Такође један метал -паган бенд из Србије :

Domagoj Nikolić: Jedinstveni narod i zemlja Slavena


Bjesomučna propaganda nam stalno puni glavu o tome kako smo u ovu našu zemlju došli u stoljeću sedmom i kako nikakve veze nemamo s narodom koji je ovdje živio prije toga. To je, prije svega, krivo, a nakon svega, ključno pitanje naše slobode.





Ako ne znamo tko smo, ni kako smo dospjeli tu gdje jesmo, onda se ne možemo izvući iz stanja porobljenosti i bratoubilaštva koje stalno žare naši porobljivači. Dakle, budući smo izgubili par hiljada godina na međusobno ubijanje, satiranje i izluđivanje, nemamo više vremena za gubljenje. Stvari postavljamo na svoje mjesto čime gradimo osnovu za slobodarsko djelovanje:

1) Naša genetika je u ogromnom djelu prisutna na našem području od prije famoznog sedmog stoljeća. Oko 30% naše genetike je tu najmanje 12,000 godina, zatim sličan dio od 3-5 stoljeća prije Krista i tako dalje. Nema nikakvog genetskog dokaza o nekakvoj masovnoj seobi u 7. Stoljeću niti postoji suštinska genetička razlika između takozvanih etničkih skupina koje su sada zaokružene na lažan način.

2) Ne postoji narodna predaja koja govori o našem dolasku niti o nekakvoj pradomovini iz koje smo došli. S druge strane, postoje predaje o pradavnoj prošlosti, zatim o ilirskim kraljevima, kraljici Teuti, rimskim carevima i dalje.

3) Ne postoji ni antropološka ni etnološka razlika između Ilira i slavenskog življa. Naše narodne nošnje su identične ilirskima: kape, šubarem, jačerme, kumparani, opanci, dalmatike, sve je to identično ilirskom načinu odijevanja. Građa i stas, narodni običaji, vjerovanja, sve je također isto ili vrlo slično. Ne postoji takve razlika između takozvanih etničkih skupina ili naroda na Balkanu, postoji većinom religijska razlika, ali su tako manifestirane različitosti i dalje površinske.

4) Ne postoje arheološki dokazi o masovnom dolasku u 7. stoljeću. Ne postoji nikakav diskontinuitet u odnosu na prethodna razdoblja. Na primjer, srednjovjekovni način pokapanja u gomilama identičan je ilirskom – pretpovijesnom.

5) Ni jedan od naših izvora i povjesničara ne govori o našem dolasku prije XIX. stoljeća kad je ta predstava nametnuta. Dukljanin priča o dolasku Gota i Bugara koji govore istim jezikom kao i mi. Dakle, Vinko Pribojević, Andrija Kačić Miošić, Mavro Orbin, Juraj Križanić, Dukljanin  i drugi se slažu da na je na ovom prostoru postojao i postoji kontinuitet. Mi smo jedni narod koji vlastite izvore o sebi drži nepouzdanima i to samo zato što se ne slažu s intrerpretacijama naših zavojevača. To je stalni izvor podjela i užasa.

6) Naši susjedi, osobito Talijani, stalno nas zovu Ilirima ili Slavima. Vidi starije talijanske rječnike, vidi kod Enza Betizze, itd. Posebno je zanimljivo da je papinski zavod Svetog Jeronima (koji je također naši, inače je čitava stvar apsurdna) bio nazvan slavenskim, pa ilirskim i tek onda hrvatskim imenom i to kada je trebalo uništiti istinu o našem slavenskom kontinuitetu i narodnom jedinstvu u XIX stoljeću. Marmont ustanovljava Ilirske provincije, Marija Tereza ima 'Ilirsku kancelariju' itd.

7) Papa Ivan X priznaje na drugom splitskom saboru da su Dalmatinci primili kršćanstvo u apostolsko vrijeme, čime ostvaruju pravo na misu na narodnom jeziku, dakle slavenskom. Dakle, samo se nama dozvoljava misa na narodnom jeziku, a za to nema nikakve logike ako ta misa nije bila prisutna od prapočetka kršćanstva.

Ogromna većina, gotovo svi toponimi su slavenski, a među onima koji to nisu, najveći dio je jezično krivo interpretiran zbog toga što je porijeklo riječi u našem jeziku pogrešno shvaćeno, opet zbog podmetnute priče o našem navodnom dolasku.

9) Grčki i rimski panteon rastumačivi su isključivo preko slavenskog ključa. Slav između ostalog znači ključ (slavina), kao i sclavus, clavus – ključ. Dakle, upotrebljava se svaki ključ osim onog pravog.

10) Postoji kontinuitet naše kulture od vinčanske, preko eturske pa sve do danas. Etursko pismo slično je vinčanskom, a jezik je naš, slavenski!  Dakle, mi Slaveni nismo došli u Europu, nego smo iz nje tjerani i iz nje stalno potiskivani, kao na primjer iz Njemačke, Austrije, Madžarske, Rumunjske, Italije, Grčke i tako dalje.

Samo na gornjim osnovama možemo na razložan način interpretirati povijest ovih krajeva i Europe u cjelini. Pričom o dolasku Slavena, i to raznih, našem narodu je slomljena kičma, jer, ako smo tikva bez korijena, onda nam ova zemlja ne pripada, na nju nemamo pravo, nalazimo se na tuđem i moramo tuđinu služiti. Čim pristanemo na takvu sliku o sebi, svaki užas koji nas zadesi je samo logička progresija te podvale.

Istina je posve drugačija: mi smo jedan narod, svi balkanski Slaveni su jedan jedinstveni narod i ovo je naša zemlja na na koju imamo svo pravo i odgovornost. Bez prihvaćanja samog sebe nećemo vlastitu slobodu i blagostanje. Od našeg jedinstva toga ovisi stabilnost, sudbina te ispravna prošlost i budućnost Europe i svijeta.
 
