Ovaj sledeci tekst je tacan opis mog problema, pa me zanima da li neko ima iskustva sa ovim stvarima, ili ima preporuku za nekog psihologa koji moze pomoci...Cuo sam da Kognitivno-bihejvioralna terapija pomaze ali ne znam gde i ko u Beogradu zna vise o tome ili ima iskustva sa tim...Pozdrav svima

Socijalna fobija se karakteriše neadekvatnim i intenzivnim strahom od negativne procene drugih ljudi. Javlja se u situaciji kada se osoba nalazi u socijalnim relacijama.  Postoje dva obilaka - generalizovan i negeneralizovan. Osobe koje su obolele od generalozivanog oblika socijalne fobije imaju strah od negativne procene u skoro svim socijalnim situacijama. Dešava se da im je teže sa određenim osobama - sa mlađim ili starijim, sa istim polom ili suprotnim polom, sa autoritetima, sa poznatim ili nepoznatim osobama. Uvek je suština njihove strepnje i straha da će ih ljudi loše proceniti i da će ih u kranjem slučaju odbaciti, da ih neće poštovati i uvažavati pa čak i ismejavati. Zbog toga izbegavaju da odlaze na žurke, slave, ako se i nađu u društvu, izbegavaju da započnu razgovor, da se uključe u diskusiju i sl. Drugi oblik socijalne fobije je negeneralizovan ili jednostavni oblik kada osoba ima probleme u tačno određenoj socijalnoj situaciji - recimo, dok jede, kad treba da se potpiše, posluži goste ili da održi neku javnu prezentaciju ili govor. Čest je strah od crvenjenja i drhtanja ruku. Za razliku od drugih anksioznih poremećaja kod kojih se ono od čega se plaše ne događa, kod socijalne fobije takvo što se može desiti. Recimo, ako osoba ima strah da će joj zadrhtati ruka dok služi kafu goste, zbog stalnog negativnog isčekivanja, odnosno porasta anksioznosti, može se kao jedan od pratećih telesnih simptoma javiti i drhtanje ruku. Treba znati da se ne radi o sramežljivim ljudima koji nisu mnogo aktivni u socijalnim situacijama, već o osobama koje zbog ovog straha imaju visok stepen patnje i nefunkcionalnosti. Među njima je velik broj onih koji zbog tegoba nisu dostigli akademska stremljenja, značajan je broj koji su bez partnera i bez zaposlenja. Ono što je takođe važno, imaju veoma mali broj poznanika i prijatelja iako su im želje potpuno suprotne.

Niiko nista ne zna...

Pomoglo bi nam da znamo koliko godina imash, i od kada primecujesh te simptome. Ne zezam za godine, jer ako si stariji i verovatno upuceniji o ovom problemu, verovatno je savet sa pravim psihologom najbolje reshenje. Ukolko spadash u mladje generacije, mogu ti dati par saveta:

- Svi smo mi proshli tu fazu malo tezeg prilagodjavanja kao i prihvatanja sebe, prvenstveno od sebe samih, pa tek onda od strane drushtva
- Sve ovo mozhe da se svrsta pod odredjeni stepen treme koja u umerenim granicama uopshte ne predstavlja socijalnu disfunkciju, vec klasichnu i najnormalniju meru opreze
- Svako od nas ima odredjeni momenat kada se oseca isto tako kao shto je navedeno u tekstu.

Ono shto moze da ti pojasnu sliku onoga shto pokushavam da kazem je da ne treba unapred gledati na problem kao sushtu manu koliko to moze da bude preterivanje u odredjenoj vrlini. U ovom slichaju - opreznost.

Naravno da postoji strah od reakcije drugih ljudi (prihvatanja, neprihvatanja, podsmeha i slichno), ali uvek treba imati u vidu dobre i loshe strane samog pokushaja socijalizacije.
Tipa: shta dobijash a shta gubish "rizikom" upushtanja u konverzacjiu ili iskazivanjem zelje za ulazak u odredjeni krug ljudi.
Mozesh da dobijesh samo mnoshtvo drugih prijatelja i josh vishe poshtovanja. A da izgubish nema shta, osim neke mozda preterane sigurnosti u samog sebe, koju ces da preispitash u par minuta i da zakljuchish da je ipak sve to samo do njih i da ne znaju da cene tvoje kvalitete.

Svako je poseban na svoj nachin. Svako je svakom chudan zbog nechega, i to najcesce onoga shto sam neko (osoba koja se ischudjuje) ne poseduje. To ne znachi da je to neshto "drugachije" nuzhno i loshe.

