Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Napomena: Govor mržnje, uvrede i svako drugo ponašanje za koje moderatori budu smatrali da narušava ugled i red na forumu - biće sankcionisano.
Idi dole
Stranice:
1 3 4 ... 8
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Slobodan Jarčević - Istorijske skrivalice  (Pročitano 13981 puta)
Hronicar svakodnevice


Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 626
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.24
mob
Nokia N70i
СТРИБОГ

Стрибог је господар ветра и ваздуха. Важио је за неуморног путника који се лако пребацује са једног места на друго. Због тога је замишљан као моћни, стреловити, ветар. Словени су му име замењивали називом за најчешћи ветар у својој околини, па су га Срби ословљавали речним ветровима: вардарцем, поморавцем, подунавцем, али и кошавом, буром, југом или поветарцем. Пошто се појављивао некад силовито и разорно, а понекад благо и плодоносно, приписиван му је несталан карактер, који је прелазио од беса до доброћудности. Тако се зими испољавао немилосрдно - замрзава воду, наноси снег на куће и путеве и кажњава хладноћом. Од његовог имена остао је глагол "стригати", па су Словени говорили за хладна времена: " Ветар стриже ". Супротно оваквом понашању, Стрибог је у пролеће радовао људе - шаљући им, на крилима поветарца (развигорца), Богињу Весну; која их је даровала новим животом и раскошном лепотом, заодевши им околину у зелено, цветно и миришљаво рухо.
Укратко, Стрибог је добар, али је често напрасит и пргав. Ове Стрибогове особине нису заборављене код Срба. Оне су, у многобројним легендама, приписане Светом Сави, где се наш највећи светац појављује као неуморни путник, који помаже људима и подучава их, али их често и окрутно кажњава - ако се понашају неморално.
Стрибог је важио и за ратника, попут Световида, Геровита и Триглава. Од њих се разликује по томе што има крила. Она му омогућују да брзо прелази огромна пространства на земљи, али су му служила и за преношење душа умрлих у други свет, зашто је, такође, био задужен. Ово задужење у хришћанству је припало Светом Николи, а после Светом Јовану, и на крају Светом Арханђелу, који је душе предавао Светом Петру - за Рај или Пакао.
           Стрибогова правно-магична моћ обезбеђивала му је високо место у пантеону словенских богова, што се потврђује чињеницом да се његово име истиче у летопису Нестора Часног Кијевског из једанаестог столећа после Христа и у "Слову о Полку Игорову". У описаном Кијевском пантеону, Стрибогов кип је био поред Дажбоговог, Перуновог и Хорзовог.
          Приликом обреда посвећених Богу Стрибогу и магијских радн.и, поштован је Стрибогов избор бројева и дана, према следећим одликама: срећни дани су понедељак, четвртак и субота; срећан је број 7, а магичан број 3. Словени су славили Стрибога три пута годишње: зими, у пролеће и у јесен. У његово име су верници, поред бајања, заветовања и договарања, приређивали обреде за помирење међу пријатељима и рођацима, што нас, опет, подсећа на Светог Саву, који је успео да помири своју завађену браћу - српске краљеве - Стефана и Вукана. Пред Стрибоговим кипом, жреци су примењивали и мазије: обред по којем је осумњичени морао да извади врело гвожђе из воде - ако би остао неповређен, проглашаван је невиним.
             Стрибогова култна места, поред храмова, била су на гробљима. Поред ветра, његов је био и град - туча, а од духовних појава: аловити вихор и усуди. У случају ветровитих вртлога, који су могли да понесу жито, сламу, сено, па и делове кућа, тумачило се да је Стрибога спопао, због неког људског греха, страшан бес. Стрибогови предмети биле су вериге и крст, којег су верници обликовали од леда у току зимских дана. Његов је био орао и пролећно цвеће - које му је даровала Богиња Весна.
       Стрибог је на кипу био представљен као ратник. Поред споменутих крила, имао је на глави металну капу са шиљком - на коју подсећају немачки шлемови из Првог светског рата. Врат и горњи део Стрибоговог тела покривени су металним плочицама. Бог Стрибог у рукама држи огроман лук и сноп убојних, дугих, стрела.
           Његове функције у хришћанству обављају свети: Вартоломеј, Петар, Сава, Пантелија и Атанасије. И у ликовима анђела видимо словенски утицај на хришћанство јер имају крила, као бог Стрибог.
IP sačuvana
social share
ponosni potomak najstarije svetske civilizacije
Pogledaj profil GTalk
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 626
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.24
mob
Nokia N70i

