Slabost

Srebrnim pismom
Urezana
U moju dusu
Osvajas
Svaki kosmos
Koji izmislim za tebe

Postala si
Moj lijek
Od koga se
Polako umire
A pomen
Tvog imena
Ubija sjecanja
Na sve
Sto nisi ti

Da bi na kraju
Ostala samo
Gola ljubav
Ali bez stida

Ti meni oprosti
Zbog ljubavi
I oprosti mi
Na drskosti
Sto poželim pokazati
Da te volim

Pokusat ću
Izmisliti obecanje
Da zaboravim na tren
Tvoje oci
A ti mi nemoj
Uzeti za zlo
Ako te I tu iznevjerim

Ako nemadnem snage
Da ne mislim
Na onu
Koju volim…

Nepoznati autor

           Samac

Sta je noc ? - Kengurov skok.
Fajront - Najruznija rec.
Obecao sam da se necu otrezniti nikada.

Slucajno sam zaspao zagrljen prasinom.
Dan. Budim se trezan i prasnjav.
Vrapci su vodili abrove, grane se njihale.
Taj slucajno tu zateceni park ; cuti
samo je klupa sa olaksanjem odahnula
kada sam ustao.
Polako se dizem ne znaju ci zasto ?
Isto sam tako mogao ostati da lezim.
Niko se nece pitati, gde sam ?
Lagano prolazim osamucenim ulicama

Tuzno cvilenje vrata narusi grobnu tisinu.
Stan je moj - Ali ja nisam njegov.
Iscitane knjige gricka prasina.
Hrpe razbacanog papira lizu godinama neglancani parket.
Krevet izguzvan bog zna kad
ucamio se naviknut na samocu.

Ja se nikada necu navici.

Vrapci su nesto brbljali, grane se klanjajuci odobravale