Susret Tita sa Čerčilom u Rimu
Prvi susret održan u Rimu 12. ili 13. avgusta 1944. godine

2 avgust 1944. Komanda Vermahta za Jugoistok dala je sledeću sliku: "Draža Mihailović kao i drugi vođe banditskih grupa veruju, na osnovu opšteg stanja na ratištu, da u nemačkom okupatoru treba da se gleda samo još kao nepriajtelj broj dva. Njihov neprijatelj broj 1 jeste komunizam. Slično se dogodilo i u Grčkoj, kada je došlo do borbe između "belih" i "crvenih" Grka i to odmah nakon povlačenja Nemaca (7. knjiga, str. 709).

4 avgusta 1944 Titove snage prešle su reku Lim, a sledeći dan neke njihove jedinice stigle su do doline Ibra.

9 avgusta 1944 delovi komunističkih jedinica približili su se na 40 km mestu Kraljevu.

12 avgusta 1944 započeli sa vojnom operacijom "Ribecal", čiji je glavni cilj bio, da se spreči upad komunističkih snaga u Srbiju. Odmah smo zauzeli Berane i bacili smo protivnika preko Lima.

12. ili 13 avgust 1944 došlo je u Rimu do prvog susreta Čerčila sa Titom. Crveni partizanski vođa, o kome još do početka ove godine se malo znalo, jer sve do skoro Mihailović je uživao ugled kao jedini vođa jugoslovenske oslobodilačke borbe ("Der rote Partisanenführer, von dem noch vor Jahresfrist die Weltöffentlickeit fast nichts wuchte - damals galt Mihailovic noch als alleiniger Führer des jugoslawischen Freiheitskampfes", 7. knjiga, str 694). Uskoro posle tog sastanka, Titov pokret i Jugoslovenska izbeglička vlada izdale su proglas, u kome se pozivaju sve patriotske snage u zemlji, da prekinu saradnju sa svim domaćim kvislinškim snagama i "izdajicom Mihailovićem".

17 avgust. Nemačka komanda javlja, da je Nedić ponudio, nakon upada komunista u Srbiju, u ime veoma ozbiljno ugoženog Srpstva, vojnu saradnju svih srpskih snaga. Nedić je naglasio, da on takođe službeno govori i u ime Mihailovića, koga je nedavno posetio. Od nemačkih vojnih vlasti zatražio je dozvolu, da odmah formira srpsku vojsku u snazi od 50 000 boraca, koja bi se regrutovala iz četničkih jedinica. Komanda Vermahtaza Jugoistok, posle razgoora sa Herman Nojbaherom (Neubacher), rešila je da se izađe u susret Nedićevoj molbi.

22 avgust. Nojbaher i general fon Vajks (von Weichs) predočili su Fireru stanje u Srbiji: očekivani upad Tita u Srbiju i skoro povlačenje bugarskog okupacione vojske iz Srbije biće veoma nepovoljno po Vermaht, jer naše snage u Srbiji danas nisu dovoljne, da se efikasno suoče sa novonastalom situacijom. Četnici su u Srbiji od marta do avgusta 1944 izgubili u borbama sa komunistima oko 5 000 boraca, a prema nemačkoj okupacionoj sili u poslednje vreme nisu više neprijateljski raspoloženi. Oko 10 000 četnika bore se zajedno sa nemačkim trupama u južnoj Srbiji i to pod komandom nemačkog majora Vajela (Wayel).

Da je došlo do jedinstva između Nedića i Mihailovića znači, da je došlo do ujedinjenja svih Srba i obojici to obezbeđuje podršku 90% naroda ("Die Einigung Nedic-Mihailovic bedeutete den Zusammenschlus aller Serben und sichere den beiden die Anhängerschaft von 90% des Volkes", 7. knjiga, str. 710).

Hitler se složio, da se delimično ispune srpske želje. Da se odobri formiranja srpske nacioanlne armije od 50 000 boraca, to je Hitler kategorički odbio. Da je došlo do približavanja između Nedića i Mihailovića, na to se treba gledati kao nešto što je krajnje nepoželjno. Nemačka mora da pokuša, da njih dvojicu što je moguće pre opet razdvoji.

Povezano sa ovime, Firer je upozorio na opasnost Velikosrpstva., koji je jedini državotvorni elemenat, koji postoji na prostoru Jugoistoka Evrope (na prostoru Balkana, primedba N. Ž..) i kao takvog ga treba vrednovati ("Die Annährung zwischen Nedic und Mihailovic müse als äuserst unerwünscht angesehen und versucht werden, die beiden möglichst bald wieder voneinander zu trennen. In diesem Zusammenhang wies der Führer auf die Gefährlichleit des Grosserbentums hin, das als einziges staatsbildendes Element des Südostraums gewertet werden müse", 7 knjiga, str. 710).

Nemačka je 1941 godine Jugoslaviji ponudila Solun i time mogla da pruži svoj doprinos stvaranju Velikejugoslavije. Posle državnog udara od 27 marta 1941 treba se najoštrije boriti protiv svih velikosrpskih projekata, kazao je Hitler prilikom tog susreta. Srbi su posle ove Hitlerove odluke bili veoma razočarani, jer je nemačka pomoch u naoružanju bila veoma skromna.

Avgust 1944 mišljenje generala Butlara glasi, da je Titov marš u Srbiju odgođen, ali ne i sprečen. Delovi 7. Š-brdske divizije sukobili su se sa komunističkim snagama na granici Crne Gore i Bosne. Partizani su uspeli sa manjim snagama da pobegnu preko Drine.

26 avgust 1944 Jugoslovenska izbeglička vlada priznala je Tita za svog legitimnog predstavnika i vođu, a Šubašich je zadržao mesto predsednika Jugoslovenske izbegličke vlade.

30 avgusta završena je naša operacija "Ribecal". Razlog neuspeha treba tražiti u malom broju naših raspoloživih trupa. Kako je Rumunija izašla iz rata i nova vlada vech je imala prve kontakte sa Sovjetima, otvorio se novi front protiv nas. Uskoro se očekivalo, da to isto uradi i Bugarska.

Našu 1 brdsku diviziju morali smo da prebacimo na novi front, tako da uspeh ove operacije nije bio moguć. Naše jedinice dobile su zapovest, da napuste sledeća mesta: Drvar, Jajce, Donji Vakuf, Bugojno, Nikšić i Debar. Od važnijih mesta na tom prostoru naša vojska ostala je samo u Banja Luci. Istovremeno raspad hrvatske vojske širio se ubrazanim tempom .

4 septembar. Promena u bugarskoj vladi. Pre dva dana predsednik vlade Bagrianov podneo je ostavku, a Muraviev je postao novi predsednik vlade, koji je izjavio, da je Bugarska od dans neutralna zemlja i da nije više članica pakta Osovine, te da se više ne nalazi u ratu sa Savezicima..
Priredio: Nikola Živković

Srbiju smo izgubili
Desetog oktobra 1944. Nemačka komanda povlači jedinice zapadno od Morave

8. septembar. Bugarska objavila rat Nemačkoj. Pala vlada Muravieva. Ruske trupe ušle u Bugarsku.

16. septembar. Ruske trupe umarširale u Sofiju. Iznenadilo nas je, kako je brzo Sovjetima pošlo za rukom, da ubede Bugare, da u Makediniji ratuju protiv svojih dojučerašnjih saveznika Nemaca. U Prilepo je došlo do žestokih borbi. Na našu sreću, glavnina ruske armije nije krenula ka Makedoniji i Egeju, - što bi naše trupe dovelo u veoma težak položaj, jer bi im presekli glavni drum, kojim su se povlačile prema severu, - nego ka Turnu Severinu i Aradu

18. septembar 1944. Poglavnik posetio Hitlera u njegovom glavnom štabu. Pavelić mu je tada saopštio, da namerava da se potpuno vrati na ustaški kurs svoje vladavine i da ponovo krene u pohod protiv pravoslavnog stanovništva. Firer je odobrio taj plan. Posledica toga je bila sledeća: da se progonjeno pravoslavno stanovništvo u Hrvatskoj, koje je do tada u svojoj ogromnoj većini nije bilo komunističko, da su se masovno, zajedno sa delovima četničkih jedinica, priključili Titovoj "narodnoj oslbodilačkoj armiji".

