"Ko je Oskar?"
     "Oskar je robot koji se stara o nama."
     Grant se isceri na psa. "Šta hoćeš, Natanijele?"
     "Hoću da pričam s tobom", reče Natanijel. "Razgovarao si sa svima ostalima. Sa Brusom i Dedom. Samo sa mnom nisi razgovarao, a ja sam te našao."
     "Dobro", pozva ga Grant. "Počni."
     "Zabrinut si", reče Natanijel.
     Grant nabra čelo. "Tačno. Možda jesam. Ljudska vrsta je uvek zabrinuta. Do sada bi to trebalo da znaš, Natanijele."
     "Sekiraš se zbog Džuvejna, baš kao i Deda."
     "Ne sekiram se", pobuni se Grant. "Samo se pitam. I nadam se."
     "Šta je to sa Džuvejnom?" htede Natanijel da zna. "I ko je on i..."
     "On nije niko, u stvari", izjavi Grant. "To jest, nekada je bio neko, ali je umro pre mnogo godina. Sada je on prosto ideja. Problem. Izazov. Nešto o čemu treba misliti."
     "Ja umem da mislim", reče Natanijel trijumfalno. "Ponekad mnogo mislim. Ali ne smem da mislim kao ljudska bića. Brus mi kaže da ne smem. On kaže da moram da mislim pseće misli i da ljudske ostavim na miru. Kaže da su pseće misli isto tako dobre kao i Ijudske, možda čak i mnogo bolje."
     Grant ozbiljno potvrdi. "Ima nešto u tome, Natanijele. Na kraju krajeva, ti moraš misliti drukčije od čoveka. Ti moraš..."
     "Ima mnogo stvari koje psi znaju a Ijudi ne znaju", pohvali se Natanijel reče: "Mi vidimo i čujemo stvari koje čovok ne može ni da vidi ni da čuje. Ponekad noću zavijamo i ljudi nas ispsuju. Ali kada bi mogli da vide i čuju ono što mi možemo, toliko bi se ukočili od straha da ne bi mogli da se maknu. Brus kaže da smo mi..."
     "Medijumi?" upita Grant.
     "To", izjavi Natanijel. "Ne mogu da popamtim sve te reči."
     Grant pokupi pidžamu sa stola.
     "Kako bi bilo da noćiš kod mene, Natanijele? Možeš da legneš kod nogu."
     Natanijel se zagleda u njega širom otvorenih očiju. "Juhu, hoćeš da kazeš da želiš da spavam kod tebe?"
     "Sigurno da želim. Ako ćemo da budemo partneri, psi i ljudi, bolje da sada ravnopravno krenemo."
     "Neću ti isprljati krevet", reče Natanijel. "Zaista neću. Oskar me je večeras okupao."
     Brzo se počeša iza uveta.
     "Samo", reče, "mislim da mu je promakla koja buva."

     Grant je u nedoumici gledao atomsku pušku. Zgodna stvarčica, obavlja sijaset stvari, počev od upaljača za cigarete pa do smrtonosnog oružja. Napravljena tako da može da traje hiljadu godina, nije se uopšte mogla pokvariti - tako je bar govorila reklama. Nikada se i nije pokvarila - samo što sada neće da radi.
     Uperi je u zemlju i žestoko protrese - i opet ništa. Lupnu je lagano o jedan kamen, ali bez rezultata.
     Mrak se spuštao na ispremetana brda. Negde u dalekoj dolini reke jedna sova se besmisleno zasmeja. Prve zvezde, male i tihe, iziđoše na istoku, a zelenkasta svetlost koja obeležava zalazak sunca bledela je na zapadu prelazeći u noć.
     Ispred velikog oblutka bila je gomila grančica, a ostala drva su bila tu blizu, da bi se vatra održavala preko noći. Ali ako puška ne bude radila, neće biti vatre.
     Grant opsova u po glasa misleći na spavanje u studenoj noći i na hladnu hranu.
     Opet udari puškom o stenu, ovaj put jače. Opet nista. U mraku krcnu grančica i Grant se naglo uspravi.
     Kraj tamnog stabla jednog od šumskih džinova koji su se uzdizali u sumraku što se zgušnjavao stajala je jedna prilika visoka i nespretna.
     "Zdravo", reče Grant.
     "Nešto nije u redu, stranče?"
     "Moja puška..." reče Grant, pa stade. Nema smisla davati na znanje ovoj mračnoj prilici da je nenaoružan.
     Čovek koraknu napred sa ispruženom rukom.
     "Neće da radi, a?"
     Grant oseti kako mu se puška diže iz ruku.
     Posetilac čučnu na zemlju puštajući kikotave glasove. Grant se naprezao da vidi šta ovaj radi, ali pomračina koja se navlačila napravi od njegovih ruku mastiljavu mrlju koja se motala oko sjajnog metala puške.
     Metal škljocnu i zagreba. Čovek coknuvši udahnu i nasmeja se. Metal opet zagreba i čovek se diže, pružajući pušku.
     "Sve u redu", reče. "Možda i bolje nego što je bilo."
     Grančica opet krcnu.
     "Hej, stani!" dreknu Grant, ali čovek je već bio nestao, crni duh među avetinjskim stablima.
     Neka studen koja nije dolazila od noći izbi iz zemlje i lako prođe Grantovim telom. Hladnoća od koje mu zacvokotaše zubi, od koje mu se nakostrešiše kratke vlasi na potiljku, od koje se naježi.
     Ništa se nije čulo osim pričanja vode koja je šaputala u tami, malog potoka koji je tekao ispod samog logora.
     Drhteći kleče kraj gomile gančica i pritisnu obarač. Tanak plav plamen liznu napolje i grančice se rasplamsaše.

     Grant zateče starog Dejva Bakstera kako čuči na gornjoj prečki ograde dok mu je dim kuljao iz kratke lule, gotovo skrivene u bradi.
     "Zdravo, stranče", reče Dejv. "Popni se i čučni malo."
     Grant se pope, zagleda se preko njive sa stogovima šaše, kojoj su zlatne bundeve davale nasmejan izgled.
     "Samo šetaš?" upita stari Dejv. "Ili njuškaš?"
     "Njuškam", priznade Grant.
     Dejv izvuče lulu iz usta, pljunu, opet je vrati. Brada i brkovi se nežno obaviše oko nje.
     "Kopaš?"
     "Jok", reče Grant.
     "Prošao je jedan ovuda pre četiri, pet godina", reče Dejv, "koji je za kopanje bio gori od lovačkog psa. Našao jedno mesto gde je bio neki stari grad i načisto ga razrovao. Dušu mi je izvadio da mu pričam o gradu, ali ja se u stvari nisam bogzna šta sećao. Čuo sam jedanput mog dedu kako pominje ime grada, ali da me ubiješ ne bi' mogao da ga se setim. Taj tu imao je sijaset starih mapa kojima je stalno vitlao okolo i proučavao ih, pokušavajući da dokona šta je šta, ali mislim da nikada nije stvarno saznao."
     "Tražio je stare stvari", reče Grant.
     "Mož' da bude", reče mu stari Dejv. "Izbegav'o sam ga kol'ko god sam mog'o. Ali on nije bio gori od jednoga koji je hteo da pronađe neku staru ulicu koja je nekada išla ovuda. I on je im'o neke mape. Otiš'o je računajući da ju je našao, a ja nisam im'o srca da mu kažem da je to staza što su je napravile krave."
     Oprezno iskosa pogleda Granta.
     "Ti ne juriš za starim putevima, a?"
     "Ne", reče Grant. "Ja sam popisivač."
     "Ti si šta?"
     "Popisivač", objasni Grant. "Zapisujem ti ime i godine i gde stanuješ."
     "Zbog čega?"
     "Vlada želi da zna", reče Grant.
     "Mi ne diramo vladu", izjavi stari Dejv. "Šta joj to treba da nas uznemirava?"
     "Vlada te uopšte neće uznemiravati", reče mu Grant. "Još će se možda setiti i da ti nešto plati jednog dana. Nikad se ne zna."
     "U tom slučaju", reče stari Dejv, "to je drugo."
     Čučali su na ogradi gledajući u njive. Dim je vijugao iz dimnjaka skrivenog u sunčanoj udoljici, žutoj od plamena breza. Potok je lenjo krivudao preko crvenkasto-smeđe jesenje livade i iza nje se peo u brda prekrivena krošnjama zlatnih javorova.
     Zgrbljen na ogradi, Grant je osećao kako mu toplota jesenjeg sunca prožima leđa; opijao ga je miris polja pod strnjikom.
     Dobar život, reče u sebi. Dobri usevi, drvo za gorivo, puno divljači za lov. Srećan život.
     Pogleda starca šćućurenog kraj sebe, njegovo lice namreškano bezbrižnim borama prijatne starosti; pokuša za trenutak da zamisli takav život - jednostavan, pastoralni život, sličan istorijskim danima stare američke granice, sa svim njenim dobrim stranama, a nijednom opasnošću.
     Stari Dejv izvuče lulu iz usta, mahnu njom prema polju.
     "Ima još puno posla", reče, "al' se ništa ne radi. Ta deca ne vrede ni kol'ko da ih čovek baci u vazduh. Samo love. I pecaju. Mašine propadaju. Džoa već dugo nema. Ima strašnu ruku za mašine, taj Džo, samo takne, a one prorade."
     "Džo ti je sin?"
     "Nije. To je jedan šašavi momak koji živi negde u šumi. Dođe i popravi stvari, onda se okrene i ode. Jedva da progovori. Ne čeka da mu čovek zahvali. Samo se digne i ode. Već godinama tako radi. Deda mi je prič'o kako je prvi put doš'o kada je on još bio dečko. I sada još dolazi:"
     Grant zinu. "Čekaj malo. To ne može biti isti čovek."
     "Pa", reče stari Dejv, "u tome je stvar. Nećeš verovati, stranče, ali on sada nije ni dan stariji nego kad sam ga prvi put video. Čudan neki stvor. Ima puno čudnih priča o njemu. Deda je uvek prič'o kako se zevzečio s mravima."
     "S mravima!"
     "Da. Sagradio je kuću - staklenu, znaš, nad mravinjakom i zagrevao je kad dođe zima. Tako je deda uvek prič'o. Tvrdio je da je to video. Ali ja ne verujem ni reči od toga. Deda je bio najveći lažov u celom kraju. Sam je priznav'o."
     Iz sunčane dolje odakle su pušio dimajak zaječa mesingano zvono.
     Starac siđe sa ograde i istrese lulu o dlan, žmireći prema suncu.
     Zvono opet jeknu kroz jesenju tišinu.
     "To je mama", reče stari Dejv. "Ručak je gotov. Veveričje meso s knedlama, više nego sigurno. Takvo jelo kakvo još nikad nisu zagriz'o. 'Ajde da požurimo."

     Ludak koji dolazi i popravlja stvari i ne čeka zahvalnost. Čovek koji izgleda isto kao što je izgledao i pre sto godina. Momak koji je sagradio kuću od stakla iznad mravinjaka i zagrevao je zimi.
     Bilo je besmisleno, a ipak stari Bakster nije lagao. To nije bilo jedno od onih fantastičnih ispredanja koja su ponikla i još uvek se raspredaju ovde u šumama i sada predstavljaju nešto veoma slično folkloru.
     Ceo folklor ima jedan poznat zvuk, izvesnu sličnost, određen duh koji ga obeležava. A ovo nije bilo to. Nema ničega humorističnog, čak ni za um jednog čoveka iz šume, u zaklanjanju i zagrevanju mravinjaka. Da bi se ovakva priča proglasila za humor, morala bi da bude duhovita, a ova to nije.
     Grant se nelagodno prevrtao na dušeku od kukuruznih šušaka, pritežući oko vrata teški pokrivač.
     Čudno, mislio je, gde sve spavam. Noćas dušek od kukuruznih šušaka, prošle noći logorska vatra pod otvorenim nebom, a noć pre toga mek dušek i čisti čaršavi u Vebsterovoj kući.
     Vetar dozvižda iz udoline i zastade na svom putu da zalupi olabavelom šindrom na krovu, pa se vrati da lupi još jednom. Negde u mraku trčkarao je miš. Sa postelje na drugom kraju tavanske sobe dopirao je šum pravilnog disanja - tamo su spavala dva Baksterova deteta.
     Čovek koji dođe i popravi stvari i ne čeka zahvalnost. To je ono što se desilo s puškom. To se godinama događalo sa Baksterovim polomljenim mašinama na farmi. Ludi momak po imenu Džo, koji ne stari i ima sklonost da popravlja stvari.
     Jedna misao dođe Grantu u glavu; on je odbi, potisnu je. Ne treba buditi nadu. Njuškaj malo okolo, oprezno se raspituj, drži otvorene oči, Grante. Nemoj da ti pitanja budu i suviše određena, inače oni će se zatvoriti kao školjke.
     Čudan svet, te brdske lutalice. Ljudi koji nemaju ništa od progresa, koji ne žele nijedan njegov deo. Ljudi koji su okrenuli leđa civilizaciji, vrativši se neometanom životu zemlje i šume, sunca i kiše.
     Ovde na Zemlji za njih ima dosta mesta, mnogo mesta za svakoga, jer Zemljino stanovništvo se proredilo za poslednje dve stotine godina, presušilo zbog pionira koji su u jatima otišli da nasele druge planete, da uobliče druge svetove sistema prema proračunima čovečanstva.
     Mnogo mesta i zemlje i divljači.
     Najzad, možda je to i najbolje. Grant se seti da je često tako mislio u mesecima kada je lutao po ovim brdima. U trenucima kao što je ovaj, uz udobnost koju je pružao rukom izrađen pokrivač, na grubom dušeku od šušaka, uz šapat vetra na krovu pokrivenom šindrom. U trenucima kao što je onaj kada je sedeo na gornjoj prečki ograde i gledao gomile zlatnih bundeva kako se baškare na suncu.
     Kroz tamu dopre do njega šuškanje dušeka od šušaka na kome su spavala dvojica dečaka. Zatim tiho šljapkanje bosih nogu po daskama.
     "Spavaš, gospodine?" začu se šapat.
     "Jok. 'Oćeš da se zavučeš kod mene?"
     Dečak se uvuče pod pokrivač, stavi hladna stopala Grantu na stomak.
     "Je li ti Dedica ispričao o Džou?"
     Grant klimnu glavom u mraku. "Kaže da ga nema u poslednje vreme."
     "Rekao ti je za mrave?"
     "Jeste, naravno. Šta znaš ti o mravima?"
     "Ja i Bil smo ih našli tu nedavno, i to je naša tajna. Nikome nismo rekli sem tebi. Ali mislim da tebi moramo da kažemo. Ti si od vlade."
     "Stvarno je bila staklena kuća nad mravinjakom?"
     "Jeste, i... i..." dečaku se glas prekide od uzbuđenja, "i to nije sve. Ti mravi su imali kolica i iz mravinjaka su štrčali dimnjaci, a iz dimnjaka je izlazio dim. I... i..."
     "Da, i šta još?"
     "Nismo čekali da vidimo dalje. Bil i ja smo se prepali. Pobegli smo."
     Dečak se dublje uvuče u šuške. "Ej, jesi li ikada čuo tako nešto? Da mravi vuku kolica!"

     Mravi jesu vukli kolica. I iz mravinjaka jesu štrčali dimnjaci, dimnjaci koji bljuju sitne, ljute oblake dima koji govore da se tamo dole topi ruda.
     Dok mu je u glavi udaralo od uzbuđenja, Grant je čučao kraj gnezda posmatrajući kolica kako tandrču putevima koji vode među korenje trave. Izlazila su prazna kolica; vraćala se natovarena - natovarena semenjem, i ovde-onde raskidanim telima insekata. Sićušna kolica koja su se brzo kretala podskakujući i treskajući za upregnutim mravima!
     Stakleni štit koji je nekada pokrivao gnezdo bio je još tu, ali razbijen i propao, kao da više nije potreban, kao da je poslužio svrsi koje više nije bilo.
     Klisura je bila divlja, izbrazdana zemlja koja se survavala prema strmim obalama reke načičkanim panjevima i smenjivala se sa malim komadima livada i čupavim gužvama moćnih hrastova. Tiho mesto za koje bi čovek rekao da nikada nije čulo glasa osim brbljanja vetra u krošnjama i tankih glasova divljih stvorova koji idu tajnim stazama.
     Mesto gde bi mravi mogli da žive neuznemiravani plugom ili zalutalom nogom, nastavljajući one milione godina besmislene sudbine koja je počela pre nego što je pastojalo bilo šta nalik na čoveka - pre nego što je i jedna apstraktna misao bila rođena na Zemlji. Jedne zatvorene i učmale sudbine koja nema nikakve svrhe osim da mravi žive.
     A sada je neko stao da odmotava konac te sudbine, postavio je na drugu stazu, otkrio mravima tajnu točka, tajnu upotrebe metala - i koliko je još drugih nedostataka na polju kulture napustilo ovaj mravinjak, razbivši grlć boce progresa?
     Pritisak gladi, možda, bio bi jedna od nesreća civilizacije koja bi za mrave bila otklonjena. Obezbeđenje obilja hrane, što bi im ostavilo slobodno vreme za druge stvari, pored neprekidnog truda oko održavanja života.
     Još jedna vrsta na putu ka veličini, koja se razvija po društvenoj osnovi izgrađenoj onog davnog dana još pre nego što je stvorenje zvano čovek upoznalo uzbuđenje koje izaziva veličina.
     Kuda će to odvesti? Kakav će biti mrav za još milion godina? Da li će mrav i čovek - da li bi mrav i čovek mogli da nađu ikakav zajednički imenitelj, kao što će naći pas i čovek, za stvaranje jedne zajedničke sudbine?
     Grant zavrte glavom. Šanse su protiv. Jer u psu i čoveku teče zajednička krv, dok su mrav i čovek različita bića, oblici života za koje je predviđeno da se nikada ne shvate međusobno. Oni nemaju zajedničku osnovu kakva je sklopljena još u dane paleolita kada su pas i čovek zajedno kunjali kraj vatre i stražarili zbog očiju koje lutaju u noći.