Svaka akcija uslovljava nastanak i reakcije. Ne preduzimash nishta, nishta i ne ochekuj da ti se desi. Bez rizika nema kapitala. Jeste da postoje sluchajevi gde gubish malo svog ponosa i slichno, ali mogucnosti dobitka su daleko iznad toga. To se najcesce uvidja u starijem i zrelijem drustvu koje zna da ceni prave vrednosti.

Ne znam da li te muche konkretne situacije, mozda ni to ne bi bilo loshe da navedesh.
Ako je samo pristup ljudima u pitanju, razmisli samo da je svako iz tog skupa ljudi bio ponekad sasvim obichna jedinka kao i ti, a da je svako od njih dobio tu "socijalnu snagu" bas zbog toga sto ima tu skupinu ljudi iza sebe.

Zelish da se ne bojish vishe ichega i da pobedish tu neprijatnost. Nadji i sebi tu skupinu koja ce da te hrabri umesto sebe samog. Bar za pochetak. Ali dok je ne nadjesh, moraces da rizikujesh.

A za razliku od obichne kocke, uceci na svojim greshkama iz svakog pokushaja koji se manifestuje neprihvatanjem, zagarantovano je da ces nekada sigurno dobiti ono shto zelish. Dakle, nije samo sreca u pitanju, vec i iskustvo koje se ne stvara samo od sebe. U pitanju si samo ti. I kad shvatish da zapravo ti sam i nemash neki problem, vec nazivash problemom sasvim normalnu pojavu u drushtvu, bices spreman da isti (iako nepostojeci) prebrodish.

http://forum.burek.com/pobjedite-socijalne-fobije-t327140.topicseen.html

http://forum.burek.com/od-socijalnih-strahova-do-socijalne-fobije-t242734.msg3744726.html

http://forum.burek.com/anksioznost-t81785.topicseen.html

Siguran sam da ovde na Bureku ima makar jos par tekstova da malo vise procitas o tome.

Ako ti je zaista toliki problem, preporucujem da nadjes nekog boljeg psihologa po gradu gde zivis i radis na tome.  Inace skoro svako ima taj problem u mladosti prilikom socijalnih interakcija sa ljudima, ali vecina ljudi ga prevazidje vremenom kada shvati da postoje drugi ljudi koji ih prihvataju i sa kojima mogu normalno da komuniciraju i da ne mora svako da ih voli.

Takodje bi pomoglo da malo bolje opises svoje simptome...

Имам 22 године, студирам у Бг, јурим стално неке текстове о томе и видим да има и старијих људи са тим проблемом који вуку од детињства, па се цимам да са 30 година не будем на истом.

Проблем је вероватно (99%) настао од нагомиланог стреса, депресије и нервозе у кући узрокованом од стране мојих родитеља и њихове немогућности да нормално разговарају, дешавало се да ћале улети у собу рано ујутру да ме буди и притом виче и лупа вратима, па да се приликом свађе залети на мајку , све те ствари некако тешко подносим и подложан сам доста за нагомилавање тог стреса. У пубертету имати  особу као што је мој ћале поред себе, то не бих ником пожелео, мислим да је много горе психичко него физичко злостављање. Додуше проблем је сада мало мањи пошто сам се преселио у Бг, због студирања, а уствари највише да бих остао донекле нормалан.Пре сам имао и убрзано лупање срца к

Ал опет проблем је ту. не знам можда треба да прође још неко време да би се све нормализовало, као што није ни настао преко ноћи, не може одмах ни да нестане. Најгоре ми је била прва година на факсу, упознао сам двоје или троје колега, што је страшно, још уз то сам стидљива особа (риба у хороскопу) али нећу то да ми одређује живот, волим да сам у друштву.

Некако ми је најгоре кад останем сам са другарицом или другом и кад треба нешто да објасним, препричам, кажем, збуним се скоро увек, погубим се некако, некад кажем неку глупост само да бих нешто рекао. Немам ни концентрацију да слушам и пазим кад неко нешто прича, да размислим о томе, баш збрка у глави, кофузија некаква.  Тешко ми је да седнем да учим, да се концентришем. Неки трип да ме људи гледају шта год радим и да ме негативно процењују.

Прочитао сам о тој конитивно бихејвиорланој терапији која те за пар недеља научи како да препознаш  проблем и да га решиш, отприлике да будеш сам свој психолог. то је баш терапија за социјалну фобију. зато ме је занимало да ли неко зна нешто више о томе.

Хвала на одговорима и теби Dzobi посебно на одличном тексту. Све си у праву али треба то применити у пракси, што је мало теже.