21. septembar 1944. Izveštaj o stanju na ratištu nemačke komande Vermahta za Jugoistok: klasifikacija neprijatelja kao "banditi" od sada je pogrešna. Partizanske jedinice operativno i taktički dobro su vođene, naoružani sa zavidno dobrim teškim naoružanjem, a broj partizansih vojnih snaga jeste u stalnom porastu.
Nemačke jedinice evakuisane sa Peloponesa.

25. septembar 1944. Izveštaj generala Butlara (Buttlar):
"Posle toga većih borbi i nije bilo. Naše vojne snage jednostavno su se povukle iz većeg dela Srbije i ograničile su se isključivo na zaštitu pruga, tako da je Titu, bez da je bio primoran da krene u veće borbene akcije, palo kao neki neočekivani poklon najveći deo Srbije ("Wir mußten sich auf den Schutz der Bahnen beschränken, während Tito - ohne dach er zu gröcheren Angriffshandlungen hätte schreiten müchen - die Mache des Landes Serbien zufiel", 7. knjiga, str. 685).

27. septembar. Komanda ua Jugoistok dala je sledeću sliku, nakon što su ustaše ponovo počele da terorišu pravoslavno stanovništvo: konačan rezultat jeste negativan, jer Pavelić nije više imao snage za ozbiljnije akcije, a na kraju se čitava akcija okrenule protiv hrvatske države i još više ubrzala raspad hrvatske vojske.

3. oktobra izdana je zapovest da naše snage napuste Grčku, južnu Albaniju i južnu Makedoniju i da se Vermaht povuče na liniju Skadar-Skoplje-Klisura.

6. oktobra posle žestokih borbi sa partizanima napustili smo Trebinje.

8. oktobra 1944 Radio Sofija javlja, da je došlo do susreta Tita sa članovima bugarske vlade, gde je rešeno, da se svi sporni teritorijalni probelmi reše na prijateljski način.

10. oktobar. Postalo nam je jasno, da je Srbija za nas izgubljena, pa smo izdali zapovest da se naše jedinice povuku iza Morave.

14 oktobar. Bugarske trupe su ušle u Niš i time je Vermahtu (Heeresgr. E) bio odsečen put kojim su se naše trupe povlačile iz Grčke, jer smo izgubili kontrolu nad prugom Solun-Skoplje-Beograd. Nije nam preostalo drugo, nego da naše trupe krenu pešice preko Bosne i da stignu na prostor Sarajeva-Mostara.
Prvi ruski tenkovi pojavili su se u beogradskom predgrađu.

15. oktobar. Britanske snage ušle u Atinu. Na našu sreću, Englezi su veoma oprezno napredovali, tako da su naše jedinice imale dovoljno vreme da se evakuišu iz Grčke. Stakao se utisak, da su Britansci imali plan, da zadrže nemačke trupe na ostrvima, kako bi one sprečile, da padnu u ruke grčkih komunista, Bugara ili Sovjeta. (7. knjiga, str. 722).

16. oktobra 1944 počeli smo da evakuišemo naše snage iz Dalamcije. Neprijatelj nam nije ometao povlačenje.

18. oktobar. Ruske trupe zavladale su Beogradom, a nam je pošlo za rukom da sve jedinice prebacimo preko Save. Tako je Titu, "oslobodiocu", tek uz pomoć Rusa uspelo da zavlada Srbijom i Beogradom. Pre toga pokušao je, sam, bezuspešno, tri puta da uđe u Srbiju: jesen 1943, mart/april 1944 i jul/avgust 1944 ("in drei grochen Anläufen vegeblich versuchte Einbruch in Serbien", 7. knjiga, str. 700).

22. oktobar. Posle borbe sa Rusima, morali smo da napustimo Kraguejvac. Istovremeno su počele borbe sa bugarskim trupama za Kraljevo, koji je bilo ključno mesto zbog povlačenja naših jedinica iz Grčke. Kraljevo smo, na sreću, uspeli da odbranimo, tako da su naše trupe ipak mogle da se neometano da se povlače tim drumom.

25. oktobar. Naša komanda, kako pokazuje izveštaj generala Butlara, e verovala, da će glavnina ruskih trupa, posle pada Beograda, krenuti prema Zagrebu. To se, međutim, nije dogodilo. Za Ruse je, očevidno, Budimpešta bila mnogo značajnija. Ovo je naravno olakšalo položaj nemačkih trupa u Hrvatskoj, Crnoj Gori i severnoj Albaniji.
Neprijatelj je osvoji Užice i time nam odsekao glavni put, kojim su se povlačile naše trupe.

26. oktobar. Napustili smo, bez borbe, Dubrovnik i Split.
Priredio: Nikola Živković

Četnici dobri i pouzdani borci
Posebno bili uspešni u borbama protiv komunista

Činjenica, da su sovjetske trupe, - koje su, naravno, bile uz Tita, a protiv Mihailovića, - brzo napredovale preko Banata (Rumunija i Bugarska nisu više bile nemački saveznik), odlučilo je sudbinu Srbije. Četnički pokret u Srbiji, koji se oslanjao na čiroke narodne slojeve i koji su na osnovu svoje tradicije prirodno bili antikomunistički, našao se u bezizlaznoj situaciji.

Partizani su krenuli ka osvajanju srpskih grdova i iznad svega Beograda, a Mihailovićevi ljudi prema planinama jugozapadne Srbije i istočne Bosne. Kako su nemačke jedinice već ranije evakuisane sa područja centralne Srbije, Titu je pao u ruke bez borbe veliki prostor ("groche Gebiete kampflos zufielen", 7. knjiga, str. 699).

28. oktobra došlo je na prostoru Valjeva do borbe između naših trupa, koje su se povlačile prema Drini, i Titovih snaga, u čijem sastavio se nalazio i ruski bataljon, koji je posedovao teško naoružanje ("mit schweren Waffen", 7. knjiga, str. 701). To isto smo primetili u borbama istočno od Zvornika, prema izveštaju naše komande od 30 oktobra 1944.

Englezi u Solunu

31. oktobar. Nemačke trupe napustile su Solun, a pre toga potpile u u solunskom zalivu sopstvenu ratnu flotu.

1. novembar. Engleske trupe umarširale u Solun.

2. novembar 1944. Nemačka je u potpunosti evakuisala svoje trupe sa grčkog teritorija i krenulu su, uglavnom pešice, prema severu. Do Višegrada ima 1000 km. Prosečno su denvno pešačili oko 25 km. Ni u jednom trenutku nije bilo panike. Povlačenje se odvijalo po planu, kao najprecizniji časovnik.

5. novembra registrovali smo prisustvo ruskih jedinica kod Titovih partizana i na Sremskom frontu.

6. novembra naše jedinice napustile su Strumicu.

11. novembar. Nemačke trupe evakuisane su iz Velesa.

13/14. novembra poslednji nemačke jedinice napustile su Skoplje

17. novembra nemačke tupe napustile su Tiranu.

21. novembra evakuisali smo naše trupe iz Kotora.

28/29. novembra naše jedinice napustile su Kraljevo.
Sada su nam je konačno jasno, koje su namere Sovjeta na ovom prostoru: ruska armija kreće u Mađarsku, dok su hrvatsko-crnogorski-severnoalbanski prostor prepustili bugarskoj armiji i Titovim jedinicama, da unište nemačke snage. Sve u svemu, Titove vojne operacije imale su malo uspeha ("im grochen gesehen wenig erfolgreichen Operationen Titos", 7. knjiga, str. 701), kome nije uspelo da nemačke trupe, prilikom povlačenjenja iz Grčke, u ozbiljnijoj meri ugrozi. Moskva ga je zato, verovatno, kritikovala. Ovo se jasno vidi i iz razgovora Šubašića, koje je imao u Moskvi, kako stoji u našem izveštaju od 7 novembra.

U novembru 1944. nasupilo je na Sremskom frontu i prema frontu na Drini jedno zatišje. Poslednje ruske jedinice krenule su u Mađarsku.
Najširi slojevi stanovništva bivše Jugoslavije sada u Titu nisu više gledali crvenog šefa bandi, nego kao borca za nacionalno oslobođenje, koji uživa poverenje kralja Petra. Ovo poslednje bilo je veoma važno za prostor Srbije. Dogovor Tita sa Jugoslovenskom izbegličkom vladom značio je težak udar , ako ne i smrtonosni, za četnike i vladu Milana Nedića ("Die Einigung Titos mit der Londoner Exilregierung bedeutete einen schweren, wenn nicht tödlichen Schlag für die Regierung Nedic und die Cetnics", 7 knjiga, str. 703).