Drugi fatalni udarac koji smo primili je podvala o našem pokrštavanju o čemu će biti više riječi u idućem članku.


nexus

Прадавна битка словенских Богова против сила Таме



Из тамних дубина мора појављиваше се свакојаке немани и нападаше све што им се налазило на путу. Лађе су преокретане, а кад би се људи нашли у мору прождирале би их големе змије и змајеви. Људске моћи против тих створења биле су слабашне, зато је моћни Водан у пратњи сина Кораба и морских створења стао на пут неманима. Многа од њих заглавила је од његова трозуба, а морске змије биле су присиљене заронити у дубине нападане од сирена и морских паса, вјерних чувара Корабових подводних двора. Морске виле,штићенице Ванде, господарице вода, оштрим су отровом нападале морске змајеве који су, изненађени тако јаким отпором посустајали и бјежали. Борби против морских немани придружише се чак и мале морске виле, чуварице бисерја у шкољкама. Својим малим клијештима штипале су створења дубоког мора, али како им нису могле наудити често су страдавале од њих.
На морској обали свакојака гадна бића сукобила су се са војском ратника вила и добрих и моћних дивова Регоца и Велог Јозе који својом неизмјерном снагом нападаше Мрачне. Многи је јунак страдао од напада псоглаваца и вукодлака, али и Мрачни су страдавали од бритких мачева у рукама јунака и њихових пратилица, вила бојовница. Сијале су виле смрт и ужас међу становницима Таме, уносећи међу њих страх својом љепотом, предугим косама и бијелим хаљама сатканим од прамења магле. Баш та њихова крхкост и љепота чинила се Мрачнима посебице застрашујућа и одбојна, јер као што је знано, становници подземља зазирали су од свега што је лијепо и племенито.
Битка је дуго потрајала и Црт је, премда сигуран у побједу, забринуто гледао на своје губитке, чудећи се огорченом отпору на који је наишао. Мислио је господар Таме да ће освојити Земљу и Небо највише у року од неколико дана, али преварио се. Није рачунао на храброст и ратну вјештину Богова и њиховихштићеника. Бука битке проширила се на цијелу Земљу, и храбри Геровит био је у свом елементу. На рубу мора, где почињу брда и шуме витлао је својим мачевима и окружен јатом црних врана сијао пропаст међу војском сила Таме. Мрачни се никад нису сусрели са силом која је опака као и они, али налази се на супротној страни. У шумама и планинама Радогост је попримио свој ратни облик огромног људског тијела и лавље главе, и попут Геровита храбро се борио са гадним полустворењима која су настањивала шуме. Било их је што крилатих, што пузавих, а неких и сасвим чудноватих облика. Под његовим стопалима јадно је заглавио многи наказни патуљак или маљуг и њихово скичање и дрека чула се надалеко. То чу неки змај и похита у помоћ својима. Кад угледа Радогоста, приђе му, мислећи да је и он једно од полубића створених од Црнобога.
- Ко си ти – упита га змај – не познајем те, Лавоглави. Због чега нападаш наше, зар ти је бијес помутио разум?
Радогост умјесто одговора подиже своју двосјеклу бојну сјекиру и распали змаја по ружној глави.
- Радогост сам, Бог гостопримства, – рикне попут лава, умирућој немани.
Геровит је на челу вила и ратника водио љути бој у густим шумама и уз сву његову моћ ратници су погибали од војске Старих која је саздана од старосједиоца, познавала густе непрегледне шуме боље од њих. Највећи проблем у ратовању у шуми био је што је сваки план за одбрану на неки начин био откривен, тако да су људи гинули, да је било тужно за гледати. Како је битка одмицала, тако су се повлачили у један расцјеп у планини где је избијала жива вода. Окружени непријатељем, војници су већпочели губити сваку наду. Са свих страна чуле су се бојне трубе ратника Старих. Геровитова војска ударила је табор уз ријечну обалу посуту ситним шљунком који су надвисивале њежне гране врба, јоха и јасена. Мало даље густе смрекове шуме скривале су војске непријатеља и ратници су осјећали зебњу за своју судбину. Звецкање оружја Старих чуло се сад већ из велике близине.
У трену из шуме полетиле су стријеле и ратници, предвођени мрачним богом навале на непријатеље. Премда малобројни и уморни, потиснули су непријатеља и сачували своје положаје, свјесни да су у окружењу и да им је крај близу. Сваки план одбране некако је долазио до уха Старих и био је осујећен. Суочен са пропашћу, Геровит размисли што му је чинити. Ништа му није падало на памет и обузе га немоћни бијес. Јаросно баци тоболац са стријелама у оближње дрво и из тоболца поиспадаше стријеле. Геровит погледа према стријелама и са пажњом им приђе. Из тоболца, заједно са стријелама испао је и један жир. Погледа жир и схвати да то једино може битижир истине који му је случајно упао у тоболац кад је он са боговском браћом био на вепровој гозби у лугу светог дрвећа. Поједе жир и причека да његове твари уђу у његово тијело. Постепено му се ум почне бистрити. Гледајући расуте стријеле на тлу учини му се у њихову распореду као да је нешто записано. Дуго је гледао Геровит у расуте стријеле, тако да се његови ратници забринуше, а онда се насмијеши и позове жреца да му се придружи. Тихо су њих двојица говорили, тако да нитко није могаочути, видјело се само жреца како је климнуо главом и зграбивши мач опрезно ушао у густару, уз воду где су расле свакојаке љековите биљке. Геровит скупи стријеле и мирно сједе бацајући ситне каменчиће у воду.
Ратници су, видјевши опуштеност мрачнога бога и сами осјетили наилазак неке нове наде. Послије неког времена из густаре се врати жрец носећи прегршт свакојака биља. Из својих ствари извадио је мали котлић и ставио га над ватру, у њега љевајући воду. Док се вода гријала он је припремао биљке. Од које би ставио неке бобице, некој би пак скинуо само лишће, а од покоје би узео корјен. Цијелу ту смјешу самљео је између два камена и убацио у кипућу воду. Ратници су знали да то није магични бојни напитак, јер су њега имали још довољно и запиташе жреца и Геровита што је то. Они им шапћући одговоре да им то не могу рећи, него да само попију, па ће им одмах бити јасно. Ратници са повјерењем климнуше главама, свјесни да немају што изгубити. Причекали су да се напитак мало охлади и попили га заједно са мрачним богом и жрецом. Шпијуни Старих којих је била препуна шума с пажњом су гледали што ће се сада десити. Када је Геровит проговорио, ухвати их необјашњив страх, јер га више нису могли разумјети. Гласно је говорио, а ратници су му повлађивали и гласно клицали на неком чудном, страном језику, који је тек личио на њихов стари језик који су они сви познавали.
- Геровите, штовани боже, проговори Борна, предводник војске становника гора, какав је то напитак што си нам дао?
- Када сам у бијесу бацио свој тоболац са стријелама, из њега је испао један жир који је случајно упао у тоболац када сам био на гозби с вепровином. Био је то жир са Дрвета истине, прастарог дуба ваших предака. Кад сам појео тај жир, у својим сам разасутим стријелама видио писмена како ми казују да је шума препуна Старих који су иза сваког грма и слушају сваку нашу ријеч. Стога сам наложио жрецу да припреми напитак који ће испремијешати ријечи нашег језика, тако да Старима буде потпуно неразумљив. На тај начин ниједна тајна неће више бити њима откривена.
- А послије битке, ако је преживимо? Хоће ли нас наши послије разумијети?
- Хоће, кад прође дјеловање напитка, али од сада ћете увијек моћи говорити тим, за све друге чудним језиком.
- А што нам је сада чинити, како ћемо се извући из окружења?
- Нема нам друге, – рече Геровит, него мачеве у руке и пробити се кроз редове непријетеља и повлачити се према горским врхунцима, јер зна се да је у боју повишен положај повољнији.
Шпијуни Старих су са страхом и чудом проматрали бојно вјећање. На непримјетан знак ратници узеше оружје у руке и јурнуше у шуме, предвођени Геровитом и магленим вилама, са бојним покличем на уснама. Неспремни на тај нагли напад, Стари су узмакнули и отворили обруч који су држали око Сунчевих ратника. У том боју многи је ратник погинуо и кренуо путем Нава, али зато су и непријатељи кошени као снопље. Сва је сила Мрачних и војника Старих кренула за малобројном војском која се успињала према врховима виловитих планина. Више дана потрајала је борба и на крају се ратници успеше до планинске висоравни која је већ била у близини мора. Чим су се нашли на узвисини, са свих страна окружиле су их непријатељске војске. Ратници се помолише боговима, спремајући се за одлучну битку и јуначку смрт. Геровит, свјестан незавидног положаја у којем су се нашли, из појаса извади бојни рог и напевши јуначку груд затруби тако да се златни звук бојног рога проширио планинама, гудурама и равницама.
