Pucali na ranjenike (4)


U Sloveniji su 1991. godine povređena pravila humanitarnog prava - nepoštovanje i izostanak medicinske pomoći i nege povređenima i obolelima, sanitetskog oso­blja i njegovo sprečavanje u vršenju njihovih dužnosti i znaka Crvenog krsta. Teri­torijalci i policajci su napadali i sanitetske jedinice i transporte, a brojni primeri su navedeni u brošuri "Istina o oružanom sukobu u Sloveniji", koju je krajem te godine izdala "Narodna armija".
Prilikom ataka pripadnika TO Slovenije na kolonu vojnih vozila, 28. juna ranjen je vojnik Bjelogrlić, po koga je odmah stiglo sanitetsko vozilo. Umro je zbog veli­kog krvarenja, kao posledice onemogućavanja njegovog blagovremenog zbrinjava­nja u bolničku ustanovu.
Tog juna jedna medicinska radnica iz Maribora obavestila je telefonom oficire JNA da se u tamošnjoj bolnici nalazi kapetan prve klase Dragan Blagojević u vr­lo teškom zdravstvenom stanju (prostrel pluća, visoka temperatura, metak u plućnom krilu). Ona ga je lično videla i izjavila da u bolnici čak ni rane nisu hteli da mu previju.
Težina povreda zahtevala je da Blagojević bude prebačen u Zagreb. Nadležni or­gani Slovenije su dva dana odbijali da to dozvole. Kada je, napokon, odobreno njegovo premeštanje i stigao helikopter kojim je trebalo da se transportuje, kape­tanu Blagojeviću je uručeno otpusno pismo sa dozvolom da ode. Međutim, na iz­lasku iz bolnice opkolili su ga specijalci i vratili ga nazad.
Atakovalo se i na Vojno-rehabilitacioni centar u Rimskim Toplicama. Krajem ju­na pripadnici oružanih snaga Slovenije postavili su zahtev osoblju da Centar pre­daju ili će biti napadnut. Kako su starešine to odbile, različitim pritiscima na za­poslene zdravstveno i drugo osoblje sprečen je njihov dolazak na posao 1. jula 1991. Oko 150 pacijenata, među kojima je bilo i teških, nepokretnih bolesnika ostavljeno je bez hrane i lekarske nege. Zbog toga su svi bolesnici morali da bu­du otpušteni.
Mladen Kačavenda, pomoćnik direktora Savezne uprave carina, svedočio je o po­stupku prema ranjenim vojnicima. Dva devetnaestogodišnja vojnika JNA su ranje­na u transporteru 2. jula u pet sati, nakon prekida vatre (jedan vojnik je iz Modri­če, drugi iz Travnika). Dejstvom kumulativne mine vojnici su imali specifične ope­kotine po telu i licu. Po izlasku iz transportera, pripadnici oružanih snaga Slove­nije ponovo su pucali na njih iz streljačkog naoružanja. Jedan je ranjen u predelu bedra, a drugi je dobio u nogu i ruku dve krhotine trombolnske granate.
Poručnik Dragan Bubalo ranjen je 30. juna u vreme dogovorenog prekida vatre, kod Gornje Radgone, u prepodnevnim satima, zajedno sa jednim vojnikom. Pri­padnici TO odbili su da dozvole da im se ukaže pomoć, iako je bilo jasno da mo­gu da iskrvare, ukoliko im pomoć ne bude blagovremeno ukazana. Na helikopter koji je krenuo po ranjenike, vidno obeležen znacima Crvenog krsta, teritorijalci su otvorili vatru. Pilot, kapetan Kahrić, potvrdio je da je helikpoter više puta pogo­đen.
Major Aleksandar Stefanović je 3. jula sa kapetanom Brankom Trkuljom vojnim vozilom, propisno obeleženim oznakom Crvenog krsta, prevozio ranjenog vojnika u pravcu sela Radenaca. Neposredno na ulazu u selo vozilo su napali pripadnici TO i pogodili ga tromblonom, kada je ranjen kapetan Trkulja. Zbog zadržavanja vozila ranjenom vojniku nije blagovremeno pružena medicinska pomoć, zbog če­ga je umro.
Na sanitetsko vozilo, kojim je dr Goran Golubović krajem juna prevozio ranjenog poručnika Darka Bulatovića, ispaljena je raketa pa su ponovo ranjeni. Dr Vukica Bulatović je u to vreme pokušala da propisno obeleženim sanitetskim vozilom dođe i ukaže pomoć ranjenicima na graničnom prelazu Šentilj. Zaustavili su ih teritorijalci Slovenije, uhapsili i odveli u zatvor u Pesnici.
Piloti JNA Nikola Rodić i Željko Miletić kažu da su već na početku dogovorenog prekida vatre 28. juna žestoko napadani, iako su leteli helikopterom sa vidnim oznakama Crvenog krsta. Ističu da je najčešći napad bio u garnizonu Ilirska Bi­strica, kada su puna dva sata proveli u helikopteru, pod vatrom.
Sledeći događaj je i posle petnaest godina ostao upamćen kao cinična bestijal­nost slovenačkih političara. U blizini Ljubljane je 27. juna oboren helikopter JNA sa tri člana posade: kapetanom Milenkom Jorgićem, poručnikom Eldinom Hrapo­vićem i starijim vodnikom Miroslavom Šandorom. Sve do 5. jula nadležni organi Slovenije su odbijali da izruče tela poginulih. A pojedini visoki funkcioneri Sloveni­je, među kojima i tadašnji ministar za informisanje Jelko Kacin, trijumfalno su se slikali pored tela poginulih članova posade.

