ŠTA JE DOBRA ANTI-MONOPOLSKA POLITIKA?
Svetozar Pejović & Miroslav Prokopijević

Još od vremena Adama Smita i Maksa Vebera bilo je jasno da postoji jaka uzajamna veza između prava i ekonomije. Međutim tek negde početkom 1960-tih ta veza je postala predmet ozbiljnih analitičkih studija. Glavni pokretač ovog interesa su bili pravnici i ekonomisti sa Univerziteta u Čikagu i njihovi sledbenici sa drugih škola kao što su Henri Men, Armen Alčijan i Harold Demsec (od sada: Čikaška škola). Već krajem 1970-ih centri za ekonomsku analizu prava počeli su da se osnivaju na drugim univerzitetima u Americi i Evropi. Zahvaljujući istraživačkim radovima u tim centrima danas imamo teoriju koja objašnjava kako i zašto različite pravne mere imaju predvidljive posledice na ekonomski život kao i kako i zašto dinamika ekonomskog života ima predvidljiv uticaj na stvaranje novih i promenu postojećih pravnih normi.

Čikaška škola je bila korak ispred ostalih akademskih centara. Njen veliki doprinos je ostvaren u periodu od 1975. do sredine 1990-ih kada je kvalitet radova sledbenika Čikaške škole uverio sudije Vrhovnog i nižih sudova da pravne odluke imaju predvidljive ekonomske posledice i da oni treba da uzmu te posledice u obzir pri donošenju presuda. Pošto je fokus Čikaške škole na analizi slobodnog tržišta i prava vlasništva, usvajanje njene ekonomske analize nije prošlo bez otpora (koji traje) tradicionalnih pravnika i akademskih profesora sa drugih univerziteta.

Uspeh Čikaške škole da integriše ekonomski koncept efikasnosti u sudske odluke imala je značajne posledice na interpretaciju anti-monopolskih zakona. Već u 1977, Vrhovni sud (u slučaju Continental TV vs. GTE Sylvania, 433 US 36) se poziva na Čikašku školu u komentaru koji kaže da je ekonomska analiza dobra osnova za rešavanje antimonopolskog problema. Najbolji izvor za koncizan istorijski pregled sudskih odluka koje pokazuju uticaj koji je Čikaška škola imala na anti-monopolsko zakonodavstvo je članak Kovacic & Shapiro, “Antitrust Policy: A Century of Economic and Legal Thinking,” u Journal of Economic Perspectives, br. 1, 2000, str.43-60.

Anti-monopolski zakoni imaju tri cilja: sprečavanje monopolizacije tržista kroz koncentraciju i spajanja (eng. mergers), sprečavanje stvaranja monopolske moći kroz politiku cena, i sprečavanje fiksiranja cena (kartelizacija). Tendencija sudova do sredine 1970-tih godina je bila da se u rešavanju sporova primenjuju objektivni standardi. Na primer, firma je mogla biti okrivljena za prekršaj zakona ako je imala dati procenat (npr.50%) tržišta u svojoj industriji. Ili je firma mogla biti okrivljena za prekršaj zakona ako je počela da prodaje robu po ceni koja forsira druge firme da se zatvore. Ili su dve firme koje žele da se ujedine mogle biti okrivljene za monopolizaciju tržišta. Međutim, kada su sudovi počeli obraćati pažnju na posledice koje sudske oduke imaju na ekonomsku efikasnost postalo je jasno da preduzeća koja imaju veću sposobnost za inovacije rastu i postaju dominantni u odnosu na preduzeća koja te sposobnosti nemaju. U takvim slučajevima sudske odluke na štetu velikih preduzeća podižu cenu proizvodnje i obaraju standard života. Tako su sudovi počeli, u sve većoj meri, da umesto “objektivnih standarda” upotrebljavaju “pravilo razuma”. Jednostavno rečeno, “pravilo razuma” znači da sudije analiziraju ekonomske posledice (zajedno sa drugim posledicama) svake tužbe za prekršaj anti-monopolskog zakonodavstva i donose odluke u skladu sa posledicama specifičnim za svaki slučaj.

Rezultat tog fokusa na ekonomsku efikasnost je da od 1970-tih firme optužene za prekršaje anti-monopolskog zakona mnogo lakše dobijaju sporove na sudu. “Microsoft” je nedavno faktički oslobođen optužbe da je monopolisao tržište; ta kompanija bi prošla lošije na sudu pre dvadeset i nešto godina. Pošto je važnost anti-monopolskih zakona globalna, u ovom prilogu želimo da prikažemo jedan poduhvat i nekoliko primera tipičnih za ekonomsku analizu baziranu na slobodnom tržištu i privatnom vlasništvu koji su doprineli ekonomskom obrazovanju američkih sudija.

Profesor Henri Men je početkom 1970-tih počeo redovan godišnji kurs iz ekonomije isključivo za federalne sudije koji je imao veliki uticaj na ekonomsko obrazovanje Američkih sudija. Nastavnici na seminarima su bili najpoznatiji ekonomisti i pravnici kao što su Nobelovci Koaz, Štigler i Fridmen, ekonomisti Armen Alčijan i Herold Demsec, i pravnici Pozner i Men. Taj kurs, koji obično traje dve nedelje i koji se još odrzava (premda je Men otišao u penziju) brzo je zadobio veliki respekt kod sudija. Činjenica da je veliki broj federalnih sudija, uključujući tri sudije sadašnjeg Vrhovnog suda, prošao kroz ovaj program je najbolja evidencija respekta koji su sudije imale za ovaj program. Pokušaji drugih akademskih centara da ponude slične kurseve nisu uspeli da dobiju ni akademski integritet ni uticaj na sudske odluke koji je Henri Men imao.