Бог Геровит је био заштитник нејаких и немоћних. Представљан је као витез с ратном опремом. Имао је седам глава, а у неким храмовима (и у кијевском), ово божанство представљено је са седам одвојених кипова. Значи, у питању је мањи словенски пантеон - као у случају Свевида, Триглава и Радгоста, али, на жалост, вековна небрига словенских интелектуалаца о сопственом наслеђу узроковала је губљење података о седам богова - витезова. На срећу, сачувана је улога Бога Геровита, који је делио надлежности са Богом Световидом. Световид је био свемоћни и свевидећи ратник, задужен за велике и одсудне војне против бројних непријатељских војника, а Геровит је сузбијао само појединачне непријатељске упаде у земљу Словена и кротио је силнике — појединце, који су злостављали и пљачкали незаштићени народ. Геровит није био крвожедан и жељан борбе по сваку цену, него је тражио да међу људима влада слога и мир, што је на његовом кипу било симболизовано маслиновом гранчицом, коју је држао у једној, а мач у другој руци. Он је свој мач користио тек кад се са непријатељем, или силником, није могао друкчије споразумети и кад га је било немогуће уразумити да не чини насиља над немоћнима.
На киповима Геровита, било је изрезбарено још 6 мачева око његовог појаса, тако да је лако одгонетнути да су они били на располагању још шесторици богова -витезова, чија имена нису сачувана, али који су, вероватно, били помоћници (или саборци) Горовита. Попрсје Геровита покривено је гвозденим мрежастим оклопом, а испод мачева био је угравиран штит, са сликом белог двоглавог орла. Вероватно је тако изгледао и велики штит - који је био позлаћен и служио је жрецима за обреде. Појава двоглавог белог орла на кипу словенског божанства, потврђује да овај симбол Срби нису преузели ни од грчке, ни од римске цивилизације.
            Његову улогу у хришћанству преузео је Свети Ђорђе, али је код свих Словена, народни дух, кроз песму или легенду, пронашао земаљског јунака - замену за Геровита. Код Срба је то Краљевић Марко и нема сумње да циклус епских песама о овом члану династије Мрњавчевића, дословно, набраја све одлике Бога Витеза Геровита. С обзиром да је Геровит представљен као скуп од седам витезова, на њих неодољиво подсећа енглески краљ Артур с групом Витезова округлог стола, за које се не може утврдити да ли су историјске личности или су само плод народне маште.
       Богу Геровиту била је блиска Лада, богиња лепоте, плодности и лета, али степен њихових међусобних односа није лако објаснити, јер су подаци о томе, кроз столећа, изгубљени. Остаје нам само да домишљамо, према својим људским мерилима, шта је све могао да буде садржај блискости једног витеза ратника и једне лепотице.
          Дани посвећени Геровиту падали су око Ђурђевдана (6. мај). Тад су верници, од раног јутра, доносили зелено грање, лишће и цвеће, па су китили куће, капије и торове. Прављени су венци и бацали би се у реку или поток, да би овце, краве и козе дале толико млека колико воде протекне под њима. Кроз венце и колаче сличне данашњим ђеврецима, музла се стока, а затим се колач ломио и давао стоки да га поједе. Не треба напомињати да се доста од ових обреда задржало до данас. Стока је жртвована Геровиту, а јагњеће или јареће лопатице су стављане у мравињак - из два разлога: да јарића (јагњића) буде као мрава и да се на, од мрава, очишћеној лопатици гледа у будућност (гата).
        Поред овако принесених жртава од стране верника, словенски жреци су Геровиту жртвовали јелена, чију су главу натицали на колац, или је полагали испод Геровитовог штита у храму — украшеног златним плочицама. Штит је био велики и жреци су га, обично, износили ван храма. Тад су се верници спуштали на колена и челом додиривали земљу. Овај обред је допуњаван ратним заставама око кипа, и око штита, тако да је култ ратника био оно најзначајније код Геровита. Међутим, с обзиром да је он био заштитник нејаких и немоћних, у све се, понекад, убрајао сав народ - кад су претиле суше. Тад су се Геровиту, као и неким другим боговима, упућивале, кроз песму и игру, молбе да помогне да киша налије сушну земљу.
        Геровит је био везан за бујање природе, јер су му дани падали у пролеће, а од духовних појава за: Виле, Вештице, Аждаје (као и Свети Ђорђе) и шумског јахача Лесовика, који је представљан као мали човек са развијеним гениталијама, зелене боје, без обрва и трепавица. Имао је рогове, козје уши и ноге као у јелена. Геровитова култна места су (поред храма): шуме, реке и гробља. Његови предмети су: споменици, венци, свирале и разне амајлије. Припадају му све шумске и домаће животиње, а од биљака: ђурђевак, трешња, здравац и ружа.
         У хришћанству, поред Светог Ђорђа, његове функције прешле су на свете: Јеремију, Алимпија и Саву.

