uskoro nisu imale dovoljno hrane i municije, a u borbama su imale velike gubitke. Komunističke snage počele su da se povlače i 7. aprila 1944. bile su na prostoru Ivanjice.

Titovo nastojanje da se po svaku cenu dokopa Srbije verovatno ima veze sa dogovorom, koji je imao sa Britancima i koji su mu jasno dali do znanja da će ga tek onda u potpunosti priznati kada mu uspe da zavlada Srbijom (kako smo dobili informaciju 1. maja 1944, 7. knjiga, str. 650).

Povlačenje komunističkih jedinica iz Srbije počelo je 23. aprila 1944. Njihovo brojno stanje bilo je sada znatno manje nego kada su pre nekoliko nedelja krenule prema Srbiji. U borbu protiv komunista umešale su se i četničke grupe Draže Mihailovića, prema našim informacijama od 29. aprila 1944, i to na prostoru Srbije, Sandžaka i Bosne.
Priredio: Nikola Živković

"Konjički skok" na Drvar
Operacija hvatanja partizanskog vođe planirana za period maj-juni 1944.

Nama su u toj akciji velike poteškoće predstavljali Bugari, koji su u velikoj meri zatajili. Tako, recimo, bugarske trupe koje je predvodio Grozdenov, koje su dobile od nas naredbu da sredinom aprila krenu u akciju, i tu smo zapovest ponovili nekoliko puta, jednostavno nisu izvršile naređenje. Naša komanda je razmatrala mogućnost da napiše pismo bugarskom vojnom ministru, te da se sa tom jedinicom pozabavi i vojni sud, ali se na kraju od te namere odustalo, jer smo procenili da ne bi postigli neki uspeh (naš izveštaj od 19. aprila 1944).

Tako je krajem aprila 1944. propao i drugi pokušaj Tita, da se domogne Srbije (7 knjiga, str. 652). Nama je pošlo za rukom da sa relativno malim snagama uništimo Titove elitne jedinice, koje su izgubile 1.500 svojih boraca. Ovom je akcijom Titova moć bila znatno oslabljena. Partizanske jedinice raspršile su se u manje grupe i krenule su ponovo u Bosnu.

Jadranski front

Nakon kapitulacije Italije, našim je snagama veoma brzo uspelo da zavladamo istočnom obalom Jadrana. Jedini izuzetak bilo je ostrvo Vis. U toku nekoliko meseci to ostrvo bilo je poprište saradnje između engleskih vojnika i Titovih ljudi. Preko Visa stizala je i glavnina britanske pomoći u vojnom materijalu i hrani, koje su prevozile mali, pokretni brodovi.

Vodeću ulogu u toj saradnji sa komunistima igrao je britanski general Meklin (MacLean), koji je pre toga pod imenom Stafor Krips (Safford Cripps), radio u britanskoj ambasadi u Moskvi. On je već početkom januara 1944. po prvi put boravio na ostrvu Visu. Prema našim informacijama od 10. januara 1944, tada još nije mogao da pruži čvrsto obećanje u vezi slanja pomoći partizanskim jedinicama.

On je, čini se, igrao odlučujuću ulogu da se Čerčil i britanska vlada odluče za Tita, a protiv Mihailovića. Na osnovu Titovih radio poruka, koje smo prisluškivali, te na osnovu avionskih snimaka naših izviđačkih mašina, krajem januara 1944. ustanovili smo znatan porast brodova i robe na Visu (7. knjiga, str. 655). Pošto smo Titove poruke uspešno dešifrovali, tačno smo znali koliki je obim te pomoći.

Tako od 1. do 15. februara 1944. na Vis je stiglo 49.000 vojničkih ruksaka, 140 lakih puškomitraljeza, 21.000 pušaka, a posle se ta pomoć još povećala. Engleski vojni instruktori učili su Titove ljude kako se rukuje sa oružjem, a posebno topovima. U jednom trenutku, kada su očekivali nemački napad na ostrvo, Vis je pojačan sa engleskim specijalnim trupama od 500 komandosa (naša informacija od 3. marta 1944).

Ovome treba dodati i nekoliko stotina britanskih instruktora, koji su već u februaru 1944. stigli na ostrvo Vis kao vojni instruktori. Na ostrvu se našlo i nekoliko Amerikanaca.