     Grant više oseti nego što ču korake u visokoj travi iza sebe. Uspravivši se, okrete se i vide čoveka pred sobom. Rasklaćenog čoveka sa opuštenim ramenima i šakama gotovo nalik na šunke, ali sa osetljivim prstima koji se sužavaju ka vrhu, beli i glatki.
     "Ti si Džo?" upita Grant.
     Čovok klimnu glavom. "A ti si čovek koji me lovi."
     Grant zinu. "Pa možda i jesam. Ne tebe lično, možda, ali nekog tebi sličnog."
     "Nekog različitog", reče Džo.
     "Zašto nisi ostao onomad uveče?" upita Grant. "Što si pobegao? Hteo sam da ti zahvalim što si opravio pušku."
     Džo ga je samo gledao, ne govoreći, ali njegove zatvorene usne krile su izraz zabavljanja, ogromnog i potajnog zabavljanja.
     "Kako si, pobogu", upita Grant, "zneo da je puška polomljena? Jesi li me posmatrao?"
     "Čuo sam te kako misliš tako."
     "Čuo si me kako mislim?"
     "Da", reče Džo. "Čujem te i sada kako misliš."
     Grant se nasmeja, pomalo nelagodno. Zbunjivalo je, ali je bilo logično. To je nešto što je trebalo da očekuje - to i više od toga.
     Pokaza rukom mravinjak. "To su tvoji mravi?"
     Džo potvrdi, a izraz zadovoljstva mu ponovo zatitra oko samih usana.
     "Zašto se smeješ?" obrecnu se Grant.
     "Ne smejem se", reče mu Džo, i Grant se oseti prekoren, prekoren i mali, kao dete koje su ošamarili zbog nečega što je trebalo da zna da ne sme da uradi.
     "Trebalo bi da objaviš svoje beleške", reče Grant. "To bi moglo da bude u vezi sa onim što radi Vebster."
     Džo sleže ramenima. "Nemam beležaka", reče.
     "Nemaš beležaka!"
     Mršavi čovek priđe mravinjaku i stade gledajući dole u njega. "Možda si", reče, "shvatio zašto sam to učinio."
     Grant ozbiljno klimnu glavom. "Mogao sam se to zapitati. Eksperimentalna radoznalost, više nego verovatno. Možda saosećanje sa jednom nižom formom života. Osećanje, možda, da samo to što je na početku sGm dobio prvenstvo čoveku ne daje monopol na napredak."
     Džoove oči zablistaše na sunčevoj svetlosti. "Radoznalost - možda. Nisam pomišljao na to."
     Spusti se kraj mravinjaka. "Uvek se pitam zašto je mrav toliko napredovao, a onda se zaustavio? Zašto je izgradio gotovo savršenu organizaciju društva i ostao na tome? Šta ga je to zaustavilo na njegovom putu?"
     "Pritisak gladi, recimo", reče Grant.
     "To i zimski san", izjavi mršavi čovek. "Hibernacija, vidiš, brisala je sećanje od jedne do druge sezone. Ponovo su počinjali svakog proleća, opet počinjali ni od čega. Nikada nisu mogli da izvuku korist od prošlih grešaka, da nagomilano znanje pretvore u gotov kapital."
     "Tako si ih ti hranio..."
     "I zagrevao mravinjak", reče Džo, "da ne bi morali da prespavaju zimu. Tako da ne bi morali iznova da počinju svakog proleća."
     "A kolica?"
     "Napravio sam par, ostavio ih tamo. Trebalo je deset godina, ali najzad su shvatili čemu služe."
     Grant pokaza glavom prema dimnjacima.
     "To su sami napravili", reče mu Džo.
     "I šta još?"
     Džo umorno diže ramena. "Otkud bih znao?"
     "Ali, čoveče, ti si ih posmatrao. Čak i ako nisi vodio beleške, posmatrao si."
     Džo odmahnu glavom. "Nisam bacio pogled na njih već blizu petnaest godina. Tek sam danas došao zato što sam čuo da si ovde. Ti mravi, vidiš, više me ne zabavljaju."
     Grantova usta se otvoriše, zatim se opet čvrsto stisnuše.
     Najzad reče: "Znači, tako. Zato si to činio. Iz zabave."
     Na Džoovom licu nije bilo stida, ni pravdanja, već samo bolan izraz koji je govorio da on želi da se zaboravi sve o mravima. Njegova usta rekoše: "Sigurno. Zašto inače?"
     "Ona moja puška. Pretpostavljam da te je i to zabavljalo."
     "Ne puška", reče Džo.
     Ne puška, reče Grantov mozak. Naravno da nije puška, ti zvekane, već ti sam. Ti si onaj koji ga je zabavljao. I sada ga zabavljaš.
     Popraviti mašine starog Dejva Bakstera, Da onda otići bez reči - svakako je bila urnebesna šala. I verovatno je sam sebe grlio i danima se ljuškao ćutke se veseleći onda pošto je tamo kod Vebsterove kuće pokazao šta ne valja u vasionskom brodu starog Tomasa Vebstera.
     Kao kad Alek-prepredenko izvodi trikove sa nespretnim štenetom.

     Džoov glas prekide njegove misli.
     "Ti si popisivač, je l' da? Zašto mi ne postavljaš pitanja? Sada kada si me našao, ne možeš da odeš a da to ne staviš na hartiju. Naročito moje godine. Imam sto šezdeset i tri godine i jedva da sam mladić. Imam da živim bar još hiljadu godina."
     Privuče svoja čvornovata kolena uz grudi i stade da se njiše polako napred-nazad. "Još hiljadu godina, a ako dobro pazim na sebe..."
     "Ali to nije sve", reče Grant nastojeći da mu glas ostane miran. "Ima još nešto. Nešto što moraš da učinis za nas."
     "Za nas?"
     "Za društvo", reče Grant. "Za ljudsku vrstu."
     "Zašto?"
     Grant se izbeči. "Hoćeš da kažeš da te nije briga."
     Džo odmahnu glavom i u tom pokretu nije bilo izazivanja ni prkosa konvenciji. Samo otvorena izjava činjenice.
     "Novac?" predloži Grant.
     Džo podiže ruke prema brdima unaokolo, prema rečnoj dolini. "Imam ovo", reče, "nije mi potreban novac."
     "Slava, možda?"
     Džo ne pljunu, ali lice mu je izgledalo kao da je to učinio.
     "Zahvalnost ljudske rase?"
     "Ona ne traje", reče Džo, i u njegovim rečima zazvuča staro podrugivanje, zatitra ogromno veselje oko samih usana.
     "Vidi, Džo", reče Grant i, mada se trudio da ga ne pokaže, u njegovom glasu oseti se preklinjanje, "ono što treba da učiniš jeste važno... važno za generacije koje će tek doći, vezno za ljudsku rasu, prekretnica u našoj sudbini..."
     "A zašto bih ja", upita Džo, "činio nešto za nekoga ko još nije ni rođen? Zašto bih gledao dalje od godina svog sopstvenog života? Kad umrem, umreću, i sva povika i slava, sve zastave i trube neće mi ništa značiti. Neću znati da li sam proživeo slavan, ili vrlo jadan život."
     "Vrsta", reče Grant.
     Džo se zasmeja grohotom. "Očuvanje vrste, napredak vrste. Na to ciljaš. Zašto bi se ti brinuo o tome? Ili ja?" Bore od smeha oko usta nestadoše i on pripreti prstom podrugljivo opominjući. "Očuvanje vrste je mit... mit uz koga ste vi svi živeli i živite - prljava stvar koja je iznikla iz vaše društvene strukture. Vrsta propada svakog dana. Kada čovek umre, za njega se završava vrsta - što se njega tiče, više nema nikakve vrste."
     "Tebe prosto baš briga", reče Grant.
     "To je ono", izjavi Džo, "što sam ti govorio."
     Iskosa pogleda zavežljaj na zemlji i oko usana mu zaigra osmeh. "Možda", reče, "ako bi me interesovalo..."
     Grant otvori zavežljaj, izvuče mapu. Gotovo preko volje izvadi tanak svežanj hartije, pogleda naslov:
     "Nedovršena filozofska..."
     Pruži je i sede posmatrajući Džoa kako brzo čita i još dok ga je gledao oseti kako mu bolan grč strašnog poraza steže mozak.
     Tamo u Vebsterovoj kući pomislio je na um koji ne poznaje usečenu stazu logike, um kome nisu naudile četiri hiljade godina plesnive ljudske misli. On bi, rekao je sebi, mogao da izvede ovu stvar -
     i evo ga. Ali to još nije dovoljno. Nešto nedostaje - nešto na šta nikada nije pomislio, nešto o čemu nikada nisu mislili ni ljudi u Ženevi. Nešto, jedan deo ljudskog sklopa koji je svako, do ovog trenutka, primao kao normalnu stvar.
     Društveni pritisak držao je ljudsku vrstu na okupu kroz sve milenijume - držao ljudsku vrstu zajedno kao jedinicu, baš kao što je pritisak gladi činio mrave zarobljenicima jedne društvene strukture.
     Potreba ljudskog bića za odobravanjem njegovih bližnjih, potreba za izvesnim kultom drugarstva - psihološka, gotovo fiziološka potreba za odobravanjem njegove misli i akcije. Sila koja sprečava ljude da krenu po nedruštvenim tangentama, sila upravljena prema društvenoj bezbednosti i ljudskoj solidarnosti, prema okupljanju ljudske porodice.
     Ljudi su umirali za to odobravanje, žrtvovali se za to odobravanje, živeli životom koji su prezirali za to odobravanje. Jer bez toga čovek je ostajao sam, otpadnik, životinja izgnana iz čopora.
     To je dovodilo do strašnih stvari, naravno - do psiholigije rulje, do rasnih proganjanja, do masovnih zverstava u ime patriotizma i religije. Ali je isto tako bilo i sredstvo koje je vrstu držalo na okupu, stvar koja je od samog početka omogućila postojanje ljudskog društva.
     A Džo to nije imao. Džo na to nije davao ni pet para. Njega nije bilo briga šta ma ko misli o njemu. Njega nije bilo briga da li uopšte neko nešto odobrava ili ne.

     Grant je osećao toplo sunce na leđima, čuo šapat vetra koji je prolazio drvećem iznad njega. U nekom šipragu ptica započe pesmu.
     Da li je to pravac razvoja mutanata? Oslobađanje od osnovoog instinkta koji čoveka čini članom vrste?
     Da li je ovaj čovek pred njim što čita Džuvejnovo zaveštanje našao u samom sebi, zato što je mutant, život toliko pun da može da se liši potrebe za odobravanjem od svojih drugova? Da li je on, najzad, posle svih ovih godina, dostigao onaj stepen civilizacije na kome čovek stoji nezavisan, prezirući svu izveštačenost društva?
     Džo diže pogled.
     "Vrlo interesantno", reče. "Zašto nije nastavio i završio ga?"
     "Umro je", reče Grant.
     Džo coknu jezikom. "Pogrešio je na jednom mestu." Brzo prevrte listove i udari prstom o hartiju. "Baš ovde. Tu je iskrsla greška. To ga je oborilo."
     Grant stade da muca. "Ali... ali ne bi trebalo da bude greška. Umro je, to je sve. Umro je pre nego što je završio."
     Džo presavi rukopis i gurnu ga sebi u džep.
     "Svejedno", reče. "I onako bi ga verovatno zabrljao."
     "Znači ti možeš da ga završiš? Ti možeš..."
     Grant shvati da ne vredi nastavljati. Pročitao je odgovor u Džoovim očima.
     "Ti stvarno misliš" reče Džo, a reči su mu bile precizne i odmerene, "da bih ja ovo dao vama, drečavim ljudskim stvorovima?"
     Grant, poražen, slaže ramenima. "Pretpostavljam da ne bi. Mislim da je trebalo da znam. Čovek kao ti..."
     "Ja", reče Džo, "mogu sam da iskoristim ovo."
     Polako se diže, lenjo povuče nogom zaoravši brazdu preko mravinjaka, obori dimnjake koji su se pušili, zatrpa kolica u pokretu.
     Grant viknu i skoči na noge; obuze ga slepi bes, slepi bes koji mu natera ruku da zgrabi pušku i pokuša da je uperi na Džoa.
     "Stani!" reče Džo.
     Grantova ruka se zaustavi sa puškom još uperenom u zemlju.
     "Polako, mali čoveče", reče Džo. "Znam da bi želeo da me ubiješ, ali ne mogu da te pustim da to učiniš. Jer, vidiš, ja imam planove. I najzad, ne bi me ubio iz razloga na koji ti misliš."
     "Kakva bi to bila razlika zašto te ubijam?" zaškrguta Grant. "Bio bi mrtav, zar ne? Ne bi umakao sa Džuvejnovom filozofijom."
     "Ali", gotovo nežno mu reče Džo. "Ti me ne bi zbog toga ubio. Ti bi to učinio jer si besan na mene zato što sam rasturio mravinjak."
     "Možda je to bio razlog u onaj mah", reče Grant. "Ali ne sada..."
     "Ne pokušavaj to", reče Džo. "Pre nego što bi uopšte pritisnuo obarač, pretvorio bi se u gomilu mesa."
     Grant je oklevao.
     "Ako mislis da blefiram", čiknu ga Džo, "hajde, izazovi me."
     Jedan dugi trenutak dva čoveka stajala su licem u lice, dok je puška još bila uperena u zemlju.
     "Zašto da se ne udružiš sa nama?" upita Grant. "Potreban nam je čovek kao ti. Ti si bio onaj što je starom Tomu Vebsteru pokazao kako da sagradi vasionski brod. To što si uradio sa mravima..."
     Džo koraknu napred, brzo, i Grant podiže pušku. Video je pesnicu kako ide na njega, sličnu šunki, moćnu pesnicu koja snažno zazvižda u svom kobnom letu.
     Nešto vlažno, toplo i rapavo trljalo se o Grantovo lice i on podiže ruku i pokuša da ga otrese.
     Ali ono nastavi da ga liže po licu.
     On otvori oči i Natanijel radosno podskoči pred njima.
     "Dobro ti je", reče Natanijel. "Tako sam se bojao"
     "Natanijele!" zakrklja Grant. "Šta radiš ovde?"
     "Pobegao sam", reče mu Natanijel. "Hoću da idem s tobom."
     Grant zavrte glavom. "Ne možeš sa mnom. Ja idem daleko. Imam posao koji moram da uradim."
     Podiže se na šake i kolena i pipajući potraži po zemli. Kada napipa hladan metal, uze ga i gurnu u futrolu.
     "Pustio sam ga da umakne", reče on, "a ne mogu da mu dozvolim da ode. Dao sam mu nešto što pripada celom čovečanstvu i ne mogu dozvoliti da ga upotrebi."
     "Ja umem da idem za tragom", reče mu Natanijel. "Pratim veverice kao ništa."
     "Pred tobom su važnije stvari od traganja", reče Grant psu. "Vidiš, danas sam nešto otkrio. Pao mi je na pamet izvestan pravac - pravac kojim će možda krenuti celo čovečanstvo. Ne danas ili sutra, ne čak ni za hiljadu godina od danas. Možda nikada, ali to je stvar koju ne možemo prevideti. Džo je možda samo malo ispred na putu kojim idemo mi ostali, a mi možda sledimo brže nego što mislimo. Možda ćemo svi na kraju biti kao Džo. A ako se to dogodi, ako se tu sve završi, vi psi još imate posao pred sobom."
     Natanijel je gledao gore u njega, sa licem naboranim od brige.
     "Ne razumem", molio je. "Upotrebljavaš reči koje ne mogu da shvatim."
     "Vidi, Natanijele. Ljudi možda neće uvek biti ovakvi kakvi su danas. Možda će se promeniti. A ako se promene, vi morate nastaviti; vi ćete morati da preuzmete san i da ga održavate. Moraćete da se pravite ljudi."
     "Mi psi", svečano obeća Natanijel, "učinićemo to."
     "To neće nastupiti za hiljade i hiljade godina", reče Grant. "lmaćete vremena da se pripremite, ali morate znati. Morate reč predati dalje. Ne smete zaboraviti."
     "Znam", reče Natanijel. "Mi psi ćemo reći štenadi, a štenad će onda govoriti svojoj štenadi."
     "Tako je", reče Grant.
     Saže se i počeša Natanijela iza uveta; pas mahnu repom, pa ga zaustavi i osta gledajući čoveka kako se penje uz brdo.