IP sačuvana
social share
ponosni potomak najstarije svetske civilizacije
Pogledaj profil GTalk
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 626
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.24
mob
Nokia N70i
ЛАДА

          Лада је богиња лепоте, плодности и лета. Њени дани су били од 25. маја до 25. јуна. По њима се види да је Веснина наследница, од које је преузела пробуђену природу, да би над њом бдила и омогућила јој развој до пуних плодова. Лада је настављала све оно што је Весна започела — па ће целог лета лепотом бити украшена насеља, ливаде, шуме, планине и небо. Зато је и названа богињом лепоте и људи су је због тога највише обожавали, молећи је да и њих учини лепим и згодним. Њој су посвећивани чести и разноврсни карневали. У њену част се младеж окупљала у кућама или на излетима у природи, најрадије у време које у хришћанству обележавају ивањданске игре. У оба случаја су играна кола и певане песме Лади, с рефренима: "О Ладо", или "О Љељо". То су изводиле словенске русалке и ови су обреди били тако омиљени да су се задржали стотинама година у време хришћанства.
Забележено је да су се руски свештеници жалили да ову паганску појаву не могу да сузбију, јер је младеж, долазећи у хришћанске храмове, изненада започињала игре посвећене Лади. Због тога је Православна црква мало изменила карактер ових обичаја, па се данас на хришћанске празнике појављују, уместо русалки, краљице. Ладин обред је било и момачко плетење венаца, који су се, на излетима, стављали девојкама на главу, а касније су их момци преузимали, носили кући и качили изнад кућних врата или на зидове у својим собама. Мање венце су младићи стављали око врата киповима својих богова, које су држали у кућама.
У част Богиње Ладе, Словени су узимали последњи откос жита, чинећи од њега мали стожер, везали су га црвеним канапом и прскали крвљу певца. Поред овог, чињен је и стожер од трешњевог дрвета, са изрезбареним ликовима богова, на које су стављани венчићи. Стожери су били посвећени култу Сунца и имали су сврху да подстакну раст биља под његовим зрацима, али и да измоле довољно кише за жедну земљу. Око стожера су девојке певале: "Ој, убаве младе моме, Ладо, Ладо". Момци и девојке су у колу били окићени и пролазили су испод венаца, које су за ту прилику држали, у облику славолука, други младићи и девојке. Многобројни су обреди посвећени Богињи Лади, мада сви нису ни записани ни запамћени. Један од њих састојао се у томе што су га упражњавале девојке, без присуства мушкараца. Оне су наге узимале део од прибора за ткање - вратило, додавале му коњску дрвену главу, симулирале јахање и палиле су брезове коре, натакнуте на дуге мотке. Ове мотке (лиле) подизане су високо изнад главе особе која је била одабрана да замени Богињу Ладу. Она је у руци држала јабуку петровачу и ивањско цвеће.
Ватра, којој су Словени придавали чудесне моћи, била је обавезна и у обредима посвећеним Богињи Лади. И у овом случају је омладина прескакала ватру и око ње играла и певала.
Лада, као и Весна, била је обожавана због своје духовне и телесне лепоте. Представљана је као најлепша словенска жена - беле пути, златасте косе и с крупним очима, боје љубичице. Усне су јој биле сочне - горња боје јагоде, а доња малине. Тело јој је било стасито а кожа мирисна. Она је била заносна и привлачна, па су је Словени призивали приликом склапања бракова или у време љубавних патњи. Тад су јој певали, уз понављање рефрена: "Диди Ладо". Као и Весна и Лада има одлике и судбину земаљских жена, па су остали трагови да су њени драгани били Бог Геровит - витез и ратник и други моћни словенски бог на коњу јаросни (љути) Јарило.
Чеси и данас Ладу зову Пана-госпођа. Руси су свом најомиљенијем возилу дали име Лада. То није чудно, јер је Лада остала у словенској фолклористици присутнија од других божанстава. Њени знаци су чести мотиви у везовима и ручним радовима словенских жена, тако даје лако, преко њих, одгонетнути давнашње функције Богиње Ладе.
Од природних појава, Лади су припадали Сунце, топла ноћ и киша, а од предмета споменути венци и стожер. Њени су: петао, јелен, орао и мрав, а од биљака: трешња, лила, маслачак и божур. Од духовних појава, Лада је господар Пољевика. Култна места су јој у пољима, а обреди су: жртвовања, креснице и русалке.
Кип Богиње Ладе приказује, како је наведено, стаситу и лепу жену, а тако су и Грци замишљали своју Богињу Афродиту. На Ладиним прсима су развијене дојке, знак плодности и угравирано Сунце, без којег не би било те плодности. Остали делови кипа покривени су сликама воћних плодова, живих бића и знацима плодности, присутним на данашњим везовима и ручним радовима. Функције Богиње Ладе у хришћанству покривају: Арханђели Михаило, Гаврило и Рафаел и патријарх Герман, а делимично свети: Ђорђе и Петар.

