Pretnja Iranu diže cenu nafte

Velika vojna vežba Izraela na Mediteranu uzdrmala svetske berze nafte. – Paprena cena benzina u godini predsedničkih izbora pokrenula istorijsku debatu u SAD


Ekskluzivno letovalište Malibu na Pacifiku leži na bogatim nalazištima nafte

Vest „Njujork tajmsa” da je Izrael početkom meseca uvežbavao veliki napad na nuklearna postrojenja Irana, izazvala je juče novi potres na svetskom tržištu nafte. Informacija da je preko 100 izraelskih ratnih aviona F-16 i F-15 na prostoru istočnog Mediterana i delu teritorije Grčke proveravalo preciznost mogućeg udara na Iran, digla je cenu barela za 2,55 dolara na oko 134,48 američkih dolara. Dramatična vest američkog dnevnika o novom nivou borbene gotovosti izraelske armije potvrđuje bojazan na svetskim berzama da će geopolitički faktori, pogotovo rast napetosti na Srednjem istoku, uticati na dalji, verovatno nezadrživi rast cene strateške sirovine. Nagoveštaji da bi Saudijska Arabija posle vikend-samita u Džedi ipak mogla da udovolji zahtevima SAD i poveća dnevnu proizvodnju za najmanje 200.000 barela, nije juče presudno uticala na trend cene barela.

U međuvremenu, istorijski skok cene nafte na svetskom tržištu nagnao je Ameriku da pokrene istorijsku debatu o neiskorišćenim domaćim rezervama crnog zlata.

Amerika nikom na svetu, pa ni sebi, ne može da objasni zašto basnoslovne rezerve nafte kojima raspolaže priobalje SAD – već punih 27 godina ne koristi, upozorio je ovih dana ugledni američki dnevnik „Vol strit džornal”.

Debata o neiskorišćenim, a impozantnim rezervama nafte duž američkog priobalja buknula je ove sedmice na inicijativu predsednika Džordža Buša mlađeg, baš uoči istorijskog Samita vodećih proizvođača nafte, potrošača, investitora i berzanskih spekulanata povodom paprene cene barela (oko 140 dolara), zakazanog za 22. juni u saudijskom letovalištu Džedi.

Negovani primorski pejzaži: od ekskluzivnog Malibua na Pacifiku, preko zapadne obale Floride do aristokratskog Ki Biskejna na Atlantiku i arktičkih rezervata, nedre preko 86 milijardi barela rezervi nafte i verovatno preko 60 biliona kubnih stopa prirodnog gasa – odavno znaju u američkom Nacionalnom savetu za naftu.

Odlukom Kongresa SAD 1981. godine – u vreme kada je galon benzina na američkim pumpama stajao 1,28 dolara – sva istraživanja nafte i gasa u priobalju Amerike do 200 milja pučine, zabranjena su – zbog brige o zaštiti ljudske sredine. Prizori netaknute prirode letovališta američkih bogataša prevagnuli su tada, u eri jeftine nafte, nad strateškom potrebom dugoročnog obezbeđivanja sirovine za milionsko tržište SAD.

Moćne naftne kompanije zapadnog sveta, predvođene američkim Ševronom, Ekson Mobilom i Teksakom, glavninu globalne potere za naftom usredsredile su od tada na druge delove sveta: od Saudijske Arabije i Angole do Kazahstana i Brazila.

Dremež na bogataškim naftonosnim obalama SAD prenuo je tek ovih dana gnev prosečnog Amerikanca koji u godini predsedničkih izbora plaća preko četiri dolara za galon goriva. Na isteku mandata, predsednik SAD Džordž Buš mlađi otvorio je, naime, ove sedmice temu koju je inače „zakovao ” njegov otac Džordž Buš stariji, u vreme dok je stolovao u Beloj kući.