Početkom marta komandu nad ostrvom Visom preuzeo je brigadni general Tom Čerčil (Tom Churchill), sestrić predsednika britanske vlade Vinstona Čerčila. Krajem marta na ostrvu se nalazilo oko 10.000 Titovih boraca i do 800 engleskih vojnika (te nekoliko Amerikanaca). Prema nekim drugim procenama, njihov broj bio je znatno niži. Nemačka vojna komanda rešila je već krajem 1943. godine da osvoji ostrvo Vis. Međutim, odlučeno je da se okupiraju dva ostrva, Brač i Šolta, koja su bila važnija za odbranu obale, što je sredinom januara 1944. i učinjeno.

O mogućem osvajanju ostrva Visa bilo je govora 28. januara 1944, u Hitlerovom glavnom štabu. Pošto nismo imali dovoljno brodova potrebnih za invaziju, rešeno je da se ta operacija odloži. Pošlo se od toga da će otpor na Visu biti snažniji nego što je bio kada smo osvojili grčko ostrvo Leros. Početak akcije bio je predviđen između 15. i 20. marta 1944.

Mesec mart 1944. bio je sav u znaku okupacije Mađarske, kao i kriza na ruskom južnom frontu. Zbog toga se akcija protiv Visa ponovo morala da odgodi. Napravljena je studija u vezi planiranog desanta na ostrvo Vis i ona je 9. aprila 1944. predočena Fireru. Hitler je tražio dodatne informacije pre nego što donese konačnu odluku. Međutim, nemačko ratno vazduhoplovstvo dobilo je zadatak da uništi aerodrom na Visu, koji je počeo da se gradi. Uskoro posle toga usledio je težak napad Luftvafe protiv ostrva Visa.

Međutim, izveštaj od 19. aprila 1944. bio je skeptičan u pogledu uspešnog nemačkog osvajanja Visa i zaključio da ne raspolažemo sa dovoljno snaga za taj poduhvat. Posle tog izveštaja Hitler je 24. aprila 1944. rešio da se za sada odustane od invazije na Vis, ali da nemačko ratno vazduhoplovstvo nastavi sa bombardovanjem ciljeva na ostrvu (7. knjiga, str. 658).

Naše snage iskrcale su se na ostrvo Brač 13. januara 1944, i to u sklopu operacije "Morgenvind" ("Morgennjind", "jutarnji vetar"). Dan ranije osvojili smo susedno ostrvo Šoltu. Ostrvo Hvar okupirali smo 19. januara 1944. Velikih borbi nije bilo. Pošto nismo imali dovoljno vojnika, naše trupe ostale su samo na Braču, Korčuli i poluostrvu Pelješcu, dok smo na drugim dalmatinskim ostrvima imali samo skromne vojne snage ili redovne patrole.

"Reselšprung"

Na ostrvo Hvar, 22. marta 1944, iskrcale su se neprijateljske trupe, - koje su stigle sa Visa, u snazi bataljona. Dan ranije iskrcali su se na Šoltu, ali smo ih sa Hvara i Šolte brzo proterali. Krajem aprila neprijatelj je ponovo preduzeo operaciju protiv Mljeta i Korčule. Našim snagama brzo je pošlo za rukom da ih proteramo sa Mljeta, ali smo na Korčuli imali velike gubitke.

Operacija "Reselšprung" maj-jun 1944. ("Konjički skok") - Ovom vojnom operacijom inicijativa je posle dužeg vremena ponovo prešla na nemačku stranu.
Priredio: Nikola Živković

Lov na Tita
Njegova garda u Drvaru desetkovana, poginulo dvadeset engleskih i američkih oficira posmatrača

Vreme akcije bilo je veoma pogodno, jer su Titove snage bile znatno oslabljene posle njegovog propalog pokušaja da prodre u Srbiju i time je njegova vojna snaga bila znatno oslabljena, a i njegov ugled je takođe pao, kako nas informiše general fon Butlar. Naša namera bila je da uništimo njegov štab, pa možda i da uhvatimo i samog Tita. U slučaju da nam pođe za rukom da uhvatimo Tita, Firer je naredio, da se to drži u tajnosti, kako se Englezi onda ne bi okrenuli Mihailoviću (7 knjiga, str. 661).

