Treba znati da se svaki sofisticki silogizam zasniva na jednacini A=B=C
A= Premisa maior
B= Premisa minor
C= Zakljucak
Tako da se veoma lako moze koristiti cak i od strane priglupih ljudi kao ubojito oruzje.

Evo jednog netacnog zakljucka sa netacnom premisom(maior):
- sve kod mene je moje,
- olovka je kod mene
= olovka je moja

Ili npr pogresna premisa minor:
- Cedomir Jovanovic je Srbin,
- svi Srbi su pravoslavci,
= Cedomir Jovanovic je pravoslavac

Ili npr silogizam gde su obe premise tacne a zakljucak netacan
- mis je pojeo sir.
-mis je jednoslozna rec
= jednoslozna rec je pojela sir

Inace u filozofiji postoji od starog veka traje sukob sokratike i sofistike tj. oko toga da li postoji istina i da li se moze utvrditi, ja sam trenutno blizi sofistickom gledistu, sto bi rekao Protagora- niko ne moze biti siguran sta je istina, a svaki covek ima pravo da svoje uverenje,ma kakvo ono bilo, izrazava sto uverljivije.

Svima preporucujem knjigu od genijalnog Artura Sopenhauera Eristicka dijalektika ili 38 nacina kako da se bude u pravu, lako cete je naci na sajmu knjiga a vredece svaki dinar koji date.

Odlomak iz knjige gospodina  Sime Avramovića „Rhetorike techne“ o sofistima

Софисти. – Софисти (грч. sорhos – мудрац) су, као некакви путујући професори, „учитељи мудрости”, подучавали широм Грчке омладину филозофији, математици, физичким вештинама, али пре свега реторици.  Реторика је имала централну улогу у софистичком концепту систематичног и целовитог образовања. Учитељи беседништва су при том имали релативно отмено и добро плаћено занимање. Тако је забележено да је скромни Продик наплаћивао 1 драхму по часу, а 50 драхми за цео курс. Протагора је нудио потпуно образовање за 100 мина (10.000 драхми), па није ни чудо што је после смрти оставио огромну имовину од 5 талената. Горгија се, пак, толико обогатио – а уз то је био и дуговечни нежења – да је као заветни поклон Аполону у Делфима поставио своју златну статуу. Међутим, цена је гарантовала квалитет услуге: ако је ђак био незадовољан квалитетом курса и плаћеним износом, могао је, уз заклетву у храму, да сам понуди износ који сматра адекватним за знање које је стекао. 
   
Подучавање беседништву је у великој мери диктирао судски говор, што је један од важних доказа да се реторика развила из судског беседништва. Главни циљ такве припреме је био да оспособи ученика да добије спорове. Ђаци су често меморисали нека општа места (грч. tороi, лат. 1осi соmтипеs), која се могу у говору употребити у различитим ситуацијама. Сваки учитељ реторике формирао је збирке, које су нарочито истицале уводе и епилоге беседе, али су садржале и оне делове који се могу адекватно применити на честе процесне ситуације.  Ти шаблони су се односили, на пример, на став о важности закона, значај заклетве као доказа, друштвену потребу да се убица казни, итд. Општим местима се може обухватити у позитивном или негативном светлу сваки учесник у спору (тужилац, тужени, сведок), врсте спора (наслеђивање, усвојење, крађа, убиство), политичке околности, итд. Састављали су се и модели за и против истог става, принципа или ситуације који се у спору могу појавити (на пример, општа места којима се напада или брани убица).
Ова пракса је добро дошла политичком беседништву: чак је и говорник Демостеновог ранга користио типизиране опште опсервације у својим политичким иступањима, па се међу његовим делима налази и колекција увода у политичке говоре са различитим приступом. Изгледа да су и касније многи велики говорници, попут Цицерона, увек имали при руци такве збирке и да су без устручавања и гриже савести користили исте моделе увода, о чему лепо сведочи Цицероново писмо његовом великом пријатељу Атику: „Извини за мој немар. Послао сам ти дело О слави, али у њему је исти увод као у трећој књизи Академије. То је због тога што ја имам збирку увода. Из ње обично одабирам један када започињем неку расправу. Како сам у то време био у Тускулуму, нисам се сетио да сам тај увод искористио, па сам га употребио и теби послао...” 

Реторика се учила и из уџбеника (rhetorike techne или techne rhetorike) који су садржали техничка упутства и основне принципе говорништва, односно теорију беседништва, али су нудили и примере успешних беседа. Систем подучавања је обухватао три елемента: теорију, практичну вежбу и проучавање туђих говора. И ови су уџбеници прво били окренути судској беседи, да би тек касније прерасли у опште теоријске расправе о говорништву, каква је била Аристотелова Реторика. Изгледа да су ти приручници били прилично бројни, јер уз скоро сваког познатијег софисту извори помињу и његов rhetorike techne.
   
Софисти беседништво нису схватали као уметност, већ као обичну вештину окренуту практичним циљевима, а пре свега добијању спора. То је умешност убеђивања у исправност сопствених ставова, вештина наговарања на оно што говорник жели да постигне, без обзира да ли је то што тврди истинито или не, часно или неморално. Протагора, један од најпознатијих софиста и четрдесет година учитељ беседништва, полазећи од филозофског становишта да нико не може бити сигуран шта је истина, сматрао је да сваки човек има право да своје уверење, ма какво оно било, изражава што уверљивије.  Отуд његова чувена мисао да је „човек мера свега”. Стога је своје ученике вежбао да о свакој ствари говоре из два супротна угла, како би их навикао да свака ситуација представља медаљу са две стране и да се човек увек може вешто бранити или нападати, без обзира на чврстину правног или моралног основа. То се најлакше постиже ударом на емоције слушалаца, при чему логичка и етичка заснованост тврдње не мора бити у првом плану. Додуше, они вешто користе и низ логичких инструмената, нарочито силогизам (или ентимем – скраћени силогизам, са једном премисом). Силогизам често заснивају на једној тачној, а другој погрешној премиси, која се обично кроз дијалог подметне саговорнику, што доводи до погрешног закључка, који се у ствари и жели постићи. У свему је једино важан успех у остваривању практичних циљева – убедити слушаоце у „своју“ истину. Због тога их критикују многи грчки и познији филозофи, јер је за њих беседа „средство наговора, а тиме и политичке моћи”.  На тај начин су вештину беседништва често користили и демагози, који су запаљивим говорима усмеравали вољу народа, а неретко је и злоупотребљавали. Тако је софистика дошла на зао глас, све до данас. 
   
Ипак, и од софиста се савремени беседник може нечему научити. Прво, да је корисно читати туђе говоре и састављати сопствене забелешке о занимљивим и лепим мислима, које би се касније могле користити у различитим ситуацијама (као опште место - топос). Друго, да је изазивање емоција код слушалаца најбржи пут ка њиховом уверавању. И треће, да је коришћење
логичких инструмената, поготово силогизма и ентимема, једно од најмоћнијих средстава за уверавање, поготово када се комбинује са снажним емотивним набојем