Zbog ograničenosti prostora dajemo samo nekoliko primera koji objašnjavaju potrebu za prelaz sa objektivnih standarda na “pravilo razuma” u rešavanju tužbi za prekršaje anti-monopolskih zakona.


Jedna firma i slobodan ulaz je sve što je potrebno da bi tržiste za dati proizvod (uključujući substitute) bilo konkuretno. “Polaroid” je na primer dosta vremena imao monopol na svoju tehnološku inovaciju: fotografski aparat koji daje brze slike. Međutim kompanija je povremeno snižavala cenu svojih fotografskih aparata, jer su druge kompanije, privučene profitom koji je “Polaroid” imao, investirale u tehnologiju brze fotografije. Dok je imao tehnološku prednost, “Polaroid” je mogao da održi svoj monopol snižavajući cenu svojih aparata do malo ispod cene proizvodnje svojih potencijalnih konkuranata. Ta politika cene je povećavala (ili održavala) profit kompanije a u isto vreme društvo je imalo koristi jer manje efikasni proizvođači nisu išli na tržište. Na kraju, “Polaroid” je izgubio svoju tehnološku prednost i konkurenti su izašli na tržište. Činjenica je da “Polaroid” nikada nije imao monopol u klasičnom smislu (zaštita od konkurencije). Sve što je bilo potrebno da bi tržište bilo konkuretno je slobodan ulaz. Kazniti “Polaroid” za početni monopol na tržištu bi usporio tehnološki razvoj i doprinelo manje efikasnoj proizvodnji. Ovaj primer se može upotrebiti i kao argumenat za slobodnu trgovinu, tj. protiv “zaštite” domaćih firmi koja u krajnjoj analizi samo snižava standard života za celo društvo.

Veličina preduzeća ne znači monopolizaciju tržišta. Ako preduzeće “nabasa” na tehnološku inovaciju ili ima superiornu upravu, to preduzeće će da raste i eventualno postane dominantno na tržištu za dati proizvod. Veličina tog preduzeća je onda rezultat uspeha na tržištu i ne predstavlja prekršaj anti-monopolskih zakona. Situacija je potpuno drugačija kada preduzeće raste kroz blagoslov vlasti, npr. usled zaštitne carine.

Razlike u stopama profita ne znače monopolizaciju tržišta. Istraživanja pokazuju da su u velikom broju slučajeva profitne stope u malim i srednjim preduzećima slične u koncentrisanim i nekocentrisanim industrijama. U takvom slučaju, nema evidencije da dominante firme eksploatišu manje i srednje firme. Profit dominantne firme je odraz efikasnije proizvodnje ili uspešne tehnološke inovacije, dok je razlika u profitu između dominantne firme i drugih preduzeća indeks njene tržišne vrednosti.

Pogrešno je tumačiti spajanja firmi kao pokušaj monopolizacije tržišta per se. Tačno je da ima spajanja čija je svrha monopolizacija tržišta. Ali isto tako, spajanja često imaju ekonomsko opravdanje kao kada efikasnija uprava preuzme manje efikasnu firmu, ili kada spajanje smanjuje cenu proizvodnje (efekat “ekonomije obima”). Da li je spajanje firmi prekršaj anti-monopolskih zakona ili ne zavisi od toga da li je razlog za spajanje veća ekonomska efikasnost ili monopolizacija tržišta. Reakcija finansijkog tržišta je solidan način da se da odgovor na ovu dilemu. Ako spajanje ima za svrhu monopolizaciju tržista može se očekivati da akcije firmi (konkurenata) koje proizvode sličnu robu pokazu tendenciju rasta. Ako je spajanje efikasno onda će akcije konkurenata da pokažu tendenciju opadanja.

Pogrešno je tumačiti rat cena kao pokušaj monopolizacije tržišta. I mnogi ekonomisti misle da velika i moćna firma može kroz spuštanje cena da bankrotira manje firme i onda, kada je monopol stvoren, poveća cenu iznad pređašnje tržišne cene i zaradi monopolski profit. Problem sa ovim argumentom je da i velika firma, dok čeka druge da bankrotiraju, gubi novac. A kada firma dobije monopol, podigne cenu i počne da zarađuje monopolski profit nove male firme će opet da se pojave. Predvidljivi pad cene po kojoj monopolista može da proda svoj proizvod znači da će on polako da izgubi svoj ekstra-profit. U jednoj odluci, sud je rekao da tužioci moraju da dokazu da će optužena firma imati vremena da dobije nazad što je izgubila dok je vodila rat cena. Pre nekoliko godina “American Airlines” je tužen za “nefer” politiku cena. Sud je pitao, da li je kompanija snizila cenu ispod svoje cene koštanja ili ispod cene koštanja tužioca. Ako je ovo drugo, sniženje cene je i opravdano i dobro za drušvo. Drugim rečima, dobro je da tužilac izađe iz igre.