„Amerikanci imaju pravo da se pitaju koliko benzin treba još da poskupi pa da Kongres, u kome demokrate imaju većinu, nešto ne preduzme. Na primer da ukine moratorijum na zabranu istraživanja nafte u priobalju SAD. Ako Kongres do raspusta, koji počinje 4. jula, ne ukine taj moratorijum, moraće da objasni američkoj naciji šta bi po njima trebalo da se još desi pa da učine nešto”, upitao se Džordž Buš mlađi, dovodeći u pitanje opravdanost zakona koji je njegov otac „iz ekoloških razloga” uveo, a Bil Klinton predsedničkim dekretom učvrstio sa rokom važenja do 2012. godine.

Na američkoj političkoj sceni, pitanje da li istraživati naftu u priobalju SAD ili ne, staro je više decenija. Vođa demokrata u Kongresu Nensi Pelozi je Bušov iznenadni iskorak ka liberalizaciji istraživanja nalazišta petroleuma u teritorijalnim vodama SAD odbacila kao predizborni manevar, ponovo u službi interesa velikih naftnih kompanija SAD. U međuvremenu, vest da SAD poseduje veliko naftonosno blago, a ne koristi ga, naišla je širom sveta na ozbiljnu kritiku.

„S kojim pravom SAD i zapadni svet danas traže od OPEK-a, a pre svega od Saudijske Arabije, da poveća proizvodnju nafte, kada sopstvene primorske rezerve nisu osetno okrnjili? Zašto Zapad kritikuje izvoznike nafte što sve više brinu da deo današnjih petro-rezervi ne stave odmah na raspolaganje tuđim industrijama, već ostave potomcima za eksploataciju u nekoj budućnosti?” Saudijski dnevnik „Dar al Hajat” – uoči velikog samita lidera vodećih svetskih proizvođača, kupaca, investitora i berzanskih spekulanata 22. juna u Džedi – nema odgovor na ove dileme. Najveći svetski izvoznik nafte (oko devet miliona barela dnevno) i najuticajnija članica OPEK-a (udruženje 13 vodećih petro-snabdevača sveta), Saudijska Arabija ozbiljno upozorava da paprena cena nafte na globalnom tržištu nije rezultat poremećaja u ponudi i potražnji. „Nafte na tržištu ima sasvim dovoljno. Svet, dakle ne samo OPEK ili Saudijska Arabija, mora da preuzme svoj deo odgovornosti za sadašnje ćudljivo stanje na globalnom tržištu nafte”, prenosi „Dar al Hajat”.

Spekulacija globalnih berzi da bušotine širom sveta ubrzano presušuju, inače jedan od glavnih katalizatora sadašnjeg, istorijskog skoka cene barela (blizu 140 američkih dolara), sada iz ugla nedodirnutih petro-rezervi SAD i dobrog dela Evrope, gube na uverljivosti. Nije čudo što američki državni sekretar Sem Bodman ne očekuje mnogo od predstojećeg samita u Džedi. Venecuela, jedan od vodećih američkih snabdevača naftom, već je najavila da neće poslati predstavnika u Džedu. „Nema razloga da izlazimo u susret zahtevima Zapada”, naglasio je ministar energetike Ramirez.

„SAD ne očekuju da će Saudijska Arabija posle samita u Džedi znatnije povećati proizvodnju. Izgledi da nafta na svetskom tržištu znatnije pojeftini nisu veliki”, tmurno je najavio Bodman.

-----------------------------------------------------------

Zapadni naftaši na mala vrata u Iraku



Da li se irački rat isplatio kvartetu vodećih naftnih firmi zapadnog sveta? Koristeći rupu u iračkom zakonodavstvu, četiri kompanije Ekson Mobil, Šel, Total i Britiš petroleum nadaju se da će se od jula vratiti na bušotine sa kojih ih je pre 36 godina oterao pokojni Sadam Husein, piše „Njujork tajms". Petro-kvartet ovih dana privodi kraju dugogodišnje pregovore sa iračkom državnom naftnom kompanijom: potpisivanje sporazuma o povratku na neka od najbogatijih nalazišta najkvalitetnije nafte na svetu očekuje se 30. juna. Činjenica da su brojne ruske, kineske, malezijske kompanije prijavile interes da pokrenu novi talas petro-istraživanja u Iraku nije bila dovoljna za pokretanje javnog tendera za buduće koncesije. U obrazloženju predstojeće odluke o dodeli basnoslovno vrednog posla zapadnom naftaškom kvartetu, iračka državna petro-kompanija navodi da stručnjaci Ekson Mobila već pune četiri godine daju besplatne savete domaćoj industriji. Američka ambasada u Iraku odbila je da komentariše pitanje da li je američki savetnik pri iračkom ministarstvu nafte uticao na najavljenu odluku o dodeli posla. Irak planira da do kraja 2008. pokrene izvoz tri miliona barela nafte dnevno.