Blokada

ZA sve vreme oružanih sukoba JNA sa tzv. Oružanim snagama Slovenije, svi ula­zi u Vojnu bolnicu "Mladika" u Ljubljani bili su blokirani cisternama punim plina.
Bio je onemogućen svaki ulazak i izlazak iz bolnice. Hrana za bolesnike dotura­na je u termosima, preko ograde bolnice.


Izvor: Novosti / M. RISTOVIĆ

Srbi, bićete poklani! (5)

Slovenci krajem juna i početkom jula 1991. godine nisu birali način da dođu do protivustavnog i nasilnog osamostaljenja. Za sukobe sa pripadnicima JNA koristili su i civile, koje su uzimali kao taoce, ili za blokade puteva i vojnih objekata.
Takvih primera u brošuri ”Istina o oružanom sukobu”, koju je krajem te ratne godine izdala “Narodna armija”, ima na pretek. Milan Sudimac, vozač “Jugoprevoza” iz Kruševca, pošao je 26. juna 1991. kamionom punim robe u Italiju. Posvedočio je da je policija u Novom Mestu zaustavila čitavu kolonu vozila i odvela je do mesta Trebnje, a zatim na jedan parking. U toku noći probudili su sve vozače i, ne dajući im ni da se obuku, naredili da voze u Ljubljanu.
Kolona se zaustavila na jednom parkingu, a policajci su im rekli da ih vode da ih ubiju - na barikade. Preplašeni šoferi su pokušali dva puta da pobegnu, ali su bili zaustavljeni pucnjavom policajaca, koji su vikali: „Ubij stoku, ubij bandite, ako neće na barikade, daj da ih pobijemo ovde na parkingu.” Tada su im minirali prikolice.
Istog dana na putu prema austrijskoj granici, prisilno je zaustavljeno više od sto teških vozila, stranih i jugoslovenskih, sa očiglednom namerom da se blokira jedinica JNA. Vozači zaustavljenih vozila silom su sprečeni da se udalje od vozila. Kolonu vojnih vozila, zaustavljenu pred tom preprekom, napali su iz svih oružja pripadnici oružanih snaga Slovenije. Da bi se zaštitili, vojnici su bili prinuđeni da zaustavljenu kolonu bombarduji i tako probiju blokadu. Nekoliko vozača je životima platilo beskrupuloznu povredu pravila oružanog sukoba koju su izvršili pripadnici tzv. Slovenačkih oružanih snaga.
A u napadu na jedinice JNA u Rožnoj dolini, krajem juna, pripadnici oružanih sastava iz Slovenije su ispred svojih borbenih sastava, pred tenkove JNA, isturali nedužne civile - žene i decu. S pravom su računali da vojska neće otvarati vatru na njih, iako je zbog toga izgubila nekoliko tenkova. U Sloveniji se atakovalo i na porodice oficira. Tako je, na primer, od 28. juna u garnizonu Vipava, više od 300 članova porodica pripadnika JNA bilo blokirano nekoliko dana u zgradama u kojima stanuju.
U noći između 30. juna i 1. jula stanovnici ljubljanskog naselja Kosede, u kojem uglavnom žive članovi porodica pripadnika JNA, isterivani su iz svojih stanova. Zatim su ih pripadnici MUP postrojavali ispred zgrade, fizički i psihički maltretirali i pretili im likvidacijom. Uprkos primirju, u Mariborskom korpusu u to vreme sva vrata kasarni i stambenih zgrada u kojima stanuju vojna lica bila su danonoćno pod kontrolom snajperista oružanih formacija Slovenije.