Звук рога који се разлегао долином ријеке од куда су се повукли пробуди Хајде, крилата вилинска створења, становнике горскешпиље, гласнике судбине ријечне долине. Пробуђени рогом винули су се ношени виловитим крилима и полетили у помоћ својимштићеницима. Када су Стари видјели Хајде, бића из њихових старих вјеровања, ухвати их неописив страх и стали су бјежати главом без обзира. Ободрени преокретом ситуације ратници су их гонили, наносећи им велике губитке. Недалеко од тог мјеста, у виловитом горју прекривеном густим шумама на Крака, сина Свитогора, највећег од свих потомака доње љуске Сварогова јајета слила се тушта и тма змајева. Од боја доброг дива и опаких немани пуцале су горе и горјеле шуме. Многе су немани лежале под Краковим ногама сломљене његовом неизмјерном снагом, кад једна од глава троглаве але загризе у десну руку дива. Од отровног угриза обамре му рука и он настави битку борећи се једном руком против три змаја. Повлачећи се пред нападима обарао је дрвеће и бацао силне громаде камења на гадне гмазове. Тако је убио првог змаја. Другог је ухватио за змијолики врат и њиме ударао трећег све док оба нису издахнула од удараца. Посље те битке био је знан као Змајоморац (»Велики Змај« – ово је моја интерпoлација у вези титуле великог змаја) Крак, цијењен као јунак, син Свитогора и брат Перунове диве, предивне Стријелке.
Борећи се са старим непријатељем, Леђаном и његовом свитом божански Перун и Стријелка са облака слали су громове и громовите стријеле потпомогнути Радогостом који им се послије успјешне борбе у горском предјелу придружио. Перун је небеском ватром отапао ледене бријегове и разбијао их у комаде, а ако би који избјегао Перунову бијесу страдао би од бојне сјекире у снажној руци Радогоста. Ледене дивове, Леђанове слуге падале су као снопље погођене Стријелкиним пламеним стријелама, а бујице њихове крви односиле су свакојака друга бића која су им помагала. Од Перунова бијеса тресло се небо, а Водан и Стрибор подигли су дотад незапамћену олују која није нападала војску Сунчевих ратника, већ само водене немани и друга бића Цртове војске. Постепено се под ударима Боговске Тројке ледена свита повукла далеко на ледени сјевер, чекајући погоднији тренутак за нови напад. Најтежа од свих битака одвијала се уз руб шуме и у равници, где су војске Мрачних биле најбројније. Колико год виле бојовнице и храбри јунаци нападали и сјекли земна бића и дивље ратнике, надирали су они у све већем броју.
Стари је Волос у пратњи синова витлао мачем сазданим од сјене и сијао смрт, али како је Мрачних било наколико пута више него ратника скотског бога, битка је била тешка и неизвјесна. Татомир и његови ратници водили су љути бој на рубу стољетних прашума. Један по један страдавали су његови ратници…
Напослетку је мјесечев бог Волес на крају остао праћен само својим вјерним вуковима, борећи се против све силе Мрачних, повлачећи се у тмурну гудуру, а из рана му је лила крв одузимајући му снагу. Вукови су снажним очњацима комадали непријатеље, но како су их ратници Црнобога надмашивали бројем, тако су и те племените животиње страдавале од њихових стријела и копаља.
Повлачећи се, стао је Татомир, уз руб стрме литице, нападан са свих страна осим с леђа где се уздизала литица. У трену када се чинило да му је судбина запечаћена сјети се како би можда могао зауставити војску Црнобога. У трену стаде дубити на глави, пјевајући стару пјесмицу коју су мајке знале дјеци пјевати као успаванку. Од тог пјевања псоглавци, вукодлаци и свакојаки демони устукнуше у ужасу, јер знана је ствар да наднаравна бића зазиру од чудног облачења, а посебице их збуњује и страши када се нетко необично понаша. У чудном положају Татомира и невиној пјесмици видјели су они необичну пријетњу и неку незнану и погубну чаролију.
Прича се да је тако Татомир данима пјевао дубећи на глави, док није дошла помоћ. Од тада у тој скровитој гудури кад ју освјетли мјесечина чује се уз звук потока, акочовјек боље послуша, и звук пјесме мјесечева бога. Кад зачу звук Геровитова чаробног бојног рога, Волос наслути неку погибељ. Како је могао разговарати са птицама, позове их и пошаље да виде каква га је то невоља снашла. Птице летјеше сатима и на крају дођоше до бојног поља, надљећући га и проматрајући развој битке која није обећавала ништа добро ратницима бога рата. Вративши се натраг, једна од Геровитивих врана која им се придружила сједне на раме скотскога бога и на ухо му исприча све што се до тада догодило. Кад је Волос сазнао што се догађа, одлучи да треба хитро помоћи Геровиту и војсци горана, док јошима неке наде. Ратна се срећа окренула у корист Сунчевих ратника и Волос подијели војску на два дијела остављајући свијетле јунаке и виле да разгоне војске дивљих јахача и Мрачних, а са другом половином војске у пратњи синова хитро крене у помоć Геровиту. Како би пролазили, тако би уништавали све пред собом, а Волосов мач Јарост саздан од тмине, пјевао је пјесму смрти која је јежила оштро крзно непријатеља.
Када су дошли до руба хладовитих шума из једне гудуре зачу се пјесма. Знатижељни, тихо се прикраше да виде што се тамо дешава и имали су што видјети. Стојећи уз стрму литицу Татомир, чуван од вукова, и окружен непријатељима дуби на глави и пјева. Ушироком луку око њега ковитлала се војска Мрачних који у страху гледаше према мјесечеву богу, не усудјујући му се приближити. Како је сам Татомир био окренут према Волосовој војсци једини их је он видио и лакне му у души. Волос погледа према својим синовима који нису могли суспрегнути смијех. Чак је и увијек озбиљан стари бог допустио да му осмјех озари космато лице. Кад су га видјели ратници, међу њима завлада велико весеље. Татомир, и даље пјевајући, осјети како румени од нелагоде. Смијех се разљегао гудуром, а Мрачни се ужаснути окренуше према ратницима који су са осмјехом кренули у бој. Скамењени од страха, Мрачни су падали покошени бритким мачевима или пак погођени стријелама. После неког времена, у гудури осташе лежати тијела војске Црнобога, понегдје који скамењен, ако је на њега пао урокљиви Волосов поглед.
Татомир је послије више дана пјевања, напокон стао на ноге, окружен пријатељским лицима. Било је много шале на његов рачун због крајње недостојанственог положаја у којем су га нашли, но он је, знајући да мора отрпити ту шалу мирно подносио сва задиркивања и поспрдне коментаре, и, како се није бранио нити љутио, полако престаде бити предметом шале. Војска ратника се скупила и одржала кратко ратно вијеће. Окријепили су се и хитро кренули у помоћ Геровиту и његовим људима. Док је Геровит ратовао на висоравни, кроз шуме се примицала војска скотског бога Волоса и Хајди с висина видјеше њихов долазак. Ободрени добрим вијестима, Геровит и његови ратници још су жешће прионули уз оружје. Када се двије војске спојише, Стари и њихови савезници почеше се повлачити према мору. Видјевши Волоса, Стари помислише да је то њихов бог Кернунос који се окренуо против њих, и изгубише сваку вољу за борбом. Волос и његови синови наставили су их гонити све до мора, гдје су у одлучујућој битци војници Црнобога до ногу потучени, а њихова су тијела постала храна морским створењима. Геровит у пратњи Татомира и својих јунака остао је на висоравни и поразио остатке војске Старих која је остала у шумама.
Као успомену на ту битку, Сунчеви ратници су на том мјесту подигли насеље прозвавши га Герово, према богу рата. Од тих дана становници тих крајева говоре језиком који тешко разумију чак и њихови најближи сусједи. То су потомци Геровитових ратника. Славни завршетак битке Волоса и његових синова био је пропраћен силним слављем, уз глазбу, тусту вепровину и потоке медовине. Насеље на мјесту побједе прозвали су Волоско као успомену на побједу војске скотског бога Волоса.