Srpski doborvoljački korpus i četnici pokazali su se kao dobri i pouzdani borci u borba sa komunistima marta, aprila i maja, kada je Tito pokušao, bezuspešno, da prodre u Srbiju. Specijalni Hitlerov izaslanik za Balkan, Herman Nojbaher, boravio je aprila 1944 duže vremena u Hitlerovom glavnom štabu i, s obzirom na novonastale promene, predložio je sledeće: a) da se podrži i ojača vlada Milana Nedića i brojno osnaži njegov Srpski dobrovoljački korpus, što bi imalo za posledicu, da se na slobodu pusti određeni broj srpskih oficira i da im se da oružje; b) da se ispune srpsko-crnogorske nade, te da se dozvoli ujedinjenje Srbije, Crne Gore i Sandžaka; v) da nemačka vojna uprava deo svojih prava prenese na vladu Milana Nedića; g) da Nemačka stavi vladi Milana Nedića 120 kamiona, koji bi transportovali hranu u Crnu Goru i Albaniju, gde preti glad, a ona onda tera ljude, da idu u bandite.

Nojbaher je, prema izjavi generala Butlara, kazao, da su neke njegove želje od strane Hitlera ipak usvojene, kao, dozvoljeno je, da se poveća brojno stanje Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Hitler, međutim, nije pristao, da se Srbiji da veći stepen autonomije, jer, kako je 12 juna izjavio, u slučaju anglo-američkog iskrcavanja svaki će Srbin biti spreman, kao što je to uvek bilo, da puca na Nemce.

Nojbaher svedok

Nemci su naoružali 5. 649 crnogorskih doborvoljaca, ali je Firer zabranio, da se oni stave pod zajedničku komandu Srpskog dobrovoljačkog korpusa (7. knjiga, str. 708).

Nakon povlačenja nemačkih vojnih jedinica iz Srbije, sa njima su krenuli i zboraši na čelu sa njihovim komandantom Ljotićem, a Draža Mihailović ke ostao u Srbiji

Kada je započeo proces protiv Mihailovića, dr Herman Nojbaher, - koji je tada bio u američkom zarobljeništvu, - doborvoljno se javio da svedoči u korist četničkog vođe. Titov sud, premda je dao garancije, nije ga više pustio da se vrati u američko zarobljeništvo, nego ga je osudio prvo na smrt, a onda na dugogodišnju robiju. Pomilovan je bio je novembra 1952 pomilovan. Umro u Beču 1 jula 1960.
Priredio: Nikola Živković

Nojbaher: Hitler se divio Srbima
Nemački firer bio je ubeđen da će Srbi ponovo biti vodeća balkanska sila

Nojbaher je u svojim sećanjima napisao i ovo: "Hitler je bio ubeđen, da će Srbi, čim im se opet pruži prilika, ponovo biti vodeća balkanska sila. Hitler je poštovao Srbe i ja pretpostavljam, da on potiče iz vremena balkanskih ratova 1912 i 1913 godine, a taj respekt prema Srbima još je više porastao, kada je srpska armija postigla u 1.

Svetskom ratu vojničke uspehe protiv austrougarske vojne sile. Iza Hitlerovog nepoverenja prema Srbima krije se zapravo njegovo potajno priznanje i divljenje prema Srbima." (7. knjiga, str. 712-13)

Srpska državna straža Milana Nedića nije bila dobro naoružana. Na osnovu ugovora sa Vermahtom, nije smela da pređe brojku od 12 000 ljudi. Taj broj, međutim, ova naoružana formacija nije nikada ni dosegla. Bila je veoma bliska duhu pokreta Draže Mihailovića, a njena borbena vrednost nije bila visoka. U odnosu na četnički pokret, Straža je bila beznačajna, a isto to vredi i kada se uporede sa komunistima. Ono što može da opravda Stražu jeste činjenica, da nikada i nisu bili ušli u akciju sa većim snagama.

Ljotić za Ruse

Druga naoružana, legalna formacija u Srbiji bio je Dobrovoljački korpus Dimitrija Ljotića. Ljotić je bio daljni rođak Milana Nedića. Dimitrije Ljotić, po svom kućnom vaspitanju, bio je sklon panslavizmu i zbog toga je zastupao mišljenje da Srbija treba da bude uz Rusiju. Pošto ta ideja, nakon boljševizacije Rusije, nije više bila moguća, onda je smatrao, da se njegove ideje mogu ostvariti samo ako se Srbija priključi Nemačkoj.

Ljotić je bio protiv Slobodnih zidara, protiv Jevreja, strogo nacionalni i pravoslavni. On i njegove pristalice i dalje su bili uz monarhiju Karađorđevića i kralja Petra, ali nisu poštovali njegove zapovesti. Ovo su opravdali time, da se kralj Petar nije nalazio u Srbiji, nego je bio u vlasti jedne strane sile, dakle, nije bio slobodan. Napetost i neslaganje sa pokretom Draže Mihailovića tek je popustila godine 1944.

Do tada su četnici čak vršili represalije nad porodicama Dobrovoljačkog korpusa ("von seiten der Cetnics waren sogar Vergeltungsaktionen gegen die Familienangehörigen unternommen worden", 7. knjiga, str. 728). Njihov broj je bio određen na 15 000, ali ta cifra nije nikada dostignuta. Njihovo naoružanje bilo je bolje od Straže. Vojno vođstvo Dobrovoljaca na kraju je preuzeo pukovnik Mušicki, koji je unapređen u generala. Mušicki je bio nekadašnji austrougarski oficir, a kasnije je bio i ađutant kraljice Marije. On je gajio prijateljske osećaje prema Nemačkoj. Posedovao je besprekoran karakter: pošten, miran, pouzdan.

Njegov glavni pomoćnik bio je potpukovnik Tatalović, koji je, takođe bio austrougarski oficir i za pokazanu hrabrost primio je orden Marije Terezije. Tatalović je bio veoma obrazovan čovek, temperamentan, bogat idejama i u razgovoru sa nemačkim oficirima ostavljao je snažan utisak. Najvažniji deo Dobrovoljačkog korpusa bio je dobar i on se sastojao od studenata i đaka, ali tu je bilo i seljačkih sinova, a nalazilo se i dosta Srba, koji su bili proterani iz Hrvatske. Za razliku od Straže, Dobrovoljcima su nemačke vojne vlasti dozvoljavale da u akciju kreću u punom sastavu.

"Draža protiv nas"

Njihova borbena vrednost se pokazala u toku borbe sa partizanima, prilikom Titovog drugog pokušaja da upadne u Srbiju i istakli su se u borbama sa komunistima kod Užica i Raške. Prilikom posete generalmajora Gajtnera Dobrovoljcima, oni su ostavili dobar utisak na njega.

Četnici su nastavak stare srpske tradicije iz doba borbe sa Turcima. Leta 1944. oni su brojali oko 9 000 naoružanih boraca. Njihov odnos prema Nediću bio je veoma kompleksan. Delimično, četnici su bili verni Nediću, ili su mu bili, navodno verni, a delom su neki bili bliži Draži Mihailoviću. Ali, sve u svemu, naša očekivanja i procene bila su sledeća: u slučaju anglo-američke invazije na Balkan, oni bi nam svi okrenuli leđa i priključili su nepriajtelju, odnosno, podržali bi britansko-američke vojnike.

Zbog toga smo i naredili, da četnike treba razoružati ("Deshalb wurde ihre Entwaffnung angeordnet", 7. knjiga, str. 729), ali ta akcija je samo delom uspela. Razoružali smo oko jednu trećinu četnika, a najviše polovinu. Ostatak je otišao "u šumu", kako to Srbi kažu, da bi se tu stavili pod komandu Dražinih ljudi. Od brojnih četničkih grupa, samo su dve ostale verne Nediću, ali su i one tokom vremena prešle Draži.

U svojoj spoljnoj politici Draža je bio protiv Nemačke. On je, sa druge strane, zastupao strogu antikomunističku liniju, a oslonac je video u pravoslavlju i monarhiji. U tom smislu stvorio je i štab, čiji je osnovni zadatak bio da pripremi pokret za oslobođenje i borbu protiv "okupatora", a glavni oslonac su videli u Anglo-Amerikancima. Ponovo se potvrdilo staro iskustvo, da radikalni pokreti imaju najveći broj pristalica, pa su se tako pristalice Mihailovića mogle naći i u najbližem okruženju Milana Nedića i njegove Straže.