Bila je redovna pojava i da žene i decu pripadnika JNA teritorijalci i policajci Slovenije dovode pred kasarne i od njih zahtevaju da svoje muževe i očeve pozivaju na predaju, uz pretnje da će u protivnom ubiti članove porodica. Tako je krajem juna 1991. godine supruga jednog oficira u Mariboru na prevaru dovedena u štab TO odbrane. Decu su joj zadržali, a nju su doveli pred kasarnu da pozove supruga da napusti jedinicu.
Pripadnici TO su 30. juna, oko 19 časova, pred kasarnu u Slovenskoj Bistrici dovezli suprugu i decu kapetana Dragana Stojanovskog, pa ih prisilili da uđu unutra sa zahtevom „da dovedu Stojanovskog iz kasarne da ne bi bio ubijen”. Istovremeno, Slovenci su sinove vojnih lica, koje su prethodno mobilisali u jedinice TO, izbacivali u prve borbene redove kako bi poslužili kao živi štit protiv dejstava svojih roditelja.
Dušanka Lazić, supruga oficira JNA, sa decom, zajedno sa još dve žene oficira i njihovom decom, pred zlostavljanjem vlasti i građana pobegla je iz Sežane u Beograd 30. juna 1991. Ona je svedočila da je čitava stambena zgrada u Sežani u kojoj stanuju porodice oficira JNA minirana. Tada je Zdenko Lutin, dezertirani oficir JNA, pretio pred svojim slovenačkim prijateljima da će sve članove porodica oficira poklati.
Čitav dan, u nedelju 30. juna, po Sežani se kretao automobil sa megafonom iz kojeg je odjekivala poruka: „Srbi, napustite Sloveniju! Bićete poklani!” Šef železničke stanice u Sežani Milenko Babić je uhapšen, samo zato što je pokušao da zatvorenim pripadnicima SSUP doturi vodu i hranu, a Slovencima koji su to pokušavali pripadnici oružanih formacija Slovenije pretili su smrću.
Krajem juna 1991. godine Ljubica Šaša i Nada Svorcan pošle su na posao privatnim automobilom. Na putu prema kasarni u Šentvidu, zaustavila ih je grupa pripadnika MUP Slovenije i zahtevala od njih da se vrate kućama. Nada i Ljubica su insistirale da ih propuste, jer su morale na posao. „Kad morate, idite”, rekao je policajac, upućujući ih namerno ka postavljenoj mini, koja je nakon eksplozije raznela automobil. Nada Svorcan je teško povređena, a Ljubica Šaša je ostala bez noge. U Kliničkom centru u Ljubljani odbili su da im blagovremeno pruže pomoć.

Odmazde

Posle dogovorenog prekida vatre 28. juna 1991. godine, došlo je do oružanih napada na kasarne u Ajdovščini, Vipavi, Postojini i Ljubljani, u kojima su učestvovali i civili sa oružjem. Naoružane družine su zahtevale da im se predaju kasarne ili će, u suprotnom, preduzeti mere odmazde prema porodicama pripadnika JNA.

Hapsili regrute

Prema svedočenju Mladena Kačavende iz Savezne uprave carina, hapšeni su i mladići koji su pošli na odsluženje vojnog roka na teritoriji Slovenije. To se dogodilo i sa mladićem iz Nove Pazove.
Policajci su ga probudili u vozu, neposredno pred Ljubljanom. Uperili su mu pušku u čelo, izvukli ga iz voza i odveli u KPD Dob pri Mirni.
(Kraj)
 

Izvor: Novosti / Miša Ristović

Војници са снимка живи


Три војника некадашње ЈНА са снимка aустријске телевизије на које је пуцано на граничном прелазу Холмец у Словенији 1991. године су идентификовани и сва тројица су живи, рекао је министар одбране Зоран Станковић.

Особа која држи бели чаршав је словеначке националности и није повређена у том инциденту, друга два лица су рањени, а један од њих је подофицир који данас живи у Србији..