IP sačuvana
social share
ponosni potomak najstarije svetske civilizacije
Pogledaj profil GTalk
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 626
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.24
mob
Nokia N70i
СЛАВА

Богиња Слава је претеча каснијих словенских божанстава јер је њен култ старији и губи се у времену матријархата, кад је жена била глава породице и задруге и кад су потомци припадали мајчиној, а не очевој, лози. С обзиром да је у то давно време жена бринула о свему, морала је имати одговарајућу физичку и умну снагу, која је красила и Богињу Славу, названу још и Крилатом Мајком Словена. Словени су је замишљали са крилима, стаситу, једру и наоружану. Била је хероина. У једној руци је носила мач, а у другој венац победе. Предводила је словенске ратнике у јуришу и тад је замишљана као јахач крилатог коња Јабучила, чије је име сачувано у српским средњевековним епским песмама. Смелост је била њена највећа одлика, па су јој част, слава и победа увек биле на домаку руке. Као таква, стекла је још два имена: Бојана и Борислава - сачувана до данас као честа имена Српкиња.
Но, ова словенска богиња је друкчије представљана и то у време мира или у тренуцима опште трагедије или пораза. Тад је показивала одлике мајке у тузи: клонула, са опуштеним крилима и обореним мачем. Тад су је Словени звали Мирославом.
Нешто друкчије се спомиње Слава у Влес књизи. У њој је она Матер Слава и описана је у облику двоглавог орла, златне главе и златних ногу. Изнад главе јој је дуга, а на раширеним крилима и прсима је Пантеон Словена. У центру њега је Сварог, у другом кругу Световид и Перун, у трећем Стрибог, Хораст, Радгост и Числобог, у четвртом Велес, Јарило, Лада и Дајбог, а у петом Вишњи, Кришнен, Коледо и Симургл.
Њено време је било у дане породичних слава и у рату. Њени су коњ и винова лоза. У хришћанству је покривају Св. Димитрије и славски свеци.
IP sačuvana
social share
ponosni potomak najstarije svetske civilizacije
Pogledaj profil GTalk
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 626
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.24
mob
Nokia N70i
ВЕЛЕС (ВОЛОХ)

У колективном памћењу Словена, бог Велес је остао дуже од осталих богова. Посебно код балканских и карпатских Словена. По његовом имену је названа и средњевековна кнежевина Влашка. На Балкану су сви сточари називани власима у Средњем веку, а истовремено овај социјални назив употребљаван је за ознаку националне припадности, па су Власима означавани многи Срби и често су поистовећивани или су сматрани за сроднике становника Влашке у данашњој Румунији. Аустријанци су звали Власима и Србе у Војној Крајини, а српско подручје у Западној Славонији Малом Влашком.
Велес је земаљско божанство; заштитник сточара и ратара. Слављен је у време сетве, жетве и испаше. Приписивано му је помрачење Сунца. Велесу су припадале и духовне силе: змајеви, але и ноћни шумски коњаник Лесовик. Велесова култна места, поред храмова, била су; њиве, пашњаци, торови, требишта и гробља. Обреди су се састојали од машкара, вучара (имитација вукова) и заветовања. Његов симбол је био штап, а симоблизовали су га: трава, вук, црни петао и домаће животиње.
         Дрвени кип Велеса био је изрезбарен ликовима: хромог белог вука, говечета, рала и крилатог лава с главом орла. Лав (змај) је на врху репа имао цвет љиљана. Велесова одећа је раскошна - како и приличи заштитнику сточара. Брада Велеса представљена је класјем пшенице, па, вероватно, отуд изрека код Срба: "Пуна шака браде" - кад роди година и успе трговина.
Функције бога Велса у хришћанству, покривају свеци: Василије, Лука, Блаж, Корнелије и Иван, а делимично: Сава и Мрато.
IP sačuvana
social share
ponosni potomak najstarije svetske civilizacije
Pogledaj profil GTalk
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 626
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.24
mob
Nokia N70i
РАДГОСТ