-----------------------------------------------------------

Kinesko poskupljenje uzdrmalo svetske berze

Kini je juče uspelo što Americi već mesecima ne polazi za rukom: da jednom vešću obori cenu nafte na svetskom tržištu, piše jučerašnji „Vol strit džornal". Naime, SAD već mesecima bezuspešno vrše pritisak na vodeće izvoznike da povećaju proizvodnju i tako utiču na obaranje cene nafte. Svetske berze juče su munjevito reagovale na vest da je Kina povećala maloprodajne cene goriva za čak 18 odsto. Na vest o tom poskupljenju, prvom od novembra 2007. godine, cena barela na svetskim berzama pala je za čak 4,75 dolara na 131,93 dolara. Poskupljenje goriva na tržištu drugog svetskog kupca nafte, na berzama su protumačili kao moguću šansu za obuzdavanjem kineskih apetita za „crnim zlatom".

Zvanični Peking je najnovije poskupljenje benzina obrazložio potrebom da obuzda rastuću potrošnju energije i zaustavi rast inflacije. Sa novom cenom od 75 američkih centi za litar, benzin je u Kini i dalje za četvrtinu jeftiniji nego u SAD i za trećinu nego u Velikoj Britaniji. Većina analitičara je očekivala da Peking neće menjati subvencionisane cene goriva do Olimpijskih igara u avgustu, da bi izbegla bilo kakav nagoveštaj socijalnih nemira.


Izvor: Politika

Vidim da ljudi jako malo znaju ili skoro nista o tome koliko je znacajna nafta za svjetsku industriju i koliko je tesko naci bilo kakvi ali bilo kakvu zamjenu za nju  a kamoli nove tehnologije
Evo jedno pitanje za vas da li neko zna kad je izgradjna zadnja rafinerija u Americi ?
Kad je zadnji put ulozeno u remont u novu tehnologiju za vadjenje i slicne stvari ?

Сад ће Малибу да раскопају и испумпају. Оде рај у пиз.. у... пакао

mogu da kopaju koliko hoce 35 godina je nesto sto samo mogu da iskopaju cccc staq cemo sad vracamo se gdje ono ma sta kazes  Jon -Kipurski rat svrgavanje SAHa Pahlavija ma jel moguce da je sve to povezano ma niej to je neka namestaljka ma to se neko sali sa nama ma nafte ima u izobilju ccc

Reaktori niču kao pečurke

Svet je suočen sa sve ozbiljnijim problemom – nedostatkom energije! Države razmatraju kako da, na najbolji način, obezbede dovoljne količine nafte, gasa, uglja, električne energije. Cene fosilnih goriva vrtoglavo skaču, s obzirom na sve "tanje" rezerve, a na tržištu je sve teže doći do energenata. Uz to, stručnjaci i ekolozi upozoravaju da je neophodno da se hitno smanji zagađenje, a time i poguban uticaj klimatskih promena. Stoga ne čudi da sve više državnika i energetskih stručnjaka otvoreno govori o "renesansi" nuklearnih elektrana, koje su pre dvadesetak godina bile anatemisane i proglašene kao najlošije energetsko rešenje.


 Mada se vode oštre polemike oko toga da li se izgradnjom novih nuklearnih centrala rešava energetska sigurnost ili one predstavljaju ozbiljnu ekološku pretnju, širom planete - polako ali sigurno, niču novi reaktori.