Operacija "Reselšprung" ("Konjički skok") započela je, kako je i planirano, u ranu zoru 25. maja 1944. sa snažnom podrškom iz vazduha. Bilo nam je jasno, a to se pokazalo kao tačno, da se Tito sa svojim štabom nalazi u Drvaru. Već sledeći dan mesto su zauzele naše Š-padobranske jedinice, a 27. maja i zatvorile obruč oko Drvara.

Na obližnjim brdima neprijatelj je pružao žilav otpor i to sa očiglednom namerom da se Tito sa svojim ljudima izvuče iz klopke. Jedna specijalna jedinica od 7. Š-brdske divizije prodrla je 28. maja ka brdovitom, teško prohodnom šumovitom terenu, a 30. maja stigla je u mesto Potoci. Neprijatelj je pobegao prema jugu, ka Grahovu; 4. juna 1944. operacija "Konjički skok" bila je okončana. Sa rezultatom operacije komanda Vermahta za Jugoistok je izjavila da nije u potpunosti ispunila očekivanja, ali ipak da je zadovoljila. Neprijatelju smo zaplenili radio i obaveštajnu tehniku.

Njegova radio veza, kako smo posle registrovali, bila je upola slabija nego što je to bio slučaj pre operacije "Konjički skok". Među ubijenim ljudima iz Titovog štaba nalazi se i njegov šef za radio vezu. Titova garda je takođe gotovo desetkovana. Članovi stranih vojnih misija, koje su bile pri Titovom štabu aktivno su učestvovali u borbi. Utvrdili smo da je poginulo 20 engleskih i američkih vojnih savetnika. Sem toga, uhvatili smo i tri engleska obaveštajca, kod kojih su pronađena pisma Čerčilovog sina, koji je sa Titom izbegao, upućeno britanskom vrhovnom komandantu u Italiji.

U naše ruke pao je i deo Titove arhive, koji je prilično važan, ali ipak nema odlučujuću važnost. Titove snage imale su velike gubitke: 6.000 ubijenih ili zarobljenih, prema završnom izveštaju naše komande od 5. juna 1944. Firer je stekao utisak da su ga hrvatski krugovi u Zagrebu na vreme obavestili o predstojećoj nemačkoj vojnoj operaciji ("Der Führer hatte den Eindruck, daß Tito durch kroatische Kreise in Agram vorgewarnt worden war", 7. knjiga, str. 664).

Hitler je stoga postavio zahtev, da u budućnosti hrvatske trupe više ne učestvuju u takvim operacijama. Komanda Vermahta za Jugoistok veruje da ovde ne može da iziđe u susret Firerovim zahtevima, jer Nemačka nema drugog izbora, već se mora osloniti i na savezničke snage, pošto je broj nemačkih vojnika na ovom prostoru nedovoljan.

I naši gubici nisu bili mali, jer je anglo-američko vazduhoplovstvo veoma masivno dalo podršku Titu i ono je potpuno gospodarilo vazdušnim prostorom iznad Drvara, pa i šire, tako da je naše vazduhoplovstvo, a i uopšte veći pokreti naših trupa mogući su od sada samo noću (7. knjiga, str. 664).

Sukobi u Grčkoj

Grčki pokret otpora protiv okupatora razvijao se mnogo polaganije nego što je to slučaj sa Titovim i Mihailovićevim. Kada se govori o Grčkoj, mora da se kaže o gladi, koja je vladala 1941/42. godine, kada je umro veliki broj ljudi.

Kao što je u bivšoj Jugoslaviji postojao Titov i Mihailovićev pokret, tako su i Grčkoj postojala dva pokreta, koji su bili neprijateljski raspoloženi jedan prema drugome. Prvi grčki pokret otpora zvao se EAM, a njegova vojna organizacija bila je ELAS i ona je bila pod komunističkim uticajem. Drugi grčki pokret zvao se EDES i u njemu su dominirali nacionalističko-rojalistički elementi. Od samog početka ELAS je bio brojniji i jači pokret. Kao u Jugoslaviji, i ovde je često međusobna borba bila daleko važnija, nego borba protiv okupacionih snaga. EDES je posedovao bolje naoružanje i uživao je podršku Engleske. Krajem 1943. godine, međutim, Engleska je počela, slično kao i u slučaju Tita, verovatno na osnovu odluka Teheranske konferencije (od 28. novembra do 1. decembra 1943), da sa velikim količinama oružja snabdeva i komunistički ELAS. Za razliku od bivše Jugoslavije, službeno englesko mišljenje o komunističkom ELAS-u bilo je od samog početka nepovoljno. London je njih optužio da su krivi za borbe unutar grčkog pokreta otpora.