NAPOMENE UZ ČETVRTU PRIČU

     Od svih priča ova je zadala najviše muka onima koji su u legendi hteli da traže neko objašnjenje i smisao.
     Čak i Tiž će priznati da ona u potpunosti mora biti mit i ništa drugo. Ali ako je mit, šta on znači? Ako je ova priča mit, zar i sve ostale nisu mit?
     Pretpostavlja se da je Jupiter, gde se radnja odigrava, jedan od drugih svetova koji se mogu naći kada se pređe prostor. Naučna nemogućnost postojanja takvih svetova konstatovana je na drugom mestu. A ako treba da prihvatimo Baunsovu teoriju da drugi svetovi koji se opisuju u legendi nisu ništa drugo do naši mnogostruki svetovi, izgleda razumno pretpostaviti da bi takav jedan svet kao što je ovaj opisani do danas bio pronađen. Opšte je poznato da postoje izvesni koblijski svetovi koji su zatvoreni, ali razlog njihove zatvorenosti je poznat i ni jedan od njih nije zatvoren zbog uslova kakvi su opisani u ovoj četvrtoj priči.
     Neki naučnici veruju da je četvrta priča ubačena, da nema nikakve uloge u legendi, da je to nešto što je uzeto i umetnuto onako kako stoji, kao posebna stvar. Teško je prihvatiti ovaj zaključak, pošto se priča uklapa u legendu, dajući jedan od glavnih stožera oko kojih se legenda okreće.
     Lik Tauzera u ovoj priči navodi se u mnogo mahova kao nedosledan suštinskom stavu i dostojanstvu naše vrste.
     Ipak, mada je Tauzer možda odvratan nekim osetljivim čitaocima, on dobro služi kao kontrast za isticanje čoveka u priči. Tauzer, a ne čovek, prvi je spreman da prihvati situaciju koja nastane; Tauzer, a ne čovek, prvi će shvatiti. I izlazi da je Tauzerov um, kada se najzad oslobodi ljudske dominacije, bar jednak ljudskom. Tauzer, ma koliko bio izujedan od buva, lik je kojeg se ne moramo stideti.
     Kratka kakva je, ova četvrta priča verovatno nas najviše obogaćuje od svih osam. To je priča koja se preporučuje za promišljeno, pažljivo čitanje.

4. NAPUŠTANJE

     Četiri čoveka, dvojica po dvojica, otišla su u vrtlog pun urlika, koji predstavlja Jupiter, i nisu se vratila. Ušli su u sve žešću oluju - ili bolje reći izvukli se dugim koracima, sa stomacima nisko uz tlo, dak su im se vlažni bokovi presijavali na kiši.
     Jer nisu išli u ljudskom obliku.
     Sada je peti čovek stajao pred stolom Kenta Faulera, šefa kupole br. 3, Komisije za posmatranje Jupitera.
     Pod Faulerovim stolom stari Tauzer se počeša - pecnula ga je buva - pa nastavi da spava.
     Harold Alen, primeti Fauler sa iznenadnim bolom, bio je mlad - i suviše mlad. Imao je ono neusiljeno samoupouzdanje mladosti, lice čoveka koji nikada nije upoznao strah. A to je bilo čudno. Jer ljudi u kupolama Jupitera znali su za strah - strah i poniženje. Čoveku je bilo teško da pomiri svoje slabačko ja sa moćnim silama čudovišne planete.
     "Vi shvatate", reče Fauler, "da ne morate ovo da učinite. Shvatate da ne morate da idete."
     To je bio šablon, naravno. Ostaloj četvorici bilo je rečeno isto, a ipak su otišli. I ovaj peti će otići, znao je Fauler. Ali odjednom oseti kako se u njemu budi neodređena nada da Alen neće hteti da ide.
     "Kada krećem?" upita Alen.
     Nekada je Fauler osećao tih ponos zbog tog odgovora, ali sada više ne. Namršti se za trenutak.
     "Kroz jedan sat", reče.
     Alen je stajao čekajući, bez reči.
     "Još četvorica su izišla i nisu se vratila", reče Fauler. "Vi to znate, naravno. Želimo da se vi vratite. Ne želimo da propadnete u nekoj herojskoj ekspediciji za spasavanje. Glavna stvar, jedina stvar jeste da se vratite, da dokažete da čovok može da živi u jupiterovskom obliku. Idite do prve osmatračnice, ne dalje, onda se vratite. Nemojte ništa rizikovati. Ništa ne istražujte. Samo se vratite."
     Alen klimnu glavom. "Razumem."
     "Gospođica Stenli će upravljati pretvaračem", nastavi Fauler. "Ne morate se ništa plašiti. Ostali su bili pretvoreni bez greške. Izišli su iz pretvarača u očigledno savršenom stanju. Bićete u potpuno kompetentnim rukama. Gospodica Stenli je najbolji rukovalac pretvaračem u Sunčevom sistemu. Radila je na većini drugih planeta. Zato je ovde."
     Alen se nasmeja na ženu i Fauler vide kako nešto zatreperi na licu gospođice Stenli - nešto što je moglo biti sežaljenje ili bes - ili prosto običan strah. Ali to se izgubi i ona odvrati smešak mladiću koji je stajao pred stolom. Smešila se onim svojim izveštačenim, nastavničkim osmehom, gotovo kao da je mrzela sebe što to čini.
     "Čekaću", reče Alen, "da budem pretvoren."
     I način na koji je to rekao pretvori sve u šalu, ogromnu, ironičnu šalu.
     Ali to nije bila šala.
     Bio je to ozbiljan posao, strahovito ozbiljan. Od ovih opita, znao je Fauler, zavisi sudbina ljudi na Jupiteru. Ako opiti budu uspeli, bogatstva džinovske planete postaće pristupačna. Čovek će osvojiti Jupiter kao što je već osvojio druge manje planete. A ako ne budu uspeli...
     Ako ne budu uspeli, čovek će i dalje ostati okovan i ometen strahovitim pritiskom, većom silom gravitacije, tajanstvenom hemijom planete. I dalje će biti zatvoren u kupolama, nesposoban da stvarno kroči nogom na planetu, nesposoban da je vidi direktno, bez pomoćnih sredstava, primoran da se oslanja na nespretne traktore i televizor, primoran da radi nespretnim oruđem i mašinama ili uz pomoć robota koji su i sami nespretni.
     Jer čoveka bi, nezaštićenog i u njegovom prirodnom obliku, uništio strahovit Jupiterov pritisak od petnaest hiljada funti na kvadratni inč, pritisak prema kome dna zemaljskih mora izgledaju kao vakuum.
     Čak ni najjači metal koji su Zemljani mogli da izmisle nije mogao izdržati pod takvim pritiskom, pod pritiskom i alkalnim kišama koje večito zalivaju planetu. Postajao je krt i ljuškao se, trošio se kao ilovača, ili je oticao u malim potocima i lokvama amonijačnih soli. Samo povećanjem čvrstoće i jačine tog metala, podizanjem njegovog elektronskog napona, moglo se postići da on izdrži težinu hiljada milja uskovitlanih, zagušljivih gasova koji čine atmosferu Jupitera. A čak i kada je to učinjeno, sve je moralo da se prevuče čvrstim kvarcom da bi se zaštitilo od kiše - tečnog amonijaka koji se spušta kao gorka kiša.
     Fauler je sedeo slušajući mašine na donjem spratu kupole - mašine koje su beskrajno radile; kupola nikada nije imaIa mira od njih. Morale su da rade i rade, jer ako bi se zaustavile, energija koja utiče u metalne zidove kupole prestala bi da dolazi, elektronski napon bi oslabio i to bi bio kraj svega.
     Tauzer se trže ispod Faulerovog stola i uhvati još jednu buvu udarivši jako nogom o pod.
     "Ima li još nešto?" upita Alen.
     Fauler zavrte glavom. "Možda ima nešto što želite da učinite", reče on. "Možda..."
     Hteo je da kaže da možda želi da napiše pismo i bio je srećan što se dovoljno brzo uzdržao da to ne kaže.
     Alen pogleda na sat. "Stići ću tamo na vreme", reče. Okrete se oko sebe i uputi vratima.

     Fauler je znao da ga gospođica Stenli posmatra i nije hteo da se okrene i susretne se sa njenim očima. Preturao je po svežnju hartija pred sobom na stolu.
     "Koliko dugo ćete još ovako terati?" upita gospođica Stenli zlobno odsecajući svaku reč.
     On se okrete u stolici i onda je pogleda. Usne su joj bile stisnute u pravu, tanku crtu, kosa zategnuta unazad sa čela čvršće nego ikada, dajući njenom licu onaj čudni, gotovo zastrašujući izgled posmrtne maske.
     Nastojao je da mu glas bude hladan i miran. "Sve dok bude bilo potrebno. Sve dok bude ikakve nade."
     "Nastavićete da ih osuđujete na smrt", reče ona. "I dalje ćete ih isterivati da se nađu licem u lice sa Jupiterom. Vi ćete sedeti ovde unutra u bezbednosti i udobnosti i slaćete ih napolje da umru."
     "Nema mesta sentimentalnosti, gospođice Stenli", reče Fauler, nastojeći da odstrani prizvuk ljutnje iz svog glasa. "Vi znate kao i ja zašto mi to činimo. Shvatate da čovek u svom prirodnom obliku jednostavno ne može da se bori s Jupiterom. Jedino rešenje je pretvoriti ljude u stvorenja koja se mogu boriti s njim. To smo već uspešno učinili na drugim planetama.
     Ako nekoliko ljudi umre, ali mi najzad uspemo, cena je mala. Vekovima su ljudi rasipali svoje živote na gluposti, iz glupih razloga. Zašto bismo onda oklevali pred malo smrti u jednoj ovako velikoj stvari?"
     Gospođica Stenli je sedela ukočena i prava, sa rukama skrštenim u krilu i odblescima svetlosti na kosi koja sedi i Fauler, posmatrajući je, pokuša da zamisli šta bi ona mogla da oseća, šta bi mogla da misli. Nije da je se baš plašio, ali se nije osećao sasvim ugodno kada je ona bila u blizini. Te oštre plave oči i suviše su videle, ruke su joj izgledale i suviše sposobne. Trebalo bi da bude nečija tetka koja sedi u stolici za ljuljanje sa svojim iglama za pletenje. Ali ona to nije bila. Bila je vrhunski rokovalac pretvaračem u Sunčevom sistemu i nije joj se dopadalo kako on radi.
     "Ima nešto što ne valja, gospodine Fauleru", izjavi ona.
     "Tačno", složi se Fauler. "Zato šaljem mladog Alena napolje samog. Možda će saznati što je to."
     "A ako ne sazna?"
     "Poslaću nekog drugog."
     Ona se polako diže sa stolice, uputi se vratima, onda zastade pred njegovim stolom.
     "Jednog dana", reče ona "bićete veliki čovek. Vi nikada ne propuštate šansu. Ovo je vaša životna šansa. Znali ste to onda kada je ova kupola odabrana za eksperimente. Ako ovo progurate, napredovaćete za jedan ili dva stepena. Bez obzira na to koliko će ljudi možda umreti, vi ćete napredovati za stepen ili dva."
     "Gospođice Stenli", reče on oporim glasom, "mladi Alen uskoro izlazi. Molim vas da vaša mašina..."
     "Moja mašina", reče mu ona ledeno, "nije kriva. Ona radi prema koordinatama koje su odredili biolozi."
     On se pogrbi za stolom, slušajući njene korake kako se udaljavaju hodnikom.
     To što je ona rekla bilo je istina, naravno. Biolozi su postavili koordinate. Ali biolozi su mogli da pogreše. Samo razlika za dlaku, odstupanje za jotu, i pretvarač će poslati napolje nešto što nije ono što oni hoće da pošalju. Nekog mutanta koji bi se rasprsnuo, pokvario, zaglavio pod nekim uslovima ili pritiskom okolnosti potpuno nepredviđenih.
     Jer čovek nije znao mnogo o tome šta se napolju događa. Sem onoga što su mu instrumenti govorili da se dešava. A uzroci zbivanja koje su davali ti instrumenti nisu bili ništa više nego uzroci, jer Jupiter je neverovatno veliki, a kupola ima veoma malo.
     Čak i rad biologa na sakupljanju podataka o Loperima, očigledno najvišoj formi jupiterovskag života, zahtevao je više od tri godine intenzivnog proučavanja, a posle toga još dve godine proveravanja, da bi bili sigurni. Posao koji je na Zemlji mogao da se uradi za nedelju ili dve. Ali posao koji, u ovom slučaju, ne bi uopšte mogao da se uradi na Zemlji, jer jupiterovski oblik života ne bi mogao da se prenese na Zemlju. Pritisak koji vlada tamo na Jupiteru ne bi se mogao reprodukovati izvan Jupitera, a pod pritiskom i na temperaturi Zemlje Loperi bi prosto nestali u oblačku gasa.
     Ipak, taj posao se morao svršiti ako se čovek uopšte nadao da će ići po Jupiteru u životnom obliku Lopera. Jer pre nego što pretvarač pretvori čoveka u drugi oblik života, mora se znati pojedinačno svaka fizička karakteristika tog oblika života - sigurno i stvarno, bez mogućnosti da se pogreši.

     Alen se nije vratio.
     Traktori, koji su preorali okolinu, nisu našli ni traga od njega, osim ako šunjalo koje je primetio jedan od vozača nije bio izgubljeni Zemljanin u obliku Lopera.
     Biolozi se podsmehnuše svojim najuglađenijim akademskim osmesima kada Fauler nagovesti da su koordinate možda pogrešne. Brižljivo su to istakli, koordinate su u redu. Kada se čovek stavi u pretvarač i okrene se poluga, postaje Loper. Napušta mašinu i odlazi, nestaje u žitkoj atmosferi.
     Neka greščica, nabacio je Fauler; neko sitno odstupanje od onoga što treba da bude Loper, neki nedostatak. Ako bi ga bilo, rekoše biolozi, bile bi potrebne godine da se pronađe.
     I Fauler je znao da su u pravu.
     Tako je sada bilo pet ljudi umesto četvorice, a Harold Alen je izašao na Jupiter ni za šta. Što se tiče znanja o Jupiteru, bilo je isto kao i da nikada nije otišao.
     Fauler posegnu preko stola i dohvati personalni dosije, tanak svežanj uredno spojenih papira. To je bila stvar od koje se plašio, ali koju je morao da učini. Nekako se mora naći razlog ovih čudnih nestanaka. A nije bilo drugog načina nego poslati napolje još ljudi.
     Sedeo je trenutak slušajući zavijanje vetra nad kupolom, večitu gromovitu oluju koja je besnela planetom u uzavrelom, izobličenom gnevu.
     Da li je tamo napolju neka opasnost, pitao se? Neka opasnost za koju oni ne znaju? Nešto što leži u zasedi i guta Lopere, ne praveći razliku između Lopera koji su istinski Loperi i Lopera koji su ljudi? Za grabljivce, naravno, to ne bi predstavljalo razliku.
     Ili, da li je osnovna greška bila u tome što su Loperi oddbrani kao najprikladniji za opstanak na površini planete?
     Očigledna inteligencija Lopera, znao je, bila je jedan elemenat u ovoj odluci. Jer ako ono u šta se čovek pretvori nema sposobnost inteligencije, čovek u takvom obličju ne bi mogao dugo da zadrži svoju sopstvenu inteligenciju.
     Da li su biolozi pustili da ovaj faktor pretegne, koristeći ga za kompenzaciju nekog drugog faktora koji bi mogao biti nepovoljan, čak katastrofalan? Nije izgledalo verovatno. Kako god bili tvrdoglavi, biolozi su znali svoj posao.
     Ili je cela stvar bila nemoguća, osuđena na propast od samog početka? Pretvaranje u druge forme života uspevalo je na drugim planetama, ali to ne znači obavezno da će uspeti i na Jupiteru. Možda čovekova inteligencija ne može ispravno da funkcioniše pomoću čulnog aparata jupiterovske forme života. Možda su Loperi toliko tuđi ljudima da nema zajedničkog tla na kome bi se ljudsko znanje i jupiterovsko shvatanje postojanja spojili i sarađivali.
     Ili je greška možda u čoveku, u samoj vrsti? Neka duhovna izopačenost koja im, udružena sa onim što su nalazili napolju, nije dopuštala da se vrate. Mada to možda ne bi bila izopačenost, ne u ljudskom smislu reči. Možda je samo jedna obična osobina ljudskog duha, prihvaćena kao obična na Zemlji, u tako žestokoj suprotnosti sa jupiterovskim životom da uništava zdrav ljudski duh.

