Слободан Јарчевић




ИСТОРИЈСКЕ СКРИВАЛИЦЕ



САДРЖАЈ


... O СТАРОЈ СЛОВЕНСКОЈ РЕЛИГИЈИ
Пантеон словенских богова
Сварог
Мокош
Перун
Световид
Дажбог
Жива (сива)
Триглав
Воден (водин)
Весна
Стрибог
Геровит
Лада
Слава
Велес (волох)
Радгост
Хорз
Морана (мора)

...О СЛОВЕНИМА У ОСВИТ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Вила из Хомоља
Тајне старих писама
Старија од грчког писма
Словени у освиту цивилизације. Срби од давнина
Српска империја из 1300. Године пре Христа
Писменост античких словена
Др Олга Луковић - Пјановић
Срби пре Христа
"Непознати Црњански"
Српска држава пре римске империје
Терор латинице над Словенима
"Слово o краљу Божу"

... О СРБИМА И ДРУГИМ СЛОВЕНИМА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
"Научнo украдени векови»
Српска Крајина крај Берлина
Срби су староседеоци Панониjе
Срби староседеоци у Мађарској
Српски православци названи богумилима
Хрватски фалсификати страних историјских извора
Духовна јурисдикција рашког архиепископа над Захумљем
Макарско приморје - српско
Српски Стон и Пељешац
Српско државно право старије од енглеског
Грофови од Жабљака у Венецији
Срби, сами, ослободили Далмацију од турске окупације
Први владар у хрватској кнежевини био је Србијанац

... О СРБИМА ИЗМЕЂУ ЕВРОПЕ И ТУРСКЕ
Дрина је лажна граница истока и запада
Борбе Срба против Аустрије, Венеције и Мађарске
Хрватски вековни геноцид над Србима
Скендербег био Србин
Прогони звани сеобе
Предзиђе "културног" запада
Европа није желела српску државу
Војсковођа, државник и дипломата
Срби - вечна мета моћних
Холмија - несрпска држава на српској земљи
Беспућа хрватске повјести
Муслимани у Босни и Херцеговини су срби
Хрвати признали да су Босна и Херцеговина српске
О злочинима Арбанаса
"Путопис" - Милош С. Милојевић

...О РАСРБЉАВАЊУ
Отргнути делови српства
Хрвати краду српске песме
Завет српском роду
Босна полигон курана
Прилози за 'енциклопедију светског зла"
Поклањање српских земаља Хрватима, укључивањем у Хрватску Бановину
Дубровчани - Срби католици!
Хрвати подстичу стварање црногорске нације
Ко на Цетињу пева "Данке Дојчланд"
Шта се види кроз "измаглицу средњовековља"
Прошловековно расрбљавање Црногораца
О лепа, о драга, о слатка слободо
Неугасла актуелност

... О ХРВАТИМА И ХРВАТСКИМ ДРЖАВАМА
Авари? Хуни? Ху-ур-ватхи?
Хрвати о себи и својој држави
Хрватска злодела у историји увек исти злочини
Хрватски геноцид над Србима по законима
Убице са страшћу, под заштитом Ватикана
Кумови побили све чланове породица својих кумова
Без снаге за плач
Српски монах - сликарски великан.
Клетва старца Вукашина - Хрватску ставити под контролу
Власи даље од Бишћа!
Монструозни план истребљења свих Срба
Усташе харају Србијом
Кристална ноћ у Загребу

... О СРПСКИМ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИМА
"Сава Текелија и српска мисао"
Нови погледи у давну прошлост
...О америчко-европској агресији на Србе људи који не држе реч
Смртна пресуда Републици Српској Крајини
Споразум
Једноумље  западних 'демократа'
Ватикан ћуд не мења
Игре великих сила са Србима
Америчка потера за златом
Ко командује војском Уједињених Нација?
Балкан непроходан за НАТО
Европа - амерички резерват
Уместо закључка
Срби и поражени Немци
Сведочења умова Европе