Anti-monopolski zakoni su mehanizam kroz koji regulatori traže način da prenesu odluke o upotrebi sredstava iz privatnih ruku u ruke birokrata. Fasada koja omogućava ovu preraspodelu uticaja sa privatnog u javni sektor ekonomije je opravdan strah od monopolizacije tržišta. Ali u ekonomji u kojoj postojeći proizvođači nisu zaštićeni od konkurencije (domaće i strane) i u kojoj su vlasnici sredstava za proizvodnju slobodni da ih upotrebe po svom nahođenju (i da snose rizik svojih odluka) anti-monopolski zakoni imaju važnu ali mnogo ograničeniju ulogu nego što bi postojeći proizvođači i birokrate želeli da im daju. Da bi anti-monopolski zakoni služili društvu potrebno je da zakonodavac ne definiše šta je prekršaj zakona nego da definiše okvire prestupa unutar kojih sudije mogu da traže rešenja koja nisu u suprotnosti ni sa efikasnom proizvodnjom ni sa podstrekom za inovacije.

Staro anti-monopolsko zakonodavstvo u Srbiji nije bilo prilagođeno potrebama tržišne privrede i nova rešenja tek treba da se nađu. Neki predlozi koji su se nedavno čuli su napravljeni uglavnom po uzoru na evropske anti-monopolske zakone, gde se pod izgovorom “brige za potrošače” država nepotrebno upliće u tržišne odnose. Umesto toga, nova antimonopolska regulativa u Srbiji bi trebala da se oslanja na logiku i primere o kojima smo govorili u ovom tekstu.

Svetozar Pejović, Profesor emeritus, Texas A & M University, SAD.
Miroslav Prokopijević, Centar za slobodno tržište, Beograd.

dnevni list “Pregled”

Dobra ti je tema,citao sam onaj prvi tekst i mislim da je to odlican primer gde mi treba da ucimo na tudjim greskama,kako jedna ekonomska politika moze stvarno lose da utica na ionako osiromasene slojeve drustvamalo edukacije i ucenja  o ekonomskom liberalizmu i anti-monopolizmu nikada nije na odmaet to svima treba,samo te tekstove treba prikljupljati iz svih delova ekonomije!!!

prilichno si naivan . ako jedna kompanija npr seli proizvodnju iz francuske u nemachku , menadzer ako zeli da zadrzi posao mora da se preseli u nemachku i ne dobija nikakve posebne bonuse za to . slichna je situacija i ako treba da predje u srbiju , s tim da se naravno oko toga niko ne otima - idu oni koji moraju ...

medjutim nash menadzer ne moze da izadje na slobodno trzishte radne snage u npr evropi ,jer to ne postoji . chovek koji radi u u.s.steelu posao za 1000 evra ne moze da predje u koshice da radi za 3000 evra (iako se to tamo placa 5000 evra) . ne moze chak ni da ode bilo gde u EU da chisti ulice !!!

ceo sistem je podeshen tako da zemlje kao srbija uvek budu izvor jeftine radne snage i jeftinih proizvoda ,a ne da se bilo kada izjednache sa bogatim zemljama 

Potpuno se slažem. Zemlje u tranziciji će uvek biti izvor jeftine radne snage i jeftinih sirovina.
Najbolji primer su Češka, Poljska, Mađarska. U ovim zemljama je prosečna plata u rasponu od 500-700 €, i nema šanse da ikada dostignu prosečnu platu u npr. Nemačkoj ili Danskoj (1700-2000€). To se nikada neće dogoditi.
Računica je prosta. Grupa VW od jednog prodatog golfa (proizvedenog u Nemačkoj) ima čistu zaradu 10-12% od fabričke cene. Od svake prodate oktavije (proizvedene u Češkoj) grupa VW ima čistu zaradu 20-25% upravo zbog više nego duplo jeftinije radne snage.
Ako bi češki radnik u Škodi zarađivao isto kao i nemački radnik u Volfsburgu (VW), onda bi grupa VW imala procentualno mnogo manju zaradu od prodaje Škodinih modela, samim tim bi ogromno ulaganje u razoj Škode bilo neisplativo. Isti slučaj je sa ulaganjem Renoa u razvoj rumunske Dačije.

bf ovo nije tacno! mozda ne moze u us steel-u ali je moguce, i u nekim kompanijama se primenjuje!
inace, treba da budes mnogo dobar da zavredjujes premestaj na neko jace trziste. a tu su i neki drugi tehnicki problemi, jezik, nova sredina, nepoznavanje mentaliteta i trzista i td.

a ovome dodaj i manje troskove koje ima skoda jer joj nemacki inzinjeri odradjuju posao, pa cak im daju i gotova resenja sa vw automobila!
a sto se tice jeftinij radne snage, to je istina, samo sto nije u pitanju samo radna snaga vec i ostali troskovi- jeftinija struja, manji porezi i dr. troskovi!