U prilog ovome svakako govori i stav Evropske unije koja u snabdevanju energentima nema nameru da postane talac Rusije, koja je drugi evropski snabdevač posle Saudijske Arabije. Komisija EU objavila je izveštaj kojim predlaže da se Evropa u budućnosti orijentiše na atomske centrale, ne samo zato što one «najmanje zagađuju okolinu», već i zato što omogućavaju nezavisnost od isporuka gasa iz Rusije i nafte s Bliskog istoka. U izveštaju o energetskoj politici naglašava se da samo 14 odsto energije koja se potroši u EU potiče od «atoma» i da nukelarke proizvode 18 odsto evropske električne enrgije. Komisija kaže da je cilj da EU do 2020. godine troši 20 odsto energije iz nukelarnih izvora. Iz zaključaka izveštaja proizilazi da će se potrošnja energije do 2020. godine udvostručiti, da će proizvodnja nafte opasti posle 2025. godine, a ugalj će ponovo postati važan izvor energije i njegova će cena znatno skočiti. Od 2020. godine sve češće će se pribegavati energiji iz obnovljivih izvora i nuklearki, a od 2030. godine ovi izvori «biće u masovnoj upotrebi». Komisija predviđa da će 2050. godine 33 odsto energije poticati iz nuklearnih izvora, 20 odsto iz nafte, 20 odsto iz prirodnog gasa, 20 odsto iz obnovljivih izvora energije i oko šest odsto iz uglja.

Prema podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) u svetu je operativno 440 reaktora i oni svojom proizvodnjom pokrivaju preko16 odsto planetarnih potreba za električnom eenrgijom. Trenutno se dugoročno gasi pet, ali i gradi 35 novih reaktora. Najviše ih ima u SAD 110, zatim u Francuskoj 59, na teritoriji bivšeg SSSR-a 46, u Japanu 54, Južnoj Koreji 21, Kanadi 17, koliko ima i u Nemačkoj. Ukupna svetska instalisana snaga nuklearnih centrala dovoljna je da zadovolji potrošnju električne energije skoro 50 država velikih poput Srbije. Pored izgradnje novih novih atomskih elektrana, za još 64 doneti su planovi i odluke o gradnji, a o sudbini 158 se odlučuje. Nuklearne elektrane planiraju da grade Tajland, Malezija, Indonezija, a o tome se razmišlja i u naftom prebogatim arapskim emiratima u Persijskom zalivu.

Radioaktivni otpad

Ne treba zaboraviti problem radioaktivnog otpada, koji se deli na dve osnovne kategorije: nisko- i visoko-radioaktivni otpad. Većinom otpad je niskoradioaktivan: obično smeće, alati, zaštitna odela i ostalo. Taj se otpad kontaminirao sa malom dozom radioaktivnog praha ili čestica i mora da se čuva da ne dođe u kontakt sa spoljnim svetom.
Pravi problem kod nuklearnih elektrana je ostatak iskorištenog goriva, odnosno visoko-radioaktivni otpad koji se mora skladištiti u specijalnim bazenima (voda hladi nuklearno gorivo i ponaša se kao štit od radijacije) ili u suvim kontejnerima. Starije i manje radioaktivno gorivo skladišti se u suvim skladištima i to tako što se zatvara u specijalne betonske armirane kontejnere.
Mada su nuklearne elektrane bezazlene za okolinu ukoliko se radi po pravilima, uvek postoji mogućnost katastrofe zbog nepravilnog i nestručnog korišćenja ili velikog kvara. Do sad su se prilikom mirnodopskog iskorištavanja nuklearne energije desile dve velike havarije u Černobilu i na Ostrvu Tri milje.