СЛОБОДАН ЈАРЧЕВИЋ
ИCTOPИJCKE СКРИВАЛИЦЕ


Предговор

        Пред читаоцима је необична књига. Корисна. Садржајем дотиче време у којем је писао најчувенији грчки историчар Херодот, у петом столећу пре Христа. Но, аутор нас не оставља у друштву само са Оцем Историје. Cycpeћe нас и са његовим наследницима; у сваком од наредних столећа -до нашег времена. Читамо шта су бележили у својим хроникама о нашим и туђим прецима. Посебно су трошили много мастила кад су Небеса најављивала пометњу и ратове на земљи.
Од бележника крвавих догађаја остало је мноштво података који, неочекивано, изазивају недоумице. Због њих смо, на тренутак, запрепашћени, a на тренутак убеђени да смо у заблуди (не својом кривицом) кад су у питању народи и појединци - са својим улогама у Цивилизацији. Заблуде ишчезавају а недоумице остају. И у случају, примера ради, кад се прочита да је француски слависта, наш савременик, Френсис Конт, на почетку своје књиге о Словенима, утиснуо Хердерову реченицу:
"Словенски народи заузимају већи простор на Земљи него у историји". Ову реченицу је Хишлер понављао небројено пута, истре6љујући у рату словенско становништво на целим подручјима. Али, ова паклена Хердерова порука није, за Србе и остале Словене. згасла по окончању Другог светског рата. Ова књига нас убеђује у то. Предочава нам савремене чињенице о војевању против српских (словенских) држава. То војевање је истоветно ратовима из претходних столећа, кад су ови крајеви, уместо америчких бомби, трпели турску и европску ратну коњицу. Аутор нас уверава, лако, да су сви ти прохујали и данашњи ратови били покретани поруком из цитиране Хердерове реченице – да Словени поседују више земље него што заслужују.
         Књига "Историјске скривалице", колико знам, прва је код нас која недвосмислено упућује на закључак да су тако чести и крвави ратови на Балкану подстицани геноцидним замислима против српског народа и да се то "стручно" и "научно" уклањало из образовног програма свих европских држава.

Београд, октобар 1999.                                                                                                 Проф. Милан Дачовић,
секретар Матице исељеника Србије





... О СТАРОЈ СЛОВЕНСКОЈ РЕЛИГИЈИ

"ЕНИГМА" - МИТОЛОГИЈА
ПАНТЕОН СЛОВЕНСКИХ БОГОВА

Наш лист ћe, у неколико наредних бројева, посветити део простора древној словенској митологији. На основу тога, наши читаоци ће моћи да стекну увид у Пантеон најзначајнијих богова претхришћанских Словена. Подаци о нашем Пантеону биће узети из обимног истраживачког рада историчара аматера г. Момира Јанковића, Београђанина, сликара и пензионисаног пуковника. Он је на основу сопствених проучавања европских историчара и етнолога старе словенске митологије, обавио систематизацију њихових радова и тако дошао до хијерархијског реда и улога сваког божанства у Пантеону. Као сликару, Момиру Јанковићу је пошло за руком да ликовно прикаже Перуна, Световида, Весну, Сварога и друге богове. У томе су му помогли описи богова у старим хроникама и реконструкције њихових кипова, проналажених у рекама Пољске, Украјине и Русије.
Овај рад г. М. Јанковића открива и то да заборављена веровања Словена можемо пронаћи у данашњим обичајима нашег народа, па и у садржајима савремених религија.
Оно што је посебно интересантно је чињеница да осиромашена слика о старим словенским боговима, може лако да се обогати изгубљеним детаљима, ако се послужимо појмовима из свог језика. Он је богата археолошка ризница у којој су сачувана и имена самих богова и многе одлике сваког појединачног божанства. Као, на пример, богиња Весна је ВЕСНИК ПРОЛЕЋА, богиња Морана (Мора) најављује МОРУ ТЕЛА И ДУХА, бог Радгост омогућује ПАЖЊУ И ГОСТОПРИМСТВО НАМЕРНИКУ итд.

СВАРОГ

Бог Сварог није моћан као Перун, Световид и Триглав, који се служе природним силама и користе оружје ратника, али их он надмашује божанским одликама. Сварог је сунчани бог. Створитељ је свега на Небу и Земљи и боготворац је. Називан је Вишњим. Издвојен је од осталих богова, чиме се наговештава својеврстан монотеизам у старој словенској религији. По једној легенди, Сварогова супруга Вида је замолила Вишњег да створи човека по свом обличју. Сварог је послушао и удахнуо
је свој дах једном храсту, од којег је постао први човек – Дубравко. Другом храсту је подарила свој дах Вида и од њега је постала прва жена – Љубљеница. Кипови Сварога у храмовима били су у седећем положају, попут краља на престолу. Држао је два жезла са фигуром Сунца на сваком. Испред њега су били мали кипови осталих богова, на којима је писало да су Сварожићи - његова деца. Уз храмове, култно место било му је и огњиште.
У част Сварога, Словени су ритуално стављали на огњиште храстов бадњак, који је представљао дух предака; дуси су разгоревали ватру Сунца. У част Сварога жене су правиле велике колаче, иза којих су се "крили" и верницима желели да такви колачи буду и идуће године. За Сварога су везани разни фетиши против урока и лопатице животиња, на којима се гатало. Представљао га је орао, леска, орах, жито и винова лоза. У његову част одржаване су машкаре и коледари. Време Сварога падало је од Бадње вечери до Поклада. Као најмоћнијем богу, припадали су му: Сунце, Месец, Дуга, Звезде, а од духовних појава Виле. У хришћанству, његове функције има Бог.