„Змајеви“ се свађају око плена … злата никад довољно. Креира се програм оних који за своје Господаре треба да сакупљају злато…… док чекају њихов повратак.
Дуализам Белбога и Црнобога (Чернобога) није само пука фикција, као и сукоб између њих, позајмљена из кабале – већ она представља стварни сукоб који се одиграо пре више десетина хиљада година. У руском православном веровању види се да је овај дуализам представљен, односно замењен, ликовима Св. Ђорђа (Белобог) и Св. Деметријуса (Чернобог) а на свим сликама на којима се налазе ова двојица, представљени су овако: Св. Ђорђе јаше белог коња и пробија својим копљем алу, аждаху или змаја… а Св. Деметријус јаше црнога коња и својим копљем пробада човека. Ова симболика недвосмилено указује на сукоб између … који се одиграо, као што рекох, у једном далеком тренутку наше историје – коју сам представио сликама горе. И за крај само једна Грузијска народна прича. Грузија се иначе на Енглеском каже »Georgia« а чита се Џорџија. Прича иде отприлике овако: »некада давно три коњаника су „јахала“ огромним пространством и након неког времена су огладнели, а њихови „коњи“ су „ожеднели“. Стигавши пред једну кућу, намерили су да ту своје коње „напоје“, себе нахране и окрепе. Тада је један од коњаника рекао да иде старцу пред кућу да тражи мало хране и „воде“. Рекао је другој двојици да ће се представити богаташем и да ће платити небројеним златом старчеву љубазност уколико им изађе у сусрет. Када је старац отворио врата своје куће коњаник је рекао претходно речено… но, старац му је одговорио да нема тога злата ни богаства због којег ће им он помоћи. „Коњаник“ се вратио другој двојици и испричао им шта му је старац саопштио. Тада је други коњаник одлучио да покуша исто, само ће се он овога пута представити као један од богова, а старцу ће понудити и куле и градове. Након неког времена и он се вратио без успеха. Трећи коњаник чувши све ово одлучи да покуша он. „Одјаха“ пред старчеву кућу „на беломе коњу“ и представи се као Св. Ђорђе !!! Старац чувши ово паде ничице на земљу пред спасиоцем људскога рода… и рече коњанику да иште шта год му срце жели «.Ову причу можете потражити и преко нет-а. Успут погледајте који је нацинални грб Грузије(Georgia-e) … и видећете да је то онај који пробада „аждају“ својим копљем !!! Реч»Sumaire« значи »змија« или »змај« а Сумер је стога био земља Змајева. За белце, аријевце, тј нас, данас се у земљама енглеског говорног подручја користи реч »Caucauos«, која се изогавара отприлике »Кокежнс« што нас недвосмислено упућује на Кавказ… управо тамо где је култ Св. Ђорђа убице змајева и Ратника Сунца, светлости и праведности најјачи. На слици доле се види колико је Грузија далеко од онога што се некад звало земљом змајева, односно Сумером.