Život u šumi

Samo vodeći ljudi pokreta bili su profesionalni i sposobni ljudi, ali u tom pokretu je bilo i sumnjivih tipova, jer je pokret primao sve, bez neke kadrovske politike. Ono što je sve njih vezivalo, to je bio život "u šumi", te iz doba Turaka, da su svi nosili duge brade, a samo mali broj vođa četnika nije bio bradat.

Pošto im je stanovništvo pomagalo, ili im je moralo da pomaže, za nas je bilo veoma teško da ih pohapsimo. Godine 1942. i 1943. poveli smo nekoliko vojnih operacija protiv četnika, ali blagodareći dobroj obaveštajnoj mreži Draže Mihailovića, pri čemu su pravoslavni sveštenici igrali nimalo nevažnu ulogu, opkoljenim četnicima redovno je polazilo za rukom da se izvuku iz našeg obruča: sakrili bi svoje oružje i onda bi produžili da idu kao nedužni seljaci. Na vojnom polju, dakle, protiv četnika nismo postigli odlučujuće uspehe.

Za razliku od vojnih akcija, daleko uspešnije su bile naše policijske mere, jer nam je polazilo za rukom da uhapsimo ljude Draže Mihailovića u gradovima Srbije, a posebno u Beogradu. Na taj način pohvatali smo njegove važne ljude. Deo uhapšenih četnika, nakon što ih je naš vojni sud osudio na smrt, ili su bili prebačeni u Nemačku. Jedan od većih uspeha predstavljao je za nas hvatanje glavnog finansijera i obaveštajca Dražinog pokreta.

S druge strane, i pored tih naših uspeha, Mihailoviću je pošlo za rukom da iskoristi Nedićevu vlast, pa da stvori u Beogradu i Srbiji neku vrstu paralelne vlade, što nam je otežavalo da hapsimo četnike. Pa ipak, njihova snaga nije bila tolika, da bi mogla da predstavlja ozbiljniju opasnost po nas. Mi smo se, razume se, borili protiv te pojave.

Naše represalije protiv stanovništva pokazale su se kao uspešne, jer je Draža ubrzo najstrože zabranio, jer se bojao, da mu ugled i simpatije u narodu ne opadnu ("Mihailovic befürchtete eine Abnahme seines Ansehens und der ihm entgegenbrachten Sympathien", 7. knjiga, str. 730), - da se vode akcije protiv "okupatora", a to je obrazložio time, da još nije vreme, da je za akciju još prerano.

Titov pokret, međutim, bio je potpuno neosetljiv na naše represalije (" Die Tito-Bewegung dagegen war gegen solche Suehnemachnahmen unempfindlich", 7. knjiga, str. 730), koje smo vršili prema srpskom civilnom stanovištvu.

Mihailović je dugo razmišljao, da li na prvom mestu stoji nemačka opasnost ili komunistička. Postepno je došao do zaključka, da su mu komunisti, ipak neprijatelj broj jedan.

Koncem maja 1944. došlo je do drugog pokušaja Tita, da upadne u Srbiji, ali je njegov pokušaj ponovo propao, pa nije ni prešao reku Ibar. Zasluge za to imaju Dobrovoljci Dimitrija Ljotića, koji su zaustavili komuniste.

Sa porastom komunističke opasnosti, od godine 1944, došlo je do neslužbenog približavanja između Nedića i Mihailovića, ali nemačka strana nije mogla da dozna sve pojedinosti tog razvoja ("ohne dach von deutscher Seite aus die Einzelheiten dieser Entwicklung durchschaubar waren", 7. knjiga, str. 731).

Zločini ustaša u Hrvatskoj
Čim su dobili vlast, ustaše su počele sa fizičkim uništavanjem pravoslavnog stanovništva

Mlada hrvatska država zauzimala je od samog početka posebno mesto u našim razmatranjima. Nemačko vojno i političko vođstvo bilo je ovde suočeno sa čitavim nizom novih zadataka i poteškoća, koje su imale svoj uzrok u specifičnom karakteru te države.

Hrvatska je bila daleko nestabilnije područje od ostalih delova Balkana, u kojoj je bio veoma snažan ustanički pokret. Kako je došlo do anglo-američke invazije u Italiji, taj je problem postao još ozbiljniji. Neprijatelj je sada direktno ugrožavao jadransku obalu. Zato je za nas bilo van svake sumnje, da ovo područje, premda pripada Hrvatskoj, mora da stoji u potpunosti pod nemačkom komandom i to, čak i onda, kada tamo deluju isključivo hrvatske vojne jedinice. Jadran je jednostavno, važan za odbranu celokupnog Balkana, pa i Evrope.

Nemci komanduju

Na osnovu firerove volje i želje, Hrvatska je trebalo da postane, sa jasnom razlikom prema drugim, okupiranim delovima Balakana, istinski samostalna država i punopravni član nove evropske zajednice.

Dok su ostale vlade na Balkanu u svim važnijim pitanjima bile vezane na nemačke odluke i smernice, kada je bila u pitanju hrvatska vlada, Nemačka se ograničila na savetodavnu i istovremeno, vaspitnu ulogu ("Deutschland hatte sich gegenüber der kroatischen Regierung auf eine beratende und gleichsam erziehende Rolle zu beshränken", 7 knjiga, str. 732).

Ali, kako je vojni razvoj tekao, a Hrvatska nije bila u stanju da reši sama svoje unutrašnje probleme, Nemačka je bila prisiljena da poveća svoj uticaj u Hratskoj. Na osnovu činjenice da je Hrvatska imala manje stanovnika od ostalih naših saveznika, a istovremeno je procentualno dala, s obzirom na broj stanovnika i ulogu koju smo za ovu državu predvideli u budućnosti, daleko više vojnika za našu zajedničku borbu.

Ovde mislimo na nemačko-hrvatsku diviziju "legionara", koja je formirana u Nemačkoj, a njen vodeći kadar bio je sastavljen, otprilike od jedne trećine Nemaca. I u ostalim hrvatskim vojnim formacijama Nemci su činili komandno osoblje.

Kada je u pitanju Hrvatska, postojao je jaz između naših vojnih zahteva i političkih namera. Ljudi oko poglavnika pripadali su ustaškom pokretu i oni su dugo živeli u emigraciji i predstavljali su jedno kompaktno, zatvoreno telo.

Čim su dobili vlast, ustaše su počele sa fizičkim uništavanjem pravoslavnog stanovništva i time su u velikoj meri doprinele nastanku ustaničkog pokreta u Hrvatskoj. Već od leta 1942. godine postalo je jasno da hrvatska vlast nije bila sposobna da obezbedi mir i red u sopstvenoj državi. Sa nemačke strane došlo je neizbežno pitanje: da li je hrvatska država u svojoj sadašnjoj formi uopšte, sposobna da postoji? I drugo: treba li režimu poglavnika da Nemačka i dalje pruža punu podršku?

Nemački odgovor na to pitanje nije bio jedinstven. Nemačko ministarstvo spoljnih poslova, koje je stajalo pod uticajem nemačkog poslanika u Zagrebu, Kašea (Kasche), bilo je ubeđeno da je hrvatska država sposobna da postoji. Kaše je još 11. februara 1944. u svom izveštaju, između ostalog, napisao i ovo: "Hrvatska nam nudi onu snagu, koja predstalja jedinu snažnu protutežu južnoslovenskoj integraciji" ("Kroatien bietet uns diejenigen Kräfte, die das einzig starke Gegenwicht gegen eine südslawische Zusammenballung darstellen", 7. knjiga, str. 733).

Nasuprot Kašeu, nemački opunomoćeni general u Hrvatskoj, Glajze fon Horstenau (Glaise von Horstenau), neprestano je preporučivao da Nemačka odbaci ustaše. Nemački Vermaht, u potpunosti je podržao procene fon Horstenaua i često spominjao primere koji govore o nesposobnosti hrvatske vojske. 30. oktobra 1943. godine, s obzirom na činjenicu da je raspad hratske države i vojske poprimio takve razmere, Vermaht je razmatrao mogućnost da proglasi vanredno stanje i tako potpuno preuzme kontrolu u Hrvatskoj.