Истражио и ликовно представио:
Момир Јанковић

МОКОШ

Мада име овог божанства подсећа на мушки род, у питању је богиња, код Срба називана и Видом. (У српском језику је женског рода слична именица - кокош)
Мокош је позната и под именом Богиње Мајке. Заштитница је породице, брака и свих кућних послова.
Мокош је уклањала последице урокљивих очију и била је везана за духовне појаве ноћних јахача Домовоја (кућни) и Лесовика (шумски). Симоблизовале су је овце и пчеле, липа, кантарион, купина и лан. Поред храма, кућа је била једино култно место ове богиње. Зато су њени предмети били они којима се верници служе у кући: вуна, преслица, вретено, сито и остали, уз обавезне амајлије и прстен. Њен кип у храмовима је у седећем ставу, као и Сварогов. Има украшену капу, попут скупоцене краљевске круне. Уз предмете домаћинства, на дну њене хаљине изрезбарени су ликови жена, који подсећају на прела, ради пређе, плетења и чипкања. Дани Мокоше су око Благовести, у пролеће. Обред у њену част састојао се од прања кипова и других идола у води - Купале. Њене функције у хришћанству покривају: Богородица и Света Петка, а делимично Света Магдалена и Свети Тодор.

Истражио и ликовно представио:
Момир Јанковић

ПЕРУН

Перун је најмоћнији словенски бог. Био је господар облака, а слично ће, у каснијој грчкој цивилизацији, врховни бог Зевс бити означен као скупљач облака. Словио је као непобедиви ратник, јер је био творац муње и грома. Припадале су му и звезде, Сунце и Месец. Господарио је и ватром на земљи, па су силе, које су у древно доба изазивале страхопоштовање, биле његове.
За Перуна су везане и духовне појаве, створене под утицајем култа ватре: але и огњени петао. Од животиња, Перуна је симболизовао дивојарац и изумрло говече зубр, а од биљака: храст, перуника, жалфија, пшеница, коприва, јабука и чуваркућа. Перунова обележја били су и: балвани, кремен камен, заставе и рог. Пред његовим кипом, верници су одржавали литије (крстоноше) и обављали завете, уз биљне и животињске жртве. Кад нису имали храмове (на које подсећају хришћанске цркве), Словени су се молили Перуну у светим гајевима, требиштима, или испод храста. Од тога се у хришћанству задржало обожавање дрвета-записа, обично храстовог.
Функције бога Перуна у хришћанству покривају: свети Илија и Пантелија и Огњена Марија, а делимично и свети Петар Богишар, Никола, Спас, Арханђел и Јелисије. Време слављења Перуна падало је око данашњег Илиндена и то у четвртак и наредни понедељак.
Перунови дрвени кипови садржавали су знакове Сунца, муње, камена кремена, плодове храста и других биљака. У руци је држао рог, а капа и делови одеће упућивали су на ратника оклопника.

Истражио и ликовно представио:
Момир Јанковић

СВЕТОВИД

Световид је бог са четири главе, али под том одликом није се подразумевало божанство-монструм. У питању је само мали пантеон важних словенских богова: Перуна, Сварога, Ладе и Мокоше (код Срба Виде). Овако удружени, гледали су на све стране света и заслужили име Световида (Свевида).
Свевидост овог бога подразумевала је и свеобухватност Универзума, па је на Световидовим киповима представљен горњи (духовни) свет, земаљски (људски) и доњи (адски). Словени су створили представу о ноћном јахачу Домовоју, па је коњ на кипу Световида представљао горњи свет, средњи је приказивала фигура жене, а доњи Дабо - истоветан представи ђавола у хришћанству.
Световид је и ратник. Представљан је са мачем и рогом. Био је везан за свице (креснице) и белог коња. Ратник на белом коњу представља симбол победе и до наших времена. Од биљака, Световида су симболизовали: божур, видовшчица, ивањско цвеће, јавор и јасен. Поред мача и рога, обележја су му заставе, гусле и амајлије од злата, сребра, камења, рога, кости и дрвета. Култна места су храмови и требишта. Обредне радње су обављала кола омладине, предвођена русалкама - у хришћанству краљицама. У част Световида су се прескакале ватре и пролазило се испод цветних венаца и тиме су се славили пролеће, лето и јесен. Музика је била непрекидна, па су жене падале у транс - падалице које сусрећемо и данас у источној и јужној Србији. Дани Световида су од Светог Вида до Ивањдана. Његове функције у хришћанству, покривају: Свети Вид и Свети Лазар.