uzeto od ...

SENZACIONALNO: Otkriven hram boga Svetovida na Pešterskoj visoravni!

Nalazi ukazuju da je još bilo aktivno u 9. i 10. veku, u prednemanjićkom periodu, kada je veliki deo Srba već bio kršten. Arheolozi kažu da nema nagoveštaja kad je izgrađeno svetilište čiji se obrisi jasno vide na snimcima iz satelita



Požar izazvan udarom munje na bezimenom brdu Pešterske visoravni, usred pustoši gde ni ovce ne pasu, spalio je nedavno gaj žbunja kleke i otkrio temelje neobične građevine, najverovatnije staroslovenskog svetilišta. Arheolozi Muzeja “Ras” u Novom Pazaru otkrili su ovaj jedinstveni lokalitet krajem oktobra istražujući tajanstvene srpske humke iz prednemanjićkog perioda.

Na osnovu preliminarnih iskopavanja tokom kojih su nađeni ostaci tipične staroslovenske keramike, pretpostavlja se da je ovo kultno mesto mnogobožačke religije čije je vrhovno božanstvo bio Svetovid. Nalazi ukazuju da je još bilo aktivno u 9. i 10. veku, u prednemanjićkom periodu, kada je veliki deo Srba već bio kršten. Arheolozi kažu da nema nagoveštaja kad je izgrađeno svetilište čiji se obrisi jasno vide na snimcima iz satelita.

Istraživačka ekipa muzeja “Ras”, u sastavu Svetlana Čeković, Nadžib Kočan i Vladan Vidosavljević, odmah je krenula u istraživanje okoline i otkrila temelje još tri istovetne građevine, kvadrate stranica 10 metara upisane u krugove prečnika 20 metara. Istraživači su bili potpuno zbunjeni otkrićem, jer ovakav objekat nigde nije zabeležen.

- Građevine nismo uspeli da snimimo sa okolnih viših brda, jer se zidovi stapaju s okolnim krševitim pejzažem. Ipak, najveće iznenađenje je usledilo kad smo pregledali teren na satelitskim mapama na Internetu. Na snimcima iz svemira savršeno se jasno vide konture kompleksa objekata: dve kvadratne građevine upisane u krugove okrenute su zapadu, a dve ka istoku – ispričala nam je Dragica Premović Aleksić, direktorka muzeja.

Utvrdili su da su zidovi ukopani u tle i sazidani od dva reda kamena, čije je lice lepo pritesano sa spoljne i unutrašnje strane objekata. Vođenje računa o estetici pokazuje da je građevinama pridavan veliki značaj. U sondi su našli ostatke slovenske keramike, iz perioda kada istorijski izvori govore da ovaj prostor naseljavaju Srbi.



Pod jakim suncem po celoj Pešteri blistale su misteriozne srednjovekovne kamene humke, ostaci staroslovenskih paganskih kultnih mesta, koje Muzej Ras istražuje još od 1997. godine. Upravo istražujući ove neobične gomile kamena, prečnika od četiri do deset metara, istraživači su došli i do otkrića svetilišta i do nagoveštaja kome je ono bilo posvećeno.

