Ughhh,kreten jeste,ali kvazi-levičar "otvoren prema nekim idejama desnice" ,kako sam tvrdi.Povrh svega,lik je i babojebac :


     http://www.blic.rs/vesti/svet/sa-17-godina-mi-je-obecao-brak-udala-se-za-svog-25-godina-mladeg-daka-a-sutra-moze/dn83h7y


     P.S.

  Da izbegnemo nepotrebnu dramu,isto bih mislio i da je reč o tipu koji trpa dečurliju četvrt veka mlađu od sebe.

a ja rekao za le penovu da je kreten.
da, ovaj babojebac je stvarno fantastican lik. al dobija je u drugom krugu, mozda bas zato sto je tako fini i pun razumevanja za najveci zenski uzas 

  Znam ja na koga si mislio,ali sam ti pokazao da je suparnik Le Penove još defektniji lik.Naravno da će on pobediti,ali ne zbog "progresivizma" Francuza , već suprotno tome : sve im možeš uraditi,samo im ne zabranjuj da budu svinjčuge sklone svim mogućim porocima.


   P.S.

  Naknadno se izvinjavam,danas me ozbiljno zeza glavobolja i nisam pažljivo pročitao tvoju poruku.Dozvolio sam sebi da "podrazumevano" očekujem repliku kojom braniš Makrona po svaku cenu.

Politika nostalgije



Zapadne demokratije se suočavaju s pretnjom pesimizma. Nedavne ankete pokazuju da 65 odsto Evropljana i Severnoamerikanaca misli da je svet postao gore mesto za život i da će mlađe generacije biti siromašnije od prethodnih, dok samo 6 odsto smatra da je svet sve bolji. Ovaj zlokobni utisak propadanja ne utiče samo na naše ekonomije i individualno ponašanje (tako što odvraća ljude od investiranja i povećava stres) već ima i dosad neviđene političke posledice.

Pesimizam je tradicionalno povezan sa uzdržavanjem od glasanja. Niska očekivanja od budućnosti i nisko poverenje u vlade oduvek su dovodili do građanske apatije i nezainteresovanosti za politiku, što je često rezultiralo niskom izlaznošću na izborima. Ali posle finansijske krize 2008. stvari su se promenile utoliko što su se od uvođenja mera štednje pojavili populistički lideri spremni da obnove nostalgiju za dobrim starim vremenima i time pridobiju podršku glasača za promenu društvenog status quoa.

To se najpre dogodilo u Velikoj Britaniji, gde je UKIP uspeo da referendum o brexitu pretvori u istraživanje javnog mnjenja o tome da li se stanje u zemlji popravilo od njenog ulaska u EU pre 40 godina. Britanci koji veruju da im je sada bolje nego 1973. glasali su za ostanak; većina koja je procenila da joj je gore nego pre glasala je za brexit.

Nešto slično se dogodilo i na američkim predsedničkim izborima. Studija Istraživačkog centra Pju (Pew) pokazala je da je američko društvo podeljeno na one koji misle da je danas život bolji nego 60-ih godina prošlog veka i većinu koja misli da je gori (47 naspram 49 odsto). Većina optimista je glasala za Hillary Clinton dok je većina pesimista podržala Donalda Trumpa, starijeg čoveka koji se ne zalaže za promenu ili inovaciju (kao Obama 2008), već nudi da „Ameriku ponovo učini velikom“ vraćanjem u neodređeno doba kad je zemlja – njene bele hrišćanske manjine – uživala ekonomsku i kulturnu dominaciju bez presedana.

Sada vidimo upotrebu sličnog govora u Francuskoj i Nemačkoj, gde Marine Le Pen i Frauke Petry nostalgičnim glasačima nude utabane puteve kao način obnavljanja izgubljenog blagostanja i „sjajne prošlosti“: povratak na nacionalnu valutu, jačanje centralne države i preokretanje multikulturnih politika iz prethodnih decenija. Ako pobede ti pesimistički narativi, liberalni poredak – a s njim i EU – naći će se u ozbiljnoj nevolji. Treba postaviti sledeća pitanja: Odakle potiču ovi talasi čežnje za prošlošću? Kakve su posledice toga na liberalni svetski poredak? I kako da im se suprotstavimo? Kao što je davno istakao sociolog Fred Davis, nostalgija je uobičajeni odgovor društvenih grupa koje smatraju da je ugrožen kontinuitet njihovog identiteta, što se obično događa u periodima ozbiljnih ekonomskih ili društvenih promena. Brze promene izazivaju veliku nelagodu kod sredovečnih i starijih ljudi koji, uzdrmani prividnom složenošću, nestabilnošću i nejasnoćom novih okolnosti, traže utočište u prohujalom dobu koje vide kao bolje – čak i ako postoje dokazi da to nije tačno.

Postoje bar dva objašnjenja za ovaj fenomen. Prvo je ljudska tendencija da se slika prošlosti ne gradi mukotrpnim istraživanjem istorijskih podataka već njenim suprotstavljanjem sadašnjosti – ako su društvena kretanja sada nepredvidiva, mora da je ranije sve bilo izvesno. Drugo objašnjenje je poznato kao „pristrasnost ružičaste retrospekcije“. Istraživanja su pokazala da su stari ljudi skloni da pamte događaje, posebno one iz mladosti i rane zrelosti, u lepšem svetlu, to jest kao pozitivnije nego što su zaista bili. Pošto smo prirodno skloni da ponavljamo iskustva koja pamtimo kao dobra, ta „lažna sećanja“ mogu da nas ubede da su u prošlosti stvari bile bolje iako nisu i da iskrive našu sposobnost donošenja važnih odluka. Zahvaljujući tom dvostrukom mentalnom procesu prošlost se često zamišlja kao „zlatno doba“ – sugestivna ideja koju su u modernoj istoriji političari, od Mussolinija do Reagana, često koristili da bi prigrabili vlast.