Истражио и ликовно представио:
Момир Јанковић

ДАЖБОГ

        Дажбог је бог кише и један од Сварожића - син Вишњег Бога Сварога. Име му је везано за старији словенски назив за кишу (дажд, дожд). Дажбог је сунчани бог, па је био задужен да усклађује одлике сунца и кише, чијим дејствима на ливаде и оранице је омогућавао бујну испашу и зреле плодове. Словени су најчешће молили Дажбога да им подари довољно кише. То су чинили бројним разноврсним обредима, који су се са Дажбога преносили и на друге богове. Било је то мудро опредељење - ради обезбеђења подршке целог Пантеона. Верници су били уверени да Весна, Лада, Стрибог и други богови могу подсетити на потребу за кишом, иначе доброг, бога Дажбога. Били су сигурни да уз наклоност Пантеона (у том случају Неба) неће засушити земља, нити ће усахнути усеви и трава.
          Део обреда за дозивање кише задржао се дуго кроз векове и у хришћанству, а неки трагови су очувани и до наших дана. Чак и данас у неким селима, жене излазе у време сушних дана да запевају незаборављене строфе некад певаних песама Дажбогу. Као и у стара времена, оне, том приликом, себе називају додолама - девојкама које су дозивале Дажбога да подари кишу.
         Веровало се да је Дажбог на Небу у време дужих (летњих) дана, а да је преко зиме на земљи, или испод земље. Преко зиме је (вероватно зато што тад није било потребе за кишом на њивама) Дажбог добијао друге обавезе, па се сматрао и богом доњег света и мртвих. Али, због свог боравка под земљом, Дажбог је имао и лепша задужења. Сматран је заштитником рудара, посебно оних који су вадили руду злата и сребра.
          Захваљујући овој улози, он је замишљан као сребрени бог, са дугом брадом од злата.
Од свих словенских богова, Дажбогје био најомиљенији међу Србима. Онје наследио вука из претходних религиозних периода: тотемизма и анимизма. Тад је код Словена био обожаван бели хроми вук, који је био предводник, па су му приписиване најплеменитије одлике, укључујући и оне које красе ратнике и војсковође. Управо те одлике су, изгледа, определиле Србе да се идентификују са вуком. Отуд тако много имена и презимена са основом "вук": Вук, Вукан, Вукадин, Вучета, Вучковић, Вучичевић, Вучић и друга. У последњем рату, Срби су имали и прослављену бригаду "Вукова са Вучјака" у Босни и Херцеговини. У средњем веку је "вук" значио исто што и "Србин", а то све има везе и са Дажбогом, јер су Срби, све до наших дана, градоносни облак звали вуком.
Идентификација Срба са вуком и Дажбогом произвела је више Дажбогових задужења, па су му се Срби обраћали и ради добијања других дарова - поред оних с кишом. Тако су му и име променили у Дајбог или Дабог. Сходно овоме, умножиле су се многе изреке и заклетве као: "Дај Боже", "Нека да Бог", "Бог ти давао", "Да Бог добра" и увек су биле посвећене Дажбогу, којег су Срби спустили на земљу и сматрали га својим пријатељем и помагачем. Међутим, српски народни гениј је и ту пријатну бесмислицу уочио, па је исковао једну мало подругљиву пошалицу за своје претеривање према Дажбогу: "Да мије дамије".
Дажбог (Дајбог) се спомињао код Срба у предањима и поезији и увек је представљан као благ и мудар старац, с достојанственом брадом и седом косом. Био је заогрнут кожухом - чиме је симболизовано богатство. Као и сваки мудрац, Дажбог је носио у руци штап. Био је у равни с богом Перуном и Велесом. Пре него што ће се одлучити за хришћанску религију, руски кнез Владимир је у престоном Кијеву подигао велики кип Дажбогу.
Оно што Дажбога приближава Србима је и крст са четири огњила -чиме је било украшено попрсје Дажбогових кипова. Наравно, овај знак је остао као централни део данашњег српског грба, па је и то разлог што су Срби себе поистовећивали са Дажбогом, а раније са вуком. Др Јован И. Деретић је објавио, у својој књизи: "Срби народ и раса - Нова вулгата", Чикаго, "Сардонија", 1996. археолошки налаз у виду кипа богиње Сербоне, на чијој свиленој хаљини је много украса са крстом и четири огњила. Поред српског грба, ова Богиња је имала и име нашег народа.
Иначе, обожавање Бога Дажбога имало је замашне размере, па су средњевековни хришћански емисари чинили све да се овај словенски бог сатанизује. Упорно су га представљали као хромог Дабу, који је код Словена представљао духовну појаву, сличну ђаволу у хришћанству. Звали су га злим духом из пакла. Но, представа о Богу Дажбогу је издржала дуго код Срба, па све до овог века он је, на пример, у Неготинској крајини поистовећиван са божићним положником - под именом Радован.
Свако кишовито време било је Дажбогово и тад су му Словени захваљивали за даровану кишу. Његове су звезде, муње и Месец, а од духовних појава Дабо, суђенице, ноћни јахач, вукодлаци. Поред честих обреда око дозивања кише, пред његовим кипом су обављана и гатања, прорицања молитве бабица за здраве принове и њихове мајке. Култна места су му била испод црних, кишоносних, облака и на местима с провалијама или пећинама. За њега су били везани: со, хлеб, кожух, вериге, тепсије и разне амајлије. Од биљака: црвени плодови, иванчица и босиљак, а од животиња: хроми бели вук, змија и петао.
         У Хришћанству га покрива Свети Саво, који носи Дажбогове одлике: доброту и предусретљивост, Свети Сава је замишљан са штапом, који је био и једно од главних Дажбогових обележја. Дажбогове функције, делимично, покривају свеци: Јован, Арханђел Георгије, Мрата, Никола и Герман.
На Дажбоговом кипу, као и на Радгостовом, био је изрезбарен хлеб и чинијица са сољу, коју је држао у левој руци. У десној је имао штап. Поред споменутог крста са огњилима, на Дажбоговом кипу су биле слике са детаљима народног веза - код Срба сачуван на деловима одеће, посебно на прегачама.

