Благодарим!

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/slovenski

БОЖИЋ – СВАРОЖИЋ, НОВА ГОДИНА

Стари словенски Божић некада је био у време када се рађало младо Сунце, први дан после зимске краткодневнице. Дан постаје дужи, рађа се и јача мали сунчани бог (божић) – Сварожић. Према неким веровањима, смрћу Коледа на Бадње вече завршава се његов период владавине од 6 месеци, а почиње Купалов који ће трајати исто толико (Купало умире на летњу дугодневницу). О смрти Коледа сведочи народна песма из 19 века:
„...Да прославиш старога Коледа
Коледо Коледо.
Да сахраниш погребеш Коледа.
Коледо Коледо.
И дочекаш младог Сварожића.
Коледо Коледо.
Сварожића тог младог Божића,
Коледо Коледо...“

Због тога често срећемо назив „коледо“ уместо „божића“. То је уједно био и почетак нове календарске године. Божић, Коледо или Нова година је почетак новог годишњег циклуса - круга, новог кола. Коледарски обичаји и данас су присутни у Србији и у другим словенским земљама и о њима можете прочитати овде:

Наши преци су могли са великом тачношћу да одреде датум астрономских појава и то на врло једноставан начин: помоћу штапа, кругова, тј. гумна, мерењем дужине сенке итд. (погледати књигу Александре Бајић - Календар предака). Заблуда је да стари народи нису имали астрономска знања која би им омогућила да одређују тачне датуме неких астрономских појава (равнодневнице, краткодневница, дугодневница...). Сетимо се само древних камених грађевина – опсерваторија, које постоје широм света. Примањем хришћанства наши стари празници бивају везани за нове хришћанске, а рачунање датума празника уместо народних „мерача времена“ преузима црква (померајући датуме и рачунајући време непрецизним календаром), па данас долазимо до тога да разлика између старословенског и новог Божића износи 16 дана!
Што се тиче почетка године, постоје различита мишљења када је тачно почињала година. У гроздоберу (септембру) почињала је црквена нова година али пошто ми нисмо црквена организација не прихватамо тај датум као почетак године. Једно од мишљења је и да је Нова година била у време пролећне равнодневнице. Време пролећне равнодневнице може се узети пре као почетак пролећа/лета, док је почетак календарске нове године везан искључиво за Божић. С' тим мишљењем слажу се многи истраживачи словенске митологије, један од најпознатијих је и др Сретен Петровић који каже:
„Бадњак - стара година, ставља се на дрвник и пресече, а потом иде на огњиште, како би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“ Антропологија српских ритуала

„Код старих Словена Нова година се славила као дан рођења младог Бога Сунца ''Божића'', на дан зимског солстиција, крајем децембра.“ Јарослав Францисти/Календар и мерење времена

„После зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића“
Дуња Матић/Српски календар

„Према томе колико је новогодишњих обичаја везано за Божић, празник зимског солстација, обичаја који се и данас одржавају, види се да је још од незапамћених давнина година почињала баш у то време.“ Предраг Ђ.Јанковић/Година и календар

Као потврда да је година почињала у време зимске краткодневнице имамо и занимљив божићни обичај када се домаћин крије иза божићног колача – чеснице. Обичај је вероватно веома стар и води порекло из времена када је Божић био у време краткодневнице. На Божић домаћин се сакрије иза божићног колача и пита укућане да ли га виде, они одговарају да га не виде, а он им каже на то:
„Да бог да и ове године не видили ме иза великих класова!“
Домаћин јасно говори „и ове године“ што значи да је већ почела да тече нова календарска година за коју очекује да ће бити у најмању руку исто родна као и прошла. На Бадње вече домаћин уместо да каже „ и ове године“ каже „догодине“ и на тај начин најављује да сутра, на Божић, почиње нова година. У неким српским крајевима овај обичај познат је као „милање“ јер домаћин пита: „милам ли се?“ односно, види ли се, помила/промила ли се иза чеснице. Сличан прастари обичај постојао је и код балтичких Словена када се жрец, на празник Световида, крио иза велике погаче, питајући окупљене да ли га виде. Одговор је био исти као и код нас - ако га виде, да следеће године колач буде још већи како га не би видели.