Sloveni, bilo pagani ili hrišćani, uvek podizali kultna mesta i groblja na uzvišenjima „bliže Bogu“. Arheolozi smatraju da te humke iako ne sadrže ostatke pokojnika mogu da budu grobna mesta. Naime, savremenici starih Slovena ostavili su svedočanstva da su oni spaljivali pokojnike, a pepeo ostavljali u posudi na vrhu humke ili stubu pored nje. S druge strane, ovakve gomile kamena su i kod drugih naroda, na primer kod starih Grka, korišćene kao oltari za prinošenje žrtava bogovima.

- Kod svih Slovena je bio vrlo razvijen kult vatre, koji se vremenom preobrazio u kult ognjišta. Pokojnik je spaljivan jer se smatralo da se njegova duša sa dimom podiže ka nebu, večnom obitavalištu umrlih- nastavila je Dragica Premović Aleksić.

Na Pešteri je postojao jak kult božanstva Svetovida, obožavanog u celoj Slaviji – zemlji Slovena koja se u jednom periodu srednjeg veka protezala od Severnog do Crnog mora, smatraju naučnici. Na to ukazuje podatak da je najveći broj srednjovekovnih humki pronađen na brežuljcima čija su imena povezana s kultom Svetovida i njegovog mitskog konja. Brežuljak gde je pronađeno svetilište okružen je velikim brojem humki, a imena okolnih uzvišenja ukazuju na kultna mesta gde su prinošene žrtve.

- Našli smo se pred nečim velikim, verovatno jedinim ostacima staroslovenskog svetilišta na svetu. Nadam se da će država naći sredstva za istraživanje pre nego što dođu divlji kopači i unište ovo jedinstveno mesto, kao što su učinili s mnogim srednjovekovnim lokalitetima – komentarisala je Dragica Premović Aleksić dok se opraštala s misterioznim ruševinama na „srpskom Tibetu“.

Stari Ras, a naročito Pešterska visoravan prave su riznice toponima koji su povezani sa prethrišćanskim slovenskim kultovima, kažu naučnici. Na stare Slovene podsećaju vrlo česti nazivi brda Trebište, Trebežići, Trebiće, Potreb, koja označavaju mesta gde je prinošena žrtva „treba“, a na Dobrom Dubu, Dubovu i sličnim mestima verovatno su se nalazili sveti gajevi hrasta, smatraju naučnici.


telegraf

novosti

Fino, jos kad bi nasi bili pametni da od svega toga naprave neku "pricu" pa i neki turizam...

"SENZACIONALNO: Otkriven hram boga Svetovida na Pešterskoj visoravni!"

Ovako samo kurir moze da pishe...

Otkriveno nesto da,al tek treba da se sazna sta je.

СВЕТКОВИНЕ ВУКОВА - ВУЧЈИ ДАНИ  5, 6, 7, 8, 9, 10. и 11. студеног/новембра



Вучји дани, као и слични вишедневни празници посвећени животињама (мишевима, псима, медведима, змијама итд.) у вези су са култом предака. Вучји дани трају седам дана, завршавају се Дајбоговим даном који је уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају. Према веровању, Дајбог окупља вукове, одређује где ће и колико оваца да поједу, обезбеђује им храну за зиму и после их распушта. За време Вучјих дана посебно се обраћала пажња на растурњак:
 
   „...посебно је празнован последњи дан, када се креће и последњи, или сакати, криви вук, који се и код Срба и Бугара назива кривељан. Он је најопаснији, и зато се тај последњи дан празника, под именом "растурњак", строго празнује. У митологији је познато како митски вук, који је уједно и шумски али и лунарни демон, будући да је сакат, представља Месец у опадању, чиме симболизује ранији, у основи хтонски митски основ...“
     Сретен Петровић/Српска митологија

     Један од разлога слављења Вучјих дана код нас је вероватно повезаност нашег народа са вуком као митским претком. О тој повезаности писао је Веселин Чајкановић:
    „Нaмa je из стaрe књижeвнoсти сaчувaн jeдaн кaтaлoг нaрoдa, у кoмe je свaки нaрoд вeзaн зa пoнeку живoтињу, изjeднaчeн с њoм. Кaтaлoг, кojи je сaчувaн у вишe рукoписa и прeмa тoмe извeснo биo jaкo пoпулaрaн, имa извeстaн симбoличaн кaрaктeр, и у тoмe пoглeду биo би близaк срeдњoвeкoвнoм Физиoлoгу. У кaтaлoгу спoмeнути су и ближи и дaљи нaрoди. Ближим, пoзнaтиjим нaрoдимa увeк je трaжeн живoтињски eквивaлeнaт пo кaквoj унутрaшњoj вeзи.
     Зa Србинa сe нпр. кaжe дa je вук, и тo je сaсвим нa свoм мeсту утoликo штo je вук, кao штo сaм у jeднoм рaниjeм рaду пoкaзao, митски срoдник и прeдaк Србинoв, уoпштe митски прeдстaвник српскoг нaрoдa.
     Дaљe, зa Aлaмaнинa сe кaжe дa je oрao, зa Гркa дa je лисицa, зa Бугaринa дa je бик, зa Сирjaнинa дa je рибa, зa Taтaринa дa je хрт (зaгaр) итд. Имaмo рaзлoгa дa мислимo дa и у oвим другим случajeвимa живoтињe нису узимaнe нaпaмeт.“
 
