Срби и Европа :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Срби и Европа

Вероватно најприсутније питање у српском народу данас јесте наш потенцијални улазак у Европску Унију. Сва духовна, морална, биолошка, културолошка, национална и државотворна питања гурнута су у други план и тзв. европске интеграције постављене као питање свих питања. Но, да ли је то баш најживотније питање и знамо ли уопште у шта се упуштамо? О којој Европи је реч и где је ту српски национални интерес?

Шта је Европа?

Шта је Европа: географски, културолошки или политички појам? Европа чак ни географски, у чему је најкомпактнија, није јединствена целина. Из ње некако вечно искачу, остајући за њу пак вечно везани, и Русија и Британија. Културолошки гледано, Европа је једна огромна збирка најразличитијих култура, којима би се могао наћи само један заједнички историјски именитељ: хришћанство. Политички, Европа је један велики полигон најразличитијих експеримената од Александра Македонског до Брисела наших дана. Но, Европа је ипак један јединствен цивилизацијски круг који има своје велико духовно и материјално наслеђе и корпус вредности, као и велико богатство народа и њихових оргиналних култура које је неко решио да самеље у један нови идеолошки производ.
Све је почело са идејом економских повезивања и интеграција, а данас се завршава факс-демократијом која подразумева да сваког дана добијете гомилу бриселских заповести које треба да испуните ако не желите да будете избачени из Нове Европе. Како Брисел све више постаје отуђени центар моћи који је све мање подложан било каквој демократској контроли, то постаје јасније да то није Европа у коју смо веровали и за коју смо се борили када смо у источној Европи пошли у ослобођење од комунизма. Да овде занемаримо болне историјске примере колико смо пута од исте те Европе окупирани, бомбардовани или, иако верни савезници западних демократија, остављани на цедилу.

Европска заједница или Европска унија?

Све политичке термине треба прво читати помоћу основног значења речи од којих су састављени, па тек потом према значењу које им је званично придодато. Тако промена некадашњег назива Европска Заједница у садашњи Европска Унија није нимало безначајна, већ одмах јасно сугерише коперникански обрт политичког концепта. Од деголистичке Европе нација идемо ка унитарној европској наддржави која у себе усисава све националне различитости. Европска заједница народа управо у сфери националних и културних посебности располаже огромним богатством, док Европска Унија прети да постане само нови експеримент политичког тоталитаризма. Лако је разумети и подржати пројекат економског повезивања и сваке друге врсте сарадње и савезништва између европских народа и држава, али је тешко схватити зашто нам је потребно укидање суверенитета националних држава и опште цивилизацијско униформисање.