Истражио и ликовно представио:
Момир Јанковић

ЖИВА (СИВА)

Богиња Жива је замишљана као лепа жена, с распуштеном црном косом и развијеним грудима. Код Венда, како су записали хроничари у Западној Европи, представљана је и са косом боје злата. Сматрана је шумском мајком, јер је боравила у великим шумама. Звали су је још и: Дивом,  Дабживом, Ивом, Дијевом и Даринком. Култ јој је био најраширенији у Полабљу, где јој је лик стављан и на заставе. Код Срба, у околини Алексинца, сачувана је успомена на Богињу Живу и овде су је звали Девицом.
Њен кип у храмовима је био испод венца винове лозе, чиме је симболизована Богињина моћ у очувању живота, па су наши преци једни другима, кроз песму и здравице у част Живе, призивали добро здравље и дуг живот. Наше данашње здравице су очувани делови обреда у част Богиње Живе, као: "Живели", "Жив био својој мајци", "Жив и здрав био", "Уздравље" и друге. Пошто је Жива даровала живот и бдела над њим, као и на плодовима, жене су посвећивале много времена гатању пред њеним киповима. Хроничар Хелмолд је забележио да су се таква места гатања, у Полабљу, често звала Гаталачки брег или, једноставно, Гатало. Да би се Жива умилостивила, пред кип су јој полагани: разни плодови, житарице и цвеће, а у њену част је жртвован и петао - као симбол сунца. Живи је поверавана брига о деци, чија је заштитница била - пре других богова. Пошто је потомство било најпречи смисао људске заједнице, најмудрије је било да се оно преда у руке богињи живота. Она је бранила децу од урокљивих очију и од опасних демона. Да би јој се захвалили за ово доброчинство, верници су стављали поред колевки: бели лук, гребен и срп. А за напредак и добро здравље, над дечијом главом је ломљена погача - умешана трећег дана по рођењу. Било је обавезно да рођаци и пријатељи дарују новорођенчад и то: чарапама, кошуљама, новцем, јелом и пићем. И у то давно време, а у част Богиње Живе, детету је требало пронаћи кума, који је, уз давање имена, одсецао прамен дечије косице. Како знамо, овај обред кумства задржао се, до данас, код Срба; и православне, и муслиманске, и католичке вероисповести.
У част Богиње Живе, пред Нову годину (17. децембра) кувана је варица од жита или другог зрневља. Заслађивана је медом и давана је, три дана, деци против малих богиња и женама дојиљама. Субота је била дан Богиње Живе.
Као дароватељица живота, Жива је била везана за кишоносне облаке - без којих није било ни зрелих плодова, ни сочне траве за испашу. Поред споменутих дарова, жртве петла и гатања, у част Живе одржавани су сабори и литије у храмовима, али и у домовима, пољима и испод светих дрвета - данас дрвета записи. Од животиња, симболизују је: петао и змија, а од биљака: бели лук, леска, глог, имела, врба, грожђе, жито и остали плодови.
Пошто је плодност била оно што је давало живот, словенске жене су имале на располагању безброј симбола плодности, које су везле или ткале на одећи, постељини и теписима. Многи од њих се и данас користе на овим производима код словенских, па и других, народа.
Функције Богиње Живе у хришћанству покрива Света Варвара, а делимично Богородица и свеци: Сисоје, Лазар, Герман и Илија.
Живиним кипом су доминирале груди с више дојки, које су симболизовале раскошну плодност и изворе здравља. Богиња у рукама, најчешће, држи двоје новорођенчади, а у неким храмовима су виђени њени кипови с јабуком у десној и грожђем у левој руци. Имала је лепу капу, с накитом, испод које јој је била спуштена бујна, расплетена, коса. На њеној хаљини су изрезбарени споменути знаци плодности.