    За време Вучјих празника, због разних забрана, жене су посебно пазиле да не додирују вуну, а све из поштовања и страха према митском вуку. Народно веровање каже да се не сме ништа радити како вук не би улазио у торове стоке и давио овце. Вук је у нашој митологији табуисано демонско биће. О „демонској“ природи вука веома јасно говори и наше народно веровање да вука не треба спомињати, посебно за време вучјих празника, и свакако никада ноћу, а уколико се и помене, онда га обично називају следећим именима: непоменик, каменик, ала, дивјина. Култ вука је вероватно некада био свесловенски. У 15. веку код западних Словена могли су се наћи трагови поштовања вука. Познат је био обичај позивања вука на заједнички обед како би се на тај начин сачувале овце од вукова. Сличан обичај постоји и код нас када се вуку износи вечера на раскршће. На Косову се некада спремао посебан колач који би увече домаћин износио на кућна врата и нудио га вуку. У неком деловима Босне и данашње Хрватске постојао је обичај познат као „вучари“. У зимском периоду ловци носе по селу кожу вука напуњену сламом, иду од куће до куће певају песме о вуковима и траже дарове од укућана. Обичај највероватније води порекло из периода пре примања хришћанства, а касније је доста искварен и прилагођен новијим временима. Слично као на Косову и код западних Словена и овде се давала одређене „жртва“ вуку:

Подај вуку сланине,
да не слази с планине.
Подај вуку сочице,
да не коље овчице.
Подајте му које јајце,
да не коље јањце.
Подај вуку варке,
да не коље јарице.
Подај вуку вунице,
да не коље јунице.
Домаћине, пладањ сира,
домаћине, кварту пира.
Кити, снашо, мрка вука,
биће ћерка љепшег струка.
Још нек снаша дарак меће,
биће ћерка боље среће.
Подај газда и новаца,
биће већи број оваца.
Подај вуку свега доста,
да не коље око моста.
Подајте му киту власа,
да не коље ваши' паса.
 
    Вучји дани обележавали су се и у данашњој Македонији, а такође и код Бугара. Према бугарском етнологу Василеву, у Бугарској је било раширено веровање, да ако би мушкарац био сахрањен у одећи која је прављена у време Вучјих дана, он би се претворио у вукодлака.



staroslavci

Флајформајбрејне,

свака хипотеѕа је испрва нагађање. Према томе, док се не открије шта је по среди, могуће је и да је Видово светилиште. Приде, није то новинарева измиђшљотина, већ се позива на научна тумачења.

Građani BiH se vraćaju staroslovenskim običajima i bogovima

Sve više ljudi iz BiH okreće se običajima svojih staroslovenskih predaka, a kao najbolji primjer za to je i rad udruženja Svaroži krug koje djeluje na prostoru cijele zemlje, baveći se istraživanjem, očuvanjem, ali i oživljavanjem starih narodnih običaja, kulture i istorije.



Vjerovanje u vile, zle duhove koji lutaju noći, drekavca, neizostavno kolo pa i najbitniji praznici kod naroda koji danas žive u BiH poput Ilindana, odnosno Aliđuna i  Đurđevdana, samo su neki od običaja koji su se očuvali, a datiraju od starih Slovena.

Inače, interes građana BiH za rodnovjernost i staroslovenske običaje svakim danom je sve veći i baš zbog toga rodnovjernici iz BiH smatraju bi ovo što oni rade moglo da obezbjedi svijetliju budućnost svim narodima na ovim prostorima. Oni redovno obilježavaju važne datume iz staroslovenske tradicije, pa su tako palili babu Jagu da bi otjerali zimu, proslavljali Jurjevo, kojim se dočekuje proljeće i obilježili Svarožić, proslavljali Kupale, prvi dan ljeta i to sve u skladu sa običajima slovenskih predaka.

Kako kažu, rodnovjernici u BiH su trenutno u početnoj fazi organizovanja, koja podrazumjeva prikupljanje članova i istomišljenika. Ipak, svaki dan im se javljaju ljudi iz cijele zemlje, koje zanimaju narodna vjerovanja i običaji, te koji se osjećaju rodnovjernim.

Članovi Udruženja Svaroži krug su redovno i u kontaktu sa staroslovenskim udruženjima iz skoro svake slovenske zemlje. Ipak, posebno istču dobre odnose koje imaju sa hrvatskim udruženjem „Perunova Svetinja“ i slovenačkim udruženjem „Staroverci“, a dobre odnose imaju i sa nekoliko rodnovjernih udruženja u Ukrajini i Poljskoj. Inače svako ko se osjeća rodnovjernim ili želi da učestvuje u očuvanju tradicije Slovena dobrodošao je u ovo udruženje.

"Od aktivnosti posebno bi izdvojili proslave prvog dana ljeta, odnosno Kupale, koju „Perunova svetinja“ organizuje svake godine u Hrvatskoj, a gdje se okupi više rodnovjernih udruženja iz više slovenskih država. I ko god misli da se zbog ovih ili onih razloga ljudi između sebe ne mogu družiti, otvoreno vas laže, a to smo mi i dokazali okupljajući se sa kolegama iz udruženja iz drugih slovenskih zemalja. Ipak, to je moguće samo onda kada ljudi nisu zatrovani raznim pošastima koje opterećuju narod koji živi ovdje", objašnjava Veleslava, inače član ovog staroslovenskog udruženja koje se trudi da na jedinstven način prenese tradiciju iz doba starih Slovena u današnje vrijeme pa tako izrađuju i prepoznatljive nošnje koje su bile karakteristične za taj period naše istorije te u njima izvode mnogobrojne rituale i običaje koje su radili naši preci u čast mnogobrojnih bogova u koje su vjerovali.

Prema riječima članova udruženja Svaroži krug, staroslovenski običaji su dugo bili zaboravljeni i zamagljeni, kako istorijskim okolnostima, tako i političkim previranjima na ovim prostorima. S druge strane, činjenica je da su oni opstali sve vrijeme, te su i danas, nesvjesno, skriveno prisutni u praznovanju svih naroda u BiH, bez obzira na njihovu religijsku i etničku pripadnost.