U SAD je prošao 20-godišnji moratorijum kada nuklearke nisu smele biti ni u planovima, a američka Nuklearna kontrolna komisija (NRC) očekuje da primi 12 zahteva za gradnju novih nuklearnih reaktora na sedam različitih lokacija, a priprema se pregled planova za još 15 NE na 11 pozicija. Za Veliku Britaniju je nuklearna energija još 2003. godine bila "neprivlačna mogućnost", a sada se o tome već ozbiljno govori. Rusija planira da do 2030. godine izgradi 42 nuklearna reaktora u kojima će proizvoditi električnu energiju, a slične planove ima i Kina. Kada se na internetu prostudiraju strane Svetske nuklearne asocijacije koje obuhvataju sve prozvođače atomske energije, ispada da će do 2050. godine trećina novih reaktora biti postavljena u Kini, 24 u Južnoj Americi i 21 u SAD. Ukupno, 2050. godine biće 700 nuklearnih reaktora u svetu!

I našu zemlju okružuju nuklearke: ima ih u Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji i Sloveniji. Trenutno je u funkciji devet reaktora, a grade se još dva. Slovenija najavljuje gradnju novog bloka reaktora, Bugarska takođe, u Albaniji se sve više razmišlja o tome, a čak je i kod nas najavljeno eventualno ukidanje moratorijuma na izgradnju nuklearnih eleketrana. Kako prenose agencije, zbog povećane potrebe za energijom Slovenija do 2017. godine planira da izgradi novi blok reaktora u nuklearki "Krško". U Bugarskoj nastaviće se gradnja nuklearne elektrane Belene, koja će koštati nešto manje od četiri milijarde evra. U projekat su uključene kompanije "Areva" i "Simens", izgradnja bi trebalo da počne ove godine, prvi reaktor bi mogao biti pušten u rad 2013. godine, a drugi godinu dana kasnije. I rumunska vlada razmatra mogućnost istovremene gradnje trećeg i četvrtog reaktora u njihovoj jedinoj nuklearnoj elektrani «"Černa voda", «što praktično znači da postoji mogućnost da do 2012. godine Rumunija proizvodi čak 40 odsto energije iz ovog izvora. Iz susedne Hrvatske se čuju nezvanične najave da će narednih godina početi izgradnja jedne nuklearne elektrane, za sada još nije rečeno koje vrste i snage (spominju se lokacije na Jadranu ili na Dunavu).

Činjenica je da atomske elektrane nude najjeftiniju i najčistiju električnu energiju. Međutim, njihova gradnja je osetno skuplja od drugih izvora. Za gradnju jednog megavata kapaciteta nuklearke neophodno je preko dva miliona dolara, za megavat termoelektrane - 1,5 milion i za megavat gasne elektrane svega 800 hiljada dolara. Očigledno je da izgradnju nuklearki ne usporavaju samo protesti građana i ekoloških organizacija, već i njihova cena. Uz to, gradnja nuklearki traje mnogo duže nego kada je reč o drugim izvorima, odnosno termo ili gasnim elektranama.


Izvor: Dnevnik

nafta ce poskupljivati dok ne nestane,kao i sa svakom drugom namirnicom kojoj se vidi kraj a trazena je

Danas odluka o poskupljenju goriva?

BEOGRAD - Ministarstvo finansija trebalo bi danas da se izjasni o predlogu za poskupljenje goriva, kojim je predviđeno da se cena motornih benzina poveća za 2,65 dinara, a dizela za 3,1 dinar po litru, rečeno je Tanjugu.Ministarstvo rudarstva i energetike je 16. juna ministarstvima finansija i trgovine uputilo zahtev za poskupljenjem cene goriva.

Cena motornog benzina i bezolovnog motornog benzina od 95 oktana trebalo bi, prema tom zahtevu, da bude povećana za 2,56 dinara - na 110,7 dinara po litru. Cena dizela D-2 trebalo bi da bude povećana za 2,81 dinara - na 97 dinara po litru, eko 3 dizela za 2,99 dinara - na 101,33 dinara, a evro dizela za 3,2 dinara - na 106,39 dinara po litru. Ulje za loženje trebalo bi da poskupi za 3,57 dinara - na 93,11 dinara za litar.

Uredbom o formiranju osnovne cene derivata predviđeno je da se domaće cene goriva na 15 dana usklađuju sa cenom nafte na svetskom tržištu i kursom američkog dolara, ukoliko se ukupna cena nafte promenila za 1,5 odsto. Ukoliko je cena nafte promenjena, Ministarstvo rudarstva i energetike šalje zahtev ministarstvima trgovine i finansija za primenu novog cenovnika.