Истражио и ликовно представио:
Момир Јанковић

Није Жуков на Паради победе '45. случајно јахао белог коња.

ТРИГЛАВ

Триглав је бог са изразитим одликама ратника. Има три главе и заштитник је Неба, Земље и Хада. Мора да је био изузетно поштован кад су му први хришћани замењивали име погрднијим називима: Троглав Јабучило, Тројан и Трајан. Дани Триглава падали су између зиме и пролећа, а култна места, поред храмова, била су му на требиштима и у планинама.
Ноћ је сматрана временом деловања бога Триглава. Могуће је да су му, због тога, на киповима очи на свим главама биле покривене повезом. У његовој власти су биле виле и ноћни коњаници. Симболизовали су га: црни и хроми коњи, лабудови и гуске, а од биљака: зова, планинско цвеће и грожђе. Због грожђа је Триглав имао у поседу буре, чија садржина је и приличила моћном ратнику, уз своју обавезну опрему: мач, копље, седло и рог. Обреди у част Триглава су: коледа - с прескакањем ватре ради очишћења и с игром и песмом ради изазивања кише, гатања и мазије - кад су окривљени морали да ваде врело гвожђе из воде. Сматрало се да ће невини успети у томе, а да ће кривци бити повређени.
На киповима Триглава, доминирао је огроман мач, који је симболизовао његову велику снагу. Фигура јелена испод мача упућивала је на закључак да је Триглавово станиште било у планинама и у шуми. Остале слике на кипу представљале су Сунце и планинско биље.
У хришћанству су функције бога Триглава пренесене на свеце: Михајила, Гаврила и Рафаела, а делимично и на Трифуна и Тодора.
У словенским земљама, многе планине и њихови врхови носе име бога Триглава.

Истражио и ликовно представио:
Момир Јанковић

ВОДЕН (ВОДИН)