     Iz hodnika se začuše šape. Slušajući, Fauler se setno nasmeši. To se Tauzer vraćao iz kuhinje, gde je bio da poseti svog prijatelja kuvara.
     Tauzer uđe u sobu noseći kost. Mahnu repom Fauleru i spusti se kraj stola, sa koskom među šapama. Jedan dugi trenutak njegove uvek suzne stare oči posmatrale su gospodara i Fauler spusti ruku da pošašolji čupavo uvo.
     "Ipak me voliš, Tauzere?" upita Fauler, a Tauzer udari repom o zemlju.
     "Ti si jedini", reče Fauler.
     Uspravi se i okrete se nazad stolu. Ispruži ruku i uze spisak.
     Benet? Benet ima devojku koja ga čeka na Zemlji.
     Endrjus? Endrjus namerava da se vrati na Marsovski tehnički fakultet čim zaradi dovoljno da može da izgura godinu.
     Olson? Olson se približava godinama za penziju. Stalno priča momcima kako će u najskorije vreme da se sredi i gaji ruže.
     Fauler pažljivo položi spisak nazad na sto.
     Osuđuje ljude na smrt. To je rekla gospođica Stenli dok su joj se blede usne jedva micale na zategnutom licu. Isteruje ljude da umru, dok on, Fauler, sedi ovde u bezbednosti i udobnosti.
     To su pričali po celoj kupoli, nema sumnje, naročito otkad Alen nije uspeo da se vrati. Neće mu to reći u lice, naravno. Čak ni čovek, ili ljudi koje pozove pred ovaj sto i kaže im da je na njih red da idu, neće mu to reći.
     Ali on će to videti u njihovim očima.
     Opet uze spisak. Benet, Endrjus, Olson. Bilo ih je još, ali nije vredelo nastavljati.
     Kent Fauler je znao da to ne može da učini, da ne može da im pogleda u lice, da ne može da šaIje još ljudi napolje u smrt.
     Naže se napred i podiže ručicu interkomunikatora.
     "Da, gospodine Fauler."
     "Gospođicu Stenli, molim vas."
     Čekao je gospođicu Stenli slušajući kako Tauzer bezvoljno glođe kost. Tauzerovi zubi su slabili.
     "Gospođica Stenli", reče glas gospođice Stenli.
     "Samo sam hteo da kažem, gospodice Stenli, da se pripremite za još dvoje."
     "Zar se ne bojite", upita gospođica Stenli, "da će vam ponestati ljudi? Ako biste ih slali jednog po jednog, trajali bi vam duže i imali biste dovostruko zadovoljstvo."
     "Jedan od njih", reče Fauler, "biće pas."
     "Pas!"
     "Da, Tauzer."
     Čuo je kako joj se od naglog, hladnog besa ledi glas. "Vaš sopstveni pas! Bio je sa vama sve ove godine..."
     "U tome i jeste stvar", reče Fauler. "Tauzer bi bio nesrećan ako bih ga ostavio."

     To nije bio onaj Jupiter koga je poznavao preko televizora. Očekivao je da će biti drukčiji, ali ne ovakav. Očekivao je pakao amonijačne kiše i smrdljivih isparenja i zaglušujuće, gromovito urlanje bure. Očekivao je uskovitlane oblake i maglu i praskavo sevanje čudovišnih munja.
     Nije očekivao da će se pljusak koji šiba svesti na retku ljubičastu izmaglicu koja se vuče kao nemirne senke nad crvenom i ljubičastom ledinom. Nije čak ni nagađao da će zmijaste munje biti bleštanje čiste ekstaze na obojenom nebu.
     Čekajuci Tauzera, Fauler zateže mišiće svog tela, zadivljen lakom, elastičnom snagom koju nađe u njima. Nije loše telo, zaključi on, i napravi grimasu setivši se kako je sažaljevao Lopere kada bi ih za trenutak spazio kroz ekran televizora.
     Jer bilo je teško zamisliti neki živi organizam zasnovan na amonijaku i vodoniku, a ne na vodi i kiseoniku, teško verovati da bi takav životni oblik mogao poznavati ono isto uzbuđenje života koje poznaje čovekova vrsta. Teško je zamisliti život napolju u gustom vrtlogu koji je bio Jupiter, ne znajući, naravno, da za jupiterovske oči to uopšte nije gusti vrtlog.
     Vetar ga je milovao nečim što mu je izgledalo kao nežni prsti i on se, iznenađen, seti da je po zemaljskim standardima taj vetar grohotna oluja, čudovište koje urlajući juri dvesta hiljada milja na sat, natovareno smrtonosnim gasovima.
     Prijatni mirisi su mu se upijali u telo. Pa ipak, jedva da bi se moglo reći mirisi, jer to nije bio onakav osećaj mirisa kakvog se osećao. Bilo je to kao da celo njegovo biće upija miris lavandule - a ipak ne lavandule. To je bilo nešto, znao je, za šta nema reči, nesumnjivo prva od mnogih zagonetki u terminologiji, jer reči koje je znao, misaoni simboli koji su mu služili kao Zemljaninu, neće mu koristiti kao Jupiterovcu.
     Brava u boku kupole se otvori i Tauzer izađe kotrljajući se - bar je mislio da to mora biti Tauzer.
     Stade da doziva psa, um mu je uobličavao reči koje je nameravao da kaže. Ali nije mogao da ih kaže. Nije bilo načina da se kažu. Nije imao čime da ih kaže.
     Za trenutak mu nejasan užas, slepi strah koji mu prostruja mozgom kao eksplozija panike uskovitla duh.
     Kako Jupiterovci govore? Kako...
     Odjednom postade svestan Tauzera, potpuno svestan umiljatog, žarkog prijateljstva čupave životinje koja ga je pratila sa Zemlje na mnoge planete. Kao da se stvorenje koje je bilo Tauzer ispružilo i za trenutak se smestilo u njegovom mozgu.
     A iz iskričave dobrodošlice koju je osetio izađoše reči.
     "Zdravo, prijatelju."
     U stvari ne reči, više nego reči. Misleni simboli u njegovom mozgu, povezani misleni simboli koji su imali nijanse značenja koje reči nikad nisu mogle posedovati.
     "Zdravo, Tauzere", reče.
     "Dobro se osećam", reče Tauzer, "kao kad sam bio štene. U poslednje vreme sam se osećao prilično truo. Noge su mi se kočile, a zubi toliko istrošili da gotovo ništa od njih nije ostalo. Teško je žvakati kost s takvim zubima. Osim toga, buve su me užasno mučile. Nekada na njih nisam obraćao veliku pažnju. Nekoliko buva više ili manje nikada mi nije mnogo značilo u mladosti."
     "Ali... ali..." Faulerove misli su se nespretno sudarale. "Ti govoriš sa mnom!"
     "Jasna stvar", reče Tauzer. "Uvek sam ti govorio, ali ti nisi mogao da me čuješ. Pokušao sam da ti kažem neke stvari, ali nisam mogao da postignem taj stepen."
     "Ponekad sam te razumevao", reče Fauler.
     "Ne baš dobro", reče Tauzer. "Znao si kada hoću hranu i kada želim da pijem i kada hoću napolje, ali to je otprilike sve što si ikada uspeo."
     "Žao mi je", reče Fauler.
     "Zaboravi to", reče mu Tauzer. "Da se trkamo do litice."
     Tek tada Fauler spazi liticu, na izgled udaljenu mnogo milja, ali neobične kristalne lepote koja se iskrila u senci višebojnih oblaka.
     Fauler se ustezao. "Daleko je..."
     "Ma hajde", reče Tauzer, i još dok je to govorio uputi se prema steni.
     Fauler pođe za njim, probajući noge, probajući snagu u tom svom novom telu, prvo pomalo sumnjičavo, zadivljen trenutak kasnije, a onda trčeći sa čistom razdraganošću koja postade isto što i crvena i ljubičasta ledina, isto što i dimni trag kiše koji se vuče iznad tla.
     Dok je trčao, u svest mu dođe muzika, muzika koja mu prodre u telo, razli se celim njegovim bićem, muzika koja ga podiže na krilima srebrnog leta. Muzika kakvu bi odavala zvona sa nekog tornja na sunčanom brdu u proleće.
     Kako se litica približavala, muzika je postajala dublja i ispunjavala vasionu mlazom čarobnog zvuka. I znao je da muzika dolazi od zahuktalog vodopada koji se obrušava niz blještavu liticu.
     Samo, znao je, to nije vodopad, već amonijak-pad, a stena je bela zato što je od kiseonika u čvrstom stanju.
     Ukopa se u mestu kraj Tauzera gde se vodopad razbijao u svetlucavu dugu od mnogo stotina boja. Bukvalno mnogo stotina, jer ovde, video je, nema nijansi od jedne osnovne boje ka drugoj onako kako to vide ljudska bića; to je bila jasno određena odabranost boja koja prelama prizmu do njene poslednje i konačne klasifikacije.
     "Muzika", reče Tauzer.
     "Da, šta?"
     "Ova muzika", reče Tauzer, "to su vibracije. Vibracije vode koja pada."
     "Ali, Tauzere, ti ne znaš za vibracije."
     "Znam", pobuni se Tauzer. "Prosto mi sinu u glavi."
     Fauler se zagrcnu. "Prosto sinu!"
     I odjednom je, u svojoj glavi, imao formulu - formulu jednog procesa koji bi omogućio da metal podnese pritisak Jupitera.
     Gledao je, zapanjen, vodopad i razum mu brzo uze te mnoge boje i tačno ih složi u spektar. Prosto tako. Odjedanput. Ni iz čega, jer on ništa nije znao ni o metalima ni o bojama.
     "Tauzere", uzviknu, "Tauzere, s nama se nešto događa!"
     "Jeste, znam", reče Tauzer.
     "To su naši mozgovi", reče Fauler. "Koristimo ih cele, do poslednjeg skrivenog kutka. Upotrebljavamo ih da bismo shvatili stvari koje je trebalo da znamo sve vreme. Možda su mozgovi zemaljskih bića po prirodi spori i zamagljeni. Možda smo mi slaboumna deca vasione. Možda smo tako podešeni da moramo da činimo stvari na težak način."
     I u novoj, oštroj jasnoći misli koja ga je izgleda obuzimala, znao je da to neće biti samo stvar boja u vodopadu ili metala koji će odoleti pritisku Jupitera. Osećao je i druge stvari, stvari još ne sasvim jasne. Nejasan šapat koji nagoveštava veće stvari, misterije izvan granica ljudske misli, čak izvan granica ljudske mašte. Misterije, činjenice, logiku građenu na rezonovanju. Stvari koje bi svaki mozak trebalo da zna ako bi upotrebio svu svoju snagu razmišljanja.
     "Mi smo još uvek uglavnom Zemljani", reče on. "Tek počinjemo da učimo neke stvari koje treba da znamo - nekoliko stvari koje su nam bile uskraćene kao ljudskim bićima, možda zato što smo bili ljudska bića. Zato što su naša ljudska tela bila jadna tela. Slabo opremljena za mišljenje, slabo opremljena izvesnim čulima koja čovek mora da ima da bi saznavao. Možda čak bez nekih čula koja su potrebna za istinsko saznavanje."
     Gledao je nazad u kupolu, sićušnu crnu stvar koju je daljina učinila patuljastom.
     Tamo su bili ljudi koji ne mogu da vide lepotu koju pred njih stavlja Jupiter. Ljudi koji misle da uskovitlani oblaci i kiša koja šiba zamračuju lice ove planete. Ljudske oči koje ne vide. Slabe oči. Oči koje ne mogu da vide lepotu u oblacima, koje ne mogu da vide kroz oluju. Tela koja nisu u stanju da osete uzbuđenje treperave muzike koja izvire iz huka rasprštale vode.
     Ljudi koji idu sami, u strašnoj usamljenosti, govoreći svojim jezikom kao što skauti znakovima šalju svoje poruke, nesposobni da se pruže i dodirnu duh jedan drugome, kao što on može da se pruži i dotakne Tauzerov duh. Zauvek odsečeni od onog ličnog, intimnog dodira sa drugim živim stvorovima.
     On, Fauler, očekivao je užas izazvan tuđim stvarima ovde na površini, očekivao je da će ustuknuti pred opasnošću nepoznatog, čeličio se za grozu nezemaljske situacije.
     Ali umesto toga našao je nešto veće nego što je čovek ikada upoznao. Brže, sigurnije telo. Osećanje razdraganosti, dublje osećanje života. Oštriji um. Svet lepote koji čak ni vizionari sa Zemlje još nisu zamislili.
     "Hajdemo", tražio je Tauzer.
     "Kuda bi hteo da ideš?"
     "Bilo kuda", reče Tauzer. "Samo krenimo i videćemo gde ćemo stići. Imam osećanje... pa, osećanje..."
     "Da, znam", reče Fauler.
     Jer i on je imao osećanje. Osećanje uzvišene sudbine. Izvesno osećanje veličine. Svest o tome da negde daleko, daleko iza horizonta čeka avantura i nešto više od toga.
     I ona druga petorica su to osetila. Osetila su zov da odu i vide, neodoljivo osećanje da se tamo nalazi život punoće i saznanja.
     Znao je da se zbog toga nisu vratila.
     "Neću da se vratim", reče Tauzer.
     "Ne možemo ih razočarati", reče Fauler.
     Fauler krenu korak-dva nazad ka kupoli, onda stade.
     Natrag u kupolu. Natrag u ono bolno telo ispunjeno otrovom koje je napustio. Pre nije izgledalo bolno, ali sada je znao da jeste.
     Natrag smušenom mozgu. Nazad zbrkanom mišljenju. Otromboljenim ustima koja prave signale koje drugi razumeju. Natrag očima koje bi sada bile gore nego da nema vida uopšte. Natrag u prljavštinu, u gmizanje, natrag u neznanje.
     "Možda jednog dana", reče mrmljajući u sebi.
     "Imamo mnogo da uradimo i mnogo da vidimo", reče Tauzer. "Imamo mnogo da naučimo. Naći ćemo stvari..."
     Da, mogli bi da nađu nešto. Možda civilizacije. Civilizacije prema kojima bi civilizacija čoveka izgledala slabačka. Lepotu i, što je još važnije, shvatanje te lepote. I drugarstvo koje niko nikada pre nije poznavao - koje nijedan čovek, nijedan pas do tada nisu upoznali.
     I život. Jasnoća života posle onoga što je izgledalo kao životarenje zatrovano lekovima.
     "Ne mogu da se vratim", reče Tauzer.
     "Ni ja", reče Fauler.
     "Pretvorili bi me opet u psa", reče Tauzer.
     "A mene", reče Fauler, "opet u čoveka."

NAPOMENE UZ PETU PRIČU

     Malo-pomalo, kako se legenda odvija, čitalac dobija tačniju sliku ljudske vrste. Postepeno, stiče se uverenje da je reč o vrsti koja ne može biti nešto više nego čista mašta. To nije takva vrsta koja bi mogla da se od skromnih početaka uzdigne do vrhunca kulture koji joj se pripisuje u ovim pričama. Njeni kvaliteti su i suviše slabi za to.
     Do sada je kod nje očigledan nedostatak stabilnosti. Njene preokupacije mehaničkom civilizacijom, a ne kulturom zasnovanom na nekim od zdravijih, vrednijih koncepcija života ukazuju na nedostatak osnovnog karaktera.
     I evo, u ovoj priči vidimo njene ograničene mogućnosti saobraćanja, situaciju koja svakako ne vodi napretku. Čovekova nesposobnost da shvati i ceni misao i gledište drugog čoveka biće kamen spoticanja koji nikakava mehanička sposobnost ne bi mogla da pobedi.
     Da je i sam čovek ovo shvatio, jasno se vidi po njegovoj brizi da se dokopa Džuvejnove filozofije, ali videće se da je on nije želeo zbog moći poimanja koju bi mu ona dala, već zbog vlasti i slave i saznanja koje bi mu omogućila. Čovek je u ovoj filozofiji video nešto što će ga pomeriti za sto hiljada godina unapred za vreme od dve kratke generacije.
     Tokom ovih priča postaje jasno da je čovek trčao u jednoj trci, ako ne sa samim sobom, a ono sa nekim zamišljenim pratiocem koji mu je išao za samim petama, duvao za vrat. Čovek je bio zauzet jednim ludačkim batrganjem za vlast i znanje, ali nigde nema nagoveštaja o tome šta je nameravao da učini s njima kada ih jednom dobije.
     Prema legendi, on je došao iz pećina pre milion godina. Pa ipak, tek nešto više od stotinu godina pre događaja u ovoj priči on je bio u stanju da iskoreni ubijanje kao osnovni elemenat svog načina života. Ovde se, dakle, vidi prava mera njegovog divljaštva: otarasio se ubijanja posle milion godina, i to smatra velikim postignućem.
     Većini čitalaca biće lako, pošto pročitaju ovu priču, da prihvate Rouverovu teoriju da čovek nikada nije postojao, već da je stvoren namerno kao antiteza svega što predstavljaju psi, da je on neka vrsta mitske lutke, sociološka basna.
     Ovo je istaknuto dokazima čovekove besciljnosti koji se stalno ponavljaju, njegovim neprekidnim trčanjem tamo-amo, njegovim nastojanjem da se dočepa načina života koji mu stalno izmiče, verovatno zato što nikada ne zna tačno šta hoće.