Tek po dobijanju saglasnosti ova dva ministarstva i objavljivanju novog cenovnika u "Službenom glasniku", ispunjeni su svi uslovi da se gorivo prodaje po novim cenama. Ministarstvo finansija ima zakonski rok od sedam dana da razmotri zahtev Ministarstva energetike za poskupljenje goriva.

Poslednji put gorivo u Srbiji poskupelo je 30. maja, kada su motorni benzini poskupeli za 6,86 dinara, a dizel goriva za 8,03 dinara po litru.


Izvor: RTV

Japan: Solarnom energijom protiv zavisnosti od goriva
Autor: Beta-Rojters | 22.06.2008 - 12:13


Japanska vlada će od sledeće nedelje početi promociju upotrebe sistema za solarnu energiju u domaćinstvima, piše današnji finansijski dnevnik Nikei.

Očekuje se da bi ove mere, uglavnom u vidu subvencija i poreskih olakšica, znatno smanjile cenu solarnog sistema sa sadašnjih 2,3 miliona jena (oko 21.500 dolara) na 1,1 milion jena u periodu od tri do pet godina. Japan je vodeći svetski proizvođač solarnih komponenti, uključujući korporacije Šarp, Kjocera i Sanio. Po navodima japanskog dnevnika, detalji oko subvencija i poreskih olakšica bili bi poznati do kraja avgusta ove godine, kada ističe rok za predaju budžetskih zahteva za narednu fiskalnu godinu koja počinje 1.aprila 2009. Na ovaj korak vlada se odlučila sledeći dugoročnu ekološku inicijativu japanskog premijera Jasuo Fukude, koji je 9.juna između ostalog najavio i da bi do 2020.godine više od 70 odsto novih zgrada u Japanu trebalo da bude podignuto sa već ugrađenim solarnim panelima. Više od polovine energetske potrošnje u Japanu čine nafta i gas, a zemlja potrebe za ovim gorivima zadovoljava uglavnom iz uvoza. Suočena sa rastućim cenama nafte, vlada Japana odlučila je da drastično smanji zavisnost od fosilnih goriva.

Izvor: Blic

 Почиње арктичка трка
Све већи напори појединих земаља да приграбе нафту која се крије испод поларног леда, који полако почиње да се топи.
Свакодневна упозорења еколога да се због глобалног загревања Арктик полако топи узнемирују људе широм света, али су државама у овом појасу дала нове идеје о томе како доћи до неискоришћених резерви нафте. Према првим проценама,подручје Арктика крије око 25 одсто светских залиха нафте и, како је поларни ледсве тањи, све је лакше доћи до „црног злата”.

Са ценом нафте која је прешла 130 долара по барелу јасно је зашто велике силе све чешће истражују нове изворе нафте, а подаци показују да је управо Арктик место са огромним ресурсима. Вредност „црног злата” наставља да расте и не изгледа да ће ускоропасти. И поред најава Саудијске Арабије да ће повећати производњу, извештаји са берзи показују да ова одлуканеће знатно утицати на тржиште нафте.Истовремено, потражња за овим ресурсом убрзано расте и због све већих потреба земаља у развоју, посебно Индије и Кине.

Таква ситуација све више упућује на овај регион света, који на први поглед изгледа као да нема било какве везе са нафтом. Према подацима америчке геолошке службе УСГС, испод Арктичког мора налазисе око 25 одсто светских резерви нафте. То значи да би се на овом подручју могло пронаћи неколико стотина милијарди барела овог фосилног горива.

Због огромне ледене површине на Арктику, донедавно је изгледало немогуће прићи потенцијалним изворима „црног злата”. Међутим како је јавио Би-Би-Си, арктички лед се убрзано топи и његова површина прошлог лета била је најмања од како су почела мерења. Научници предвиђају да би за десет година поларни лед могао сасвим да нестане у летњим месецима.