На данашњи дан почиње 7523. година. Постоји сумња да календар који данас називају „ромејски“ или „византијски“ има много старије порекло. По неким теоријама „византијски“ (источноримски) владар Василије Други плански је усвојио тај (код балканских народа можда већ постојећи) календар како би хришћанство приближио и лакше наметнуо околним словенским народима. Ширење хришћанства имало је за циљ стварање нових поданика, јачање власти Василија Другог као и ширење византијског утицаја. Василије се посебно трудио да хришћанство прошири на „многобожачки“ словенски исток. Не заборавимо да је Русија у то време под кнезом Владимиром примила хришћанство.
Период стварања света од пре око 7500 година по тзв. ромејском календару поклапа са почецима старчевачке културе и трајним насељавањам становништва у пределе садашње Србије и околних земаља. Исто тако, период настанка света од пре 7500 година поклапа се са Рајан-Питмановом (Ryan-Pitman) теоријом о потопу по којој је Црно море некада било слатководно језеро окружено плодним земљиштем и насељено организованим људским заједницама. Приливом воде из Средоземног мора дошло је до великог потопа и велике сеобе преживелог становништва. У прилог тој теорији иду и новија откића истраживачке екипе на чијем челу је био проналазач Титаника, Роберт Балард. Истраживачи су у дубинама Црног мора нашли потопљену обалу као и слатководне биљне и животињске врсте чија је старост процењена на око 7.000 година. Истраживачи верују да је приликом потопа поплављено око 150.000 квадратних километара земљишта. Млађи слатководни примерци нису нађени јер су их замениле морске биљке и животиње. По Рајан-Питмановој теорији, велике миграције становништва допринеле су насељавању панонске области и ширењу неолитске цивилизације по целој Европи. Дошавши у наше пределе, преживели су вероватно почели да броје године од велике несреће која их је задесила и од новог почетка, односно, од насељавања на наше просторе.

Да се вратимо на Божић - Сварожић. Наш стари празник славио се слично као и пре стотинак година, а можда и као данас у неким удаљенијим планинским селима. Један од јутарњих обичаја је и умивање „јаковом водом“. То је вода која је на Бадње вече (тј. краткодневницу) узета са извора и верује се да има магијске моћи. Воду поздрављају са „добро јутро водице и срећан ти Божић“. По правилу је захватају девојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која их полива.
Овом водом се погача и над њом се домаћин обраћа боговима за здравље породице, а девојка која носи воду може у њој да види лик момка за кога ће се удати.
Божићних обичаја има толико да би се о њима могла написати књига. Празник обилује, старим, претхришћанским обичајима и њихово порекло не можемо тражити у аврамовским религијама него искључиво у старим индоевропским веровањима. Ево како је Вук С. Караџић описао слављење Божића:

„Кад се поодјутари, пошто намире стоку, онда сједу за ручак, али прије избаце неколике пушке (а тако и у јутру рано кад устану) па се искупе око софре, те се моле богу и мирбожају се, тј. изљубе се сви редом... По том домаћин покупи све оне свијеће у једну руковет и усади у жито, које стоји на софри у каквој карлици или у чанку (свакако жито помијешано заједно; у том житу стоје и колачи којекакви) те ондје мало погоре, па их угасе оним житом. Оно жито дају после жене кокошима да носе јаја. Кад почну ручати неки најпре окусе сира, неки печенице итд. али ракије млоги не пију први дан због врућице. Око пола ручка устану у славу и ломе колач какогод и о крсном имену, само што нема кољива. На Божић се обично руча с вреће (простире се празна врећа на место чарфава или по чарфаву) и софра се не диже (нити се кућа чисти) за три дана. На први дан Божића нико никоме не иде у посету осим положајника... Од сламе, с којом се на Бадњи дан квоче и пијуче, остави домаћица по нешто, па кад насађује кокоши, под сваку стави метне по мало. Оно уже у коме се слама донесе, не разрдеши се, него се само распусти, па се на Божић, у јутру пред кућом баци по њему жито, те кокоши зобљу, а домаћица рекне: „Како ми у скупу зобале, тако ми у скупу носиле!“

Срећан Божић - Сварожић и срећна нова 7523. година! Слава!

СПОМЕНИК ПЕРУНУ У БЕОГРАДУ

Мало је оних који знају да кип Перуна постоји и у Београду. Споменик је дело вајара Матије Вуковића (1925-1985). Кип је извајан 1962. године. Налази се испред зграде Историјског архива Београда, Палмира Тољатија 1, Нови Београд.

Упознајте старословенски пантеон

Сви знамо за Зевса, Одина, Јупитера, Венеру, Афродиту… А да ли знате како су се називала божанства старих Словена и како су изгледала?