5. RAJ

     Kupola je predstavljala zguren, neobičan predmet koji ne pripada ljubičastoj magli Jupitera, šćućurenu, preplašenu građevinu, i izgledalo je kao da čuči na površini ogromne planete.
     Stvorenje koje je nekada bilo Kent Fauler stajalo je raspljošteno na svojim čvrstim debelim nogama.
     Tuđa stvar, pomisli ono. Toliko sam se udaljio od ljudske vrste. A ona nije tuđa uopšte. Ne zna mene. Tamo sam živeo, sanjao, planirao. Odatle sam otišao - uplašen. I vraćam se tamo - gonjen i uplašen.
     Gonjen sećanjem na ljude koji su bili kao ja pre nego što sam postao ovo što sam, pre nego što sam upoznao život i zdravlje i prijatnost koji su mogući kada neko nije ljudsko biće.
     Tauzer se pokrenu kraj njega i Fauler oseti nespretnu naklonost nekadašnjeg psa, izražavano prijateljstvo i drugarstvo i ljubav koji su postojali sve vreme, ali se za njih nije znalo dokle god su bili čovek i pas.
     Misli psa mu se uvukoše u mozak. "Ne možeš to učiniti, prijatelju", reče Tauzer.
     Fauler gotovo zajauka. "Ali moram, Tauzere. Zbog toga sam izišao. Da vidim kakav je Jupiter u stvari. I sada mogu da im kažem, da im donesem vest."
     Trebalo je to davno da učiniš, progovori jedan glas duboko u njemu, slab, udaljen ljudski glas koji se probi kroz njegovo jupiterovsko ja. Ali si bio kukavica i odlagao si - i odlagao. Pobegao si zato što si se bojao da se vratiš. Bojao si se da opet budeš pretvoren u čoveka.
     "Biću usamljen", reče Tauzer, ali ipak to nije rekao. Bar nije bilo reči - već više osećanje usamljenosti, krik od koga se kida srce na rastanku. Kao da je, za trenutak, Fauler prešao u Tauzera i podelio njegov duh.
     Fauler je stajao ćuteći dok se u njemu odigravao preokret. Preokret pri pomisli da će opet biti pretvoren u čoveka - u onu bedu od ljudskog tela i duha.
     "Pošao bih s tobom", reče mu Tauzer, "ali ne bih mogao to da podnesem. Možda bih umro pre nego što bih uspeo da se vratim. Ja sam bio bezmalo gotov, sećaš se. Bio sam star i pun buva. Od zuba su mi ostali samo krnjaci, a varenje mi je bilo sasvim loše. I sanjao sam strašne snove. Kada sam bio mlad štenac, jurio sam zečeve, ali pred kraj zečevi su jurili mene."
     "Ti ostani ovde", reče Fauler. "A ja ću se vratiti."

     Ako mogu da ih nateram da shvate, pomisli. Ako samo budem mogao. Ako budem mogao da objasnim.
     Podiže svoju veliku glavu i pogleda brda koja su postepeno narastala u planinske vrhove obavijene ružičastom i ljubičastom maglom. Munja zmijasto preseče nebo i oblaci i magla planuše vatrom ekstaze.
     Krenu napred gegajući se, polako, bez volje. Sa povetarcem dođe dah mirisa i njegovo telo ga upi - kao mačka koja se valja u mačjoj metvici. A ipak nije bio miris - mada je to bilo najbliže čega se mogao setiti, najbliža reč koju je imao. U godinama koje dolaze ljudska vrsta će stvoriti novu terminologiju.
     Kako bi čovek mogao, pitao se on, da objasni maglu koja se vuče po tlu i miris koji je čisto uživanje. Druge stvari će shvatiti, znao je. Da čovek nikada ne mora da jede, da nikada ne spava, da se oslobodio celog kompleksa depresivne neuroze od koje pati čovek. Te stvari će razumeti zato što se one mogu reći jednostavnim izrazima, objasniti postojećim jezikom.
     Ali druge stvari - stvari koje traže nov rečnik? Emocije koje čovek nikada nije poznavao. Sposobnosti o kojima čovek nikada nije ni sanjao. Jasnoća uma i shvatanja - sposobnost korišćenja mozga do poslednje ćelije. Stvari koje se znaju i čine instinktivno, koje čovek nikada ne bi mogao da učini zato što njegovo telo nema čula kojima se one mogu učiniti.
     "Zapisaću to", reče on sebi. "Neću se žuriti i zapisaću to."
     Ali shvati da je napisana reč jadno oruđe.
     Na kristalnom omotaču kupole isturi se televizorski otvor i on se odgega prema njemu. Potočići kondenzovane magle slivali su se preko otvora i on se uspravi na zadnje noge i pogleda pravo u njega.
     Ne da bi mogao nešto da vidi, već da bi ljudi unutra videli njega. Ljudi koji stalno posmatraju, gledaju napolje u surovost Jupitera, zaurlane oluje i amonijačne kiše, oblake smrtonosnog metana kako brzo promiču. Jer ljudi su tako videli Jupiter.
     Diže ruku i brzo napisa na vlažnoj površini ploče - štampajući unazad.
     Oni moraju da znaju ko je, da ne bi bilo greške. Moraju da znaju koje koordinate da primene. Inače bi ga mogli pretvoriti u pogrešno telo, upotrebiti pogrešnu matricu; i izašao bi neko drugi - mladi Alen, možda, ili Smit, ili Peletije. A to bi bilo fatalno.
     Amonijak se slivao i zamrljao slova, izbrisao ih. On opet napisa ime.
     Razumeće to ime. Znaće da se jedan od ljudi koji su bili pretvoreni u Lopere vratio da podnese izveštaj.
     Spusti se i okrete se oko sebe gledajući u vrata koja vode u kabinu pretvarača. Vrata se polako pokrenuše, otvarajući se napolje.
     "Zbogom, Tauzere", reče nežno Fauler.
     Krik opomene odjeknu mu u mozgu. Nije suviše kasno. Još nisi ušao. Još možeš da se predomisliš. Još uvek možeš da se okreneš i pabegneš.
     On nastavi teško se gegajući, rešen, škripeći zubima. Pod šapama oseti metalni pod, oseti kako se vrata zatvoriše za njim. Uhvati još jednu poslednju, fragmentarnu misao Tauzerovu, i onda nastade mrak.
     Pretvaračka komora bila je pravo pred njim i on se uputi nagnutom rampom da bi došao do nje.
     Izašli su čovok i pas, pomisli, a vraća se čovek.

     Konferencija za štampu je dobro prošla. Govorilo se o povoljnim stvarima.
     Da, rekao je Tajler Vebster novinarima, neprilika na Veneri je bila sasvim izglađena. Stvar je bila samo u tome da zainteresovane strane sednu i porazgovaraju. Eksperimenti sa životom u hladnim laboratorijama Plutona zadovoljavajuće napreduju. Ekspedicija na Kentaur će krenuti kao što je predviđeno, uprkos izveštajima da je potpuno pometena. Trgovinska komisija će uskoro izdati nove monetarne tablice za razne interplanetarne proizvode, kojima će se izravnati neke nejednakosti.
     Ništa senzacionalno. Ništa od čega bi se mogli napraviti naslovi. Ništa čime bi se započela emisija vesti.
     "A Džon Kalver mi kaže", reče Vebster, "da vas podsetim, gospodo, da je danas sto dvadeset peta godišnjica poslednjeg ubistva počinjenog u Sunčevom sistemu. Sto dvadeset i pet godina bez nasilne smrti s predumišljajem."
     Zavali se u stolici i nasmeja se na njih prikrivajući stvar od koje je strepeo, pitanje za koje je znao da će doći.
     Ali oni još nisu bili spremni da ga postave - trebalo je poštovati jedan običaj - vrlo prijatan običaj.
     Berli Stiven Endrjus, šef za štampu Interplanetarnih novosti, pročisti grlo kao da se sprema da dG neku važnu izjavu i upita sa podrugljivom ozbiljnošću:
     "A kako je momak?"
     Osmeh se sledi na Vebsterovom licu. "Idem kući za vikend. Kupio sam sinu jednu igračku."
     Pruži ruku i podiže malu cev sa stola.
     "Jedna starinska igračka", reče. "Garantovano starinska. Jedna kompanija je baš počela da ih iznosi na tržište. Stavite je na oko i okrećete i vidite lepe slike. Obojeno staklo koje se pokreće i slaže. Ima jedna reč za to..."
     "Kaleidoskop", priskoči jedan od novinara. "Čitao sam o tome. U jednoj staroj istoriji o ponašanju i običajima ranog dvadesetog veka."
     "Jeste li ga isprobali, gospodine predsedniče?" upita Endrjus.
     "Ne", reče Vebster. "Pravo da kažem, nisam. Dobio sam ga tek danas po podne, a bio sam suviše zauzet."
     "Gde ste ga našli, gospodine predsedniče?" upita jedan glas. "Moram i ja da uzmem jedan za svog malog."
     "U radnji odmah iza ugla. Onoj radnji sa igračkama, znate. Baš danas su ih dobili."
     Sada je, znao je Vebster, vreme da idu. Još malo prijatnog, prijateljskog koškanja, i oni će se dići i otići.
     Ali nisu odlazili - i znao je da ne odlaze. Znao je to po iznenadnoj tišini i po papirima koji zašuštaše da bi je prikrili.
     Tada Stiven Endrjus postavi pitanje od koga je Vebster strepeo. Za trenutak Vebster je bio srećan što je to baš Stiven Endrjus. Endrjus je bio prijateljski nastrojen, uopšte uzev, a Interplanetarna štampa donosila je objektivne vesti bez onog lukavog nijansiranja reči koje su upotrebljavali komentatori.
     "Gospodine predsedniče", reče Endrjus, "čuli smo da se jedan čovek koji je bio pretvoren na Jupiteru vratio na Zemlju. Hteli bismo da vas pitamo da li je to istina?"
     "Istina je", reče Vebster kruto.
     Oni su čekali, i Vebster je čekao, ne mičući se u svojoj stolici.
     "Da li biste hteli da date komentar?" upita Endrjus.
     "Ne", reče Vebster.
     Vebster pogleda okolo po sobi, od lica do lica. Napregnuta lica koja napipavaju nešto od istine iza njegovog odsečnog odbijanja da razgovara o toj stvari. Razveseljena lica koja skrivaju mozak koji već sada misli kako bi mogao da izvrne ono nekoliko reči koje je Vebster rekao. Ljutita lica koja će napisati komentare pune zgražanja o pravu ljudi da budu obavešteni.
     "Žao mi je, gospodo", reče Vebster.
     Endrjus se teško podiže sa stolice. "Hvala, gospodine predsedniče", reče on.

     Vebster ostade sedeći u stolici i posmatrajući ih kako odlaze; kada su otišli, oseti hladnoću i prazninu sobe.
     Razapeće me, pomisli. Prikovaće me za vrata ambara i neću moći da se izvučem. Nikako neću moći.
     Diže se sa stolice i pređe preko sobe. Stade gledajući kroz prozor u baštu na popodnevnom suncu.
     Ipak, prosto im se nije moglo reći.
     Raj! Raj kakav se može poželeti! I kraj čovečanstva! Kraj svih ideala i svih snova čovečanstva, kraj same vrste.
     Zeleno svetlo na njegovom stolu bljesnu i zatrepta i on se vrati preko sobe.
     "Šta je!" upita.
     Mali ekran se osvetli i pojavi se jedno lice.
     "Psi su baš javili, gospodine, da je Džo, mutant, otišao vašoj kući i da ga je Dženkins pustio unutra."
     "Džo! Siguran si?"
     "Psi kažu. A psi nikad ne greše."
     Lice iščeze sa ekrana i Vebster se teško spusti u stolicu.
     Utrnulim prstima napipa kontrolnu tablu i ne gledajući okrenu željenu kombinaciju.
     Na ekranu se pojavi kuća u Severnoj Americi, zgurena na vetrometini na vrhu brda. Zgrada koja tu stoji već blizu hiljadu godina. Mesto gde je stara loza Vebsterovih živela i sanjala i umirala.
     Daleko gore u plavetnilu iznad kuće letela je jedna vrana i Vebster ču, ili zamisli da je čuo vetrom nošeno graktanje ptice.
     Sve je bilo u redu - ili je izgledalo da jeste. Kuća je dremala u jutarnjoj svetlosti i statua je stajala na travnjaku - statua onog davnog pretka koji je nestao na putu ka zvezdama. Alena Vebstera, koji je prvi napustio Sunčev sistem i krenuo na Kentaur - onako kao što će ekspedicija koja je sada na Marsu krenuti za koji dan.
     Oko kuće je sve bilo mirno, nikakvog znaka da se nešto miče.
     Vebsterova ruka se pokrenu i gurnu polugu. Ekran se ugasi.
     Dženkins može da sredi stvari, mislio je. Verovatno bolje nego što bi to čovek mogao. Na kraju krajeva, u tu njegovu metalnu kožu sabijeno je gotovo hiljadu godina mudrosti. Zvaće me on uskoro da mi kaže šta se to događa.
     Pruži ruku i okrenu drugu željenu kombinaciju.
     Poduže je čekao dok se na ekranu ne pojavi lice.
     "Šta je, Tajlere?" zapita lice.
     "Baš sam primio izveštaj da je Džo..."
     Džon Kalver klimnu glavom. "I ja sam ga baš dobio. Sad proveravam."
     "Kako ti to shvataš?"
     Lice šefa Svetske bezbednosti se nervozno zgrči.
     "Možda omekšavaju. Prilično smo pritisli Džoa i ostale mutante. Psi su uradili izvanredan posao."
     "Ali nije bilo nikakvih znakova o tome", pobuni se Vebster. "Nije zabeleženo ništa što bi označilo da se tako nešto događa."
     "Slušaj", reče Kalver. "Već više od sto godina oni nisu nijednom uvukli vazduh a da mi to nismo znali. Imamo zabeleženo crno na belo na traci sve što su uradili. Ometali smo im svaki pokret. U početku su mislili da je to prosto zla sreća, ali sada znaju da nije. Možda su digli ruke i videli da su poraženi."
     "Mislim da nije tako", svečano reče Vebster. "Kad god ta dečica misle da su gotova, bolje počni da tražiš neko meko mesto za spuštanje."
     "Posmatraću to izbliza", reče mu Kalver. "Obaveštavaću te."
     Ploča izblede i pretvori se u četvrtast komad stakla. Vebster ga je turobno posmatrao.
     Mutanti nisu pobeđeni - ni blizu. To je on znao, a i Kalver. Pa ipak...
     Zašto je Džo otišao Dženkinsu? Zašto se nije obratio vladi ovde u Ženevi? Možda da bi sačuvao dostojanstvo. Da svrši stvar preko robota. Najzad, Džo već dugo, dugo poznaje Dženkinsa.
     Neobjašnjivo, Vebster oseti val ponosa. Ponosa što je, ako je tako, Džo otišao Dženkinsu. Jer i Dženkins je uprkos svojoj metalnoj koži jedan Vebster.
     Ponos, pomisli Vebster. Dostignuće i greška. Ali uvek po nečemu značajni. Svaki od njih, godinama. Džerom, koji je izgubio Džuvejnovu filozofiju za svet. I Tomas, koji je svetu dao princip putovanja vasionom koji je sada bio usavršen. Pa Tomasov sin, Alen, koji je krenuo na zvezde i nije uspeo da stigne. I Brus, koji je prvi zamislio blizanačku civilizaciju čoveka i psa. Sada, najzad, on sam - Tajler Vebster, predsednik Svetskeg odbora.
     Sedeći za stolom sklopio je ruke i gledao večernje svetlo koje se ulivalo u sobu kroz prozor.
     Čeka, priznade. Čeka da trepne signal koji će mu reći da Dženkins zove da javi za Džoa. Kada bi samo...
     Kada bi samo moglo da se dođe do sporazuma. Kada bi samo mutanti i ljudi mogli da rade zajedno. Kada bi mogli da zaborave ovaj poluskriveni rat, mogli bi daleko da doteraju - čovek i pas i mutant.
     Vebster zavrte glavom. Bilo bi i suviše to očekivati. Razilaženje je i suviše veliko, jaz i suviše širok. Sumnja ljudi u tolerantno zabavljanje mutanata razdvajala bi tu dvojicu. Jer mutanti su različita rasa, izdanak koji je otišao predaleko napred. Ljudi koji su postali istinske ličnosti, bez potrebe za društvom, bez potrebe za ljudskim odobravanjem, potpuno lišeni instinkta čopora koji je vrstu držao na okupu, otporni na društvene pritiske.
     I zbog mutanata ona mala grupa izmenjenih pasa do sada je vrlo malo praktično koristila svom starijem bratu, čoveku. Jer psi su motrili već više od sto godina, bili su policijska snaga koja je držala na oku ljudske mutante.
     Vebster gurnu stolicu unazad, otvori fioku od stola i izvuče svežanj papira.
     Gledajući jednim okom ploču televizora, škljocnu polugom i pozva sekretaricu.
     "Da, gospodine Vebster."
     "Idem do gospodina Faulera", reče Vebster. "Ako bude neki poziv..."
     Glas sekretarice samo malo zadrhta. "Ako bude, gospodine, odmah ću vam javiti."
     "Hvala", reče Vebster.
     I vrati polugu.
     Već su čuli za ovo, pomisli. Svi, u celej zgradi, stoje i zevajući sa isplaženim jezicima, očekujući novosti.