Hitler je dugo vremena pre delio mišljenje Nemačkog ministarstva spoljnih poslova ("Der Führer neigte mehr der Auffachung des Ausw. Amtes zu", 7. knjiga, str. 734), nego Vermahta.

Prilikom putovanja po Balaknu, od 16. - 22. janaura 1944, zamenika glavnog štaba generala Varlimonta, koji se jedan dan zadržao i u Zagrebu i tu imao razgovore sa najvišim hrvatskim vrhom: poglavnikom, ministrom spoljnih poslova Lorkovićem, te hrvatskim ministrom odbrane Navratilom, Hrvati su pokazali naročitu uznemirenost: Nemačka je, navodno, promenila svoj stav prema Srbima, deo Srba sada čak, smatra za svoje saveznike.

Kao primer, hrvatski sagovornici su govorili o tome, i protestovali, jer su nemačke više vojne vlasti formirale četničke jedinice na dalmatinskom obalnom području i, navodno, njihova ukupna snaga iznosi do 35 000 ljudi ("Die Kroaten erhoben Einspruch gegen die Aufstellung von Cetnic-Verbänden im Dalmatisnischen Küstengebiet durch deutsche Kommandobehörden - Gesamtstärke angeblich bis 35 000 Mann", 7. knjiga, str. 736). Nemačka strana je odgovorila da su hrvatski podaci o broju četnika, koje Nemci podržavaju, veoma preterani.

Vokić ministar

U Hrvatskoj je uskoro došlo do promene kursa. General Horstenau javlja, da će Pavelić morati da smeni svog ministra odbrane Navratila, koga su Nemci veoma cenili, jer se Hrvati žale, da je Navratil zapostavio ustaše, a da je njegov stav prema Srbima prijateljski i ujedno je obavestio, da će Navratila verovatno naslediti Vokić. Glaize i Kaše podsetili su poglavnika, da je Naratil prijatelj Nemačke, te da Hitler ima veoma povoljno mišljenje o Navratilu, kod koga je bio pre nekoliko nedelja. Bilo bi veoma neprijatno kada bi ga sada poglavnik smenio. Vokić pripada ustaškom pokretu, nije vojnik, a i ne poznaje nemački jezik. Nemačkim vlastima je uskoro postalo jasno da se iza ove afere oko Navratila krije, zapravo, dublja kriza u Hrvatskoj (7 knjiga, str. 738).
Priredio: Nikola Živković

Kozaci seju strah po Hrvatskoj
Nemci čuvali kozačku diviziju za borbu protiv Engleza

Prvoga marta 1944. grupa hrvatskih ministara posetila je Hitlera. Oni su pokušali da ubede firera (ali bez uspeha) - kako bi im on ispunio njihove želje, - da je sada stanje u Hrvatskoj mnogo povoljnije. Hrvatski ministri govorili su, recimo, o tome, da je opala aktivnost Tita. Sa nemačke strane su im odgovorili, da to nije rezultat konsolidacije i jačanja hrvatske države, već da zasluge za to isključivo, pripadaju nemačkim vojnim snagama, koje su početkom godine nanele komunistima ozbiljne gubitke.

Žalbe Nemcima

Na hrvatske žalbe da Nemačka podržava četnike u Dalmaciji, firer je odgovorio, da se ovde radi samo o nenaoruažnim Srbima, koji služe bez oružja kod nemačkih jedinica, te da za hrvatsku državu oni ne mogu da predstavljaju opasnost. Nemačkom vođstvu je jasno, u slučaju engleskog iskrcavanja, ili u nekoj drugoj kriznoj situaciji, da bi se četnici okrenuli protiv nemačkih okupacionih trupa. ("Die deutsche Führung ist sich darüber im klaren, dach die Cetnics bei einer englischen Landung, oder in anderen Krisenlagen sich gegen die deutschen Besatzungstruppen wenden würden", 7. knjiga, str. 739).

Hitler, takođe, nije izašao u susret hrvatskim željama u vezi isporuke oružja, jer, kako je Firer podvukao, to oružje uglavnom završi u rukama partizana ("da, - wie der Fuhrer hervorhob, - diese Waffen meist in die Hande der Partisanen fiel", 7. knjiga, str. 740). Nije ni udovoljeno hrvatskom zahtevu, da se 1. kozačka divizija premesti van Hrvatske, jer su Kozaci postali strah i trepet za hrvatsko stnovništvo.

Hitler je podvukao, da je kozačka divizija veoma pouzdana, koja bi se u svakom slučaju borila protiv Engleza. Kozačku diviziju možemo da povučemo tek onda, kada prestanu aktivnosti bandi. Ono što su hrvatski ministri, prilikom svoje posete, izneli, nije bilo mnogo ubedljivo. Posle odlaska hrvatske delegacije Firer je rešio da potpuno preispita svoju politiku prema Hrvatskoj.

9. marta 1944. došlo je do sastanka Hitlera sa najvišim nemačkim vojnim i političkim predstavnicima u Hrvatskoj. Za razliku od Kišea, koji je govorio o stabilizaciji u Hrvatskoj, njemu su se oštro suprotstavili predstavnici Vermahta, koji su dali veoma sumornu sliku stanja u Hrvatskoj: 30% pruga ne funkcioniše, a ostalih 70% neprestano su u prekidu zbog sabotaža bandita.

Hrvatska poljoprivreda potpuno je uništena, tako da poljoprivredno bogata Hrvatska mora iz Nemačke da uvozi hranu. Predstavnik Vermahta izložio je pred Hitlerom stanje u hrvatskoj armiji i kazao da je njena borbena vrednost mala. Na području dalmatinske obale, hrvatske vojne jedinice uopšte nisu za upotrebu, a jedini izuzetak predstavlja slučaj kada njima komanduju nemački oficiri. Ukratko, sve hrvatske zahteve u vezi davanja veće samostalnosti njenim vojnim i policijskim snagama, treba odbiti.

Ceo razgovor bio je olakšan činjenicom da je Hitler, koji je ranije bio skloniji da prihvati mišljenje Nemačkog ministarstva spoljnih poslova, sada gledao na stanje u Hrvatskoj očima Vermahta. Tako je u vezi nemačke politike prema hrvatskom pitanju došlo do principijelne promene ("Hiermit njar in der Behandlung der kroatischen Frage eine grundsatzliche Wendung eingetreten", 7. knjiga, str. 741). Kiše je na kraju susreta još jednom heo da kaže nešto u korist hrvatskog režima, ali ga je u tome sprečio sam Firer.

Jedan od malobrojnih ustupaka hrvatskim zahtevima bio je u pogledu četničkog pitanja: rešeno je da se rasformiraju četnički odredi koji su bili pod nemačkom komandom. Oni pravoslavni, koji nisu iz Hrvatske, da se proteraju, a pravoslavni iz Hrvatske da se priključe nemačkim vojnim snagama kao pomoćno osoblje. 25. aprila 1944. komanda Vermahta javlja da četnika rođenih van Hrvatske i nema, pa se prema tome ne mogu ni proterati. Kao konačno rešenje predlaže se da sve lojalne četnike treba integrisati u hrvatsku vojsku (str. 742).

Hrvatski ministar je, ipak, postao Vokić i on je 16. aprila 1944. posetio Hitlera u njegovom glavnom štabu. Saslušane su već poznate hrvatske želje, ali je rešeno da se zbog napete situacije na hrvatskom prostoru, ne može više imati obzira prema hrvatskim željama. Govorilo se i o hrvatskoj armiji. Najbitnija slabost "domobrana" jesu njeni oficiri. Kao dobri oficiri mogu da se nazovu samo bivši pripadnici jugoslovenske armije ("Als gute Offiziere njurden lediglich die ehemaligen Angehorigen der jugoslawischen Armee bezeichnet", 7 knjiga, str. 743). Ti oficiri su, međutim, odbili da služe novoosnovanoj hrvatskoj državi.

Pored "domobrana", Hrvatska je imala i ustaške jedinice, koje su bile potpuno samostalne u odnosu na hrvatsku armiju. Divizija poglavnikove telesne garde brojala je oko 7 000 vojnika. Pored te formacije postojalo je još 7 ustaških brigada sa oko 25 000 ljudi. Sve su one imale nemačke vojne instruktore.