Руски уметник Јаромир Великородов већ дуго се бави резбаријама кипова старословенских божанстава. Он је своје радове, уз уметничку слободу која је неизбежна у овој врсти радова, јер о митолошким бићима старих Словена не постоји сачувано много оригиналних извора (пре свега јер су кипови и рађени у дрвету), базирао и на истраживањима старословенске културе којом се бави дуги низ година.

Како каже овај руски уметник, култура старих Словена њему је блиска и по духу, a и по крви. Кипови су урађени од липовог дрвета и премазани маслом и пчелињим воском, онако као што се то радило у давна времена.

Стари Словени су кипове налик овима које израђује Великородов држали у својим домовима, украшене везеним пешкирима.

Упознајмо нека од митолошких бића наших предака:


Дажбог

Дабог (Дајбог, Дажбог, Даждбог, Даба) (стсл. Дажьбогъ) је словенски бог који даје живот Земљи, јер је истовремено бог Сунца (сунчеве топлоте) и кише који су најважнији услови за опстанак људи. Он је истовремено и бог подземног света и родоначелник Словена (људи). Дабог је према усамљеном тумачењу Веселина Чајкановића био и врховни бог Срба.


Црнобог

Црнобог (Црни бог) је Бог ноћи и мрака из словенске митологије. Црнобог је можда најтајанственије словенско божанство у вези са којим постоје многе претпоставке, али мало тога се може потврдити са сигурношћу.


Хорс

Хорс (стсл. Хърсъ) је источнословенско божанство нејасних функција, вероватно бог Сунца. Његов дрвени идол налазио се на брду у Кијеву, покрај идола Перуна, Дажбога, Стрибога, Симаргла и Мокоши. Претпоставља се да је лик тог божанства формиран под утицајима са југа. Понекад се појављује и под именом Сурија (постоји и хиндуистичко божанство истог имена) односно Зорја. Древни Словени су веровали да Сварогов син кује ново сунце и да га онда коњи Суријини преносе преко неба.


Јарило

Јарило је у митологији старих Словена бог пролећне вегетације и плодности, а понекад је био повезиван и са ратом. Замишљан је као изузетно леп младић, који јаше на белом коњу, у белој одећи, босоног, окићен пољским цвећем и са свежњем класја у рукама. Због тога су у различитим пролећним обредима, девојке одевене у бело и овенчане цвећем, јахале на белим коњима. У његову славу су прављене и лутке од сламе, које су називане именом овог божанства.


Лада

Лада — богиња лета, љубави и лепоте из старословенске митологије. По веровању старих Словена она живи у другом свету званом Ириј до пролећа, када се буди носећи са собом пролеће.
Име богиње Лада се први пут спомиње у периоду ренесансе, када су словенски историчари, под утицајем њихових француских, италијанских, немачких колега почели да показују јак интерес за античку митологију. Неки од њих, посебно чешки и пољски историчари покушали су да изграде заборављени словенски пантеон богова.


Љељ

Љељ брине о побратимству, а син је Триглавов и муж Ладин.


Мокош

Мокош (старословенски: Мокошь; још и Мокоша, Мокошка) у митологији Источних Словена богиња плодности, заштитница жена и женских послова, посебно предења. Њен древни идол поставио је кнез Владимир на брду у Кијеву, и то поред идола Перуна и осталих богова. На северу Русије називају је Мокуша и замишљају је као жену велике главе и дугих руку која обилази куће и надгледа преље. Њен култ је, судећи по топонимима, био распрострањен и код Западних Словена.


Морана

Морана (или Мора, Морена, Марана, Маржана) је у словенској традицији симбол смрти и зиме.
Појављује се у разним обличјима. Најчешће као лепа девојка, врло бледа, са вучјим очњацима и канџама. Њен други лик је онај попут Баба Јаге, ружне старе вештице.


Перун

Перун (стсл. Перунъ) је словенски бог неба и непогода (падавина, летњих олуја) односно бог громовник, нека врста словенског Зевса, коме су се стари Словени често обраћали током суше. Његов дан је био четвртак, а посвећени су му Храст и перуника (божур или богиша).


Род

Род је биће из словенске митологије за које у науци још увек постоји недоумица око тога да ли представља божанство или митолошко биће. Са Родом се обично помињу и Рожанице или Рожањице.


Жива

Жива је, у словенској митологији, богиња живота. На глави је имала украс, који је подсећао на сунчеве зраке; била је огрнута лаким огтачем, голих груди и рамена. У левој руци држала је класје жита, у десној воћку сличну јабуци.