     Kent Fauler se izležavao u stolici u bašti pred svojom sobom i gledao malog crnog terijera kako jarosno kopa za nekim zamišljenim zecom.
     "Znaš, Rouvere", reče Fauler, "mene nećeš prevariti."
     Pas prestade da kopa, pogleda preko ramena iskezivši zube i uzbuđeno zalaja. Onda nastavi da kopa.
     "Zaboravićeš se jednog dana", reče mu Fauler, "i reći koju reč, i onda ću te propisno udesiti."
     Rouver je i dalje kopao.
     Lukavi mali đavo, pomisli Fauler. Bistar kao niko. Vebster ga je napujdao na mene i on je fino odigrao ulogu. Kopao za zečevima i nije poštovao grmlje i češao se od buva - savršena slika savršenog psa. Ali pročitao sam ga. Sve sam ih pročitao.
     U travi se začu korak i Fauler diže pogled.
     "Dobro veče", reče Tajler Vebster.
     "Pitao sam se kad ćete doći", kratko reče Fauler. "Sedite i recite mi - pravo. Ne verujete mi, zar ne?"
     Vebster se spusti u drugu stolicu i stavi papire u krilo.
     "Mogu da shvatim kako vam je", reče.
     "Sumnjam da možete", obrecnu se Fauler. "Došao sam ovamo i doneo vest za koju sam mislio da je važna. Izveštaj koji me je koštao više nego što možete da zamislite."
     Poguri se napred u stolici. "Pitam se da li shvatate da je svaki sat koji sam proveo kao ljudsko biće za mene duhovno mučenje."
     "Žao mi je", reče Vebster, "ali morali smo da budemo sigurni. Morali smo da proverimo vaš izveštaj."
     "I obavite neke probe?"
     Vebster potvrdi.
     "Kao sa ovim Rouverom?"
     "On se ne zove Rouver", blago reče Vebster. "Ako ste ga tako zvali, povredili ste njegova osećanja. Svi psi imaju ljudska imena. Ovaj se zove Elmer."
     Elmer prestade da kopa i dokaska do njih. Sede kraj Vebsterove stolice i šapom zamrljanom ilovačom stade da trlja prljave brkove.
     "Šta je, Elmere?" upita Vebster.
     "On je ljudski stvor, nema govora", reče pas, "ali ne sasvim ljudski. Nije mutant, znaš. Već nešto drugo. Nešto strano."
     "To treba očekivati", reče Fauler. "Bio sam Loper pet godina."
     Vebster potvrdi. "Zadržali ste deo ličnosti. To je razumljivo. A pas će je nanjušiti. Oni su osetljivi na takve stvari. Gotovo nadareni duhovnim silama. Zato smo ih odredili da motre na mutante. U stanju su da nanjuše mutanta ma gde bio."
     "Hoćete da mi kažete da mi verujete?"
     Vebster je šuškao papirima u krilu, onda ih pažljivo složi. "Bojim se da vam verujem."
     "Zašto se bojite?"
     "Zato", reče mu Vebster, "što ste vi najveća opasnost sa kojom se čovečanstvo ikada suočilo."
     "Opasnost! Čoveče, zar ne shvatate? Ja vam nudim... nudim vam..."
     "Da, znam", reče Vebster. "Ta reč je Raj."
     "I vi se toga bojite?"
     "Užasnut sam", reče Vebster. "Samo pokušajte da zamislite šta bi bilo ako bismo rekli ljudima i oni svi poverovali. Svako bi želeo da ode na Jupiter i postane Loper. Sama činjenica da Loperi izgleda imaju vek koji se proteže na hiljade godina bila bi dovoljan razlog ako i ne bi bilo drugih.
     Nastalo bi jedno opšte traženje da svako smesta bude upućen na Jupiter. Niko ne bi želeo da ostane ljudsko biće. Na kraju više ne bi bilo ljudi - svi ljudi bi postali Loperi. Jeste li pomislili na to?"
     Fauler ovlaži usne nervoznim jezikom. "Svakako. To sam i očekivao."

     "Ljudska vrsta bi nestala", reče Vebster mirnim glasom. "Bila bi izbrisana. Odbacila bi sav napredak koji je učinila tokom hiljada godina. Nestala bi baš kada je na pragu svog najvećeg napretka."
     "Ali vi ne znate", protestovao je Fauler. "Vi ne možete da znate. Nikada niste bili Loper. Ja sam bio." Udari se u grudi. "Ja znam kako je to."
     Vebster zavrte glavom. "Ja se ne raspravljam oko toga. Spreman sam da priznam da je možda bolje biti Loper nego ljudsko biće. Ono što ne mogu da prihvatim jeste to da bi bilo opravdano da uništimo ljudsku rasu - da treba da zamenimo ono što je ljudska vrsta učinila i što će učiniti, za ono što bi Loperi možda učinili. Ljudska vrsta ide napred. Možda ne na tako prijatan način niti tako razborito i briljantno kao vaši Loperi, ali u krajnjoj liniji imam osećanje da će otići mnogo dalje. Mi imamo rasno nasleđe i sudbinu rase, i to ne možemo da odbacimo."
     Fauler se naže napred u stolici. "Slušajte", reče. "Ja sam u ovome postupio fer. Došao sam pravo vama i u Svetski odbor. Mogao sam da kažem štampi i radiju i da vas stavim pred svršen čin, ali nisam to učinio."
     "Ciljate na to", reče Vebster, "da Svetski odbor nema pravo da sam odluči o ovoj stvari. Predlažete da ljudi o tome kažu svoju reč."
     Fauler potvrdi stisnutih usana.
     "Iskreno rečeno", reče Vebster, "ja ne verujem ljudima. Imali biste reakciju rulje. Sebičnu reakciju. Ni jedan jedini ne bi mislio na vrstu, već samo na sebe."
     "Da li mi vi to kažete", zapita Fauler, "da sam u pravu, ali da vi tu ništa ne možete da učinite?"
     "Ne baš to. Moraćemo nešto da izmislimo. Možda bi od Jupitera mogao da se napravi kao neki starački dom. Pošto čovek proživi koristan život..."
     Duboko u grlu Faulerovom ote se rezak zvuk gađenja.
     "Nagrada", reče prezrivo. "Izbacivanje starog konja na pašnjak. Raj po specijalnom uputu."
     "Tako bismo", naglasi Vebster, "spasli ljudsku vrstu, a ipak imali Jupiter."
     Fauler se diže na noge brzim, gipkim pokretom. "Dosta mi je svega", povika. "Doneo sam vam vest o stvari o kojoj ste hteli da znate. Stvari na koju ste potrošili milijarde dolara i, koliko ste vi znali, stotine života. Postavili ste stanice za ponovno pretvaranje po celom Jupiteru i slali napolje na desetine ljudi, oni se nikad nisu vraćali; mislili ste da su mrtivi i ipak ste slali druge. I niko od njih se nije vratio - zato što nisu želeli da se vrate, zato što nisu mogli da se vrate, zato što nisu mogli da svare da opet budu ljudi. Onda sam se ja vratio, i šta se desilo? Mnogo bombastih fraza... izvrdavanje istine... ispitujete me i sumnjate u mene. I najzad kažete da je sa mnom sve u redu, ali da sam pogrešio što sam se uopšte vratio."
     Ruke mu padoše niz bokove i ramena mu se opustiše.
     "Pretpostavljam da sam slobodan", reče. "Nema potrebe da ostajem ovde."
     Vebster lagano potvrdi glavom. "Naravno da ste slobodni. Bili ste slobodni sve vreme. Samo sam tražio da ostanete dok ne proverim."
     "Mogao bih da se vratim na Jupiter?"
     "S obzirom na situaciju", reče Vebster, "to bi bila dobra ideja."
     "Čudi me da to niste predložili", reče gorko Fauler. "To bi bio izlaz za vas. Mogli biste da stavite izveštaj ad akta i da ga zaboravite i da i dalje vodite Sunčev sistem kao dečju igru na podu gostinske sobe. Vaša porodica brlja već vekovima i ljudi su vam dozvolili da se vratite po još. Jedan od vaših predaka izgubio je za svet Džuvejnovu filozofiju, a drugi je omeo napor ljudi da sarađuju sa mutantima..."
     Vebster oštro reče: "Ne mešajte mene i moju porodicu u ovo, Faulere! To je stvar koja je veća..."
     Ali Fauler je vikao, zagrcnuvši se rečima. "A ja vam neću dati da ovo pokvarite. Svet je dosta izgubio zbog vas Vebsterovih. Sada će se svet najzad osloboditi. Ja ću ispričati ljudima o Jupiteru. Reći ću štampi i radiju. Vrištaću sa krovova. Ja ću..."
     Glas mu se prekide i ramena počeše da mu se tresu.
     Vebsterov glas se ohladi od iznenadnog besa. "Tući ću vas, Faulere. Ići ću direktno protiv vas. Ne mogu vam dozvoliti da učinite tako nešto."
     Fauler se okrenuo i koračao prema baštenskoj kapiji.
     Vebster, sleđen u svojoj stolici, oseti šapu kako ga šćapi za nogu.
     "Da ga uhvatim, gazda?" upita Elmer. "Da odem i da ga uhvatim?"
     Vebster odmahnu glavom. "Neka ide", reče. "On ima isto toliko prava koliko i ja da učini ono što želi."
     Studen vetar dunu preko baštenskog zida i zašušta ogrtačem na Vebsterovim ramenima.
     U mozgu su mu odzvanjale reči - reči izgovorene u ovoj bašti jedva pre nekoliko sekundi, ali reči koje su dolazile iz davnih vekova. Jedan od vaših predaka izgubio je Džuvejnovu filozofiju. Jedan od vaših predaka...
     Vebster je stiskao pesnice sve dok mu se nokti ne zariše u dlanove.
     Baksuzi, mislio je Vebster. To smo mi. Baksuzi čovečanstva. Džuvejnova filozofija. I mutanti. Ali mutanti već vekovima imaju Džuvejnovu filozoviju, a nikada je nisu upotrebili. Džo ju je ukrao od Granta, i Grant je proveo ceo život bezuspešno pokušavajući da je povrati.
     Možda, pokušavao je Vebster da se uteši, ona stvarno i nije bila nešto naročito. Da jeste, mutanti bi je iskoristili. Ili možda su - samo možda - mutanti blefirali. Možda o njoj nisu znali ništa više od ljudi.
     Jedan metalan glas diskretno se zakašlja i Vebster diže pogled. Kod vrata je stajao mali sivi robot.
     "Poziv, gospodine", reče robot. "Poziv koji očekujete."
     Na ekranu se pojavi Dženkinsovo lice - staro lice, zastarelo i ružno. Ne glatko lice slično živom, kojim se mogu pohvaliti poslednji modeli robota.
     "Izvinjavam se što vas uznemiravam, gospodine", reče on, "ali ovo je veoma neobično. Došao je Džo i tražio da se posluži našim vizorom da bi vas pozvao. Neće da mi kaže šta hoće, gospodine. Kaže prosto prijateljski razgovor sa nekadašnjim susedom."
     "Daj mi ga", reče Vebster.
     "Tražio je to na vrlo neobičan način, gospodine", produži Dženkins. "Pojavio se i sedeo u kući i naklapao ceo sat ili i više pre nego što je tražio da se posluži vizorom. Rekao bih, oprostićete, da je to veoma čudno."
     "Znam", reče Vebster. "Džo je čudan, u mnogo čemu."
     Dženkinsovo lice izblede sa ekrana i pojavi se drugo - lice Džoa, mutanta. To je bilo snažno lice sa naboranom, rapavom kožom i plavosivim očima koje su sijale, kosom koja se tek progrušavala na slepoočnicama.
     "Dženkins nema poverenja u mene, Tajlere", reče Džo i Vebster oseti da se nakostrešio zbog smeha koji se skrivao iza ovih reči.
     "Ako je do toga", reče mu nabusito, "ne verujem ti ni ja."
     Džo coknu jezikom. "Ali, Tajlere, mi vam nikada nismo zadali brige, ni minuta. Nijedan od nas. Vi ste motrili na nas i nervirali se i sekirali zbog nas, a mi vam nikada nismo učinili nažao. Odredili ste toliko pasa da nas uhode da se spotičemo o njih kud god se okrenemo i vodili ste dosijea o nama i proučavali nas i pretresali uzduž i popreko, sve dok vam se valjda nije na smrt smučilo sve to."
     "Mi vas poznajemo", besno reče Vebster. "Znamo o vama više nego što sami znate o sebi. Znamo koliko vas ima i svakog od vas lično poznajemo. Hoćeš da čuješ šta je bilo koji od vas radio u nekom određenom trenutku za poslednjih sto ili više godina? Pitaj nas i kazaćemo ti."
     Džo je bio brz na odgovoru. "A sve vreme", reče on, "mi smo lepo mislili o vama. Mislili smo kako ćemo nekad možda poželeti da vam pomognemo."
     "Zašto onda to niste učinili?" izdra se Vebster. "Mi smo u početku bili spremni da radimo s vama. Čak i pošto si ukrao Džuvejnovu filozofiju od Granta..."
     "Ukrao je?" upita Džo. "Stvarno, Tajlere, ti to mora da si pogrešno shvatio. Uzeli smo je samo zato da bismo mogli da je izradimo. Bila je skroz smuvana, znaš."
     "To si verovatno shvatio sutradan pošto si je se dočepao", spremno mu reče Vebster. "Šta si čekao? Da ste nam to ikada ponudili, znali bismo da ste sa nama i sarađivali bismo. Opozvali bismo pse, prihvatili bismo vas."
     "Čudno je to", reče Džo. "Izgleda da nam nikada nije bilo stalo do toga da budemo prihvaćeni."
     I onaj stari smeh se povrati, smeh čoveka koji je sam sebi dovoljan, koji celokupan ljudski zajednički napor vidi kao ogromnu, podrugljivu šalu. Čoveka koji ide sam i to mu se dopada. Čoveka koji ljudsku vrstu vidi kao nešto smešno i verovatno samo pomalo opasno - ali smešnije nego išta, baš zato što je opasno. Čoveka koji ne oseća potrebu za bratstvom čoveka, koji to bratstvo odbija kao stvar krajnje provincijsku i patetičnu, kao što su bili klubovi obožavalaca u dvadesetom veku.
     "U redu", oštro reče Vebster. "Ako hoćeš tako. Nadao sam se da možda imaš da ponudiš pogodbu - neku šansu za izmirenje. Ne dopadaju nam se stvari ovakve kakve su - više bismo voleli da su drukčije. Ali ti si na potezu."
     "Slušaj, Tajlere", pobuni se Džo, "nema smisla izbezumljavati se. Mislio sam da bi možda trebalo da znate za Džuvejnovu filozofiju. Vi ste je sada kao zaboravili, ali nekada je ceo Sistem bio uskomešan zbog nje."
     "Dobro", reče Vebster, "hajde, kaži mi." Ton njegovog glasa govorio je da zna da mu Džo neće reći.
     "U osnovi", reče Džo, "vi ljudi ste usamljena stvorenja. Nikada niste poznavali svog bližnjeg. Ne možete ga poznavati zato što nemate ono zajedničko osećanje razumevanja koje omogućuje da ga upoznate. Vi imate prijateljstva, sigurno, ali ta prijateljstva zasnivaju se na čistim emocijama, nikada na stvarnom razumevanju. Vi se slažete, jasno. Ali slažete se pre uz pomoć tolerancije nego razumevanja. Svoje probleme rešavate sporazumom, ali stvar je prosto u tome da oni odlučniji među vama savlađuju protivljenje slabijih."
     "Šta to ima veze?"
     "Pa, sve ima veze", reče Džo. "Sa Džuvejnovom filozofijom vi biste stvarno shvatili."
     "Telepatija?" upita Vebster.
     "Ne baš tačno to", reče Džo. "Mi mutanti imamo telepatiju. Ali ovo je nešto drugo. Džuvejnova filozovija daje sposobnost da se oseti gledište drugoga. Neće te obavezno primorati da se složiš sa tim gledištem, ali će te naterati da ga priznaš. Ne samo da znaš o čemu onaj drugi govori već i šta on oseća u vezi s tim. Sa Džuvejnovom filozofijom moraš da prihvatiš vrednost ideja i znanja drugog čoveka, ne samo reči koje on kaže, već misao koja se iza tih reči krije."
     "Semantika", reče Vebster.
     "Ako insistiraš na toj reči", reče mu Džo. "U stvari to znači da razumeš ne samo bitno značenje onoga što drugi govori već i ono što se podrazumeva. To je nešto vrlo blizu telepatiji, ali nije ona telepatija koju mi poznajemo. Na neki način daleko bolje."
     "I Džo, kako ti radiš s tim? Kako ti..."
     Smeh se opet vrati. "Promisli malo o tome, Tajlere... vidi koliko vam je potrebna. Onda ćemo možda moći da razgovaramo."
     "Tvrdiš pazar?" reče Vebster.
     Džo potvrdi.
     "I podmetnuli ste nam minu, pretpostavljam", reče Vebster.
     "Nekoliko", reče Džo. "Nađite ih pa ćemo i o tome razgovarati."
     "Šta ćete vi momci tražiti?"
     "Mnogo", reče mu Džo, "ali možda će vredeti."
     Ekran utrnu i Vebster ostade da sedi, gledajući ga očima koje ne vide.
     Podmetnuli minu? Naravno. I to pošteno.
     Šta se to tvrdilo za Džuvejnovu filozofiju onog davnog dana kada je bila izgubljena? Da bi za vreme od dve kratke generacije pomerila čovečanstvo za sto hiljada godina unapred. Tako nešto.
     Možda se malo preuveličavalo - ali ne suviše. Malo opravdanog preterivanja, to je sve.
     Ljudi koji razumeju jedan drugog, prihvataju ideje jedan drugog onako kako stoje, dok svaki čovek vidi i iza reči, vidi stvar onako kako bi je neko drugi video i prihvata tu zamisao kao da je njegova. Čini je, u stvari, delom svog sopstvenog znanja koje bi se moglo primeniti na dati predmet. Bez nesporazuma, bez predrasude, bez uticaja na misao, bez svađa - samo jasno, potpuno poimanje svih tačaka sukoba svakog ljudskog problema. Primenljivo na sve, na sve vrste ljudskog delovanja. U sociologiji, psihologiji, tehnici, u svim raznim oblastima jedne složene civilizacije. Bez petljanja, bez svađanja, samo poštena i iskrena procena činjenica i ideja.
     Sto hiljada godina za vreme od dve generacije? Možda to i nije tako daleko.
     Ali podmetnuta? Ili da li je podmetnuta? Zar mutanti stvamo misle da se rastanu od nje? Po bilo koju cenu? Ili je to samo još jedan mamac kojim mašu čoveku pred nosom dok se iza ugla mutanti smeju.
     Mutanti je nisu iskoristili. Naravno da nisu, jer nisu imali stvame potrebe za tim. Oni već imaju telepatiju, a to bi poslužilo svrsi koliko mutantima treba. Individualisti ne bi imali potrebe za mehanizmom koji bi im omogućio da razumeju jedan drugoga, jer im nije stalo do toga da razumeju jedan drugoga. Mutanti se slažu, očigledno, dopuštajući svaki potreban kontakt da bi očuvali svoje interese. Ali to je sve. Oni će sarađivati da bi sačuvali kožu, ali u tome ne nalaze nikakvo zadovoljstvo.
     Poštena ponuda? Mamac, privlačan mamac da priveže čovekovu pažnju na jednom mestu, dok se na drugom zapodeva prljava igra? Prosto podrugljiva šala! Ili ponuda koja u sebi krije udarac?
     Vebster zavrte glavom. Ne zna se. Nema načina da procene motive ili razum jednog mutanta.
     Meka, tinjava svetlost se uvukla u zidove i tavanicu kancelarije dok je dan odlazio jer se automatsko skriveno osvetljenje pojačavalo kako se spuštao mrak. Vebster pogleda u prozor i vide oval tame ispresecan sa ono nekoliko reklama koje su blistale i treperile na obrisima grada.
     Pruži ruku, palcem okrenu prekidač i reče sekretarici u prednjoj kancelariji.
     "Izvinite što sam vas toliko zadržao. Zaboravio sam na vreme."
     "Ne mari, gospodine", reče sekretarica. "Imate jednog posetioca. Gospodin Fauler."
     "Fauler?"
     "Da, onaj gospodin sa Jupitera."
     "Znam", umorno reče Vebster. "Zamolite ga da uđe."
     Gotovo je zaboravio na Faulera i njegovu pretnju.
     Odsutno se zagleda u sto i vide kaleidoskop kako leži tamo gde ga je ostavio. Čudna igračka, pomisli. Čudna ideja. Jednostavna stvar za jednostavne duhove iz davnog vremena. Ali dete će se strašno zabavljati
     Pruži ruku i dohvati ga, podiže do očiju. Propuštena svetlost satka sliku lude boje, geometrijski košmar. Malo okrenu cev, i slika se promeni. I opet...
     U glavi mu se zavrte od iznenadne muke i boja mu se upeče u mozak jednim jedinim bljeskom mučenja od koga se grči duša.
     Valjak pade i lupi o sto. Vebster ispruži obe ruke i iscepa ivicu stola.
     Kroz mozak mu sinu užasna misao: Kakva igračka za dete!
     Muke nestade i on je sedeo potpuno miran, glava mu je opet bila bistra, disanje ravnomerno.
     Čudno, pomisli. Čudno da ova stvar učini tako nešto. Ili je to možda bilo nešto drugo, a ne kaleidoskop uopšte? Neki napad. Srce izdaje. Malo je i suviše mlad za to, a baš se nedavno pregledao.

