Срби су најгоре зло... сами себи нанјели

Иии... нобелова награда за мржњу Срба и Руса иде у руке...

Није Херта Милер прва а сигурно ни последња нобеловка у дневној политици. Пре ће бити да је и награђена баш због таквог ангажмана. Јер пропаганде никад доста.
Они који досад нису знали за Херту Милер, добитницу Нобелове награде за књижевност 2009. године, а држим да је таквих поприлично, сигурно ће је запамтити после синоћног хепенинга у Југословенском драмском позоришту (ЈДП) уприличеног поводом њеног гостовања на Сајму књига. Како другачије него хепенингом окарактерисати нешто што је требало да буде књижевно вече, а претворило се у све друго само не то. Стављено на папир, то би био класичан пример памфлета.

Тако то раде они који као награђивани књижевници, па макар то били и нобеловци, пажњу шире јавности морају да скрећу и на такав, петпарачко-политикантски начин. Те 2009. године, када је добила Нобелову награду за књижевност, у рубрици за културу (моје бивше редакције) једва смо успели да докучимо о коме је реч. Али у последње време ни први ни последњи случај. Да је Нобелова награда, и не само за књижевност, све више у служби дневне политике и није нека новост.

Којој политици службује Херта Милер није крила гостујући у ЈДП-у. Да ли ће због тога имати користи од НАТО-а, чије злочиначке подухвате је без имало гриже савести бранила усред Београда и Србије, коју је три месеца засипао бомбама, и није питање. Уосталом, сама је признала да није пацифисткиња.

„Када постоји рат, тада мора да се изврши захват како би једна страна изгубила све и била поражена од друге стране. Када је већ тако, верујем да је војна интервенција људска и морална позиција“, рече не трепнувши Херта Милер, од које се то негде и могло очекивати.

Хертин отац је током Другог светског рата био члан елитне нацистичке јединице Вафен СС, чији су припадници, нарочито на Источном фронту и Нормандији, остали упамћени по небројеним злочинима против цивилног становништва и ратних заробљеника. Зато је након завршетка рата њеној богатој немачкој породици која је живела у Румунији, у тамишком округу, где је она и рођена, све одузето. У Немачку се преселила 1987. године. Књижевну „славу“ је стекла пишући о мукама живота под румунским режимом.

Ето нама сада књижевнице Милер која готово ламентира над некадашњом Југославијом, румунским узором. Нигде је, међутим, није било када су југословенску државу о којој је с толико емоција синоћ говорила, управо њени западни пријатељи разваљивали док на крају није у крви расточена. Није им више требала јака после пада Берлинског зида и, мислили су, „умрле“ Русије. Далеко се лакше манипулише и влада малим феудима. То је макар данас свима јасно. Поготово Шпанцима.

А она у међувремену као да ништа није схватила. И данас, каже, исто мисли о бомбардовању Београда, првом усред Европе после Другог светског рата и не разуме арогантни став према НАТО-у. Можда је и у праву. Па НАТО зато и постоји, да као најбољи инструмент за спровођење интереса САД сеје смрт широм планете. И пре и после Београда.

Каже, била би срећна да је НАТО ушао у Румунију, уместо што су Румуни морали да се боре против Румуна да би ставили тачку на Чаушескуа. Ваљда по том моделу су и Срби криви, па наравно и Српска православна црква. Тако је, каже, Србија сама себи нанела зло и њени грађани морају да живе са истином да су сами себи нанели патњу. Наравно. Да су били макар мало послушнији, добили би шаргарепу.

Душа је, каже, боли и за Украјином и када види шта Руси данас тамо чине. Тим људима требало би дати оружје, каже она. Колико дуго још то треба да траје, зашто постоји НАТО, завапила је Милер. Експанзија којом Путин креће у њу, каже, узнемирава и због тог има утисак да Украјинцима мора да се помогне. Ако не дипломатски, онда, додаје она, другачије. Као што су учинили у обрачуну са Србијом, објашњава ратоборна књижевница.

Напуштајући салу ЈДП-а публика јој је ставила до знања шта мисли о њеном приступу решавању светских проблема, што је очигледно није дирнуло.

Али није она прва, а сигурно ни последња нобеловка у дневној политици. Односно, пре ће бити да је и награђена баш зато што је у дневној политици која је моћнима мила за уши. А пропаганде никада доста.

Пре две године, добар део наслова у медијима гласио је: Критичарка Путина и Лукашенка добила Нобелову награду за књижевност. Лауреат, белоруска књижевница Светлана Алексијевич, такође непозната широј читалачкој публици, и у дану када је добила Нобелову награду потрудила се да изазове политичке коментаре. Изјавила је да је конфликт у Украјини у ствари руска окупација Донбаса.

То је, ваљда та нова поетика 21. века, која је у највиши ранг уздигла поблицистику и документаристику, наравно зачињену дневном политиком.