SS-divizija "Kama"

Pored Vermahta i nemačke SS-vojne formacije nastojale su da stvore sopstvene jedinice u Hrvatskoj. 13. SS-brdska dobrovoljačka divizija bilo je sastavljena od bosanskih muslimana i istakla se u borbama sa Titovim snagama. Ova divizija posedovala je posebnu kasarnu u Zagrebu i hrvatska vlast ju je posmatrala sa određenim nepoverenjem. Njen komandant je bio Zaubercvajg (Sauberzweig).

13. SS-diviziji i njenom komandantu Zaubercvajgu Hrvati su zamerili da favorizuju pravoslavni elemenat i četnike (Es wurden ihnen Bevorzugung des pravoslawischen Elementes und der Cetnics vorgeworfen", 7 knjiga, str. 744). 1. juna 1944. počelo se sa formiranjem još dve SS-divizije u Hrvatskoj: 14. SS-muslimanske divizija i SS-brdske, hrvatske divizije "Kama".
Priredio: Nikola Živković

"Princ Eugen" i četnici zajedno
Kod Knina u julu 1944. godine ubijeno oko 400 hrvatskih civila

Nedaleko od Knina došlo je do incidenta, u kome je, navodno, ubijeno 400 hrvatskih civila i to od strane SS-brdske, dobrovoljačke divizije "Princ Eugen"i četnika. Hrvatske vlasti su se, zbog tog incidenta, požalile nemačkom ministarstvu spoljnih poslova.

Koncem jula 1994. borbena vrednost hrvatskih vojnih jedinica pala je toliko nisko, da su nemačke vojne vlasti rešile da potpuno reorganizuju hrvatsku vojsku. Nemački general fon Vajks (von Weichs) dao je sledeći predlog: s obzirom na ozbiljnost situacije, da hrvatsku armiju mora od sada isključivo upotrebiti tako, da služi nemačkim ciljevima, kako bi se poštedela nemačka krv ("... dass die kroatische Wehrmacht nunmehr allein fur deutsche Zwecke eingesetzt werden musse, um deutsches Blut zu sparen", 7 knjiga, str. 745). Ovo se može postići samo tako da se sve hrvatske vojne jedinice odmah stave pod nemačku komandu i da se popune nemačkim vojnicima.

To je jedina mogućnost da se spreči, ako dođe do anglo-američke invazije, da se hrvatsko oružje upotrebi protiv nemačkih vojnika. Nadalje, treba odmah da se odustane od planova da se formiraju čisto hrvatske vojne jedinice. O tim predlozima general fon Vajks još nije obavestio hrvatsku vladu, jer smatra da je situacija toliko ozbiljna da treba prekinuti praksu političkih obzira prema Hrvatima. Takva politika bi u ovom trenutku bila neodgovorna, već treba pre svega dati prednost čisto vojničkim aspektima. Firer je 4. avgusta 1944. u potpunosti podržao ove predloge.

23. avgusta 1944. Rumunija je prestala da se bori na strani Nemačke, a nekoliko dana kasnije, 7. septembra 1944, Bugarska je objavila rat Nemačkoj. Sredinom oktobra pokušala je da kapitulira i Mađarska. Za sve to vreme Hrvatska je ostala potpuno mirna. Stanje se odjednom potpuno promenilo.

Hrvatska je jedina zemlja na jugoistoku, koja je ostala verni saveznik Nemačkoj ("Kroatien war es zum einzigen, dem Reiche im Sudosten treu gebliebenen Bundesgenossen geworden", 7. knjiga, str. 750). Hrvatska je odjednom postala naš veoma važan saveznik i mi smo sada bili prisiljeni, da sa mnogo više obzira, vodimo računa o hrvatskom suverenitetu.

Veliki udar za hrvatsku vojsku dogodio se u jesen 1944, kada je Tito uputio apel hrvatskim vojnicima, koji glasi: svi hrvatski vojnici, koji se priključe partizanskoj vojsci od 15. septembra 1944, biće amnestirani. Tada je iz "domobrana" pobeglo mnogo hrvatskih vojnika, a posebno veliki procenat dezertera čine oficiri hrvatske vojske (7. knjiga, str. 755).

Kratak pregled vojnih operacija u 1944. godini
6. jun 1944: Invazija anglo-američkih trupa u Normandiji. Prvi dan iskrcalo se sedam divizija i to uz pratnju 6 400 brodova, a među njima 6 bojnih brodova, 23 krstarice, 104 razarača

12. jun 1944: Do danas Anglo-Amerikanci transportovali u Normandiju 326 000 vojnika, 104 000 tona materijala, 54 000 vozila

2. jul 1944: Od početka invazije do danas Anglo-Amerikanci transportovali na obalu Normandije 929 000 vojnika, 586 000 tona materijala i 177 000 vozila.

Ruski front:
11. april 1944: Nemačke trupe povukle su se iz Odese.

5. maj 1944: Započeo veliki sovjetski napad na Sevastopolj. Nemačka uspela da morskim putem evakuiše 130 000 nemačkih vojnika, 21 450 vojnika da transportuje vazdušnim putem.

12. maj 1944: Sevastopolj pao u ruske ruke.

5. septembar 1944: Nemačke vojne jedinice napustile Finsku.
(kraj 7. knjige "Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta2, str. 971)

1. januar 1945.
200 britanskih bombardera napalo Diseldorf-Zolingen. Komanda vazduhoplovstva "Luftvafe" javlja, da i pored visokih gibitaka koje imaju, moral je i dalje visok i piloti su nepokolbljivi u svojoj nameri da vrše svoju dužnost.

2. janaur
Na belgijsko-holandskom prostoru uspešan iznenadan napad našeg azduhoplovstva sa 1035 aviona. Neprijatelj izgubio ukupno 507 aviona, a mi 300.

3. januar
Budimpešta napadnuta od strane Rusa iz svih pravaca, ali su napadi odbijeni.
Angloamerički napad na područje Rajne sa 1000 bombardera i 1 400 lovaca.

4. januar
Američki avioni napali Keln-Fulda-Ašafenburg; 480 britanskih aviona napalo Dortmund.

Ukupni gubici u BRT angloameričkih brodova, koje su im nanele nemačke podmornice:
godina:
1942: 6 250 000 BRT
1943: 2 580 000 BRT
1944: 770 000 BRT
1945. 260 000 BRT
priredio:

Nikola ŽivkoviĆ

Tito otvara Sremski front
"Neprijatelj nam nije više bugarska armija. Ne znamo zašto"

5. januar 1945.
Naše jedinice, koje se povlače iz Grčke, stigle su u Višegrad.
1100 angloameričkih aviona i 400 bombardera napalo je planinski prelaz Brener i Veronu; 700 aviona noću je napalo Udine.

6. januar
1000 američkih bombardera i 550 lovaca učestvovalo u napadu na Frankfurt-Hanau. Njima se suprostavilo 200 naših lovaca. Neprijatelj izgubio 40 aviona.

7. janaur
Istočno od Budimpešte Rusi su uspeli a probiu našu odbranu. Stanje je veoma napeto. Snabdevanje Budimpešte je veoma teško. Rusima je takođe pošlo za rukom da tenkovima pobiju položaje koje je držala mađarska divizija "Sveti Laslo".
Balkan: borbe vodimo na prostoru Save-Drine. Čekamo da nam stigne pojačanje.
Italija: zbog kiše vođene su borbe slabijeg intenziteta.
Ponovo napad 1000 američkih bombardera na područje Diseldorf-Manhajm i gađali su uglavnom saobraćajnice.

8. januar
Pojačalo smo odbranu Bratislave (Presburg) sa dodatnim trupama.
Italija: borbe nedaleko Bolonje sa anglo-američkim snagama.
1000 američkih bombardera napalo saobraćajne ciljeve na prostoru Padeborn-Koblenc-Manhajm. Šteta je osrednja.

9. januar
U neprijateljskoj štampi govori se o Budimpešti kao o ratištu, gde se vode najteže borbe, koje skoro mogu da se uporede sa Staljingradom.