     Brava škljocnu i Vebster diže pogled.
     Fauler pređe preko sobe odmerenim korakom, lagano, i stade prema stolu.
     "Dakle, Faulere?"
     "Otišao sam razljućen", reče Fauler, "a nisam želeo da bude tako. Vi ste možda razumeli, ali možda i niste. Prosto sam bio uznemiren, znate. Došao sam sa Jupitera misleći da su najzad sve one godine koje sam proveo tamo u kupolama bile opravdane, da se sva patnja koju sam osećao dok sam gledao ljude kako izlaze nekako isplatila. Nosio sam vest, shvatate, vest koju je svet očekivao. Za mene je to bila najčudesnija stvar koja se mogla dogoditi i mislio sam da ćete i vi to shvatiti. Mislio sam da će ljudi videti. To je bilo kao da im donosim vest da je raj odmah iza ugla. Jer to je to, Vebstere... to je to."
     Položi šake na sto i naže se napred šapćući.
     "Vidite kako je to, Vebstere, jel'te? Vi shvatate pomalo."
     Vebsteru su se tresle ruke i on ih stavi u krilo; stiskao ih je sve dok ga prsti ne zaboleše.
     "Da", odvrati šapatom. "Da, mislim da znam."
     Jer on jeste znao.
     Znao je više nego što su mu rekle reči. Znao je za bol i preklinjanje i gorko razočaranje koji su se krili iza reči. Poznavao ih je gotovo kao da je sam izgovorio te reči - gotovo kao da je sam bio Fauler.
     Fauleru se glas prekide od straha. "Šta je, Vebstere? Šta vam je?"
     Vebster pokuša da govori, ali reči nije imao. Grlo mu se steže, a iznad Adamove jabučice oseti klupče bola.
     Pokuša opet, ali reči su izlazile tiho i na silu. "Kažite mi, Faulere. Vi ste upoznali mnogo stvari tamo napolju. Stvari o kojima ljudi ne znaju ili nedovoljno znaju. Možda nešto kao telepatiju u visokom stepenu... ili... ili..."
     "Da", reče Fauler, "mnogo stvari. Ali ih nisam doneo sa sobom. Kada sam opet postao čovek, bio sam samo to. Samo čovek, to je sve. Ništa od onoga se nije povratilo. Uglavnom samo maglovita sećanja i... pa, mogli biste to nazvati čežnjom."
     "Hoćete da kažete da nemate nijednu od onih sposobnosti koje ste imali dok ste bili Loper?"
     "Ni jednu jedinu."
     "Ne biste, slučajno, mogli da me naterate da shvatim stvar koju želite da saznam. Da učinite da osećam onako kako vi osećate."
     "Nema mogućnosti", reče Fauler.
     Vebster ispruži ruku i prstom blago gurnu kaleidoskop. On se otkotrlja nazad, pa se zaustavi.
     "Zbog čega ste se vratili?" upita Vebster.
     "Da se objasnim sa vama", reče Fauler. "Da vam kažem da se nisam stvarno uvredio. Da pokušam da vas nateram da shvatite da i ja imam gledište. Samo se razilazimo u mišljenju, to je sve. Mislio sam da bismo možda mogli da se složimo oko toga."
     "Razumem. I vi ste i dalje rešeni da iziđete i kažete svetu?"
     Fauler potvrdi. "Moram, Vebstere. Vi to svakako morate znati. To će... to je... pa, to je kod mene gotovo kao religija. To je nešto u šta verujem. Moram da kažem ostalima da postoji jedan bolji svet i bolji život. Moram ih voditi do njega."
     "Mesija", reče Vebster.
     Fauler se uspravi. "To je ono čega sam se bojao. Podsmevanje nije..."
     "Nisam se podsmevao", gotovo nežno mu reče Vebster.
     Podiže kaleidoskop trljajući cilindar, premišljajući. Još ne, pomisli. Još ne. Moram da razmislim o tome. Da li želim da on razume mene kao što ja razumem njega?
     "Slušajte, Fauler", reče on, "odmorite se dan-dva. Sačekajte malo. Samo dan-dva. A onda da opet razgovaramo."
     "Već sam dosta čekao."
     "Ali ja želim da razmislite o ovome: Čovok se pojavio pre milion godina - samo životinja. Od toga doba on se penje lestvicom civilizacije, centimetar po centimetar. S mukom, mrvicu po mrvicu, razvio je način života, filozofifu, način rada. Napredovao je po geometrijskoj progresiji. Danas on čini mnogo više nego što je činio juče. Sutra će učiniti još više nego što je učinio danas. Po prvi put u ljudskoj istoriji čovek stvarno počinje sa punim pogocima. Tek što je dobro krenuo, mogli biste reći načinio prvi korak. Otići će mnogo dalje nego što je do sada došao, i to za daleko kraće vreme.
     Možda nije tako prijatno kao na Jupiteru, možda uopšte nije isto. Možda je čovečanstvo dronjavo u poređenju sa oblicima života na Jupiteru. Ali to je čovekov život. To je stvar za koju se borio. To je stvar koju je on sam stvorio. Sudbina koju je uobličio.
     Ne mogu da smislim, Faulere, da baš sada kada smo dobro krenuli zamenimo svoju sudbinu za sudbinu koju ne poznajemo, za sudbinu u koju ne možemo biti sigurni."
     "Čekaću", reče Fauler. "Samo dan-dva. Ali upozoravam vas. Ne možete me odvratiti. Ne možete me naterati da se predomislim."
     "To je sve što tražim", reče Vebster. Diže se i pruži ruku. "Sporazumeli smo se?" upita.
     Ali još dok je stiskao Faulerovu ruku, Vebster shvati da to ne vredi. Sa Džuvejnovom filozofijom ili bez nje, čovečanstvo je na putu da otkrije svoje planove. Otkrivanje će biti još gore zbog Džuvejnove filozofije. Jer mutanti će ići na sigurno. Ako ovo treba da bude njihova igra, ako je ovo njihov način da se otarase ljudske vrste, oni neće ništa prevideti. Do sutra ujutru svaki čovek, žena i dete na neki način će uspeti da pogleda kroz kaleidoskop. Ili nešto drugo. Bog jedini zna koliko još načina postoji.
     Gledao je dok Fauler ne zatvori vrata za sobom, onda ode do prozora i stade da gleda napolje. Na obzorju grada bljeskala je jedna nova reklama - reklama koja pre nije bila tu. Lud natpis koji je u noći pravio ludačke, obojene geometrijske slike. Palio se i gasio kao da čovek okreće kaleidoskop.
     Vebster ga je gledao stisnutih usana.
     Trebalo je da to očekuje.
     Seti se Džoa i u glavi mu se razbukta ubilački bes. Jer onaj poziv bio je rascerekano kokodakanje uz ruku koja skriva gest Aleka-prepredenka kojim obaveštava čoveka u čemu je stvar, obaveštava ga onda kada je već kasno i kada više ne može ništa da učini.
     Trebalo je da ih istrebimo, pomisli Vebster i iznenadi ga mirna hladnoća sa kojom je to pomislio. Trebalo je da ih iskorenimo kao što bismo iskorenili opasnu bolest.
     Ali čovek je napustio nasilje kao opštu i ličnu politiku. Već sto dvadeset pet godina nijedna grupa nije se suprotstavila drugoj nasiljem.
     Kada je Džo zvao, Džuvejnova filozofija je ležala na stolu. Imao sam samo da pružim ruku i dodirnem je, mislio je Vebster.
     Shvativši to, ukoči se. Imao sam samo da pružim ruku i dohvatim je. I ja sam baš to učinio!
     Nešto više od telepatije, nešto više od pogađanja. Džo je znao da će on podići kaleidoskop - morao je znati. Predviđanje - sposobnost da se budućnost odmota unazad. Možda samo jedan sat otprilike, ali to bi bilo dovoljno.
     Džo i ostali mutanti, naravno, znali su za Faulera. Njihovi prodorni, telepatski umovi mogli su da im kažu sve što su želeli da znaju. Ali ovo je nešto drugo, nešto različito.

     Stajao je kraj prozora i posmatrao znak. Vide ga, znao je, hiljade ljudi. Vide ga i osećaju onu iznenadnu nesvesticu u glavi.
     Vebster se namršti, pitajući se kako se svetlosne šare menjaju. Neki fiziološki udar na izvestan centar u ljudskom mozgu, možda. Na deo mozga koji ranije nije bio upotrebljavan - deo mozga koji bi tokom ljudskog razvoja možda prirodno došao do svoje prave funkcije. Funkcije koja se sada na silu izaziva.
     Džuvejnova filozofija, najzad! Nešto za čim su ljudi žudeli vekovima sada se konačno zbiva. Dato čoveku u trenutku kada bi mu bilo bolje bez toga.
     Fauler je napisao u svom izveštaju: Ne mogu da dam činjenički prikaz zato što ne postoje reči za činjenice koje želim da kažem. On još uvek nema reči, naravno, ali ima nešto drugo što je još bolje - publiku koja može da shvati iskrenost i veličinu koje se nalaze ispod onih reči koje ima. Publika sa jednim novopronađenim čulom koje će joj omogućiti da shvati nešto od moćnog opsega stvari koje Fauler ima da kaže.
     Džo je to tako planirao. Čekao je ovaj trenutak. Iskoristio je Džuvejnovu filozofiju kao oružje protiv ljudske vrste.
     Jer sa Džuveinovom filozofijom čovek će otići na Jupiter. Uprkos svoj logici sveta, ipak će otići na Jupiter. Na bolje ili gore, otići će na Jupiter.
     Jedina mogućnost koja je uopšte postojala da se dobije bitka protiv Faulera bila je u Faulerovoj nesposobnosti da opiše ono što je video, da kaže šta je osećao, da do ljudi dopre s jasnim izlaganjem poruke koju je doneo. Sa samo ljudskim rečima ta poruka bi bila nejasna i maglovita i mada bi ljudi u početku možda verovali, kolebali bi se u svom verovanju, slušali bi i druge agrumente.
     Ali sada je ta mogućnost propala jer reči više neće biti nejasne i maglovite. Ljudi će znati kakav je Jupiter, isto tako jasno i živo kao i sam Fauler.
     Ljudi će otići na Jupiter, započeće život drukčiji od ljudskog života.
     A Sunčev sistem, ceo Sunčev sistem osim Jupitera, ostaće slobodan za novu vrstu mutanata koji će ga preuzeti da bi razvili kakvu god hoće civilizaciju - civilizaciju koja jedva da će imati neke veze sa civilizacijom vrste od koje su potekli.

     Vebster se naglo okrete od prozora, vrati se stolu. Stade i izvuče jednu fioku, zavuče ruku unutra. Izvuče je stežeći nešto što nikada nije ni sanjao da će upotrebiti - relikviju, muzejski predmet koji je tu bacio pre mnogo godina.
     Maramicom istrlja metal revolvera i drhtavim prstima proveri mehanizam.
     Fauler je ključ. Kada Fauler bude mrtav...
     Kada Fauler bude mrtav, a stanice na Jupiteru razmontirane i napuštene, mutanti će biti zbrisani. Čovek će imati Džuvejnovu filozofiju i zadržaće svoju sudbinu. Ekspedicija Kentaur će biti lansirana na zvezde. Na Plutonu će se nastaviti eksperimenti sa životom. Čovek će ići stazom koju je utabala njegova civilizacija.
     Brže nego ikada pre. Brže nego što bi iko i sanjao.
     Dva velika koraka. Napuštanje nasilja kao ljudske politike - razumevanje koje je došlo sa Džuvejnovom filozofijom. Dve velike stvari koje će ubrzati čovekov hod, kuda god išao.
     Napuštanje nasilja i...
     Vebster se zagleda u revolver koji je stiskao u ruci i u glavi mu zaurla bura.
     Dva velika koraka - a on se sprema da odbaci onaj prvi.
     Već sto dvadeset i pet godina nijedan čovek nije ubio drugoga - već više od hiljadu godina ubijanje se nije primenjivalo kao činilac u rešavanju ljudskih odnosa.
     Hiljadu godina mira, a jedna smrt bi mogla da upropasti sav trud. Jedan pucanj u noći mogao bi da sruši građevinu, mogao bi čoveka da baci nazad u stari, životinjski način mišIjenja.
     Vebster je ubio - što ne mogu ja? Na kraju krajeva, ima nekih ljudi koji treba da budu ubijeni. Vebster je pravo uradio, ali nije trebalo da se zaustavi samo na jednom. Ne shvatam zašto ga vešaju; trebalo bi da dobije orden. Treba prvo da počnemo od mutanata. Da nije bilo njih...
     Tako bi ljudi govorili.
     To je, pomisli Vebster, onaj vetar što mi besni u mozgu. Bljesak ludački obojenog znaka avetinjski je igrao po zidovima i podu.
     Fauler to vidi, mislio je Vebster. On ga gleda, a čak i ako ga ne gleda, ja uvek imam kaleidoskop. On će doći i sešćemo i razgovarati. Sešćemo i razgovarati...
     Baci revolver nazad u fioku i uputi se vratima.