Oni smatraju da su monoteističke religije na našim prostorima došle neprirodnim putem, nametanjem, mačem i krvlju, te da one ne odgovaraju mentalitetu ovdašnjeg naroda.

"Živeći pod ropstvom monoteističkih religija, naš se narod ipak nikad nije odrekao svoga narodnog vjerovanja i svojih narodnih običaja, što dokazuje koliko je naša rodna vjera srasla duboko u naše gene, te da se nje ne možemo odreći tako lako, niti je to ijedna monoteistička religija uspjela da iskorjeni iz nas, ma koliko se i kakvim načinima trudila", kaže Veleslava.



I Mišljen, koji je takođe član udruženja smatra da su te nametnute monoteističke religije djelovale štetno na naše društvo. Prije svega misli da njihovu sve češću povezanost sa štetnim i destruktivnim politikama prema stanovnicima BiH, koje rezultira mržnjom, podjelama, netolerancijom, samo iz razloga što vjeruju u drugo, nametnuto, bogosluženje.

"Činjenica koju treba svi da znamo jeste da svi koji žive u BiH, ne samo u sebi, već i u svom bogosluženju, imaju ista narodna vjerovanja, što dokazuje da potičemo od iste krvi, da smo jedan narod, uvijek bili, ali da su nas baš takva bogosluženja, zajedno uz njima srodne politike podijelili. Shodno tome, naš je stav da se potenciranjem zajedničkih narodnih vjerovanja, ta činjenica, kroz oživaljavanje i sjećanje na stare običaje naroda BiH, provuče i politička dimenzija. Iako smo mi strogo apolitično Udruženje, kojoj je primat ono kulturološko i duhovno, političko se ogleda u shvatanju činjenice da su svi stanovnici BiH u davna vremena, pre nametanja monoteističkih religija, slavili iste običaje i praznovali istu religiju, što nam zapravo dokazuje, da smo svi jedan te isti narod, koji je samo podjeljen apsurdom tuđeg elementa - monosteistčke religije prožete kroz nacionalističku politiku", kaže Mišljen.

On tvrdi da je žalosno što narod u BiH slabo zna o sebi i onome svom, ali ga zato zanima sve ono što nije njegovo, kako po pitanju poznavanja grčke ili nordijske mitologije, tako i svakog aspekta života.

sloveni"S druge strane, krivi smo i svi mi, koji tome pridajemo više pažnje nego onome što je naše. Kriva je i politika nekih strana našega naroda koja nastoji odbaciti svoje slovensko porijeklo, odnosno, kriva je politika nekih strana našeg naroda koja slovenski identitet nastoji da prisvoji samo sebi. Sada, ne bih pričao o tome ko smo, šta smo i analizirao sve te genetske studije, ali ću napomenuti i istaknuti samo jednu bitnu činjenicu, a to je da je pripadnost slovenskom prije svega etno-kulturno-lingvistička, a ne rasna kategorija. Genetski, na našim prostorima mješali su se mnogi narodi, te je apsurdno govoriti o nekakvoj „čistoći“. Međutim, ono što nas čini Slovenima jeste naš mentalitet, naš jezik, naša kultura, naša duhovnost, a pod tim mislim naša izvorna duhovnost koja se ogleda u narodnim vjerovanjima, koja su odraz našeg mentaliteta", objasnio je Mišljen i dodao da je činjenica da mnogi od nas znaju za razna narodna vjerovanja, ali ne znaju njihovo porijeklo.



Ipak, prema riječima rodovjernika najgora kazna za narod jeste nepoznavanje vlastite istorije zbog čega su stanovnici BiH osuđeni na sve ovo što nam se dešava proteklih godina, pa i vijekova.

"BiH naročito pati od tog problema. Samo su načini te patnje drukčiji. Dok jedni prisvajaju ekskluzivitet, krivotvoreći istorijske činjenice zarad velikodržavnih ciljeva, drugi se ponose svojim okupatorima, odričući se tako svoga identiteta, zbog kojeg na kraju krive ove prve, ili treće što prihvataju ono što su oni odbacili. I onda počinje taj začarani krug podjela, previranja i mržnje. Neznanje je uvijek strah.  A strah je uvijek mržnja", tvrdi Mišljen i dodaje da mi trebamo biti svjesni da pripadamo evropskom kulturnom i civilizacijskom krugu, a po našoj kulturi, mentalitetu i običajnostima, kao i jeziku, pripadamo i slavenskom kulturno- civilizacijskim krugu.

"Tako su sva nastojanja izlaska i negiranja toga krajnje apsurdna i dovode narod u neugodna stanja krize identiteta. A takva nastojanja danas, nažalost, dobijaju i političke i kvazinaučne dimenzije", kaže Mišljen.

Trostruka šizofrenija

Osvrćući se na istoriju koja se obrađuje u školama Mišljen navodi da postojeća politika, zatrovana monoteističkim elementom, kroz sve njihove simbioze, rezultira i kreira i obrazovni sistem, koji se isto tako nalazi u trostrukoj šizofreniji.

"Tri „istine“ nikako ne mogu biti relevantne, jer se samim tim svjesno da su dvije istine sigurno lažne. A za svaku stranu, samo njihova istina je prava. Tu se opet vraćamo na ona dva problema jedni se odriču svoga porijekla, zato što drugi to porijeklo prisvajaju kao svoj ekskluzivitet. I takvo potezanje konopaca će biti uvek dok ne shvatimo neke stvari. Politički, ovi se problemi ne mogu riješiti. Kulturno itekako mogu. Smatramo da danas kultura i ekonomija jedino mogu biti jak integrirajući faktor", zaključio je Mišljen.


izvor