---

LIBERALIZACIJA TELEKOMINIKACIONOG TRŽIŠTA
Uvod
Čime se tržište telekomunikacionih usluga izdvaja u odnosu na sva ostala tržišta? Zašto bi više pažnje posvećivali monopolu na tom tržištu a ne na tržištu energije? Iako su telekomunikacije grana u kojoj se stalno povećava obim i vrednost poslovanja, za društvo u celini najvažniji je posredni uticaj koji telekomunikacije imaju na privredu u celini (kao ulazni vektor za sveukupno poslovanje). Taj uticaj se ogleda u smanjivanju troškova poslovanja svih privrednih subjekata (što znači i njihovu povećanu konkurentsku sposobnost), ali iznad svega i u otvaranju potpuno novih načina za obavljanje postojećih privrednih delatnosti, odnosno pokretanje novih. Zato nije čudno da je prvi spor koji je rešen u okviru Svetske trgovinske organizacije bio upravo u oblasti telekomunikacija, izmedu SAD i Meksika, a povodom politike koju je Meksiko sprovodio u oblasti telekomunikacija, zbog čega su se SAD žalile na ograničavanje pristupa tržištu telekomunikacija. Spor je trajao od novembra 2000. do juna 2004, kada je konačno postignut dogovor u skladu sa preporukama STO i u sledećih godinu dana Meksiko je korigovao svoju tržišnu praksu u skladu sa preporukama STO. Imajući u vidu da se 97% svetske trgovine odvija u okviru STO, onda i ovaj podatak dosta govori o značaju telekomunikacija u današnjoj svetskoj ekonomiji.

LIBERALIZACIJA TELEKOMINIKACIONOG TRŽIŠTA
Monopol u telekomunikacijama – zašto i kako je nastao
Pre 99 godina tadašnji predsednik AT&T Teodor Veil je rekao da telefonija, po svojoj tehnološkoj osnovi, najefikasnije funkcioniše kao “prirodan monopol“ koji je jedini u stanju da pruži univerzalni servis, te da je državna regulativa sasvim prihvatljiva zamena za tržišnu konkurenciju “pod uslovom da je nezavisna, pametna, uviđavna, sveopšta i pravedna”. Takav stav su prihvatile američke vlasti i 1913. je potpisan dokument pod nazivom Kingsburi obaveza, kojim je dodeljen monopol na fiksnu telefoniju kompaniji AT&T. Ovakav model je nadalje primenjivan u celom svetu, a telekomunikacije su smatrane “prirodnim monopolom”. Opšte prihvaćeno mišljenje je bilo da je monopol jedini način da se izgradi infrastrukturna mreža koja bi obezbedila ”univerzalni servis” – što je u američkim uslovima u to doba značilo telefon za svakog. Bilo je potrebno uložiti ogromna sredstva da bi se izgradila sveobuhvatna infrastruktura (kablovi, centrale). Samo u periodu od 1945. do 1969. je procenat američkih domaćinstava sa telefonom porastao od 50% na 90%. Međutim, vremenom se nekadašnji podstrekač razvoja celog društva pretvorio u jednu od kočnica razvoja. Američka država je reagovala antitrust tužbom 1974. god., koja je svoj epilog dobila 1. januara 1984, kada je nastao novi AT&T i sedam regionalnih Bel kompanija. Evropski put ka oslobađanju od monopola je bio slčcan, motivacija je u svakom slučaju bila ista. Monopol je možda bio koristan u periodu izgradnje osnovne telekomunikacione infrastrukture, i to u uslovima sporo promenljive tehnološke osnove. S druge strane postoji i stav da bi i tada konkurencija brže dovela do primene novih tehnologija, raznovrsnijih usluga i u svakom slučaju sprečila apsolutnu dominaciju jednog operatora. Kakva je to onda potreba koja je promenila pogled na monopol u telekomunikacijama u svim razvijenim zemljama?