        Бог Радгост је заслужан што су наши суседи давно уочили да је душа Словена широка. Иако је Радгост, у поређењу с другим боговима, имао сужена задужења, његов култ је био широко поштован. Можда је представљен са две главе зато што је био заштитник гостопримства - једном главом је бдио над домаћином, а другом над гостом.
Његов кип у храмовима био је тако изрезбарен да није дозвољавао недоумицу око домаћиновог понашања према госту. Фигура птице на Радгостовом рамену представљала је радосну најаву госта. Све што је чекало госта у домаћиновој кући, било је представљено на кипу Радгоста: хлеб и зделица соли, чиме се и данас дочекују гости у домовима Срба. Даље, фигуре домаћих животиња, вепра, медведа, лабуда и грожђа говоре да госту не сме бити ускраћено ништа са домаћинове трпезе и из
оставе. Најважнија алатка сваког домаћинства је секира и она је у десној руци Радгоста.
Од природних појава, Радгост је везан само за ветар, а од духовних за вештице и кућног духа-коњаника Домовоја. Посвећиване су му најбројније амајлије - од драгоцених метала, камена и дрвета. Симболи-зовали су га: зелени коњ, вепар, медвед и орах.. Бог Радгост се славио у време летње равнодневице, а култна места су му, поред храма, била огњиште и кућни праг. Код Срба се и данас кућни праг поштује, па се преноси преко њега и невеста, а сваком намернику који га прекорачи, гарантује се поштовање и сигурност у кући домаћина.
Функције Радгоста у хришћанству пренесене су на Светог Андрију и делимично на Свету Тројицу.

IP sačuvana
social share
ponosni potomak najstarije svetske civilizacije
Pogledaj profil GTalk
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 626
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.24
mob
Nokia N70i
ХОРЗ

           Хорз је бог јутарњегсунца. Прогонио је ноћну тмину и позивао људе за дневне послове. Јутро је под првим сунчевим зрацима било лековито, па је Хорз задужио петла да пробуди људе на време. Словени су петла поистовећивали са Хорзом, па Срби и данас овог пернатог певача зову хорозом, или орозом. Да ли је и реч "хоризонт" настала од имена овог словенског бога, а можда и "хороскоп"? Хорз је један од Сварожића, син вишњег Бога - Сварога. У Кијевском пантеону, кип му је био уз Дажбогов, Велесов и Стрибогов.
          Средњовековни историчар Јорданес спомиње словенске Анте и код њих, у Запорожју, налази речно острво Хортицу, са храмом Бога Хорза. Словени су се Хорзу молили на требиштима и веровали су да се пред Хорзом (као и пред Воденом) могу отребити од својих неправедних намера према другим особама - то су оне одлике које се у Црној Гори називају чојством.
          Његово време је било свакодневно - и то у праскозорје; од кукурикања првих петлова. Хорз је тада одузимао сваку моћ вештицама, вампирима и другим ноћним сподобама.
         Словени су против ноћних авети постављали у кући клопке од глогових дасака и кочева. Глогов колац, против вампира, преживеће христијанизацију и Срби ће га задржати у употреби до данас.
Глава на Хорзовом кипу била је уоквирена силуетом Сунца, па је, можда, ореол око глава хришћанских светаца на фрескама преузет од Хорза. На Хорзовим прсима био је изрезбарен месец у устима црног вука. Вук је гризао месец и тако утицао на месечеве мене. На Хорзовој одећи светлуцале су звезде, које је он, сваког јутра, био дужан да склони са Неба, и Небо препусти само Сунцу. Хорз је представљен с рогом на глави, симболом богатства и ратника.
         Уз обредне радње Хорзу, Словени су обавезно пекли и хлеб, па су његова култна места била, најчешће, око воденица и пекара, а ређе око бунара и буништа. Његове животиње су петао и вук, а од биљака ниједна. Од духовних појава, за њега су везане вештице, демони, дрекавац, вукодлаци,букавац и бесомар.
Функције Хорза у хришћанству наследио је свети Тодор, а делимично и свети Петар, Герман, Арханђел и Огњена Марија.

IP sačuvana
social share
ponosni potomak najstarije svetske civilizacije
Pogledaj profil GTalk
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 626
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.24
mob
Nokia N70i
МОРАНА (МОРА)