Бог Воден је заштитник воде, морнара и рибара. Словенска насеља на морским обалама, на великим језерима Европе и Азије и на подручјима с речним сливовима, потоцима и мочварама утицала су на уздизање култа Бога Водена. Поред храмова, у славу Водена, верници су се окупљали на изворима, језерима и обалама мора, река и потока. Овај обичај се одржава на Ђурђевдан и данас код Срба православаца и муслимана. Обиље воде узроковало је код Словена и култ хигијене. У "Влес књизи" је записано да су се Словени молили боговима пет пута дневно и да су били обавезни, пре молитве, да оперу руке и да се умију. Овај обред је унесен у "Куран", мада у саудијској пустињи није било довољно воде, ни за пиће, па није тешко закључити да га је Мухамед преузео из старе словенске религије.
Као и другим боговима, Словени су се Водену молили на требиштима - одабраним местима ван насеља, где су се људи требили од грехова. При овим обредима, користила се ватра, којој је придавана чудесна моћ. Она се прескакала и око ње се играло и певало. Поред молбе за опрост учињених грехова, верници су се требили и од својих злих намера и неправедних прохтева. Овакво опредељење је красило Србе и у време хришћанства и ту људску врлину препознајемо као чојство у Црној Гори.
          Да би се Воден умилостивио, обреди су најчешће обављани око воде. Жене су седеле на обали с ногама у води и плеле су венце, које су пуштале низ воду. Низ воду су одлазиле Водену и дашчице натоварене посудама с колачићима, тамјаном и свећама. Око воде се играло, певало и поливало водом. Момци су бацали девојке у воду и тај се обичај задржао и до данас. Словени су сматрали воду светом, па су је користили за лечење. Жене су залазиле у њу, држећи камен белутак, којег би љубиле, а крчагом би поливале друге белутке на дашчици прекривеној марамом. И та би се дашчица пуштала низ воду за Бога Водена. У хришћанству је много тога преузето од ових Воденових обреда. Словени су спирали грехе купајући се у текућој води и то упућује на прво хришћанско крштење у реци Јордану. У хришћанству се, такође, лечи светом водицом и она је у рукама Свете Петке, Свете Луције и Светог Јелисије. Богојављенска водица се носи кући и пије као лек. Слично Воденом обреду, хришћани, на Крстовдан, пуштају низ реку крст.
Водена су симболизовали таласи и дуга, а од животиња: риба, јелен и лептир. Његове биљке су: врба, печурке, папрат, зова, босиљак и брест. Воден је био господар: вилама, воденим биковима, зеленим демонима, лесном човеку и лесној жени и другим духовним појавама, којима обилује словенска митологија. Његове функције у хришћанству покривају свети: Никола, Тома, Фока и Ђорђе, а делимично: Јован, Јелисије, Варнава и свете: Петка и Луција.
Поред поменутих обреда посвећених Водену, треба поменути гатање и бајање. Његов дан је био среда.
Кип Бога Водена има у основи силуету брода с кормилом на таласима. Бог држи у десној руци трозубац, а у левој удицу и упецану рибу. На централном делу кипа, изрезбарена је морска сирена. Словени су били, према грчким записима, умешни бродоградитељи и вешти поморци.
Немци и Скандинавци су преузели Бога Водена и његово су име нешто изменили. Звали су га Один.