Станковић је рекао да снимак представља довољан доказ за кривичну одговорност починилаца јер су пуцали када је истакнута бела застава. Овај случај је, како је рекао, у надлежности је београдског Суда за ратне злочине.

У Словенији 1991. године погинуло је 44 припадника ЈНА: шест официра, седам подофицира, 30 војника и једно цивилно лице на служби у војсци, док је 184 припадника ЈНА рањено.

Станковић је додао да је словеначка страна озбиљно кршила правила ратовања, али да су документацију са детаљима о почињеним злочинима запленили припадници Збора народне гарде Хрватске при повлачењу Војног суда из Загреба.


Izvor: Politika / Д. С

Stanković o stradanju vojnika u Sloveniji
Vojnici sa snimka u Holmecu živi

BEOGRAD - Tri vojnika bivše JNA sa snimka austrijske TV ORF iz 1991. godine, na koje je pucano dok su pokušavali da se predaju na graničnom prelazu Holmec, nisu ubijeni - izjavio je juče Zoran Stanković, ministar odbrane SCG.

Stanković je rekao da su sve tri osobe sa snimka identifikovane. Osoba koja drži beli čaršav je slovenačke nacionalnosti i nije povređena u tom incidentu, dok su druga dva vojnika, od kojih je jedan podoficir koji danas živi u Srbiji, ranjena. On je naglasio da je to dovoljan osnov za krivičnu odgovornost počinilaca.

Ministar je kazao da je tokom tih sukoba slovenačka strana ozbiljno kršila pravila ratovanja, ali da su dokumentaciju sa detaljima o počinjenim zločinima zaplenili pripadnici Zbora narodne garde Hrvatske, prilikom povlačenju Vojnog suda iz Zagreba.

- Vojska SCG je dostavila spisak vojnika i Tužilaštvo za ratne zločine utvrđuje koji su od njih bili prisutni na Holmecu. Postoji sumnja da je u pitanju ratni zločin, jer je inkriminacija tog krivičnog dela ubistvo i ranjavanje. Za sada, niko u Tužilaštvu ne tvrdi da je u pitanju ratni zločin. Takođe, niko iz tužilaštva nije dao podatke ministru koje je on saopštio. Vojska je dostavila informacije Tužilaštvu i one se proveravaju - rekao je izvor „Blica“ iz srpskog Tužilaštva za ratne zločine.

Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva, rekao je da tužilaštvo želi da uspostavi komunikaciju sa kolegama iz Slovenije, ali ukoliko je ta komunikacija nemoguća zbog njihovog isključivog stava, „srpsko tužilaštvo uradiće sve što po zakonu može i doprineće da se istina rasvetli, ma kakva ona bila“.

Štela Furlan, savetnica predsednika Slovenije Milana Kučana rekla je za „Blic“ da niko od vojnika JNA nije ubijen tokom događaja koji je snimila austrijska televizija.

- Nije sporno da je bilo žrtava u toj oblasti, ali u borbama. Nastradala su tri vojnika i dva slovenačka policajca - kaže Furlanova.

Prema tvrdnjama Neve Miklavčič-Predan, direktorke Helsinškog monitora Slovenije, na graničnom prelazu Holmec ubijeni su vojnici Goran Maletić, Zoran Ješić i Antonije Šimunić.

Zoran Lakić iz Kaća, tvrdi za „Blic“ da su Maletić i Ješić poginuli pored njega, na položaj u, u rovovima pored jedne kuće, na 250 do 300 metara od graničnog prelaza Holmec.

Kako Lakić priča, dan nakon što je Slovenija proglasila nezavisnost, 27. juna 1991. godine, sedmorica vojnika, uključujući njega, Maletića i Ješića, poslata su na položaj na 300 metara od samog graničnog prelaza.

- Već prvog dana u ruku je ranjen jedan od nas. Napad je stao oko ponoći. Oko sedam sati počeo je novi napad i tada je u vrat ranjen jedan vojnik. Goran Maletić je potrčao da mu pomogne. On je pogođen dok je pokušavao da ranjenika izvuče iz rova - priča Lakić.

Pola sata kasnije ranjen je i Zoran Ješić. Goran i Zoran su umrli pored mene - tvrdi Lakić.

Tu priču potvrđuje i jedan žitelj iz okoline Bačke Palanke koji je tražio da mu ne pominjemo ime.