EDES i ELAS

Englezi su sa Grcima imali daleko većih problema, nego što je to bio slučaj sa Jugoslovenskom izbegličkom vladom. U Aleksandriji, u Egiptu došlo je do pobune grčkih mornara, koja je krvavo ugušena od strane britanskih snaga. Pokazalo se, da su i grčke trupe u dijaspori pokazale više simpatije za komunistički pokret. Antimonarhistički narodni front uživao je ogromnu podršku i grčke emigracije i celokupnog grčkog stanovništva u otadžbini. Englezi su konačni našli ličnost koja bi mogla da ujedini sve Grke: Papandreu, koji je važio kao "levičar".

Partizanski pokret ELAS imao je oko 22.000 boraca. "Njima su bili suprotstavljeni ljudi EDES-a, koji su brojali oko 8.000 boraca, ali zato dobro naoružani i organizovani. Čerčil je u svom govoru od 24. maja 1944. izjavio da je izbor Papandreua veliki uspeh za Grčku. Taj govor toliko je razbesneo Grke da su se onda deo njih, kao izraz besa i inata, počeli da prijavljuju kao dobrovoljci u bataljone, koji su stajali pod nemačkom komandom, kako bi se borili protiv ELAS-partizana.

Grčke trupe, koje su bile u sastavu britanske armije, pokazale su se u borbama u Italiji, kod Riminija, kao dobre i pouzdane. Britanci su još jednom pokušali da pomire dva zaraćena pokreta otpora: EDES-pokret, na čijem čelu je stajao Zervas, sa ELAS-ovim komandantom generalom Sarafisom.
Priredio: Nikola Živković

Grčka u kandžama Engleza
Engleze je mnogo više brinuo partizanski pokret u Grčkoj nego u Jugoslaviji

Petog septembra 1944. potpisan je "Kazerta ugovor", gde su se zavađeni Grci obavezali da priznaju nacionalnu vladu i vojno da su potčinjeni britanskom generalu Skobiju (Scobie). U prvo vreme, neposredno nakon povlačenja nemačkih vojnih snaga iz Grčke i dolaska Britanaca, Grci su se držali tog dogovora.

A onda je došlo do preokreta, kako govori studija pukovnika fon Harlinga od 21. januara 1945, koji je pripadao Vrhovnoj komandi Vermahta za Jugoistok:
"Britanci su sa Grčkom imali daleko manje sreće nego sa Jugoslavijom. Ra razliku od Jugoslavije, gde su podržali levičarski pokret, u slučaju Grčke dali su podršku desnim snagama. Za razliku od Tita, koji je u očima Čerčila bio "hrabri stanovnik brda", grčki komunisti su za njega od samog početka bili "banditi", koji ne smeju da imaju nikakvu ulogu u posleratnoj Grčkoj.

Staljin odlučio

Britanci nisu pokazivali interes za sudbinu Jugoslavije kada se okončaju vojne operacije, ali jesu za Grčku. To su opravdavali činjenicom da je prilikom nemačkog napada na Grčku, aprila 1941, poginuo priličan broj Britanaca. Sve to opravdava Engleze da imaju upravo da se mešaju u unutrašnju politiku Grčke. Tokom Moskovske konferencije, oktobra 1944, izgleda da je Staljin dao Čerčilu signal da Moskva prepušta Grčku potpuno u ruke Britanaca.

Nemačke vojne vlasti održavale su kontakt sa jednim i drugim pokretom otpora i pošlo im je za rukom da ih još više zavade i tako spreče da povedu zajedničku borbu protiv nemačkih okupacionih vlasti (7. knjiga, str. 670).