Када нам данас говоре да треба да „уђемо у Европу“ то вероватно чине да би нам сугерисали да смо тренутно ван ње, на нижем цивилизацијском нивоу. То је стари трик сваког колонизатора који себе упорно представља као цивилизатора „заосталих“ људских заједница, притом неуморно односећи домородачко злато а заузврат дајући једино безвредне ђинђуве. Ми никако не можемо „ући у Европу“, јер смо географски и цивилизацијски у њој од њеног (медитеранског) постанка.
Треба разликовати цивилизацијски појам Европе од политичког пројекта Европске уније. Европа је географски и културно једна целина, а Европска Унија је само један од могућих начина њене политичке организованости. Европска цивилизација је у протекла два века изнедрила више политичких пројеката чији је циљ био да завладају читавим континентом, па и целим светом: Наполеона, Маркса, Хитлера... Сваки од њих претендовао је да буде нови свеобухватни европски поредак, а то данас жели и Европска Унија. Питање које се данас поставља широм Европе, а прећуткује једино у нашој земљи гласи: да ли је идеја Европске Уније прешла границу политички здраве идеје европских интеграција и упутила се путем политичког тоталитаризма?
Оно основно што треба знати јесте да је Европа рођена на Медитерану. Њени корени су Грчка, Рим, Јерусалим и Константинопољ. Грчка философија, римско право, хришћанска вера и византијска државотворност најдубљи су европски темељи. Од Француске револуције Европа тежи одрицању од својих коренова и гради нови вредносни поредак који постепено све више искључује хришћанство из свога темеља. Врхунац ове „нове Европе“ јесте нацрт новог устава Европске Уније који не допушта помињање Бога и хришћанских основа европске цивилизације. Постоји и „најновија“ Европа, она американизована, која се потпуно одриче свог европског цивилизацијског контекста и постаје вазал једног новог ваневропског господара света.
Међутим, савремена Европа није једнозначна, ма колико глобализацијски процеси наизглед у њој били доминантни или изгледали као једина реалност. У њој самој постоје сасвим различити погледи на европску садашњост и будућност и ври велико унутрашње преиспитивање. Довољно је навести неке примере евроскептицизма (Француска, Холандија, Чешка...), оличене најбоље у изјашавању о новом уставу Европске Уније које је показало дубоке поделе унутар сваког од европских народа. Одличан пример је и потпуно различит однос према неким законским решењима и моралним питањима: у неким држава су, на пример, легализовани хомосексуални бракови, док у другим то још увек не може да прође. У таквој ситуацији, ово треба посебно нагласити, још увек има много простора за добру дипломатију. Ако Европска Унија настави правцем тоталитарних решења, тог простора ће бити све мање, али не само за нас него и за све друге европске народа, и у њиховој побуни треба тражити и своје место. После искуства неколико великих политичких тоталитаризама у 20. веку, ни овај најновији, „демократски“, не би смео да прође у Европи као колевци демократије. Могућ је и такав сценарио у коме ће се сами европски народи, и то они који су стварали Европску Заједницу, одрећи таквог политичког концепта који носи клицу новог тоталитаризма. Задужбинарство Светог Саве следује примеру очевом, али га и надилази подизањем задужбина широм православног света, чиме постаје пример свим каснијим Немањићима који су помагали и подизали цркве и манастире од Свете Горе до Свете Земље.

Србија и ЕУ

Српски интелектуалци од Доситеја наовамо болују од комплекса Европе као цивилизације коју треба достићи. Одатле проистиче и наше осећање инфериорности и, често, стид од властитог идентитета. Достизање Европе претворило се у идолопоклонство новом богу Европе као смисла живота који је, по Скерлићевим речима „једини достојан да се назове животом“. Између два светска рата, на традицији шпенглеровског преиспитивања „пропасти Запада“, нова генерација српске интелигенције преиспитује европску културу и промишља модел аутентичне националне културе. Ту генерацију предводе епископи СПЦ Иринеј Ђорђевић и Николај Велимировић, а свој допринос дају многи велики српски интелектуалци тога доба: Јустин Поповић, Владимир Велмар-Јанковић, Јован Рапајић, Димитрије Најдановић, Ђоко Слијепчевић, Владимир Вујић... Данас, међутим, таквог проблематизовања европског погледа на свет нема. Европска Унија је табу-тема савремене Србије. Не постоји јавна расправа о томе које су предности, а које мане нашег уласка у Европску Унију. Сваки разговор на ту тему је забрањен и постоји само култ обећане земље која долази, као што је долазило комунистичко бескласно друштво пре само пола века. О великој економској кризи у највећим европским државама, о политичким ломовима унутар самог концепта Европске Уније, о проблемима нових чланица, о Русији као много већем и отворенијем тржишту за наше производе, код нас се ћути. Све то не значи да идеја уласка Србије и Црне Горе у Европску Унију није добра; то просто значи да ми о томе мало знамо. Нико нам није представио шта то тачно значи улазак у Европску Унију, и колико и шта губимо, а колико и шта тачно добијамо, јер нам је доста политичких и економских утопија.
Колико је нетачан онај суд да је све што долази са Запада најбоље, тако је нетачан и онај други да на Западу ништа не ваља. Ове две крајности нису поуздан ослонац у нашем односу према Западу. Постоје ствари на Западу које би требало аутоматски да применимо и на нас: радна дисциплина, организација посла и тимски рад, владавина закона, борба против корупције, брига о здравом животу и природи... Али постоје и процеси, посебно из области политичких, духовних и моралних питања, које никако не бисмо смели да применимо у нашој држави, ако желимо добро себи и својој деци.