- Bio sam na položaju kraj Holmeca. Pogođen sam u vrat, i odmah sam pao u rov. Poslednje čega se sećam je da je Goran pokušavao da me spase, da je pri tom pogođen, i da ja padam nazad u rov - priča taj nekadašnji vojnik.


Izvor: Blic \ H. D. - V. Z. C.

Novi detalji o zločinu na graničnom prelazu Holmec
Pucali u 15 vojnika koji su se predali

Trojica vojnika bivše JNA, koje je juna 1991. godine snimila austrijska TV ORF, samo su deo grupe od 15 do 20 vojnika sa graničnog prelaza Holmec koji su se tada predali slovenačkim teritorijalcima, saznaje „Blic“.

Izvor „Blica“ navodi da je u karauli na Holmecu bilo stacionirano oko 40 vojnika JNA. U toku borbi su se podelili, i jedna grupa je krenula da se probije. Druga je ostala u okruženju oko 450 teritorijalaca, zbog čega su odlučili da se predaju.

- U trenutku kada su vojnici digli ruke u vis i kada je kuvar u toj jedinici, inače poreklom Slovenac, počeo da maše belim čaršavom, što se vidi na snimku, teritorijalci su zapucali. Vatru su najverovatnije osuli iz miraljeza i dvojica vojnika su ranjena - kaže izvor „Blica“.

Kako saznajemo, izjave od nekadašnjih vojnika JNA, koji su bili prisutni na Holmecu u trenutku predaje, uzima Vojnobezbednosna agencija (VBA), koja će prikupljeni materijal proslediti Tužilaštvu za ratne zločine.

- Ranjeni vojnici su kasnije bili medicinski zbrinuti, ali od njih ili od njihovih zarobljenih drugova niko nije uzeo izjavu u Sloveniji. To znači da slovenački nadležni organi nikada nisu ni sproveli pravu istragu - kaže izvor „Blica“.

Prema međunarodnim konvencijama, ratni zločin predstavlja i ranjavanje vojnika koji se predaju i u većini zakonodavstava za to krivično delo su predviđene duge zatvorske kazne.

Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine će, kako je najavio portparol Bruno Vekarić, nakon okončanja predkrivičnog postupka obavestiti kolege u Sloveniji.

- Bez saradnje slovenačkog tužilaštva teško da će se saznati imena eventualnih počinilaca ratnog zločina na Holmecu - nezvanično nam je rečeno u srpskom tužilaštvu.


Izvor: Blic \ V. Z. Cvijić

Eto, zna se ko je zapoceo rat

Stankovićeva izjava pod pritiskom Slovenije

ZAGREB - Predsednica slovenačkog Helsinškog odbora Neva Miklavčič-Predan ocenila je da su izjave ministra odbrane SCG Zorana Stankovića da su vojnici iz Holmeca o kojima se proteklih dana govorilo tada bili ranjeni ali živi, date pod pritiskom iz Slovenije, prenosi Tanjug. Na konferenciji za štampu održanoj u Zagrebu, organizovanoj u saradnji sa Centrom za razvoj demokracije iz Splita, slovenački Helsinški odbor za ljudska prava najavio je i da će preko hrvatskog državnog tužilaštva tužiti Republiku Sloveniju zbog ratnog zločina nad pripadnikom JNA Josipom Birkićem iz sela Semeljci kod Đakova.

Prisutnima su podeljene i kopije ispisa iz knjige umrlih za Zorana Ješića ubijenog u Holmecu uz napomenu da Slovenački helsinški odbor ima izvode iz knjige umrlih za sva tri poginula pripadnika JNA. Novinarima je podeljeno pismo Josipa Birkića, iz koga se vidi da je on kao tenkista početkom 1991. godine iz Skoplja bio prebačen u garnizon Pivka u Sloveniji i da je nakon više meseci medijske izolacije kao član tenkovske posade upućen na granicu SFRJ i Italije jer se Italijani navodno grupišu.

Kad su došli u rejon Rožne doline, našli su se okruženi Slovencima koji su ih više dana vređali i nazivali četnicima, a onda ih gađali iz lakog i teškog naoružanja. Nakon što je tenk bio pogođen i zapaljen oni su se, svi sa opekotinama, nekako uspeli izvući iz tenka, pri čemu je jedan od vojnika kod tenka ranjen u nogu. Birkić je potrčao prema zgradi gde su bila druga dvojica tenkista, a kad su teritorijalci zapucali prema njima, jedan od njih pogođen je u prsa i ubijen, dok je drugi ranjen u nogu. Pucnjava je trajala jedan čas, iako vojnici nisu bili sposobni za borbu. Birkića su prebacili u Novu Goricu, a zatim u Ljubljanu gde su mu za mesec dana napravili nekoliko plastičnih operacija na telu koje mu je 85 odsto bilo izgorelo.