Истражио и ликовно представио:
Момир Јанковић

ВЕСНА

          Весна је омиљена богиња пролећа. Са пролећем је најављивала топле дане, плодне њиве и бројна стада на пашњацима. Живот се у пролеће обнављао, а Весна је заслужна што је он добијао раскошне и лепе облике: зелене крошае, разнобојне цветове и опојне мирисе. Овим је уносила радост у домове Словена, па јој је култ безгранично уздизан. Верници су јој се молили да буде милостива и да умножи веснике других срећних догађаја; и у породици и у друштвеној заједници. Зато није заборављана ни при највећој породичној радости - доласку на свет нових нараштаја. Родитељи су својим кћеркицама радо давали њено име. Овај обичај се задржао и до данас, па је Весна једно од најчешћих женских имена код православних Срба.
           Богиња Весна је била узор у сваком погледу, па су Словени желели да им кћерке буду веселе, лепе, чисте и миришљиве као она. А управо је тако замишљана и Богиња Весна. Њену лутку су момци облачили у рухо од траве, гранчица са пупољцима, цвећа и лишћа. Момци су је носили кроз насеља и доносили на култна места. Укусно и лепо обучена, Богиња Весна је ширила опојне мирисе око себе, па је таква слика очаравала Словенке, које су нашле начина да се домогну мирисне течности, којом су почеле да квасе лице и натапају своју одећу. Поред заносне лепоте, Словени су Весни приписивали и господство над сунчевом топлином, без које не би било обнављања природе у зелено и цветно рухо, нити би могло бити клијања и ницања нових биљних изданака. Свештеници су сматрали ватру симболом сунчеве топлине, па су је ритуално потпаљивали и благосиљали. Верници су зато, ради среће у породици, део те обредне ватре односили кући и потпаљивали своје огњиште. Иначе, око ватре су свештеници (жреци) руководили пастирским играма - ради што бујније траве на пашњацима. Поред тога, у игри и песми учестовале су и младе девојке - додоле, испуњавајући део обреда везаног за дозивање кише. (Овај обред приређиван је у част и других богова). У ритуалу Богињи Весни, девојке су биле обучене само у рухо од траве, гранчица, лишћа и цвећа (као и Весна) и кад је било довољно топло, присутни су их, обилато, поливали водом. Касније су, за игру и песму, додоле биле награђиване од стране сваког домаћина.
Богиња Весна, као и свака овоземаљска дама, није била усамљена. Имала је свога заштитника - Бога Геровита, витеза ратника, који је бдио над њом и Бога Стрибога - бога ветра и ваздуха. Стрибог ју је, на крилима благог и пријатног поветарца, доносио сваког пролећа. Весни је приписавана још једна одлика, тако присутна за смртнице - нетрпељивост према другим женама. Она је била љута противница Богиње Моране - господарице зиме и смрти. У жестоком обрачуну између две богиње, Словени су се опредељивали за омиљену Весну, па су јој помагали - тако што су, на размеђи зиме и пролећа, правили лутку са омраженим ликом Моране и уз пригодне обреде је спаљивали, дозивајући Весну да што пре дође. Овај савез са Весном, Словени су користили тако што су је позивали, молитвама и магијским радњама, да им помогне да отерају Морану из кућа и из стаја, где би намеравала узимати душе или наносити патње људима и стоци.
          Словени су веровали да Весна, супротно опасној Морани, помаже људима и да у пролеће поправља зимом нарушено здравље, усклађујући, истовремено рад срца и разума. Тиме је људе чинила добрим и благим, па није било препреке да они међусобно негују поштовање и слогу. Једном речју, Весна је доносила људима срећу и љубав. За узврат, Словени су у њену част приређивали један од најрадоснијих обреда. Састојао се у весељу са супружницима који су склопили брак у претходној години. За ту прилику, припремани су колачићи са медом, поетично називани -меденчићима. Овај обичај ће преживети, па ће и у хришћанству задржати истоветно име - Младенци, с тим што ће га Православна црква везати за дан Четрдесет мученика, 23. марта, кад је у четвртом веку убијено 40 римских војника, који се нису желели одрећи, тада забрањене, хришћанске вере.
           И други обреди посвећени Богињи Весни су преживели и одржали се у хришћанству. Као и њен пролећни цветни празник, којег и данас познајемо као Цвети. У Весниним обредима је нешто што недвосмислено подсећа на хришћанско причешће, јер је жрец својим верницима давао да прогутају лесков пупољак, или глогов лист. У време цветања врбе, деца су кићена врбиним ресама, а око врата су им стављани звончићи, да би навестили бројну и здраву јагњад. Нема сумње да је и овај обред задржао у православљу бар своје име - Врбица. У пролеће су и Словени бојили јаја и црвена боја је била најприсутнија.јер је симболизовала ватру и сунчеву топлоту, коју је Весна доносила. Црвена јаја су, с вином и хлебом, поклањана домаћину куће. Хлеб, вино и обојена јаја су у хришћанству добили само још јачу симболику. Пошто су сви Веснини обреди били посвећени пролећу и новом животу, тако је пролеће обележено и у хришћанству, јер је на Благовести (7. април) Арханђел, носећи бели крин у руци, обавестио Богородицу о њеном безгрешном зачећу - новом животу.
            И стари Словени су кукавицу сматрали злосутницом, нарочито ако би закукала у пролеће, кад су се прослављали Веснини дани. Супротно томе, ластавицу су сматрали срећном птицом и скоро су је поистовећивали са Богињом Весном, јер је она била опипљиви весник пролећа. Зато је никад нису ловили и свака породица је била срећна ако би им ластавица озидала своје гнездо испод кућне стрехе.
Како смо видели, Богиња Весна је везана за пролеће, а тиме за цветање и клијање. Од духовних појава, ње се тиче једино изгон Моране. Поред храмова, Веснина култна места су увек поред текуће воде, а од предмета симболизују је: лутке, венци, јаја и звона. Њена жива бића су: ласта, кукавица и рода (рода и данас представља весника новорођенчади), а од биљака: бреза, врба, љубичица, маслачак и цвет брескве.
На својим киповима, Весна је представљена као лепа и насмејана девојка; с косом од цветних звончића, крупним очима и осмехом преко лица. На коси је имала велики звездаст бели цвет, а око врата огрлицу. Груди сујој биле бујне - како и доликује богињи која припрема услове за нови живот. У централном делу, били су изрезбарени мотиви обредног кола са фигурама девојака и младића, а у доњем делу велики цветни венац. У горњем делу кипа, представљени су различити цветови и лишће. Богиња је држала у левој руци букет цвећа, а на кажипрсту леве руке стајала јој је ластавица.
Веснине функције у хришћанству покривају свети: Михајло, Гаврило и Рафаел (Света Тројица) и делимично: Ћирило и Методије.

Истражио и ликовно представио:
Момир Јанковић