Сварог

Сварог (стсл. Сварогъ, Соварогъ) је словенски бог Сунца које даје животну топлоту као и кућног огњишта (које је замена за Сунце). Помиње само у једном извору – у „Хроника“ византијског историчара Јован Малала.


Триглав

Триглав је у митологији Балтичких Словена троглаво божанство, вероватно бог рата. Међутим као врховни бог он има и троструку улогу божанства који обавља три функције: божанство рођења, божанство загробног живота, смрти и предака и божанство одржања човековог живота.
Такође сличност Световида и Триглава наводи на помисао да се може радити о истом божанству, који се у различитим крајевима, различито називао.


Стрибог

Стрибог, Стрибох (стсл. Стрибогъ) је божанство у источнословенској митологији. Сви ветрови сматрани су његовим унуцима. Његова култна дрвена статуа помиње се међу киповима који су стајали на брегу у Кијеву, где су пронађене и статуе Перуна, Хорса и Мокоша. Замишљан је као седи старац који држи рог у рукама, којим буди ветрове, своје унуке. Животиња која је симболизовала Стрибога је орао.


Велес

Велес или Волос (стсл. Велесъ, Волосъ) је словенски бог поља, пашњака и шума односно усева, стоке и животиња (дивљих). Његов животињски пандан је медвед, док је у хришћанству његову улогу преузео свети Василије (или свети Власије). Има неких аутора који у њему виде и словенског бога подземног света, а неки му приписују и заштиту поезије. По њему је назван један од најконтроверзнијих списа из области старе словенске вере познат као Велесова књига.


pravda

У селу Буша у Виничкој области, Украјина 1896 године откривен је старословенски храм. Игром случаја је преживео хришћанско уништавање, највероватније зато што је био затрпан земљом. Откривен је од стране професора Владимира Антоновића
Рељеф који је урезан у пешчару приказује дрво са лишћем, храст, који је словенско свето дрво.
На дрвету седи петао који симболизује зору, звезду Даницу и нови живот. Поред је приказан свештеник и јелен. На врху је урезан троугао. Научници не могу да се сложе око његовог значења. Једни тврде да је то приказ сунце, док су други сигурни да приказује три димензије које чине свет.
Тачна старост рељефа за сад није утврђена али се научници слажу да је старији од миленијума.