Izvor: Glas Javnosti

Ponovo priča o Holmecu   
Ljubljana -- Slovenački Helsinški odbor i splitski Centar za razvoj demokratije ponovo pokrenuli priču o ratnim zločinima u Sloveniji.

Dve organizacije navode da Vlada Slovenije zataškava ratne zločine svoje Teritorijalne odbrane, a u Zagrebu su predstavile i nove svedoke slovenačkih ratnih zločina.

Predsednica Helsinškog monitora Niva Miklavčić-Predan tvrdi da je ministar obrane Srbije i Crne Gore Zoran Stanković pod pritiskom Slovenije i bivšeg predsednika Milana Kučana dao izjavu da su tri vojnika iz afere Holmec živa, a da Ljubljana pokušava da utiče i na pomenute vojnike kako bi ta afera bila zataškana. "Uverena sam da je to pritisak iz Slovenije, gde je sada glavni problem svedočenje Milana Kučana i odgovornost za te stvari", kaže Niva Miklavčić-Predan.

Helsinški monitor Slovenije je, uz pomoć splitskog Centra za razvoj demokratije, našao nove žrtve i svedoke slovenačkih zločina i propratnu dokumentaciju koja se i dalje dopunjava. Te dve organizacije poseduju pismo jedne od žrtava, Josipa Birkića, Hrvata iz Đakova. Birkić, redovan vojnik JNA, u pismu opisuje događaje iz 1991, na slovenačko-italijanskoj granici kod Nove Gorice. U sukobu sa slovenačkom vojskom, na prelazu Rožna dolina, Birkića i trojicu njegovih kolega napala je slovenačka Teritorijalna odbrana, a Neva Miklavčić-Predan je pročitala deo Birkićevog pisma. "Teritorijalna odbrana je prema meni i mojim kolegama počinila veliki zločin, za koji do sada niko nije odgovarao, a trebalo bi. Sa 18 godina sam postao invalid i moje je telo puno ožiljaka, a odgovorni moraju snositi posledice. To potkrepljujem medicinskom dokumetacijom, a postoje i svedoci koji su to sa mnom preživeli", napisao je Birkić.

Nevladine organizacije su najavile da će u Birkićevo ime podignuti tužbu za ratni zločin protiv Slovenije, i to preko Državnog tužilaštva Hrvatske.


Izvor: B92

Рафал из „Дела”

Пуцати у ненаоружане војнике с белом заставом у рукама, ранити двојицу – то није злочин. Можда мали инцидент, омашка победника.

Словеначке интерпретације изјаве министра Зорана Станковића о догађајима код Холмеца добар су пример како чињенице могу да се окрену наглавачке. Медији ликују, јер су „мртви војници живи”, а минимализују или игноришу онај део Станковићеве изјаве где каже да двојица са снимка јесу била рањена. И да има посла за суд за ратне злочине који мора да гони оне који су пуцали, упркос белој застави.

Те министрове речи нису стигле до већег дела словеначке јавности. Провладини медији кренули су у линч „виновника афере Холмец у Србији”. Дописник „Дела” из Београда, на пример, пише да је „наводне жртве ’првог ратног злочина на тлу некадашње Југославије’ измислила председница Хелсиншког монитора Словеније”, после чега је „трчала по помоћ у Србију”.

„Дело” тврди да се пред „католичку велику ноћ у српским штампаним и електронским медијима гомилало блаћење рата за самосталност Словеније и словеначког народа какво се не памти ни из најмрачнијих дана владавине Слободана Милошевића”, те да су исти медији „у православној великој недељи” распредали о „крвавим Јанезима, злочинцима с Холмеца, зверима, крвопијама, крволоцима”…

Ни овакви медијски рафали у Словенији не могу да сакрију факат да је Станковићева изјава тешко погодила словеначке званичнике и истраживачка новинарска пера, која су патриотским прегалаштвом помагала властима да заташкају истину. Да не држи воду правдање „јунака с Холмеца”, да су пуцали, јер „нису видели” војнике ни бели чаршав, словеначки званичници знају одавно, бар од тренутка кад су прочитали поверљиви извештај шефа полицијског архива, у коме је Буковник у две речи описао шта се десило код Холмеца. Ратни злочин.