Danas doživljavamo društvene i ekonomske promene bez premca. Zato nije neobično što oni koji se osećaju najpogođenijima skorašnjim brzim transformacijama glasaju za partije koje obećavaju povlačenje u sigurne, tople vode jučerašnjice, kada su vlade branile svoje nacionalne ekonomije, kada se moglo verovati političarima i kada roboti i stranci nisu otimali poslove belim muškarcima.

Ali ima nekoliko stvari zbog kojih bi ta tendencija trebalo da nas zabrine. Nostalgija je benigna kao zaslađivač ličnih uspomena i nadahnuće za pisanje istorijskih romana, ali može biti pogubna kao pokretač nade glasača i osnova vođenja politike. Za to ima mnogo razloga. Prvo, nostalgija je varljiva. Ona je skok u imaginarni čamac za spasavanje s broda koji zapravo ne tone. Zlatno doba u koje populistički pokreti žele da nas vrate nikada nije postojalo. Istraživanja jasno pokazuju da prošlost nije bila bolja gotovo ni po čemu. Drugo, nostalgija je opasna zato što je nazadna. Partije desnice koriste je za lukavo plasiranje svojih ksenofobičnih, seksističkih i izolacionističkih programa i sprečavanje napretka ka pravednijem društvu.

Na kraju, nostalgija podržava loše politike jer nas odvodi na putovanje u nemoguće. Rimejkovi slavnih filmova su obično loši. A u politici su oni bukvalno nemogući. Društva ne mogu da se kreću unazad – niko od nas ne može – a kada to pokušaju, rezultat je obično katastrofalan: Mugabeov Zimbabve je dobar primer. Nada da zemlja može napredovati krećući se unazad liči na vožnju uz planinski put s pogledom prikovanim za retrovizor. Budućnost može izgledati zastrašujuće i neizvesno, ali ona nam je jedina šansa. Ljudima nas i čini pre svega zagledanost u daleke horizonte.

Diego Rubio, Social Europe, 21.04.2017.

Prevela Slavica Miletić

Izvor: Peščanik.net,

Pa jebi ga mogli su glasati Fijona ili Melanšona. Fijon zaposlio ženu, big dil, to je kod njih kao dobar dan. Ovaj lik im je garant da će sve biti kao do sad, pa mogli su jebi ga glasti ovog Hamona ako su hteli nastavak on deluje bar ludje na toj strani levice, a ovaj lik koga su izabrali je tako klišeiziran tako ukalupljen, koju god izjavu da mu pročitaš, nema tu da se iznenadiš, samo klimneš glavom i kažeš da to je to, ukalupljen.



A što se tiče ovog teksta koji je šerovao Stanislav, najlakše je protivnike ovog libertarijanskog ološa, nazvati, luckastim, nostalgičnim, airhedovima, koje je lako zavesti. Bitno je da ove koji glasaju jedne te iste elite, nadaju se boljem i propadaju u još veća go**a nije lako zavesti.

ne znam da li ce ukapirati ove porazene snage u americi i britaniji da ljudi koji glasaju protiv sistema imaju razloga za to pa makar se bunili na debilan nacin.


hehehe
al reci ti meni ako nije problem, koje to svinjarije tj. poroke hoce le pen da zabrani.
i zaista, francuz bez poroka nije pravi francuz

  Par pretpostavki za početak,pošto me zaista mrzi da iščitavam šta im sve Le Penova obećava.

  Kontrola granica mi govori da više ne bi bilo "umakanja kifle u (neku novu) toplu čokoladu / mirisnu belu kafu".Poštovaoci lika,dela i atributa jedne Bagire / Dalile bili bi na dijeti.Onaj deo francuske ekipe koji igra za "pogrešan tim" ,bio bi prinuđen vratiti se kolonijalnim korenima - buljotrpu po zemljama Magreba,u kojima se ovih godina (dobrim delom i krivicom Francuske) vijore crne zastave.
  Bolja kontrola granica - moguće manje droge,oružja,dečjih organa na ulicama...

A mozda bi to znacilo i manje migranata, recimo iz Srbije.

Zasto se onda domaci poslodavci recimo ne bi mnogo bahatije ponasali ako znaju da nezaposleni nemaju
izbora ?

Kad su krenuli vjerovatno je bila ribetina  jebiga sad

Nevjerovatno sta sve i kod njih prolazi u politici. Tj. kakvi su gradjani, ovo je kod njih plus. 

Katolicke zemlje, kao Italija, ubijeni u pojam, to vapi za perverzijom. 

Pa predsednicka figura kao ventil, identifikacija.. kao rok zvijezda, neko ko radi sve sto mu se moze.

  Pa,naravno da Srbiju spašava samo mnooogo manje migracije nego sada.Ne verujem u ideju evrounijaćenja,ne verujem da nam EU donosi bilo šta dobro na srednje / duge staze.Neka ljudi ostanu ovde,formiraju sindikate i jebu mater osionim poslodavcima i potencijalnim štrajkbreherima.
  Ostane li ovako,svako ko ode ubrzo skapira da mu je bolje plaćati porez tamo gde od toga ima neke koristi,nego ovde gde jebeni skakavci sve pojedoše.