Istok: 2. juna 1944. počela je ruska velika ofanziva na severnom ratištu prema Finskoj.
2. jun 1944. oko 4.000 partizansko-britanskih vojnika izvršilo je invaziju na ostrvo Brač i pri tome imali su snažnu vazdušnu podršku, kao i podršku ratne mornarice. Ostrvo je branilo 1.116 nemačkih vojnika. Naše jedinice uspele su da odbrane Nerežišće, gde su bile naše glavne snage, te dva ribarska mesta: Supetar i Sumartin. Onda nam je stiglo pojačanje.

5. juna 1944, bez oklevanja, prešli smo u napad. Neprijatelj je već noć ranije napustio ostrvo i vratio se na Vis. Neprijatelj je imao 1.500 ubijenih boraca, a među zarobljenim engleskim vojnicima našao se i Tom Čerčil, sestrić britanskog predsednik vlade Vinstona Čerčila. Naši sopstveni gubici, i pored neprijateljske brojčane nadmoći, bili su veoma mali.

Zapad: 6. juna 1944. anglo-američke vojne snage izvršile su invaziju na Normandiju.

16. juna 1944. na ostrvu Visu došlo je, verovatno pod pritiskom Engleza, do sporazuma između Tita i Jugoslovenske izbegličke vlade, koju vodi Šubašić. Pitanje je, ustupke koje je Tito učinio, da li ga oni uopšte obavezuju da ih se i drži, kao što je pitanje referenduma u vezi budućnosti Jugoslavije, njenog državnog uređenja i slično. Titov čovek, general Velebit otišao je u London i bio njegov predstavnik kod britanske vlade i ujedno je bio i veza sa Jugoslovenskom izbegličkom vladom.

Balkan: prvi važan događaj juna/jula 1944. na tom prostoru bio je promena stava generala Zervasa, koji je 5. jula, iznenada, započeo sa napadima na nemačke jedinice. Sa Zervasom smo od novembra 1943. sklopili ugovor o primirju, koji je sa nemačke strane sklopio Herman Nojbaher. Grci su se strogo držali tog dogovora. Naša komanda za to područje veruje da je do promene došlo pod pritiskom jake britanske vojne misije, koja se nalazila u štabu Zervasa.

I komunistički ELAS na prostoru Epira takođe je 12/13. jula 1944. započeo sa akcijama protiv nemačkih trupa. Da su oba grčka pokreta skoro istovremeno aktivirala svoju borbu protiv nemačke okupacione sile, govori da je ovde očevidno reč o engleskom uticaju (7. knjiga, str. 675).

Zervas je uskoro prestao sa akcijama protiv nemačkih vojnih jedinica, ali je zato komunistički ELAS udvostručio svoju borbu na području Epira. Operacija protiv grčkih komunističkih snaga, kako stoji u izveštaju od 14. avgusta 1944, nisu mogle da postignu željeni cilj, jer su snage, koje su stajale na raspolaganju bile nedovoljne.

25 jul Komunistički pokret u Albaniji rešio je, izgelda, na osnovu sopstvene odlike, da postane deo Titove organizacije. Čini se, da je postojao i plan, da Albanije postane samostalni član budeđe jugoslovenske federacije (7. knjiga, str. 704).

Puč u Rumuniji

23 avgusta 1944 došlo je do državnog udara u Rumuniji i time je Nemačka izgubila još jednog saveznika

26 avgusta 1944 komanda Vermahta za Jugoistok, pod uticajem najnovijih događaja, izdala je zapovest o evakuaciji svih grčkih ostrva na egejskom moru i da se nemačke trupe povuku na liniju Krf-Janina-Olimp. Ovime su započeli veliki pokreti nemačkih trupa sa prostora Grčke ka severu.

7 septembra 1944 Promene u Bugarskoj i time je za Nemačku ta zemlja bila izgubljena kao saveznik. Ova promena značila je, da treba mnogo brže, nego što je bilo planirano eakuisati naše snage sa prostora Grčke. Samo na ostrvu Krit bilio je blizu 70 000 nemačkih vojnika. Najveći deo trupa prebacili smo vazdušnim putem.
Treći pokušaj upada Tita u Srbiju (juli/avgust 1944)

29 jula 1944 naša komanda Vermahta u Beogradu spremila je plan Ribecal ("Rübezahl"), kako da spreči upad Titovih bandi u Srbiju. Zadatak naše armije bio je jasan: da pruga Solun-Beograd nesmetano funkcioniše.
Priredio: Nikola Živković