LIBERALIZACIJA TELEKOMINIKACIONOG TRŽIŠTA
Demonopolizacija
Izuzetno brze promene u informaciono-komunikacionim tehnologijama su omogućile čitav niz novih komunikacionih servisa. Jedna kompanija, ma koliko velika bila, više nije bila u stanju da zadovolji veliki broj novih, raznovrsnih potreba svojih klijenata. Uporedo sa tehnološkom revolucijom evoluirala je i politička misao. Monopol se više nije posmatrao samo kao ekonomski pojam, već sve više i kao faktor koji ograničava neka osnovna ljudska prava. Monopol predstavlja ograničenje slobode, kako za one koji bi hteli da pružaju usluge na tržištu, tako i za korisnike tih usluga. Oni koji se osećaju sposobnim da se oprobaju u pružanju telekomunikacionih usluga ne mogu da počnu sa svojim aktivnostima jer je država pravo na pružanje tih usluga poklonila samo jednoj firmi. Korisnici koji bi hteli da biraju od koga će da koriste usluge su uskraćeni za pravo na izbor. Situacija je još gora ako monopolista uopšte nije u stanju da pruži traženu uslugu (“obaveštavamo vas da ne postoje tehnički uslovi za pružanje usluge na vašoj lokaciji”), niti se zna kada će ta usluga biti raspoloživa. Pošto potencijalni korisnik (bez obzira na to da li se radi o fizičkom ili pravnom licu) ne može da promeni dobavljača usluga, ostaje mu jedino da promeni svoje okruženje. Pojedinci odlaze u inostranstvo u kome će njihovi potencijali moći da budu iskorišćeni dok su još uvek u aktivnom životnom dobu. Ako to ne urade dok mogu, njihov potencijal tuđom voljom ostaje neostvaren za proizvoljno dugi period vremena.
     Neke firme koje su nameravale da investiraju u Srbiji svoja ulaganja su usmerile u druge zemlje sa boljom telekomunikacionom infrastrukturom. Kada se cena zastoja u korišćenju novih tehnologija pojedinca ili firme pomnoži njihovim brojem dobija se ukupna cena monopola koju plaća celo društvo. Ovaj iznos nije lako tačno matematički izračunati, ali dovoljno je da se uporede sveukupni ekonomski pokazatelji između dva, po stepenu razvoja, uporediva društva, od kojih jedno ima monopol u telekomunikacijama a drugo nema. Zaostajanje u razvoju, a samim tim i gubljenje konkurentske sposobnosti na svetskom tržištu, najozbiljnija je negativna posledica monopola za svako društvo. Monopol je skup i zbog toga što na cene usluga monopoliste ne utiče nijedan tržišni faktor. Monopolista ili samostalno i sasvim proizvoljno određuje cene svojih usluga, ili ih arbitrarno određuje država. U prvom slučaju monopolista polazi od toga kolike su njegove “potrebe” odn. šta se njemu “isplati” i uvek traži maksimalno moguće cene. U drugom slučaju država (političari) neke cene drži na nerealno niskom nivou jer je to politički (ili populistički) poželjno, tako da je cena pojedinih usluga obično u obrnutoj srazmeri sa vremenskom udaljenošću od sledećih izbora. U tom slučaju monopolista će gubitak na jednoj usluzi nadoknaditi na razne načine – povećanjem cena ostalih usluga, neulaganjem u infrastrukturu, arbitrarnim uskraćivanjem resursa koje je obavezan da prodaje. U svakom slučaju rezultat je opet zaostajanje svih ostalih koji zavise od monopolskih usluga.

LIBERALIZACIJA TELEKOMINIKACIONOG TRŽIŠTA
Deregulacija (ili reregulacija) – uloga Agencije za telekomunikacije
Sam čin ukidanja monopola ne podrazumeva automatsko otvaranje tržišta novim ponuđačima usluga. Barijere koje su bile postavljene za ulazak na tržište, kao i načini kontrole funkcionisanja tržišta bili su pod direktnom upravom državnih organa (uz aktivnu ulogu samog monopoliste). Deregulacija ne znači ukidanje propisa (regula) već uspostavljanje novih propisa (Zakon o telekomunikacijama) i novih autoriteta za sprovođenje propisa (nezavisno telo – Agencija ili Komisija za telekomunikacije). Agencija za telekomunikacije[1] je (ili bi trebalo da bude) nezavisna od uticaja državnih organa ili monopoliste (odn. operatora sa dominantnim ucešcem na tržištu). Tržišnoj utakmici su potrebna pravila takmicenja (Zakon o telekomunikacijama) i sudija (Agencija za telekomunikacije). Uloga Agencije je mnogo sveobuhvatnija od regulisanja sporova – njen osnovni zadatak je da sprovodi politiku i strategiju vlade u oblasti telekomunikacija. Pretpostavka je da zvanično usvojena politika i strategija postoje. Druga pretpostavka je da su ta politika i strategija napravljeni imajući na umu najširi društveni interes – na dobrobit svih korisnika telekomunikacionih usluga.
     Preporuka svakoj agenciji za telekomunikacije – “prilikom donošenja odluka, uvek se rukovoditi interesom krajnjih korisnika”. Na taj način, insistiranjem na zaštiti korisnika, agencija će prilikom donošenja svake odluke najmanje pogrešiti.

LIBERALIZACIJA TELEKOMINIKACIONOG TRŽIŠTA
Liberalizovano tržište telekomunikacija – šta je sloboda na tržištu
Beogradska otvorena škola, BOŠ

  Šta donosi liberalizovano tržište za razliku od monopola? Pre svega slobode, iste one koje su monopolom uskraćene. Ponuđači usluga imaju slobodu da se pojave na tržištu i na njemu nude svoje usluge, a potrošači imaju pravo izbora. Često se (čak i među stručnjacima) javno iznose stavovi kako Srbija već ima liberalizovano tržište telekomunikacija jer “ovde radi ko šta hoće”. Međutim, anarhija nema ništa slično sa liberalizovanim tržištem, koje je regulisano. Pravila nisu ograničavanje slobode, već osnovna mera zaštite potrošača ponuđača usluga. Na liberalizovanom tržištu svako ko zadovolji tehničke preduslove može da se oproba na tom tržištu, a svi su obavezni da poštuju propisana pravila. Liberalizovano tržište ne nastaje odjednom, prostim ukidanjem monopola, već se gradi u dugom periodu vremena, uz snažnu podršku najodgovornijih društvenih činilaca. Čak i kad postoji javna, neprestana, nedvosmislena i glasna podrška izgradnji tržišta, rezultati ni u najrazvijenijim zemljama nisu uvek zadovoljavajući. U Velikoj Britaniji 15 godina posle ukidanja telekomunikacionog monopola, uz veoma aktivno ucešće najviših političkih predstavnika i odgovarajućih vladinih i nevladinih institucija, na tržištu telekomunikacija bivši monopolista i dalje ima 85% tržišta. To govori koliko je teško zaista stvoriti ravnopravne tržišne uslove za sve zainteresovane i kvalifikovane ponuđače usluga. Razlozi za to su pre svega ogromna tržišna prednost koju, posle višedecenijskog monopola, ima bivši monopolista, kao i njegovo aktivno angažovanje na zadržavanju stečenih pozicija. Zato se slobodno tržište gradi korak po korak, svaka prepreka se otklanja posle dugotrajnih i mukotrpnih pravnih “bitaka”.