Sovjetski Savez je, očigledno, usporili svoju ofenzivu na frontu prema Poljskoj i istočnoj Pruskoj. Iza toga, verovatno, stoje politički razlozi. Moskva trenutno vodi intenzivne pregovore sa Amerikancima i Englezima i postoje neslaganja oko Poljske, Grčke, Irana, i tako redom. Kako bi postigli svoje političke ciljeve, Rusi oklevaju sa ofenzivom prema nemačkoj armiji

Balkan: odbijen napad neprijatelje na naše položaje kod Prijepolja. Najveći deo naših snaga uspeli smo da prebacimo preko mosta na reci Lim. Borbe vodimo i kod mosta u Višegradu.

Na Sremskom frontu odbili smo slab napad neprijatelja. Na ovom frontu neprijatelj nam nije više bugarska armija, već Titove snage. Razlog za ove promene nije nam poznat.
Na Dravi kozačke jedinice u borbi sa partizanima uspele da odbrane svoje položaje.

10. janaur
Rusi su naredili bugarskim jedinicama da se povuku sa Sremskog fronta i odredili im novi položaj, koji će, veorvatno, da bude na području jugozapadne Mađarske.

Budimpešta se snabdeva sa 39 transportna aviona. U Budimpešti nemamo dovoljno muncije. Prema saopštenju neprijatelja, francuski generalštab, zbog poznavanja terena, treba jače da bude uključen u američko-britanske vojne planove. Balkan: 247. pešadijska divizija stigla u Višegrad. GRpa "Štajrer nalazi se na putu u Sarajevo.

11. januar
U Budimpešti vlada dobro raspoloženje, premda je neprijatelju ponovo pošlo za rukom, da na više mesta probije našu odbranu. Raspolažemo sa 41 avionom u svrhu snabdevanja Budimpešte.
Naše jedinice prema planu povukle se iz Prijepolja.

12. januar
Zapad: američko-britanske trupe su pasivne.
Balkan: 22. pešadijska divizija stigla blizi Višegrada. Između Save i Drae pojačana aktivnost banditskih grupa.
Neprijatelj raspravljao o grčkom ostrvu Krit, gde se još uvek nalaze nemačke trupe.

13. januar
Budimpeštu snabdeva 46 aviona. Na nekoliko mesta jugoistočno od Budimpešte naši uspeli da potisnu napredovanje nepriajtelja, ali severno od Budimpešte protivnik ponovo pošlo za rukom da osovji deo našeg fronta.
Doneta odluka, da se još ne povučemo iz Višegrada. Definitivno smo utvrdili, da se bugarske trupe povučene sa Sremskog fronta. One će verotatno biti upotrebljene u borbi sa našom 2. tenkovskom armijom..

14. januar
Balkan: i poslednje naše vojne jedinice koje su se povlačile iz Grčke, stigle su u Višegrad. Komanda za Jugoistok dala je kratki pregled ove vojne operacije povlačenja naših trupa iz Grčke i ostra Egejskog mora. Ukupno trajanje povlačenja: 4 ˝ meseca. Dužina puta i do 1 500 km, prešli preko 20 planinski prevoja, čija nadmorska visina dostiže do 1 400 m. Operaciju povlačenja započeli leti, pri tropskim vrućinama, a završili po mrazevima i najhladnijim zimskim danima. Najteže okršaje vodili smo na Kosovu, kod Čačka i Kraljeva, gde smo vodili borbe sa 3 bugarske armije, tri ruske divizije i banditima (partizanima).
Priredio: Nikola Živković

Klanica u Sremskom blatu
"Na Sremskom frontu ostalo 12.000 mrtvih partizana"

Ništa od vrednog vojnog materijala nije palo u ruke neprijatelja. Uništili smo 223 drumska mosta, 281 železnička mosta, 95 tunela, 9 776 vagona i lokomotiva. Uspeli smo da spasimo glavninu naših snaga, koje su stigle do Kraljeva, zatim Višegrada i konačno do Virovitice.

U štabu Mihailovića, pretpostavljamo, još se uvek nalazi američka vojna misija, ali ne više i britanska.
Ktalj Petar opozvao svoju raniju izjavu i sada se izjasnio protiv Tita, te zahteva da dođe do referenduma.

1 100 američkih bombardera i 600 lovaca gađalo saobraćajnice na prostoru srednje Rajne.

15. januar 1945.
U Budimpešti stanje je nepromenjeno. Rusi napadaju u smeru Krakova.
Nad Berlinom oboreno 40 neprijateljskih aviona, a naši gubici iznose 78 aviona.
Očistili saobraćajnicu Sarajevo-Brod, tako da je ona sada ponovo slobodna za nesmetano povlačenje naših trupa. Na Sremski front dovukli smo pojačanja.

16. januar
Rusi probili našu odbranu i sada se nalaze severno od Krakova. Na istočnopruskom frontu uspešno smo odbili sve napade protivnika.
Balkan: pokret naših trupa iz Višegrada ka Sarajevu teče bez zastoja. Neprijatelj, čini se, ima plan, da deo svojih jedinca prebaci sa prostora Drine u Slavoniju, sa namerom, da rastereti Sremski front..

17. januar
Severno od Budimpešte uspeli smo da povratimo 8 km fronta.
600 američkih bombardera izvršilo napad na Magdeburg-Desau-Drezden-Biterfeld.
Jugoistok: na Sremskom frontu krenuli smo u ofenzivu sa 7. Š-brdskom divizijom i 117. divizijom i to napredujući uz južne obale Dunava

18. januar
U Krakovu vode se ulične borbe sa ruskim vojnim snagama. Kod Blatnog jezera u pet ujutro započeli ofenzivu protiv ruskih snaga. Zabeležili su prve uspehe.
Živa aktinvost bandita na prostoru Drina-Sava, ali i oko Mostara.. Naše jedinice postigli daljne uspehe u borbi sa Titovim snagama na Sremskom frontu

19. januar
Rusi u Krakovu. Pošlo im je za rukom da sa tenkovima prodru u industrijski deo grada.
132 aviona u akciji snabdevanja Budimpešte.
Balkan: deo 22. pešadijske divizije stigao u Vlasenicu; 297 pešadijska divizija krenula iz Sarajeva ka Dravi. Na Sremskom frontu naši osvojili daljnih 8 km nepriajteljskog fronta. Titove snage pružaju slab otpor. Naši oficiri na svoju ruku hteli su da krenu i dalje, ali ih je zadržala naša komanda za to područje.
Politika: u britanskom parlamentu Čerčil se izjasio za Tita, a protiv kralja Petra.

20. januar
Izgubili smo Krakov. Rusi stigli blizu Čenstohova.
Balkan: na Sremskom frontu izbrojali smo 12 000 mrtvih neprijateljskih vojnika (in Syrmien wurden 12.000 feindliche Tote gezählt", 8. knjiga, str. 1026).

21. januar
Mađarska: uspesi 3. tenkovske divizije, kao i divizije "Viking" ("Wiking") i "Totenkopf" ("Totenkopf"). 150 aviona transportovalo danas u Budimpeštu 100 tona municije, sanitatskog materijala i goriva.
Izgubili smo Tilzit i Lauterbah (istočna Pruska). Naša podmornica potpoila jednu veliku neprijateljsku trgovačku lađu od 25 000 BRT.
Balkan: usepšna operacija kod Travnika. Kod Broda na reci Savi uništen most.

22. januar
200 bombardera i 200 lovaca napalo Beč i oni su prouzrokovali velike štete na saobraćajnicama.
Balkan: borbe sa nepriajteljem kod Vlasenice. Kod Travnika naši vode uspešnu operaciju.

23. januar
Rusi se približili Poznanju (Pozen), koga brani 10 000 naših vojnika. U istočnoj Pruskoj izgubili smo Alenštajn. Osterode i Hoenštajn.
Neprijatelj ušao u Štrazburg.
Sa 10 malih podmornica napali smo ušće reke Temze. Nismo potigli uspeh. Samo su se tri podmornice vratile u bazu. Jedna naša podmornica pred kanadskom obalom potopila tri neprijateljka tankera.
Balkan: osvojili smo Travnik. Na prostoru Sava-Drina stanje je još uvek napeto.