gazeta

НЕРЕТЉАНИ: ОСНИВАЧИ КНЕЖЕВИНЕ ПАГАНИЈЕ И ГОСПОДАРИ ЈАДРАНА


Неретљани су били једно од српских приморских племена, уз Травуњане, Дукљане и Захумљане. Основали су и настањивали средњовековну Паганију. Паганија или Неретљанска област била је кнежевина западно од реке Неретве у јужној Далмацији у периоду од 7—10. века.
Основана је од стране непокрштених Срба, првој половини 7. века, незадовољним претходном земљом у теми Солун. Пошто су они напустили своју земљу у центру Балканског полуострва и кренули да се селе назад преко реке Дунав, Неретљани су убедили цара Ираклија преко свог посланика, гувернера Сингидунума, да им пружи нову земљу. Ту су се брзо стопили са месним романизованим становништвом које им је пренело тајне бродоградње које су комбиноване са већ развијеним словенским практичним вештинама. Романизовано становништво није успело да задржи своју културу у Паганији као другде у Далмацији, пошто су градови брзо изгубили своју славу - попут Нароне на ушћу Неретве која није преживела словенску инвазију.
Граничила се на западу са средњовековном хрватском кнежевином и ширила се на исток од реке Цетине. Кнежевина Паганија се састојала од три мање кнежевине: Макар, Расток (од Имотског до Љубушког) и Дален. Такође је укључивала острва Мљет, Корчула, Брач и Хвар. Најважнији градови Паганије су били Вруља, Мокро, Острог и Лавцен или Славинеца-али далеко најважнији је био утврђени Омиш у каснијим годинама. На истоку, кнежевина се простирала до реке Неретве, где се граничила са Захумљем. Јадранска обала Паганије се простира 75 километара од ушћа Неретве у Јадранско море на истоку до реке Цетине на западу. Она је била широка 10-20 километара. Већина територије се састојала од шума и мочвара, док је обрадиве земље била мало. Ромеји су регион назвали Паганија јер њени становници, Неретљани, нису прихватили хришћанство када је то учинила већина Јужних Словена.
Према писањима Константина Порфирогенита и других византијских хроничара, Паганијa је била једна од кнежевина насељених Србима. Становништво Паганије се жестоко опирало хришћанству, видећи га као средство притиска и дуго су задржали словенски паганизам . Поред морепловства, Неретљани су били добри у трговини, гајењу маслина, смокви и винове лозе. Изван Биокова и Мосора и на острвима, гајили су стоку и такође су обрађивали поља. У каснијим годинама, Паганија је је увозила пшеницу, а извозила вино, усољену рибу, осушено воће, итд. Најбоља вештина и највећи приход Неретљана је било гусарство. Плен је дељен на традиционалан начин као и улов рибе - једна половина иде набављачу брода и организатору лова (кнезу или старешини), а друга половина је дељена између посаде. Главни тип брода који су Неретљани користили је била Сагена од почетка 9. века, варијација викиншког дракара. То је био дуг, релативно, плитак брод који се одликовао великом брзином, узаним трупом, оштрим луком и јарболом. Њиме је управљало око 40 чланова посаде који су у исто време били војници. Друга врста брода који су Неретљани користили је Кондура, сличан Сагени, али много мањи, са посадом од 20 људи. Постојали су и други типови бродова и баржи који су користили Неретљани. Неретљанске вође су се називале судије, иако се црква њима обраћа као краљевима. Титуле племства су биле: кнез, чувар блага, капетан, витез и ризар.
У каснијим се изворима област Неретљана зове Марониа, а Неретљани Мариани, што се тумачи као приморска област, Приморјани. Неретљани се јављају као гусари, који на Јадрану угрожавају пловидбу и трговину, нарочито млетачку, дуж својих обала, али се залећу и на југ до јужне Италије, а на север до Истре и млетачких лагуна. Због тога Млечани подузимају низ углавном безуспешних похода против Неретљана. Неретљански изасланик склапа мировни уговор са Дуждом Иваном Партицијаком (829-836), те се Млечани обавезују на годишњи „дар“ Неретљанима, који ће им осигурати пролаз кроз њихове воде. Тај је уговор ускоро прекршен, али је и нови ратни поход дужда Петра III Цандиана 948. остао без већег успеха.
Неретљански пирати су почели да унапређују своје бродоградитељске вештине када су Арапи масовно почели да угрожавају воде Источног римског царства. Већ половином 7. века, 642. Словени су испловили са далматинске обале и напали беневетски Сипонте у заливу Монте Гаргано. Касније су се напади на Јадрану брзо повећавали, све док Неретљани нису постали највећа претња по безбедно путовање.
У периоду од 827. до 828.године, док је главнина млетачке поморске силе био у кампањи у сицилијанским водама, Неретљани су узели више слободе у својим пљачкашким походима, али када се млетачка морнарица вратила, Неретљани су се опет смирили. Један неретљански вођа је био покршен у Млетачкој републици 829, означивши мир између Паганије и Млетачке републике. Међутим, не осећајући било какву изричиту обавезу лојалности, чим су се прилике на Јадрану или у Млетачкој републици погоршале, они су наставили са својом старом навиком, прекршивши мир. Када су Неретљани опљачкали и убили неке млетачке трговце који су се враћали из Беневента 834/835, Млечани су били запрепашћени. Због овога је нови млетачки дужд Пјетро Традонико 839. повео велику флоту против ових словенских пирата. Да би их поделио и покорио, Млечани су успоставили мир са традиционалним савезницима Неретљана, далматинским Хрватима под кнезом Миславом и са неким неретљанским племенима под кнезом Дружаком. Млетачка офанзива је покренута још једном 840. против неретљанског кнеза Људислава, али је имала мало успеха. Дужд Пјетро је у походу изгубио више од 100 људи и морао је неславно да се врати у Венецију.
Неретљани су искористили тренутак млетачке слабости када су их Арапи напали и предузимали су све смелије војне походе против Млечана. 846. су стигли до саме Венеције и опљачкали оближњи град Каорле. Неретљани су били први Словени који су преузели иницијативу у борби, али за разлику од осталих Словена, ово је било стриктно због личне добити и загарантованог добијања плена.
Неретљани су до друге половине 9. века покушавали да оставе своје пиратске навике и комплетно промене свој начин живота. Половином марта 870, Неретљани су отели емисаре ромејског епископа који су се враћали са Црквеног сабора у Константинопољу. Неретљани су се дуго одупирали утицају хришћанства, све док их источноримски цар Василије I из македонске династије није коначно умирио војним путем, након којег је ујединио целу Далмацију под византијском влашћу. Притиснути, Неретљани су послали емисаре цару и затражили покрштавање. Византијски цар је послао свештенике у Паганију и ставио Неретљане по своју заштиту.
Арапски морнари су опљачкали неретљански Брач 872. Арапи су наставили да доминирају Јадраном све док их Ромеји нису протерали одавде и из околних подручја. Чим је царска флота напустила Јадранско море, Неретљани нису могли да издрже да још једном не обнове своје старе навике - што је изазвало млетачки војни поход против њих 886. Млетачки дужд Пјетро I Кандијано је 887. лично кренуо са 12 галија да нападне Неретљане и потопио је 5 неретљанских бродова у луци Мокро. Након што је искрцао своје снаге поред Мокрог, гонио је Неретљане, напредујући дубоко у копно. 18. септембра, Неретљани су га напали и нанели му тежак пораз. Сам дужд Пјетро је скоро изгубио живот у бици. Ово је изазвало да Млетачка република обнови антисловенски савез са италијанским владаром Берингом 7. маја 888. Дужд Петар Орсело ускраћује 996. плаћање данка Неретљанима, те године 1000. води велику ратну експедицију против њих и побјеђује их. Тиме је моћ Неретљана на мору била сломљена.
Данас се сећање на Неретљане на ушћу Неретве, између осталог, евоцира локалном манифестацијом Маратон лађа, односно трком чамаца за које се верује да својом израдом одговарају онима који су користили Неретљани.