Невероватно је како се пословично сјајно обавештени људи праве невешти кад је у питању рашчишћавање злочина на сопственом прагу, којих у 10 ратних дана није било мало. У Словенији су сви напрасно заборавили значење беле заставе, јер то доводи у сумњу оне који се шепуре с одликовањима на прсима.

Цивилизоване државе одавно признају право пораженима да дигну белу заставу. У 9. члану Оксфордског приручника из 1880. пише да је у сукобу забрањено не само убити, него и „осакатити непријатеља, који се преда на милост или је неспособан за борбу”, а у члану 27. да се „парламентаром” сматра онај „ко се појави с белом заставом”. Ратна правила Кнежевине Србије из 1877. гласе да је „забрањено убити непријатеља који је положио оружје и исто тако онога који није у стању да се брани”. Сличне одредбе садрже и женевске конвенције.

Сумње нема. Пуцњи на ненаоружане војнике ЈНА код Холмеца јесу злочин. Уколико се Словенија пре суочи с болном истином – утолико боље. Макар јој помогао хашки, хрватски или српски суд за ратне злочине.


Izvor: Politika / Светлана Васовић-Мекина

Словеначки територијалци су 1991. без икаквог повода напали тенкисте ЈНА на граничном прелазу код Нове Горице, убијајући и рањенике

ЗАГРЕБ, 28. априла – Пуцање на војнике ЈНА на Холмецу док су се предавали није једини ратни злочин словеначких територијалаца у десетодневном рату против ЈНА у јуну 1991. године. На данашњој конференцији за новинаре у Загребу предочен је још један сличан крвави догађај, који се десио истог дана када и онај на Холмецу: 28. јуна 1991.

Председнице Центра за развој демократије из Сплита Семина Лончар и Хелсиншког монитора Словеније за људска права Нева Миклавчич-Предан, предочиле су случај припадника ЈНА из Ђакова, који им се обратио ових дана. Управо данас упутили су кривичну пријаву против државе Словеније због тог још једног ратног злочина почињеног над припадницима ЈНА.

У лето 1991. Јосип Биркић је имао 20 година и био на одслужењу војног рока у ЈНА у тенковској јединици у Словенији, близу границе с Италијом. Како им је описао у писму, од 26. јуна био је с колегама у четири тенка стациониран код граничног прелаза Рожна Долина код Нове Горице. Неки грађани су их поздрављали, а неки псовали и провоцирали, тако да су углавном морали да седе у тенковима окренутим према граници. Рано ујутро 28. јуна словеначки територијалци су изненада без икаквог повода запуцали по њима из свих оружја и оруђа која су имали. Његов тенк и још неки су били погођени и запаљени противтенковским гранатама, а млади војници у запаљеним униформама су искакали и покушавали да се угасе.

Тако је и он урадио, горела му је униформа на леђима и панталоне, а док се ваљао по земљи да би се угасио, по њему и осталима и даље су пуцали словеначки територијалци, још скоро цео сат. „Нисмо се надали да би Словенци тако нељудски пуцали по нама”, пише Биркић, пред чијим очима је један такође запаљени војник погођен у груди и умро, а други његов колега из посаде је погођен у ногу. „Са мојих руку је висила запаљена кожа, а они су и даље пуцали на мене и остале”, описује те ужасне тренутке у којима је само случајем остао жив. Када је најзад дошла медицинска помоћ и понела га, видео је на земљи тела неколико убијених војника из других тенкова.

После свега Јосип Биркић је остао тешки инвалид, имао је опекотине на 85 одсто површине тела, што потврђује медицинска документација, али му нико не признаје војну и ратну инвалидност. Добија помоћ од свега 960 куна месечно (око 130 евра), што је у Хрватској веома мало. Чекао је – наводи – 15 година да неко проговори о томе, па када је кренуо случај Холмец сматра да је најзад дошло време да се и томе каже истина.

Биркић је спреман да о овом ратном злочину сведочи где треба, а навео је и неколико имена његових тадашњих другова из ЈНА који су остали живи. Према подацима које прикупљају ове две хуманитарне организације, у Словенији је у том кратком рату укупно убијено 58 припадника ЈНА и 180 рањено (међу којима око 150 регрута).


Izvor: Politika / Р. Арсенић