24. januar
U Šleskoj odnos snaga jeste 5:1 u korist neprijatelja.
U Mađarskoj divizija "Viking" javlja, da je stanovništvo nedaleko Hercegvalve pozdravilo ponovni dolazak nemačkih trupa, koje su oslobodile to područje i da se stanovnišvo spontano diglo tražeći od Nemaca oružje, kako bi se moglo da bori protiv Rusa
Tito mobiliše nove banditske snage; 22. pešadijska divizija uspešno je probila neprijateljski obruč kod Vlasenice. Sitacija na prostoru Drina-Sava sada je povoljnija. Na Sremskom frontu neprijatelj nas napao sa jakim snagama, ali je napad uspešno odbijen.
25. januar
Kod Poznanja (Pozena) pojavili su se ruski oficiri u nemačkim uniformama, koji govore nemački i tako prearili naše stražare.
Balkan: poboljšao se naš položaj na prostoru Sava-Drina. U Sremu odbili napad nepriajtelja.

26. januar
Rusi se se približili Breslau (Vroclavu) i Pozenu (Poznaw).
Balkan: iz Užica neprijatelj doveo jednu diviziju i doveo je na Sremski front. 22. pešadijska divizija napreduje veoma polako, jer je otpor neprijatelja jak.

27. janaur
Rusi su stigli blizu Kenigsberga (istočna Pruska). Rusi su se približili Letenu (Lötzen) i Volfsšance (Wolfsschanze), koji je bio Hitlerov glavni štab od 1941 do 1944. To smo mi već ranije uništili.
Balkan: u borbama kod Travnika neprijatelj imao 307 mrtvih, a mi 33. Kod Broda na reci Savi napravili smo novi most

28. januar
Dramatična situacija u vezi transporta ranjenika i civila sa prostora istočne Pruske. Samo iz Kenigsbegra treba da evakuišemo 24 000 ranjenika, a Rusi su već ušli u gradsku tvrđavu.
Priredio: Nikola Živković

Borbe kod Bijeljine
"Neprijatelj na Drini pruža jak otpor"

29. januar 1945.
Kritična situacija u Pozenu (Poznanj). Evakuisali smo naše trupe iz Memela.
Ruska štampa se žali, da Englezi i Amerikanci imaju veoma povoljnu priliku da krenu u ofenzivu, ali da do sada nisu ništa poduzeli.
Kratak pregled događaja sa Zapadnog fronta: naši početni uspesi u vezi ofenzive na Ardenima, završena je juče i mi smo primorani, da osvojen teren, zbog nedostatka municje, goriva i ljudstva, ponovo prepustimo nepriajtelju.
Balkan: naše trupe probile su se do Mostara. Borbe se vode kod Bijeljine. Na Sremskom frontu je mirno, a to može da se objasni, u to ne može da se sumnja, činjenicom, da smo Titovim snagama zadali velike gubitke.

30. januara
Situacija u vezi odbrane Budimpešte je dramatična. Snabdevanje grada je kritično. Stanje je kritično i u Pozenu. Naše trupe su još u južnom delu grada Kenigsberga.
1100 američkih bombardera gađalo ciljeve na prostoru Bilefeld-Kasel-Ham
Balkan: na Sremskom frontu neprijatelj utrđuje svoje položaje, što je znak, da nema namere da poduzima ofenzivu.

31. januar
Divizija "Velika Nemačka" konačno stigla kod (Königsberg) Kenigsberga (istočna Pruska). Neprijateljska podmornica potopila ispred obale istoččne Pruske naš trgovački brod "Vilhelm Gustlof", koji je prevozio 3 300 izbeglica iz istočne Pruske. Uspeli smo da spasimo 800 ljudi.

1. februar
Uspeli smo da odbranimo Pozen. U Mađarskoj, zbog velike hladnoće, nije bilo značajnijih okršaja.
Četničke jedinice nalaze se južno od Tuzle.

2. februar 1945.
600 neprijateljskih bombardera izvršilo napad protiv Ludvigshafena i Manhajma. Tokom noći teroristički napad 900 britanskih aviona protiv civilnih ciljeva na prostoru Majnc-Ludvigsgafen.
Balkan: oko 25 000 naoružanih bandita prodrlo u Slavoniju.

3. februar
Rusi se već nalaze istočno od Frankfurta na Odri. Kod Pozena (Poznanja) kritično.
Balkan: 22. pešadijska divizija prodrla je do prostora Zvornika, gde je naišla na neprijateljski otpor. Ostatak 104. divizije napustio Zenicu.

4. februar
800 britansko-američkih aviona izvršilo teroristički napad protiv strogog centra Berlina. Poginuo veliki broj civila.
Balkan: borbe sa neprijateljem oko Bijeljine.

5. februar
Danas 200 transportnih aviona snabdevalo Budimpeštu. U Pozenu od 12 000 vojnika ostalo je svega još 3000, da brani grad.

6. februar
Balkan: severno od Mostara neprijatelj pobegao pred našim trupama. 22. pešadijska divizija sada je u Zvorniku. Borbe sa neprijateljem kod Virovitice.

7. februar
U Pozenu (Poznanju) naša trupe imaju municije za svega dva dana.
Balkan: borbe kod Mostara. Neprijateljski napad na naše jedinice kod Višegrada, koji nameravamo da napustimo kroz šest dana.

8. februar
U Pozenu (Poznanj) naše trupe odbile ruski poziv na kapitulaciju. Veliki neprijateljski vazdušni napad na Beč.
Za razliku od Amerikanaca, čije radio veze i šifrirane poruke nije teško otkriti, Britanci su veoma disciplinovani, pa nam nije lako doći do njihovih informacija.
Balkan: kod Mostara se i dalje vode borbe.
9. februar
Naš otpor u Pozenu izgleda da posustaje.
Balkan: očistili smo teren oko Virovitice.

10. februar
Balkan: odbijen neprijateljski napad kod Mostara; 22. pešadijska divizija nastavlja napada na neprijateljske položaje sa leve i desne obale Drine. Vrhovna komanda za Jugoistok: stanje kod Mostara je teško. Hrvatske jedinice su bez borbene vrednosti ("Die kroat. Verbchnde sind ohne Kampfwert", 8. knjiga, str. 1414). Nevesinje možemo da evakuišemo, ali kada je u pitanju Mostar, za to treba da dobijemo odobrenje Firera.
Poljska izbeglička vlada u Londonu zahteva da se povede rat protiv Rusa.

11. februar
Rusi se približili na 15 km od Breslau (Wroclav).
Balkan: 22. pešadijska divizija uspela da izađe svega 7 km van Zvornika; 7. Š-brdska divizija krenula iz Bijeljine kao pomoć 22. diviziji. Zauzeli smo Viroviticu.

12. februar
Vest iz Budimpešte: posle 50 dana borbe otpor se bliži kraju. Pre dva dana Rusi su ušli u predgrađe grada. Više nije moguće snabdevanje grada vazdušnim putem.
U Pozenu naše trupe ponovo odbile poziv neprijatelja da kapituliraju. Svega 32 naša vojnika dezertirala Rusima. Našim trupama nedostaje municija i one su premorene.
Balkan: borbe oko Mostara su i dalje u toku. U Višegradu vršimo pripreme za evakuaciju naših trupa. Oko Bihaća započeli sa akcijom čišćenja.

13. februar
Rusi osvojili Budim (Pešta je pala u ruke neprijatelja 18. januara 1945). Poslednje nemačke jedinice uspešno su se probile iz opkoljenog Budima.
Iz istočne i zapadne Pruske uspeli smo da evakuišemo 374 700 izbeglica i da ih, uglavnom brodovima, prebacimo na zapad, do Štetina (Ščečina) ili Kila.
Balkan: borbe oko Mostara jenjavaju. Na Drini 22. pešadijska divizija napredovala svega 1 km, jer neprijatelj pruža žilav otpor. Iz Bijeljine nam je stiglo pojačanje. Kod Bihaća akcija čišćenja i dalje traje.

14. februar
Balkan: stanje kod Mostara se pogoršalo. Neprijatelj je stigao do zapadnog predgrađa Mostara; kao posledica jakog neprijateljskog napada, hrvatske vojne jedinice su se raspale. Neprijatelj je zauzeo glavna strateška mesta zapadno i severno od grada. Samo malobrojne nemačke jedinice, koje se sastoje od pomoćnog osoblja i vojnih instruktora, spremne su da brane grad. Naše trupe povukle se iz Nevesinja. Upućen je zahtev komandi, da se naše slabe vojne snage povuku iz Mostara.
Borbe se vode i južno od Sarajeva. Na Drini 22. pešadijska divizija napredovala je 2 km. Neprijateljsko vazduhoplovstvo ometa naše napredovanje.
Priredio: Nikola Živković