КАКО СУ СТАРИ СЛОВЕНИ ДАВАЛИ ИМЕНА ДЕЦИ?

Пажњу словенских научника привукла су Словенска имена, нова, а потом и стара. Наиме, данас диљем словенског света, мноштво људи носе имена која потичу из неких других народа и култура. Под притиском американизације садашња деца носе имена која су пренесена из САД, односно Енглеске. Пре американизације десила се христијанизација са доношењем тада модерних имена из јеврејске, грчке и италијанске (латинске) културе, а доласком Турака на Балкан уз ислам, балкански Словени добијају нова, муслиманска, већином арапска имена. На овај начин изворна словенска имена су маргинализована, као немодерна, односно сведена на безначајну меру.

Зато није чудо што део словенских научника као и љубитеља словенске изворне културе траже истомишљенике диљем словенских држава, а посебно у Русији. Они се друже, сарађују и размењују сазнања са људима који су себе спознали као Словене (без обзира на верске, политичке, националне итд. разлике), односно са људима из словенског света дали предност старословенским, или савременијим именима словенског порекла у односу на имена америчког, немачког, латинског и др. порекла. Ова појава има своје корене у поштовању предака, позитивне традиције и далеко је од бесмисленог помодарства у неким урбаним и руралним срединама у којима се деци дају чудна имена јунака са ТВ и биоскопског екрана.

После распада словенске заједнице, односно када су одређена словенска племена ушла у орбиту утицаја страних култура, језичка култура, језичка традиција и обичаји нису дозвољавали члановима друштвене елите да (одмах) одступе од канона двочланог словенског личног имена (600 – 1000. године наше ере). Дете је постајало, према словенској традицији, пуноправни члан заједнице (задруге, рода, племена, државе) када напуни седам година. Тада дете прелази од женског под мушко старатељство. Том приликом се уприличавао «обред увођења под мушко старатељство» (иницијација) и дете је добијало ново име, а старо које је давано независно од пола, под утицајем осећања и импулса мајке, предавано је забораву. Ново, специјално смишљено име, морало је да одговара карактеру детета, квалитетима које у њему желе да виде родитељи и родбина. Имену се придавала још већа пажња уколико би се приметило да дете има слаб карактер. Тада би се одлучивали за име које треба да га подсећа на оно што нема, а треба да достигне. Флоренски у једној својој књизи следи ову праисконску, од Словена препознату истину и пише: « Али то никако не значи да је између имена и личности, тачније између етимолошког значења имена и његовог енергетског значења, немогуће запазити било какву везу. Напротив, пажљивијим проницањем у име и у личност која га носи могуће је открити нити које повезују име и личност, и постаје јасније оно првобитно ткиво, које се преобразило у дату личност, а ово ткиво је очигледно одређено разматраним именом. Када се у то проникне, онда постаје јасно како и у којој мери се име симболички одражава у датој личности, која не само да у површинским слојевима противречи етимолошком значењу имена него својим дубљим слојевима ово значење истовремено и потврђује». На пример осмотримо имена попут:

Богумил – да буде мио Богу;
Гостерад – да се одликује гостопримством;
Мстислав – да буде надмоћан над искушењима, односно ђаволом;
Јарослав – да буде честит, племенит, на добром гласу, хвали, да има истинску, непорочну славу;
        Љубомир(ка) – да буде велики љубитељ мира, итд., итд.
Како видимо, према старословенским веровањима име је било заклетва и магијски знак, повезано са човеком, тј његовим носиоцем.
Благодарећи лексичком саставу имена (два члана), сачуваним обичајима и традицијом, ми много знамо о култури и систему вредности наших предака. Ево примера из различитих сфера живота:
Жизн(ь) (суфикси – бит, жир) – следе имена – Властибит, Жирослав, Домажир.
Пожељне вредности (добро, драго, мило, радо) уграђивале су се у имена – Доброгост, Љубомир, Љубивоје, Љубивој, Радомир, Ратислав, Радослав, Растимир, Милостриј.
Одречне, непожељне вредности (не) давале су имена – Никлот, Немир, Негослав, Нерад.
Смисао познања (мисли, мисао, вид) уграђиван је у имена – Мислибор, Гостевид, Болемисл.
Друштвено устројство (держи, гради, влади) у основи је имена Держикрај, Градислав, Владимир.
Гостопримство (гост) основа је за имена – Љубогост, Доброгос, Радогост.
Војна организација (полк/пук, вој) давала је инспирацију за следећа имена – Свјатополк,  Во(ј)ислав.
Борбена готовост (буди, креси) – инспирисала је имена – Будивој, Кресислав.
Борба (бори, рати) – Боригнев, Ратибор.
Војна врлина (свјато, јаро, пако) – Светомир/Свјатомир, Јарослав, Пакослав.
Част, слава (чти, слав) – Чтибор, Томислав, Болеслав.
Породица (брато, стриј, сестро) – Братомил, Желистриј, Сестромил.
Сопственост (семи) – Семисл, Семавит.
Вера (Бог) – Богосав/Богуслав, Хвалибог, Молибог, Богухвал.

Ови примери откривају присуство вредности, осећања, веровања, друштвеног начина живота, организације живота у условима рата. Овде је потребно нагласити да у систему старословенских имена нема система давања имена као код других индо-европских народа и језика где је то рађено по животињама, оружју, професији (занату) којим су се бавили и сл. Дакле, ради се о светски уникатној културној баштини.

У Пољској, као и у другим словенским државама, постоје три различита морфолошка типа имена.
Први тип – двочлано име представља основни, најстарији и најизворнији образац давања имена (други тим исходи од двочланих имена, а трећи, најпростоји је давање једночланих имена). Оно се састоји од две међу собом слагајуће речи са тачним синтакстичким смислом. У Пољској, током средњег века оваквих имена је било у употреби око 600. Међутим, ова су имена, са примањем хришћанства замењена јеврејско-грчким и латинским именима, да би током XV – XVI века била скоро потпуно истиснута. Од овога су била изузета имена где су одређени хришћански храмови носили имена словенских светаца, који су то постали, а да су задржали словенска двочлана имена. На пример, Чеслав, Казимир, Станислав, Вацлав, Владислав, Војцех. Такође, двочлана словенска имена су се задржала међу пољским племством, посебно она која су трајала дуже (династије): Јагелони (на пример: Владислав Варненски), Вази (на пример: Владислав IV, Ваза).

У XVI и XVII веку још су се по Пољској могла срести имена: Бронислава, Дадзибога, Доброгоста, Держислава, Јарослава, Мирослава, Мстислава, Пшемислава, Пшецлава, Владимира, Збигнева. У XVIII веку у Пољској давање словенских двочланих имена драстично опада. Ситуација се мења у XIX веку и повезана је са интересом за пољску историју и снажење пољског национализма. Тада се почињу објављивати календари са словенским именима, али ово је и време христијанизације словенских имена. Тако што је други члан остајао словенски, а први се узима из хришћанства тзв. хибридна форма). Таква имена су: Јан – Јанислав, Јулиан – Јулисав, итд. Обнову старословенских имена подстакла је, такође, романтичарска литература која је обиловала старословенским и старопољским мотивима, као и старословенским именима.

Између два светска рата популарност двочланих словенских имена је расла захваљујући делатности истраживача језика и словенске митологије. Популаризацији словенских двочланих имена доприносили су календари и књиге чији су писци користили псеудониме састављене од двочланих словенских имена. Било је и покушаја попут оног у новини «Задруга» да се не објављују пуна имена аутора текста – осим иницијала, ако оно није било словенско.

