Rekao bih da postoji takva usinhronizovanost koja opstaje uprkost sudu vremena i pritisku sudbine... Mnogo uzaludnih zagrljaja, koji nisu izdrzali oluju promjene... Pomalo mi zivot i lici na borbu sa vjetrenjacama.. Nekada se i sam zapitam zasto toliko upirem u prazno.. i iznova padam i rusim sve... Dijeluje da to radim svojerucno, ali vise nisam sasvim siguran u moc tih ruku..
Zadnja sansa... za zamah lijeve ruke... Mozda i bude nekog odjeka.
Tema: 
