Čardak ni na nebu ni na zemlji celoj svojoj teritoriji

Bejaše jednom neki radnik koji je vredno radio. Kad dođe vreme da primi platu odnekud doleti zmaj i uzme mu tri četvrtine zarade. I tako svakog meseca, kad dođe vreme da primi platu odnekud doleti zmaj i uzme mu tri četvrtine a sve govoreći kako uzima svoje. Ređahu se tako zmajevi, te zmaj što izjave daje, pa zmaj što zakone tumači i svi tako redom uzimaju a sve tvrdeći kako uzimaju svoje. Onaj radnik se nekako snalazio, iznosio iz firme bankpost, alate, heftalice, pribore al’ nikako da nadoknadi onih tri četvrtine koje mu zmajevi uzimaju a sve tvrdeći kako uzimaju svoje a ne njegovo.
Dozlogrdilo to ovom zaposlenom pa rešio da potraži zmajeve i da im skrene pažnju. Krenuo on tako i stigao do obale mora. U daljini se vidi neko ostrvo, možda je Kipar a možda i nije. Preplivao nekako na to ostrvo a jelen kapitalac na ostrvu mu pokazao đe su zmajevi. Kad dođe tamo kad imaše šta i videti- čardak ni na nebu ni na celoj svojoj teritoriji. Uspe se nekako na taj čardak kad tamo zmajevi drže sednicu. Neki se igraše stranim kreditima, neki zakonima i praviše sve vrste gramatičkih grešaka. Sekretarica koja je išla u krug i vodila beleške dođe i do njega i odmah nađoše zajednički jezik. Obeća mu da će pitati zmajeve đe im je snaga. Tako i učini.
“U ovijem pendrecima je naša snaga”, povikaše zmajevi. Đevojka počne pendreke ljubiti no se saplete i udari glavom o jedan. Suzavac joj pođe na oči. Zmajevima bi žao đevojke te rekoše:
“Nije naša snaga u pendrecima već u narodu koji ne može bez zmajeva”.
Kad ču to uposleni da im je on snaga on se brzo pretvori u muflona, muflon u orla, orao u utvu a utva u vrapca a vrabac prnu nebu pod oblake.
Ponekad se može videti rano ujutro kako dolazi po mrvice hrane. Dovodi i druge vrapce. Sve ih je više.

prozivanje 

 

 

Hvala    bice jos neka 

U cara Trojana kozje uši nuklearni otpad

Bejaše jedan car po imenu Trojan i koji beše strašno nezasit. Kad god bi mu ponestalo blaga on bi se razboleo a dvorjani bi mu brže bolje doneli još blaga. Jednom je tako usnio da će se strašno obogatiti ako uspe da nađe čudotvorni sat. Dvorjani razaslaše telale svugde po carstvu da se traži čudotvorni sat i dvor se ubrzo napuni raznim satovima ali ni jedan ne beše onaj pravi, čudotvorni. Car onako skrhan bolešću stade tumarati dvorom kad na zidu pored vrata ugleda svoj čudotvorni sat, u narodu poznat kao strujomer, brojilo ili enofazni števec. Brzo razasla dvorjane po carstvu te oni obračunaše struju i dvorska riznica se brzo napuni blagom. I tu bi bajci verovatno bio kraj da car beše nezasit.

Malo mu je bilo kilovata i megavata te dade da se sagradi nuklearka. Bejaše jako ponosan na nju- svako ko je dolazio u carstvo moraše tri puta viknuti “Uran 235 za cara”. Nuklearni otpad je zakopavao svugde po carstvu. A na onijem mestima gde otpad beše zakopan izniknu zova. Nekakvi čobani, jer to beše zemlja čobana, od te zove načiniše svirale no umesto  da se čuje pesma čulo se “U cara Trojana nuklearni otpad”. Čulo se od svukud te dočuo i car.

“Kakve su to tricijum i kučinijum!” povika car te i on zasvira. No svirka ne trajaše dugo jer se svirale počeše kvariti te se čulo “u cara tota nuka otpa” pa onda “nuta otpa” i na kraju zanemeše.