Данас у Пољској делују организације, на пример, «Никлот», «Крак», «Љубуш», укорењене у занимању за Словенство, које од својих чланова траже да мењају име уколико није двочлано, словенско.
У овом повратку словенству у Пољској предњачи Краков. На пример, тренутно у овом граду има 800.000 имена Станислав, Казимира 300.000, Војцеха, Владислава, Чеславова и Владимира по 200.000, Богдана 130.000. У Пољској је често и име Богумил, Богуслав, Богухвал, Свјатослав. Ова имена су популарна због њихове повезаности са хришћанством. Међутим, има и имена која немају много везе са хришћанством, попут Збигњев (400.000), Јарослав, Мирослав, Веслав, Здислав (по 200.000), Пшемислав (130.000), Болеслав, Бронислав, Радослав (по 80.000).

Од мушких имена образују се женска, на пример: Станислава (300.000), Казимира (1450.00), Владислава (140.000), Чеслава (100.000), а популарна су и имена: Вацлава, Бронислава, Људмила, Доброслава, Славомира, Збигнева и Здислава.
Допринос пољском (краковском) покрету за враћање и употребу старословенских имена дао је и Боримир Боровчак. Наиме, Боримир се тако и није звао. Његови родитељи, као римокатолици, дали су му латинско (италијанско) име Рафаело. Када се упознао са изворним старословенским именима решио је да кроз обред иницијације промени своје име у Боримир (које значи «борити се са непријатељем за свој мир/свет»). Оно одговара његовом презимену и карактеру. Међутим, неколико година није могао да промени име. У сагласности са пољским законима о личним именима било је прихваћено само десетак словенских имена (уз мноштво јеврејских, немачких и латинских), али не и Боримир. Закон (Поменути Закон је под притиском јавности укинут), истовремено, дозвољава да се промени презиме и то у немачком духу (на пример Виљк (Вук) у Волф.

Да би се сачувала двочлана словенска имена као етнокултурна знаменитост, која нас разликује од других језичких група, неопходна је акција популаризације ових имена и културе. Боримир Боровчак предлаже за словенски свет следећи модел:

• За литерарна и уметничка имена узимати псеудониме у форми двочланих словенских имена, на пример: писци Људовит Штур, Збигњев Ненацки, Брним Рогалица.
• Обавезно коришћење словенског имена у организацијама националне и словенске усмерености;
• Предузећима (фирмама), продавницама, улицама итд. давати словенска имена (на пример у Пољској постоји кобасичарска радња «Доброслава»);
• Адекватно пропагирати рано средњовековље кроз археолошке експедиције и заседања, конференције и скупове историчара, пошто су сви владари у овом периоду имали словенска имена;
• Херојима књига, стихова, филмова, стрипова итд. давати словенска имена;
• Издавати календаре са списком словенских имена, само оних проверено тачних;
• Наравно, не треба заборавити ни децу која долазе или ће тек доћи на свет. Размислимо о њиховом имену. Нека буде, пре свега, словенско.
• На свесловенским састанцима потребно је формирати специјалну комисију која би се позабавила листом и каталогизацијом двочланих словенских имена која се могу наћи на свим странама словенског света. Ово би довело до формирања банке ових имена доступних за објављивање у календарима и публикацијама различитих садржаја.

Идеје Пољака већ су наишле на одјек у Белорусији, Украјини и Русији. Код словенских народа на Балкану овај покрет, на жалост, још није наишао на одјек. Када се неки пробуде ваљда ће се запитати како се зову и приметити да им је, у међувремену, неко «заменио» имена. Тада ће се придружити традицији осталих Словена и тражити да им се бар деца зову онако како су то уобичајавали њихови преци.
Русија, односно њени научници који су схватили значај личних имена за очување сопствене словенске културе, доприносе очувању двочланих имена на више начина. Један од начина афирмације словенских двочланих имена јесте објављивање научних и публицистичких радова о овом питању.

Проблем са именима није једини проблем словенске савремене културе. На пример, у великом делу словенског света 24. мај се слави као Дан словенске писмености, односно Дан Ђирила и Методија, али у Србији не. Али има тенденција да се у неким школама слави спорна «Ноћ вештица» (Halloween). Сукоб са сопственом историјом и традицијом јесте сукоб са дубоким социолошким последицама.

carsa

Nema Властимир