Idi u Palmotićevu, objasni svoj problem. Oni imaju stručnjake koji ti mogu pomoći na klinici za decu i omladinu koji se upravo bave tom problematikom.  Osim toga odlazak je na zdravstvenu knjižicu, znači ne plaćaš ništa dodatno. Samo treba da u studentskoj poliklinici zatražiš uput

http://www.imh.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=45&Itemid=32

Naravno možeš da se prvo obratiš studentskoj poliklinici jer su tvoji problemi vrlo karakteristični za studente i oni takođe imaju dosta iskustva u radu sa mladima koji pate od anksioznosti i teškog prilagođavanja

http://www.studpol.rs/unutrasnja-organizacija/sluzba-za-specijalisticko-konsultativnu-delatnost/odeljenje-psihijatrije-neuropsihijatrije.html

U studentskoj poliklinici sam bio pre nekih godinu dana, cini mi se kod dr Marka, nije ga ni interesovalo da malo bolje sagleda problem, prepisao mi je bromazepam i to je to ... toliko o tome... znaci na poliklinici samo trazim uput za psihologa u palmoticevoj ???

E ja dobih pacijenta sa socijalnom fobijom na ispitu, kao ispitno pitanje  E vidi, pocinje se sa kongnitivno-bihejvioralnom terapijom. Kako mogu da primetim, tebi ovo malo poduze traje. Probaj jos jedared kod psihologa na par seansi...Terapija lekovima treba ovako da izgleda: bromazepam prvih 2 sedmice zajedno sa escitalopramom. Dejstvo escitaloprama nastupa nakon 2-4 nedelje. Bromazepam nakon dve nedelje pocinjes da smanjujes dozu kako bi se nakon 10ak dana on izbacio iz upotrebe. Bromazepam izaziva zavisnost i zato nije preporuceno da se pije vise od 4 nedelje, elem ako se desi da si malo uznemiren prilikom skidanja sa bromazepama, to je normalno sve ce to escitalopram da ispravi. E sad escitalopram pijes oko 6 do 12 meseci, to ce psihijatar da proceni. Obustava njega traje oko 3 meseca. Ovu su preporuke i jos se navodi da sto je krace lacenje , veca je mogucnost da se poremecaj javi ponovo.
  E sad sto se tice samo kognitivno-bihejvioralne terapije, jedino kod specificnoh fobija ona je dala bas vece rezultate od placeba. Kod ovih socijalnih fobija ni tamo ni vamo  na psihijatru je, ali terapija lekovima je dosta sigurnija, naravno ako izuzmemo par nezeljenih efekata ova dva leka  Ali svakako ces osetiti boljitak! Izvini ako sam samo surov, prekljuce mi bio ispit 

Vise je kod mene problem u komunikaciji, sto ne znam pravilno da komuniciram, ne znam kako da se ponasam dok izgovaram nesto, ne znam da se izrazim kako treba, ne ulazim u detalje da se ne bih zbunio i da ne bih zbunio onog sa kim razgovaram.Isto tako i na ispitu ili bilo kom drugom mestu gde treba nesto da ispricam.

 Nije to samo osecaj da pricam nerazumljivo, vec par puta mi neko skrene paznju da mutavim i kaze da me ne razume. Kada govorim ne znam sta treba da naglasim u recenici.  Imam neki osecaj da mi se koci vilica dok govorim.

Milion misli imam u glavi, ne mogu da se povezem lepo, tako mi je i kad radim nesto ili kad ucim sve hocu da odradim odjednom, preko reda, nekad i ne mogu da se skoncentrisem da ucim, ne mogu da se organizujem u glavi i u zivotu uopste... Nekako imam osecaj da sam pogubljen, a par ljudi mi je to i reklo tako da nisam to umislio.

Mislim da mi nisu potrebni lekovi i tako duge terapije, vec samo neko da me uputi, ili nauci kako da prevazidjem ovo, kako da naucim da se ponasam pravilno i da noramlno komuniciram...Pre sam ovaj problem dosta preuvelicavao, i to je stvorilo verovatno tu fobiju, sada sam svestan da problem postoji ali znam da nije neresiv. 


Jesi polozio ispit??

To što pričaš je trema i panika, može da se prevaziđe samo postepeno. Pokušaj da što više razgovaraš sa nepoznatim ljudima, recimo prodavačicama, kad nisi u stresu, i takođe pokušaj da što više razgovaraš sa nastavnicima na odmoru. Znači prvo da prevaziđeš stres uopšte od razgovora sa nepoznatim osobama.