Ni liberalizovano tržište ne daje odgovore na sva pitanja i ne rešava sve probleme. Pošto se na takvom tržištu svi operatori rukovode isključivo ekonomskim kriterijumima razvijene (urbane) sredine su primamljivije za pružanje usluga. Mali gradovi i ruralne sredine često ostaju po strani od najvažnijih razvojnih tokova. Bivši monopolista više nema obavezu da ulaže u projekte koji se ne isplaćuju u kratkom roku, a ni novi igrači na tržištu često nemaju tolike investicione mogućnosti da bi se širili i tamo gde povratak ulaganja nije brz. Ali, u tim situacijama se pojavljuju i oni koji nađu svoju računicu, polazeći upravo od toga da infrastrukturno slabo razvijeno područje predstavlja novu šansu.
Kako pomiriti potrebu za oslobađanjem tržišta i potrebu za ravnomernim (pravednim) razvojem celog društva? Jedan od najčešćih načina je određivanje dominantnog operatora kome se onda nametnu dodatne obaveze u izgradnji infrastrukture, ali i predvidi fond za finansiranje takvih aktivnosti – fond za univerzalni servis. To radi Agencija za telekomunikacije, a fond se puni sredstvima koja dolaze od naplate licenci ostalim operatorima koji pružaju istovetne usluge. Postoji još jedan način, poslednjih godina veoma raširen u SAD. Potreba za brzim pristupom Internetu je u današnjoj ekonomiji postala preduslov za ekonomski napredak svake sredine. Gradovi koji nisu bili u planovima za širenje optičkih mreža velikih telefonskih kompanija (kćerki nekadašnjeg monopoliste) zaostajali su u razvoju, a kvalifikovana radna snaga i kompanije su odlazili u gradove sa kvalitetnijom telekomunikacionom infrastrukturom. Istovremeno lokalni ponuđači Internet pristupa najčešće nisu imali investicionu moć za brodbend umrežavanje celih gradova. Rešenje je pronađeno u tome da se gradska uprava pojavi kao investitor. Argumenatcija je bila “Ako je lokalna uprava ta koja brine o snabdevanju vodom, strujom, grejanjem i ostalim komunalnim uslugama, došlo je vreme da se i brzi pristup Internetu smatra osnovnom uslugom i da gradska uprava to uradi ako niko drugi neće ili ne može”. Međutim, ovakvi projekti su se našli na udaru velikih telefonskih kompanija sa argumentacijom da “nisu zadovoljeni uslovi za ravnopravan tržišni nastup jer gradske uprave koriste poreske prihode za investicije”. Sudske odluke u pojedinim procesima u početku nisu dale za pravo gradskim upravama, da bi kasnije došlo do revidiranja nekih stavova. Iako još uvek nije jasno da li će i ovo biti put za zadovoljavanje telekomunikacionih potreba poslovnih i privatnih korisnika, nesumnjivo je jasno da je pristup kvalitetnim telekomunikacionim uslugama neophodan za ekonomski opstanak grada/pokrajine/države.

LIBERALIZACIJA TELEKOMINIKACIONOG TRŽIŠTA
Jake firme za jaku državu?
BOŠ
  Kada su sredinom devedesetih godina zemlje istočne Evrope ušle u tranzicione procese započeo je proces transformacije privrede, koja je u potpunosti bila u državnom vlasništvu, centralizovano upravljana, ka modelu tržišne ekonomije. Taj proces je i nama sada veoma dobro poznat, mnogi ga doživljavaju više kao osećaj opšte neizvesnosti i nesigurnosti nego kao put ka izgradnji racionalnog društva – ekonomski efikasnog i socijalno odgovornog. Jedna od baltičkih država je u to vreme dobila donaciju Evropske unije u vidu plaćenog konsultanta za oblast telekomunikacija. Zadatak koji je Vlada te države postavila pred telekomunikacionog savetnika je bio “Kako da povećamo vrednost našeg telekomunikacionog operatora, inače monopoliste, tako da dobijemo najveću moguću cenu prilikom prodaje?”. Odgovor konsultanta je bio “Produžite monopol za još tri godine.” Ako je bilo ko od čitalaca zbunjen ovakvim odgovorom savetnika za telekomunikacije pogledajte ponovo kako je bilo formulisano pitanje postavljeno savetniku. Niko nije pitao “Kako da poboljšamo stanje u oblasti telekomunikacija na dobrobit privrede i stanovništva, tako da dobijemo raznovrsnije, kvalitetnije i jeftinije servise, koji će našu privredu učiniti konkurentnijom, a našim građanima omogućiti viši standard?”. Da je pitanje ovako formulisano verovatno bi odgovor bio bitno drugačiji.