Морана је богиња смрти, зиме и патње (море). Негде се звала и Вада (можда што је вадила душе), а Мрзалом су је крстили Чеси, Моравци, Словаци, Пољаци и Русини. Ово је разумљиво, јер су ови народи били суочени са оштрим и дужим зимама, а оне су, у давна времена, биле тешке за преживљавање. Моранаје приказивана као изданак зиме. Била је обучена у бело, прсти су јој били дуги - у облику леденица, а њено оружје је била метла, којом је разбацивала или скупљала снег, стварајући опасне сметове и затрпавајући путеве. Тиме је изазивала, уз помоћ и вукова, белу смрт за оне који су се, у време вејавице, затицали далеко од куће. Због оваквих представа Богиње смрти, Словени су белу боју користили као знак жалости.
Морана је летела на метли и на љусци од јајета и ове одлике ће, касније, бити приписане новом духовном бићу - вештици. Иначе, из описа Моране је произишло и страшило звано Баба Рога.јер је и Морана представљана са рогом. Попут Баба Роге, настале су Баба Руга, Баба Козма и Баба Јага.
Поред тога што је одузимала животе, Морана је уживала да наноси патњу људима и животињама. Улазила је кроз кључаоницу у куће, ноћу, да би мучила људе, најрадије децу, тако што их је притискала и одузимала им дах током сна. Тиме их је, духовно и телесно, слабила. Ова делатност Моране пропраћена је код Срба узречицама: "Ноћна мора", "Притисла ме мора", "Гушила ме мора" итд, а ови појмови су пренесени и на остале људске недаће, па је у нашем речнику успомену на Богињу Морану (Мору) сачувало и неколико других изрека: "Мори ме жеђ", "Мори ме љубав ", " Смори ме терет (тежак рад) " и друге. А кад је у питању најгори облик испољавања Богиње Моране, Срби су задржали о њему израз: "Завладала мора на људима". Или, "Завладала мора на стоци".
По овоме се види да је српски језик својеврсна, богата, археолошка ризница.
        Пошто је Морана овако опасна, Словени су је препознавали у великом броју облика. Она је била скривена у црној мачки - кад прелази пут, лептиру — у том облику Морана преноси душе покојника, црном гаврану, кукавици, мишу (можда због тога изазива и данас страх код жена) петлу - кад кукуриче поред прозора, свињи - кад се примакне кућном зиду, псу - кад завија и сови - кад крешти. Појава црног коња и црног коњаника, сматрана је прерушеном Мораном. Срби су сматрали да су смреча и чемпрес дрвећа мртвих, а она се и данас често саде поред гробница. Орах је, такође, сматран дрветом доњег света а његови плодови су представљали душе покојника.
          Кад би се десило да умре девојка, онда су јој облачили белу венчаницу, јер је бела одећа била и Моранина, а при сахрани је коришћена музика. При свим сахранама, рођаци и пријатељи умрле особе су се обраћали Морани плачом, нарицањем и бусањем у прса. Том приликом су се Моранина култна места обележавала врпцом или поређаним белуцима.
          Од овако опаке Моране, Словени су се бранили стављањем испред куће преслице, вретена и секире - окренуте према истоку. Од ње су се бранили и разноврсним амајлијама, белим луком, церовим младицама са кореном мајчином душицом, кићењем коња босиљком, хватањем устима јајета на концу, стављањем јабуке са забоденим новчићем на гроб и храњењем живине у кругу. Да би се заштитили од Моране, Словени су организовали и машкаре. Морану је представљала Баба Јага са рогом на глави. Маскирана омладина је прескакала ватру, али обавезно у групи с непарним бројем учесника. Главна личност маскара био је Дедица, прекривен белим и црним кожама преко главе  у облику торбе, на којој су били отвори за очи и отвори за браду и бркове - од кудеље или длаке коњског репа. На рукама је носио прапорце.
          Да би напакостили Богињи Морани, Словени су, пред крај зиме, правили њен лик од крпа, палили га и дозивали пролећну Богињу Весну да дође уместо ње.
          Дани посвећени Морани били су од Божића до Богојављења (19. јануара), када се, по старом веровању, отварао Пакао. Од наведених веза са духовним појавама, животињама и биљкама, Морани су припадали још: глогов колац, гајде и разне амајлије, а од природних појава: вејавица, мраз и велика студен. Њено култно место, поред храмова, била су само гробља.
На кипу Моране изрезбарена је поцепана одећа, украшена људским лобањама, а цела фигура стоји на глоговом коцу. Представљена је као стара, ружна и крезуба жена, са неуредном косом.
Њене функције у хришћанству покривају, делимично, свети: Игњат, Мрата, Тодор и Стефан.
IP sačuvana
social share
ponosni potomak najstarije svetske civilizacije
Pogledaj profil GTalk
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 626
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.24
mob
Nokia N70i
...О СЛОВЕНИМА У ОСВИТ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

"ПУПЕВКЕ" И ЛЕГЕНДЕ СВЕТЛАНЕ СТЕВИЋ –
ВУКОСАВЉЕВИЋ НА КОМПАКТ ДИСКУ И КАСЕТИ

ВИЛА ИЗ ХОМОЉА
Са мужем Петром, позната "хомољска вила" прикупила древно благо које Вук и други сакупљачи нису забележили
Благослов
За велики допринос популарисању српске историје и традиције, "Мирослав" је добио благослов монаха највећег српског духовног центра, манастира Хиландар.
Благослов је срочен овако
"Нека ти је благословена десница и њено оштро перо које доноси радост српству и никад да не затаји као Обилићев мач.
Василије"