Један Европски пример

Холандија је земља великих и необичних распона. Холандски народ изгубио је многе елементе националног идентитета (не хаје за веру, нема своју националну песму, ношњу, кухињу и друге обичаје). Некада изузетно конзервативне културе, Холандија је данас позната по веома либералним законима који допуштају најразличија морална извитоперења која никада нису била карактеристичан део европског духовног контекста. Профит је њен бог, а стицање смисао живота. Породица не постоји, јер је изнад ње индивидуални и материјални интерес. Држава је препуна неинтегрисаних странаца који полако праве државу унутар државе, док савремени Холанђанин, уљуљкан у високом животном стандарду, прелази преко тога и не размишља о сутрашњици.
Међутим, Холандија није довољно позната по оним другим, позитивним примерима. Цела холандска држава почива на огромној борби са природом. Холандија лежи на води и потребни су вековни континуирани напори једног народа да се земља отме од мора и учини плодном. Као бивша велика колонијална сила Холандија је себе дуго уздизала на несрећи других народа. Међутим, њен развој после Другог светског рата, када је изгубила све своје колоније, плод је великог и континуираног труда читавог једног народа. Организација државе и радна озбиљност су на високом нивоу. То је народ који много води рачуна о својим животним условима: вози бицикл, прави куће са великим прозорима за светлост, бави се спортом и гаји друге облике здравог живота. Истовремено тако штити своју природу и своје здравље. Своју децу од малих ногу васпитава помало спартански, учећи их од тинејџерских година раду и самосталном привређивању. На малом географском простору, у тешким природним условима, живи велики број становника који су се изборили за себе и своје место међу другим народима.
Овај мали пример показује колико ствари нису једноставне и једностране. Не можемо говорити о Европи ако је не познајемо. Не смемо вечито остати у власти разним стереотипа, било позитивних или негативних. Наш сусрет са Европском Унијом мора бити трезвен, критички, објективан и добронамеран, јер имамо много шта да научимо, али и много чега да се клонимо.

Шта нам је чинити?

Није спорно да кренемо у европске интеграције, већ је спорно бринемо ли у том процесу о српском националном интересу. У наше време Србија се опет дели на две Србије: ону која слепо следује свим евроунијатским диктатима и ону која слепо проповеда изолацију и одбацивање свега што долази из Европе. Као и у много чему другом и овде се треба заложити за варијанту „трећег пута“. Прави приступ овој теми био би критички однос према свему што долази из Европе, са циљем да се примени оно што је добро, а одбаци оно што је лоше. Ако је немогуће одбацити све бриселске диктате који нису повољни по српски народ, онда барем треба имати свест о томе и покушати у све то уградити интерес свога народа. Није срамотно нити трагично бити „кадар утећи“, већ је проблем што се дугорочне штете по наше интересе представљају као велике користи, а колонизатор и окупатор проглашава за доброжелатеља. У време када и много већи европски народи и државе нису кадри да одбране своје националне суверенитете тешко да ћемо то и ми успети. Али много опасније од слома суверенитета јесте губитак националног идентитета, јер сачувани идентитет може да обнови и порушени суверенитет, док је супротно немогуће, чак и у теорији.
Велика је наша илузија и у томе што мислимо да улазак у Европску Унију решава све наше проблеме. Као да ће тај улазак да врати нашу духовност, исправи наш морал, обнови нашу биолошку основу, поправи нашу лењост и однос према раду или уједини српске земље (да овде не говоримо да ли ће заштитити статус Косова и Метохије унутар Србије). Ништа од тога неће решавати наше приступање било којим европским и светским интеграцијама, већ је то питање наше вредносне оријентације и унутарсрпских интеграција. Нико други неће се борити за наш национални интерес, већ то морамо сами. Велика је заблуда да се нашим уласком у Европску Унију ствари решавају саме по себи, већ треба научити, на холандском примеру, да је сваки материјални опоравак и успон континуирано дело националне воље и оптимизма целог једног вредног народа који има свој заједнички циљ и стратегију како до њега доћи.
Наша размишљања не треба да иду само у правцу како евентуално ући и опстати у Европској Унији, већ и шта радити када једног дана Европске Уније више не буде. Та мисао данас је највећа политичка јерес, али већ сутра може бити политичка реалност коју поново можемо дочекати неспремни, без самостално одрживог развојног програма. Без обзира на све, и овај европски политички пројекат важи и пролази, али је главно питање да ли ћемо из њега изаћи као православни Срби.

Бошко ОбрадовиЋ