Али, већ сада, лед на Арктику је тањи него што је био икада пре, што значи да се поморски саобраћај у том појасу одвија много лакше. Слање тимова нафтних компанија, који би испитали тачне количине нафте на Арктику, сада је већ много извесније, јавља Си-Ен-Ен.

Донедавно јеАрктик изгледао као непрофитабилно подручје и велесиле нису биле заинтересоване за улагање у тај део света. То је било и технички немогуће. Међутим, како цена нафте расте, могућност за профит је сва већа, и фирме и државе су спремне да инвестирају у овај регион.

Проблем настаје око тога ко има право на богатство арктичког океана. Коме, уствари, припадају ресурси испод океана?

Све земље које се граниче са Арктиком, Русија, Канада, САД (преко Аљаске), Норвешка, Данска (преко Гренланда) потписале су Конвенцију УН о поморском праву (1982). Једна тачка овог споразума даје овим државама право на ресурсе на или испод океанског дна до 200 миља (322 километра) од обале.

Међутим, у том истом документу договорено је да земље које се налазе у арктичком кругу имају право да поднесу захтев комисији УН да контролишу још већу зону океана, односно још 150 миља (241 километар). Тај захтевморао би да буде заснован на техничким и научним доказимада се континентална плоча одређене земље продужава изнад тих 200 миља, односно економске зоне коју сада користе.

Све земље тврде да имају право на тих додатних 150 миља. Само је Русија комисији УН поднела извештај о својој континенталној плочи, али светска организација тражи додатне доказе. Остале земље имају рок од десет година од дана ратификације Конвенције УН о поморском праву да доставе потребну документацију.

Судећи према најавама из пет земаља око Арктика, свака од њих ће полагати право на тих додатних 150 миља. Међутим, немогуће је „поделити” Арктик, а да свака од њих добије тражену површину. Ако свака држава остане при овим захтевима, то ће довести до преклапања територија на које полажу право.

Руски захтев је да ова земља добије скоро цео појас од њене границе до Северног пола. У исто време, Канада тврди да се њена континентална плоча наставља испод Северног пола и да неки делови Арктика које захтева Русија, у ствари припадају Канади. Данска, која преко Гренланда има прилаз Арктику, такође планира да се супротстави Русији, доказима да се континентална плоча Гренланда наставља до Северног пола.

Питање је шта ће се десити ако ове земље не прихвате међусобне захтеве? Треба ли очекивати нове сукобе између великих сила, овај пут на Арктику?

Кад је Русија ставила своју заставу на дно Северног пола 2007, Канада је одмах реаговала.

– Ово није 15. век. Не можете ићи светом и једноставно постављати заставе и говорити „Ми полажемо право на ову територију” – рекао је тада канадски министар спољних послова Питер Мекеј.

САД, иако нису ратификовале Конвенцију УН, такође не признају руски потез. Скот Г. Боргерсон из невладиног Савета за међународне односе тврди на сајту Арктичког савета (регионалног форума арктичких земаља)да постоји могућност за оружани сукоб у овом делу света.

Иначе, земље чланице Арктичког савета договориле су се прошлог месеца да ће мирним путем поделити ово подручје богато нафтом и гасом. Поједини светски медији ипак предвиђају да, ако се настави тренд раста цена нафте, треба очекивати јаче напоре ових земаља за контролом Арктика, без обзира на прошломесечни договор. Као пример наводе Канаду и САД које не могу да се сложе ни око Босфоровог мора, које се налази поред Аљаске и северне Канаде и део је арктичког региона. Ако та два савезника имају проблем да се договоре око једног „парчета” Арктика, како онда очекивати договор свих пет арктичких земаља око целе поларне области.

Cena nafte ce ici dok god bilo potrebe, a procjena odredjenih analaiticara da bi jedan barel trebao biti oko 200 dolara i tu bi bio nekakav plafon za sad.

Sto se tice drugih vrsta goriva koja jos nisu u upotrebi ali postoje, za njih jos nije doslo vrijeme za eksploataciju dok se ne iscrpe stara poznata goriva ili budu pri kraju.