Često se srećemo sa stavovima da su državi neophodne “jake” firme. Možemo se složiti da je razvijena ekonomija osnova razvijenog društva i stabilne države. Ali, šta čini razvijenu (“jaku”) ekonomiju. Kao primer se često navode velike firme, koje su velike po iznosu godišnjeg prometa, ostvarenom profitu, broju zaposlenih, porezu koji uplaćuju u državni budžet. Prirodno je da će monopolisti (u bilo kojoj privrednoj delatnosti) veoma lako zadovoljiti ovakve kriterijume. Zauzimajući 100% tržišta ostvariće najveće moguće prihode. Postoji samo jedan kriterijum po kome nikada nećete čuti da se neka monopolistička kompanija označava kao “velika” – a to je zadovoljstvo korisnika proizvoda i/ili usluga te kompanije. A upravo je zadovoljavanje potreba korisnika razlog postojanja svake ekonomske organizacije. Profit je samo jedna od mera ekonomskog uspeha. Često se profit poistovećuje sa isplatom dividendi vlasnicima. Međutim, mnoge uspešne firme, kada prolaze kroz periode intenzivnog investiranja, veliki deo (ili celokupni) profit usmeravaju u investicije (u nove tehnologije, kadrove), što će krajnji efekat dati u sledećoj fazi razvoja. Jedna od mera zadovoljstva korisnika je i njihova mogućnost da biraju na tržištu usluga. Ako slušate predstavnike monopoliste oni će uvek sa ponosom isticati investiranje u nove tehnologije i pružanje novih usluga i uveravaće korisnike da pružaju najbolje usluge po pristupačnoj ceni. Ali, kako će korisnik da uporedi kvalitet i cenu usluge, ako je upućen samo na jednog pružaoca usluga? Ako ste, umesto da kupujete usluge birajući prema svojim potrebama i mogućnostima, upućeni na to da samo jednom operatoru podnosite “zahtev” za određenim kapacitetom, već u takvoj formi obraćanja se nalazi veći deo odgovora na pitanje o tome u kakvom ste položaju. Vi tada niste “njegovo veličanstvo kupac” koji suvereno odlučuje o tome kome će pokloniti svoje poverenje (i novac) već ste “molilac” koji podnosi “zahtev” da mu se nešto udeli, a da li ćete biti usluženi zavisi od mnogo faktora, koji ne moraju da budu samo ekonomske prirode. A u slučaju da “ne postoje tehnički uslovi” da se zadovoljenju vaše potrebe izade u susret – presuda je konačna i neopoziva i ne postoji pravo žalbe. U našim uslovima nemogućnost jedinog operatora da korisniku pruži traženu uslugu istovremeno znači i nemogućnost za korisnika da obavlja aktivnosti za koje mu je potrebna tražena usluga. Kako izračunati gubitke koje društvo u celini ima zbog toga što veliki broj privrednih subjekata ne može da vrši željene ekonomske aktivnosti, ili ne na dovoljno efikasan način? Koliko efikasan? Efikasniji od konkurencije koja već ima odgovarajuće “pogodnosti” zato što radi u zemljama u kojima se privatna inicijativa podržava konkretnim merama. Uostalom, poređenjem ekonomske situacije u zemljama koje imaju liberalizovano tržište telekomunikacija sa onima u kojima postoje razna ograničenja može se, čak i površnim uvidom, uspostaviti veza između ekonomija koje imaju visok rast i stepena razvoja telekomunikacionog tržišta u njima.

Monopolista u telekomunikacijama ostvaruje znatne prihode, koji su i znatan prihod za budžet svake države. Posle ukidanja monopola neminovno se smanjuje udeo na tržištu koji je zauzimao dotadašnji monopolista. Zahvaljujući novim operatorima, koji nude ne samo do tada postojeće usluge po nižoj ceni već i sasvim nove usluge, raste ukupna vrednost tržišta telekomunikacionih usluga. Raste broj korisnika koji mogu da koriste sve veci broj kvalitetnijih servisa po nižim cenama. Povećanjem raznovrsnosti usluga koje imaju na raspolaganju i smanjivanjem telekomunikacionih troškova povećava se njihova konkurentska sposobnost odn. konkurentska sposobnost cele zemlje, od čega direktno zavisi “težina” uticaja i ugleda koji određena zemlja uživa. Naravno, nije lako krenuti, posle višegodišnjeg “sedenja na klupi” u svetsku ekonomsku utakmicu, u kojoj nema pauze koju bi iskoristili “da se pripremimo za tržišne uslove privređivanja”. Istraživanja stručnjaka STO pokazuju da nekadašnji monopolista u uslovima liberalizovanog tržišta u stvari povećava promet[1], iako mu se smanjuje relativno učešće na tržištu. Drugim rečima umesto 100% tržišta koje stagnira monopolista zauzima 85-95% tržišta koje raste. Početna pozicija koju ima nekadašnji monopolista predstavlja ogromnu prednost u odnose na one koji tek ulaze na tržište i ako je potrebno preduzeti neke zaštitne mere, potrebno je štititi nove operatore jer su oni u početnoj fazi najranjiviji. Iskustvo zemalja koje su prve krenule u liberalizaciju tržišta telekomunikacionih usluga pokazuje da se taj proces odvija veoma sporo. U Velikoj Britaniji 15 godina od prestanka monopola i dalje je 85% tržišta u rukama nekadašnjeg monopoliste (British Telecom). Iskustva razvijenih zemalja pokazuju da je čak i tamo gde postoji snažna politička volja i odgovarajući aparat (razvijena pravna regulativa, odgovarajuće agencije sa iskustvom i bogatim resursima) izgradnja tržišta telekomunikacionih usluga dugotrajan proces. Za zemlje kao što je naša to je nedvosmislen pokazatelj u kom pravcu bi trebalo da ide proces izgradnje tržišta telekomunikacija.