Попевке ("пупевке") и легенде Светлане Стевић - Вукосављевић бисер су српског духовног стваралаштва. Израњају из давнине, да би нас тамо - одакле долазе - неком тајанственом силом понеле. А на том путу, постајемо узвишени; срце нам трепери, снага буја, а ум нам се, опоменут поруком искона, обавија око Отачества.
Светланин пој није свакодневан. Он је из најдавнијег доба, оног у којем још нису биле начињене металне жице Орфејеве харфе, ни затегнуте струне Вишњићевих гусала. Глас јој је прави Божји дар. Лебди, најприкладније, на крилима језика дунавских населби у Винчи и Лепенском Виру. Тамо је сишао с неба, а одатле је, миленијумима, струјао ливадама, пољима, брдима, дружио се с течним водама и јездио Дунавом. Чуо се са усана српских девојака уз Мораву, низ Вардар, преко Дрине, па "до мора, где се купа српска зора". Тамо где се чуо, цветало је лепше, расло бујније, рађало раскошније. Лелујање овог праисконског гласа волели су и анђели, али и виле на Мироч планини, које су се упињале да их у песми и лепоти гласа не претекну убаве хомољске девојке и њихови витезови на снажним коњима.
        Виле су се, изгледа, умориле, а Хомољке и данас "пупевају" и приповедају. Сачувале су, до наших дана, драгоцен део песничког блага и пророчких легенди, за које нам етномузиколог Петар Душанов Вукосављевић рече:
- Богу хвала, те нам, обожујући српско предање, даде и узвишену дозволу да га озвучујемо, да га, "пупевамо" на свим просторима српскијех трагова.
Ако завиримо у садржај Светланиних песама и легенди, видећемо да их Вук и други ранији сакупљачи народних умотворина нису забележили. Издавачка кућа "Мирослав" је одлучила да озвучи све што су Светлана и Петар сакупили од претходних генерација у селима око Жагубице. Почела је с Косовским циклусом, а Косово је најболнија рана српског срца. И епопеја ("епупеја") која обликује колективну свест Срба. Косовски циклус је озвучен под именом: "Света судбина Срба".
        Слушаоцима лако потекну сузе кад чују мелодију и речи песме: "Књигу пише турски царе". Застрашујуће одјекују речи освајачког силника - чујемо их и данас, само овог пута са Атлантика, уместо с Босфора. А речник данашњих силника је истоветан оном Муратовом, који је поручио Цару Лазару:

"Дај ми Скопље, српске дворе,
Где цар Душан закон створе.
Дај ми Призрен, Ђаковицу, Пећ, Дечане, Митровицу.
Дај ти мени Куманово, Грачаницу и Косово.
Дај ми Прилеп – град јунака, престоницу краља Марка,
И још даље, све до мора - где се купа српска зора.
Ако ли ми нећеш дати, ми ћемо се љуто клати!"

Наш народни геније је, уз давну оцену светских великана да му нема равна у усменој књижевности (посебно у песништву), пророчки уплео у једну легенду о Косовском боју и грех Срба наше генерације, пребацујући јој што ће заборавити своју веру и претке, па ће морати поново гинути на Косову, а о њега ће се, каже та легенда, отимати многа царства - као и у турско доба.
И ову легенду нам, језиком хомољског краја, приповеда непоновљива "Хомољска вила", Светлана Стевић-Вукосављевић. Она ју је чула од свога деде Миленковића, много пре данашњих збивања на Косову, па је слушамо као Божју поруку, која нас и отрежњује и отклања нам свако очајање - без обзира што ће се "око Косова отимати многа царства".
"НОВОСТИ", 1999

IP sačuvana
social share
ponosni potomak najstarije svetske civilizacije
Pogledaj profil GTalk
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 626
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.24
mob
Nokia N70i
ТАЈНЕ СТАРИХ ПИСАМА

Стара писма су настала у давна времена рађања Цивилизације, која измичу свом тачном одређењу. Са сигурношћу се не може одредити ни место прве писмености, нити језик на којем су писане прве поруке за међуљудску комуникацију.
      Једно од најстаријих писама је и винчанско. Својим искрснућем, изненадило је археологе, лингвисте и историчаре. Приморало их је да помере границе почетка цивилизације дубље у прошлост, а да то рађање цивилизације вежу за поднебље балканског тока Дунава. Писменост становника винчанске културе, сви су изгледи - што се тиче старости, не узмиче пред оним у Месопотамији. А Месопотамија је сматрана колевком културе. Поред старости, винчанско писмо је изазвало недоумицу међу научницима, јер је, обликом својих знакова, највише подсећало на савремену српску ћирилицу и наговештавајући да је била узор ликијском и лидијском писму у Малој Азији и етрурском на североистоку данашње Италије. Непобитна сличност ова четири стара писма, упућује на закључак да је становништво ових области, било ако не исто, а онда веома сродно. Изгледа да више није потребно трагати за пореклом савремене српске ћирилице, јер наведена писма и народи који су се њима служили постојали су на овим подручјима пре него што су се Грци формирали као народ на Балкану и пре нето што су освојили ликијске и лидијске области. Ако је српска ћирилица потекла од винчанског, лидијског, ликијског или етрурског, онда се мора прихватити и то да су Срби предхришћански становници подручја на којима и данас живе. Но, то више и није спорно, јер је ту тајну разоткрио Светислав Билбија са Института за етрурска истраживања у Чикагу. Он је, помоћу српског језика и српске ћирилице, декодирао етрурски, ликијски и лидијски језик, у којима је нашао ријечи сачуване у свим европским језицима, али и немерљиво је највише тих старих речи у савременом српском језику.
Нема изгледа да би се могло оспорити ишта од ових тврдњи Светислава Билбије. Посебно не садржај текста са једног камена, сачуваног на око 60 миља северозападно од Рима. На њему пише:

"Ала сипа жер на Перуна".

     Све су речи, видимо, у истом облику и у данашњем српском језику, с тим што ми данас кажемо "жар", а не "жер". Ова етрурска реченица је тако читљива, да се може прочитати, поштујући наш данашњи правопис. Да је садржај правилно декодиран, потврђује и слика на камену, о којој говори ова реченица.Насликан је словенски бог Перун с копљем и другом ратном опремом, а испред њега се види аждаја.
Тако, уверљиво, декодирање реченице о аждаји и Богу Перуну, С. Библија примењује и код других текстова. Интересантно је навести и текст у којем саопштава да рашански племић (Етрурци су себе звали Рашанима) посматра борилачка такмичења, која се одржавају сваке четврте године! И овде, уклесана слика потврђује тачност садржаја ове поруке - насликан је племић и мноштво народа на једном стадиону.
На територији Италије, пронађено је много камених блокова са текстовима различитог садржаја. Светислав Билбија, у књизи "Загребачка мумија, ликијски, лидијски и етрурски писани споменици", Институт за етрурска истраживања, 1989, Чикаго, наводи више декодираних етрурских текстова. Они садрже: упутства о руковању свежим месом и другом храном, затим - поуке о лечењу болесника, дочекивању гостију, вежбама наоружаних војника, а пронађени су и описи из историје. Садржаји више подсећају на лекције у школама, него на поруке са споменика. Нелогично је да су људи тада, мукотрпним радом на камену, подизали споменике у насељима и поред путева с тако безначајним садржајем, какав је, на пример, упутство о руковању намирницама. А, ако претпоставимо да су то биле лекције за ученике, није уверљиво да би учитељи камен употребљавали уместо табле. И у то време су људи могли да користе неку равну површину, тамне боје, на којој су, кречњаком, могли да пишу и да то написано обришу мокром крпом.
Подсетимо да су, из тог давног времена, археолози проналазили плочице од печене глине. На њима су, најчешће, уписивани књиговодствени подаци о количини, квалитету и вредности робе. Зато, није никаква бесмислица тврдити да су глинене плочице користили и професори у школама. Али, ако су на тим плочицама ученици имали лекције из разних предмета, онда мора да схватимо да би "књижарима" било веома тешко да за хиљаду ученика урезују десетине хиљада лекција у сваку појединачну плочицу од глине. Можда је пало на ум неком од истраживача у Етрурији да се на меку глину могу пренети урези са камена. Довољно је да се на камен наслони равна глинена површина и сва би слова била пресликана. Један текст, урезан у камен, може попунити неограничен број глинених површина и тако произвести на хиљаде лекција из сваког од предмета у школи.
Овакав закључак нам даје одговор чему онако једноставни садржаји у камену - ради умножавања, обављаног најмање два миленијума пре Гутенберга.
Разлог за овакву претпоставку о функцији уклесаних текстова у камен код Етрураца нађен је у чињеници да се етрурско писмо чита с десна налево - слова у том писму су, обликом, обрнута у односу на ћирилична и изгледају као њихов одраз у огледалу. Али, ако се пренесу са камена на глинену површину, постају као ћирилична и тад се читају с лева на десно.
Књига "Загребачка мумија, ликијски, лидијски и етрурски писани споменици" Светислава Билбије обилује и другим изненађењима, која подстичу на размишљање и наше представе о давној прошлости европских насеобина.
Објављено у "БОРБИ" и "СТВАРАЊУ", јануар-мај 1997, Подгорица

IP sačuvana
social share
ponosni potomak najstarije svetske civilizacije
Pogledaj profil GTalk
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 3 4 ... 8
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: Juzne Vesti :: Citati :: Serbia News :: Kuvar :: Tvorac Grada :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.061 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.