 [1] GATS & liberalization of Telecommunications, Amalia Tuthill, WTO

Predatorstvo i blagostanje potrošača
Katalaksija,Dominik T. Armentano

Literatura o predatorstvu naglašava da su predatorske prakse dominantne firme takve da eliminišu konkurente i umanjuju blagostanje potrošača. Međutim, predatorske prakse – cenovne kao i necenovne – ne mogu uopšte uspeti bez direktne podrške potrošača/kupca. Naprimer, ako dominantna firma snizi svoje cene i budući kupci izaberu da ignorišu to smanjenje, tada cenovna redukcija ne može biti predatorska. Potencijalni potrošač/kupac može da odluči naprimer da očuva broj konkurentskih ponuđača ignorisanjem cenovne redukcije i nastavljanjem sa kupovinom po starom obrascu. S druge strane, ako potrošač promeni svoje preference i odluči da podrži onog ko je snizio cene, upravo je kupac – a ne firma koja je snizila cene – taj koji vrši pritisak na firme sa višim troškovima, i kupac je – a ne firma koja snižava cene – taj koji može konačno eliminisati neke od konkurentskih ponuđača. Ali, potrošač/kupac uvek može da eliminiše neke od ponuđača promenom svojih kupovnih preferenci i davanjem prednosti jednom (iz bilo kog razloga) proizvodu nad drugim. Zašto potrošač/kupac treba da bude putem antitrustnog zakonodavstva sprečen da realocira industrijske resurse od prodavaca sa visokim cenama ka onima sa nižim cenama? Kako ova pravna barijera može biti u interesu potrošača?

Nije dovoljno reći da takav izbor (nagrađivanje onog ko snižava cene) dugoročno nije u interesu potrošača. Niko ne može unapred znati dugoročni interes potrošača. Dalje, zašto je takozvani dugoročni interes važniji od kratkoročnog? Kupci sami mogu da odrede svoje vremenske preference i tako odrede da li prednosti kratkoročnog smanjenja cena prevazilaze moguće buduće štete od smanjenja broja ponuđača. Izbor potrošača je uvek racionalan, i njihovo "blagostanje" je umanjeno samo onda kada ih antitrustna politika sprečava da sami određuju tržišnu strukturu ponude koju žele.

Isti argument ostaje istinit u pogledu necenovnih predatorskih praksi. U stvari, osnovni problem je tu potpuno isti. Ako dominantna firma iznenada uvede neku inovaciju, na potrošačima je da odluče da li ta inovacija treba da smanji broj konkurenata ili ne. Ako oni sa entuzijazmom podrže inovaciju na štetu nekih konkurentskih proizvoda, tada takva odluka potrošača može težiti da izbaci iz igre neke ponuđače. S druge strane, ako potrošači ne podrže inovaciju, onda ona ne može ugroziti "konkurenciju", i ne može biti predatorska. Ni u jednom ni u drugom slučaju ne postoji legitimni razlog da preferencije antitrustnih regulatora pretpostavimo otkrivenim preferencijama kupaca u pogledu tempa i prirode tehnoloških promena. Zaista, teško je zamisliti intervenciju od strane antitrustnih zvaničnika ili sudova koja bi bila toliko potencijalno opasna i štetna po buduće blagostanje potrošača, kao ova vrsta regulacije inovacija.

ne budi smeshan ... da bi neko doshao na visoko mesto u stranoj firmi u srbiji ,on pored struchnog znanja mora da ima i odlichno poznavanje jezika vlasnika firme (engleski ,nemachki ,ruski ,francuski ...) i njegove poslovne prakse . s druge strane , kad dodje neki stranac kod nas ,on chesto ima manje znanja nego nashi ljudi ,a o jeziku i obichajima da i ne govorim

 a chak i kad bi firma mozda i zelela da zaposli nasheg choveka u EU ,ispreche im se zakoni koji to dozvoljavaju pod veoma strogim uslovima . jednostavno - EU odgovara samo slobodan protok robe ,ali ne i radne snage -[glow=blue,2,300] njihovo bogatstvo se zasniva na nashem siromashtvu [/glow]

npr. us steel ima visokog menadzera srbina, on zna engleski i nemacki, a treba im u slovackoj ili i rusiji!
sto mislis da tvrdim da ce menadzer otici u zemlju vlasnika? dobri menadzeri se obicno traze ze nova, rizicna trzista!

ovo nije takodje tacno, jer postoji milion nacina da nasi radnici budu u radnom odnosu u eu!
pitanje je samo volje kompanije iz eu, da li zeli da ga ima!