NAPOMENE UZ ŠESTU PRIČU

     Ako postoji ikakva sumnja u pogledu porekla ostalih priča u legendi, u ovu se uopšte ne može sumnjati. Ovde, u šestoj priči, nalazimo nesumnjiva obeležaja psećeg pripovedanja. Ona se odlikuje onom dubljom emocionalnom vrednošću, velikom pažnjom posvećenom etičkim pitanjima koja se naglašavaju u svim drugim psećim mitovima.
     Pa ipak, za čudo, Tiž baš u ovoj priči nalazi najvredniji dokaz o postojanju ljudske vrste. Ovde, ističe on, imamo dokaz da su psi pričali baš ove iste priče oko rasplamsale vatre dok su sedeli i razgovarali o čoveku koji je sahranjen u Ženevi ili je otišao na Jupiter. Ovde nam se, kaže on, priča o prvom prodoru pasa u koblijske svetove, njihovom prvom koraku ka razvoju životinjskog bratstva.
     On misli da ovde takođe imamo dokaz o tome da je čovek bio još jedna savremena vrsta koja je donekle išla putem civilizacije zajedno sa psima. Ne možemo sigurno znati, kaže Tiž, da li je nesreća koja je ovde opisana baš ona nesreća koja je stvarno uništila čoveka. On priznaje da je tokom vekova priča, onakva kakvu je mi danas znamo, ulepšavana i doterivana. Ali ona pruža, navodi on, valjan i opipljiv dokaz o tome da se neka nesreća sručila na ljudsku vrstu.
     Rouver, koji ne priznaje činjenički dokaz koji vidi Tiž, veruje da pripovedač u ovoj priči dovodi do logičnog kraja civilizaciju kakvu je razvio čovek. Nijedna civilizacija ne može preživeti bez bar jednog širokog cilja, bez izvesne usađene stabilnosti, i to je, veruje Rouver, poruka koju priča treba da prenese.
     I ovoj priči čovek se tretira sa izvesnom nežnošću koja mu se ne ukazuje ni u jednoj drugoj. On je u jedan mah usamljeno i jadno stvorenje, pa ipak na neki način veličanstveno. Sasvim je tipično za njega da na kraju napravi veliki gest, da po cenu samouništenja kupi božanstvenost.
     Ipak, obožavanje koje mu ukazuje Ebenezer ima u sebi izvestan uznemirujući prizvuk, koji je postao izvor naročito ogorčenih rasprava među proučavaocima legende.
     Bauns, u svojoj knjizi Mit o čoveku, postavlja ovo pitanje: da je čovek pošao drugim putem, zar ne bi možda vremenom postao isto tako velik kao pas?
     To je, možda, pitanje koje su sebi prestali da postavljaju mnogi čitaoci legende.

6. PASIJE

     Zec se zagnjuri u žbun, a mali crni pas sunu za njim, onda se ukopa i stade. Na stazi je stajao vuk; iz čeljusti mu je visilo i trzalo se krvavo telo zeca.
     Ebenezer je stajao veoma mirno, dahćući, dok mu je crvena krpica jezika landarala iz usta; zbog prizora pred sobom oseti slabost i muku.
     Bio je to tako simpatičan zec!
     Na stazi iza njega začu se tupkanje koraka i Šedou sa fijukom obiđe žbun i zaustavi se kraj Ebenezera.
     Vuk sinu hitrim pogledom sa psa na sićušnog robota, onda opet pogleda psa. Žuti sjaj divljine lagano mu se ugasi u očima.
     "Nije trebalo to da učiniš, Vuče", blago reče Ebenezer. "Zec je znao da ga neću povrediti, i to je sve bilo u šali. Ali naleteo je baš na tebe i ti si ga apio."
     "Ne vredi mu govoriti", prošišta Šedou iz ugla usta. "Ne shvata on ni reči od toga što mu govoriš. Sledeće što će uraditi, znaš, biće da proguta tebe."
     "Ne dok si ti tu, neće", reče Ebenezer. "A i poznaje me. Seća se prošle zime. On je bio u čoporu koji smo hranili."
     Vuk polako krenu napred, oprezno, korak po korak, sve dok ne priđe malom psu na manje od dve stope. Onda vrlo lagano, vrlo pažljivo, položi zeca na zemlju i gurnu ga njuškom prema psu.
     Šedou pusti tih zvuk. "On ti ga daje!"
     "Vidim", reče mirno Ebenezer. "Rekao sam ti da se seća. To je onaj što mu je bilo promrzlo uvo, pa mu ga je Dženkins izlečio."
     Pas krenu korak unapred mašući repom, sa ispruženom njuškom. Vuk se odjednom ukoči, onda obori svoju ružnu glavu i frknu. Za trenutak su dve njuške gotovo trljale jedna o drugu, onda se vuk povuče.
     "Hajdemo odavde", navali Šedou. "Ti kreni stazom, a ja ću da štitim odstupnicu. Ako nešto pokuša..."
     "Ništa neće pokušati", brzo reče Ebenezer. "On nam je prijatelj. Nije kriv zbog zeca. On ne shvata. On tako živi. Za njega je zec samo komad mesa."
     Baš, pomisli, kao što je nekad bio za nas. Kao što je bio za nas pre nego što je prvi pas seo sa čovekom kraj vatre pred ulazom u pećinu - i još dugo posle toga. Čak i sada zec ponekad...
     Laganim pokretima, gotovo kao da se izvinjava, vuk se privuče, pokupi zeca svojim razjapljenim čeljustima. Rep mu se pokrenu, ne baš da mahnu, ali maltene tako.
     "Vidiš!" uzviknu Ebenezer, a vuka nestade. Pojuri i iščeze među drvećem kao mrlja - senka koja promiče šumom.
     "Uzeo ga je nazad", prošišta Šedou. "Uh, prljavi..."
     "Ali davao mi ga je", reče trijumfalno Ebenezer. "Samo, bio je toliko gladan da nije mogao da ga ostavi. Uradio je nešto što jedan vuk nikada nije učinio do sada. Za trenutak bio je nešto više nego životinja."
     "Uzimao-davao", izbaci Šedou.
     Ebenezer zavrte glavom. "Stideo se kada ga je uzimao nazad. Video si ga kako maše repom. Time mi je objasnio - objasnio da je gladan i da mu je zec potreban. Više nego što je meni potreban."
     Pas je posmatrao zelena predvorja čarobne šume, udisao miris lišća koje truli, opojan miris kopitnjaka i paučinaste anemone, jak, oštar miris novog lišća, miris šume u rano proleće.
     "Možda jednog dana..." reče on.
     "Da, znam", reče Šedou. "Možda će jednog dana i vukovi biti civilizovani. I zečevi, i veverice, i sve ostale životinje. Kako vi psi tumarate okolo..."
     "To nije tumaranje", reče mu Ebenezer. "Možda sanjarenje. Ljudi su imali običaj da sanjare. Posedali bi u krug i izmišljali stvari. Tako smo i mi postali. Izmislio nas je čovek koji se zvao Vebster. Petljao se sa nama. Izmenio nam je grlo tako da možemo da govorimo. Konstruisao je kontaktna sočiva da bismo mogli da čitamo. On..."
     "Mnogo dobra im je donelo to njihovo sanjarenje", reče Šedou svađalački.
     A to je, pomisli Ebenezer, sveta istina. Nije još mnogo ljudi ostalo. Samo mutanti koji čuče u svojim kulama i rade ko zna šta i mala kolonija pravih ljudi koji još žive u Ženevi. Ostali su davno otišli na Jupiter. Otišli na Jupiter i pretvorili se u bića koja nisu ljudska.

     Polako, sa podvijenim repom, Ebenezer se okrenu i odvuče stazom.
     Baš žalosno ovo sa zecom, pomisli. Bio je tako simpatičan. Tako je dobro trčao. I stvarno se nije plašio. Jurio ga je toliko puta i zec je znao da ga on neće uhvatiti.
     Ali i pored toga, Ebenezer nije mogao da natera sebe da okrivljuje vuka. Za jednog vuka zec nije samo nešto što je zabavno juriti. Jer vuk nema stoke da mu daje meso i mleko, nema njive sa žitom za pseće biskvite.
     "Ono što treba da uradim", gunđao je nemilosrdni Šedou, "jeste da kažem Dženkinsu da si istrčao napolje. Ti znaš da treba da osluškuješ."
     Ebenezer ne odgovori, već nastavi da se vuče stazom. Jer Šedou je rekao istinu. Umesto da juri za zecom, trebalo je da sedi budan u kući Vebsterovih i osluškuje - osluškuje stvari koje su dopirale odnekud - zvuke i mirise i svest o nečemu što se nalazi tu u blizini. Kao kada se sa jedne strane zida sluša šta šta se događa sa druge strane, samo što je to bilo slabo i ponekad teško da se uhvati.
     To je ona životinja u meni, mislio je Ebenezer. Onaj stari pas što se češe od buva, glođe kosti i kopa za pacovima, koji neće da me pusti i tera me da se izvučem napolje iz kuće da jurim zeca kada bi trebalo da osluškujem, nagoni me da lunjam šumom kada bi trebalo da čitam stare knjige sa polica kojima su prekriveni zidovi radne sobe.
     Suviše brzo, reče u sebi. Suviše brzo smo se uzdigli. Morali smo se uzdići i suviše brzo.
     Čoveku su bile potrebne hiljade godina da svoje grubo mumlanje pretvori u začetke govora. Hiljade godina da otkrije vatru i još druge hiljade godina da izmisli luk i strelu - hiljade godina da nauči da obrađuje zemlju i ubira plodove, hiljade godina da pećinu zameni kućom koju je sam sagradio.
     A za samo nešto više od hiljadu godina od dana kada smo naučili da govorimo mi smo ostali sami - sami, to jest ako ne računamo Dženkinsa.
     Šuma se proredila u čvornovate, rasejane hrastove koji su bili rastureni po padini brda kao šepavi starci koji su odlutali sa staze.
     Kuća je stajala na vrhu brda, šćućurena građevina koja je uhvatila koren i sasvim se pribila uza zemlju. Toliko stara da je primila boju stvari oko sebe, trave i cveća i drveća, neba i vetra i vremena. Kuća koju su sagradili ljudi koji su je voleli, nju i zemlju oko nje, baš kao što ih psi sada vole. Sagradila ju je, u njoj živela i umrla legendarna porodica koja je kroz vekove za sobom ostavila meteorski trag. Ljudi koji su svoje seni predali pričama koje se pripovedaju oko rasplamsalih ognjišta u olujnim noćima kada vetar zavija duž streja. Pričama o Brusu Vebsteru i o prvom psu, Natanijelu; o čoveku po imenu Grant koji je Natanijelu dao poruku da je prenese dalje; o jednom drugom čoveku koji je pokušao da stigne do zvezda i o starcu koji je sedeo i čekao ga na travnjaku, u stolici na točkovima. I drugim pričama o čudovišnim mutantima koje su psi godinama pratili.
     Sada su ljudi nestali, a od te porodice je ostalo samo ime, a psi su prenosili poruku sa kolena na koleno, onako kako je onog davnog dana Grant rekao Natanijelu.
     Kao da ste vi ljudi, kao da je pas čovek. To su reči koje su se prenosile s generacije na generaciju punih deset vekova - i najzad je došlo to vreme.
     Psi su došli kući kada su je ljudi napustili, došli iz dalekih krajeva na zemlji na mesto gde je prvi pas izgovorio prvu reč, gde je prvi pseći deran pročitao prvi red - nazad kući Vebsterovih gde je nekada davno jedan čovek sanjao o dvojnoj civilizaciji, o čoveku i psu koji idu zajedno kroz vekove.
     "Učinili smo najbolje što smo mogli", reče Ebenezet kao da govori nekome. "I još uvek činimo."
     Sa druge strane brda dopre zveka medenice i eksplozija besnog lajanja. Štenad je dovodila krave kući na večernju mužu.

     Prašina vekova slagala se pod svodom, siva, sitna prašina koja nije nešto strano, već deo same kuće - deo koji je umro dok su godine proticale.
     Džon Vebster je udisao oštar miris prašine koji se probijao kroz plesnivost sobe, čuo kako mu tišina odzvanja u glavi kao pesma. Jedna mutna radijumska sijalica svetlela je iznad table sa prekidačem i točkom i pola tuceta brojčanika.
     Bojeći se da ne poremeti usnulu tišinu, Vebster polako krenu napred, pomalo zastrašen od težine vremena koja kao da se spuštala sa tavanice. Pruži prst i dodirnu otvoreni prekidač, kao da očekuje da možda neće biti tamo, kao da mora da ga oseti pod prstom da bi se uverio da je tu.
     I bio je tu. Prekidač i točak i brojčanici sa jednom usamljenom sijalicom iznad njih. To je bilo sve. Nije bilo ničeg drugog. U celoj toj maloj zasvođenoj goloj prostoriji nije bilo ničeg drugog.
     Tačno kao što je predvidela stara mapa.
     Džon Vebster zavrte glavom i pomisli: Mogao sam da znam da će tako biti. Mapa je bila u pravu. Ona je zapamtila. Mi smo ti koji su zaboravili - zaboravili ili nikada nismo ni znali, ili nas nije bilo briga. A on je znao da je više nego verovatno ovo bila poslednja tačna mapa. Nikada nije mislio na to.
     Mada verovatno gotovo niko nikada nije čuo za ovaj svod. Nikada nisu saznali, jer je bilo najbolje da o tome zna samo vrlo mali broj ljudi. To što nikada nije bilo upotrebljeno nije predstavljalo nikakav činilac u čuvanju tajne. A možda je jednog dana...
     Gledao je u tablu čudeći se. Ruka mu se polako opet ispruži, onda je trže nazad. Bolje ne, pomisli, bolje ne. Jer mapa nije davala nikakvo objašnjenje o nameni svoda, o mehanizmu prekidača.
     "Odbrana", stajalo je na mapi, i to je bilo sve.
     Odbrana! Naravno, bilo bi odbrane u ono vreme pre hiljadu godina. Odbrane koja nikad nije zatrebala, ali koja je morala da postoji, odbrane protiv iznenadne i nepoznate opasnosti. Jer bratstvo naroda čak i tada je bilo klimava stvar koju su jedna jedina reč ili postupak mogli da izbace iz normalnog koloseka. Čak i posle deset vekova mira sećanje na rat bi ostalo živo - uvek prisutna mogućnost na umu Svetskog odbora, nešto što se mora sprečiti, nešto za što treba biti spreman.
     Vebster je stajao ukrućen i prav, osluškujući bilo istorije koje je udaralo u sobi. Istorije koja je istekla svoj tok i završila se. Istorije koja je došla do ćorsokaka - vode koja se odjednom ulila u mrtvaju od nekoliko stotina uzaludnih ljudskih života i sada predstavlja ustajalu baru koju ne osvežava vrtlog ljudske borbe i dostignuća.
     Pruži ruku i položi šaku na zid; oseti ljigavu hladnoću, prašinu koja se troši pod dlanom.
     Temelji imperije, pomisli. Donji podrum imperije. Najdonji kamen građevine koja se kao kula uzdiže ponosito i snažno, daleko gore na površini - velike zgrade koja je u staro doba vrila od poslova jednog Sunčevog sistema, imperije ne u smislu osvajanja, već carstva sređenih ljudskih odnosa zasnovanih na uzajamnom poštovanju i tolerantnom razumevanju.
     Sedište ljudske vlade kojoj postojanje jednog zadovoljavajućeg i nepogrešivog sistema odbrane uliva pouzdanje. Jer odbrana bi bila i dovoljna i nepogrešiva, morala bi da bude. Ljudi tog vremena nisu ništa rizikovali, nisu previđali prilike. Bili su prošli kroz tešku školu i umeli su da se snađu.
     Vebster se lagano okrenu oko sebe, zagleda se u tragove svojih stopa u prašini. U tišini, pažljivo stupajući po tragu koji je ostavio, izađe iz zasvođene sobe, zatvori masivna vrata za sobom i zaključa bravu koja čuva njenu tajnu.
     Penjući se zasvođenim stepenicama pomisli: Sada mogu da napišem svoju istoriju. Zabeleške su mi bezmalo gotove i znam kako treba da se odvija. Biće sjajna i iscrpna i možda bi bila interesantna ako bi je neko pročitao.
     Ali znao je da je niko neće pročitati. Niko neće hteti da troši vreme ili da misli na to.

     Jedan dugi trenutak stajao je Vebster na širokim mermernim stepenicama pred svojom kućom, posmatrajući ulicu. Lepa ulica, pomisli, najlepša u celoj Ženevi, sa svojim drvoredom, brižljivo negovanim lejama cveća i trotoarima sjajnim od trljanja i glačanja robota koji večito rade.
     Niko se nije kretao ulicom, i to nije bilo čudno. Roboti su već završili svoj posao, a bilo je vrlo malo sveta.
     U krošnji nekog visokog drveta zapeva ptica, zapeva pesmu punu sunca i cveća, veselu pesmu koja se izvi iz napetog grla, pesmu koja podskakuje i poigrava od bezgranične radosti.
     Uredna i čista ulica koja drema na suncu i veliki, ponosit grad koji je izgubio svoju svrhu. Ulica koja treba da bude puna nasmejane dece i ljubavnika u šetnji i staraca koji se odmaraju na suncu. I grad, poslednji grad na Zemlji, jedini grad na Zemlji, grad koji bi trebalo da bude bučan i prometan.
     Ptica je pevala, čovek je stajao na stepeništu i gledao, a lale blaženo zaklimaše glavama na lakom mirisnom povetarcu koji prostruja ulicom.
     Vebster se okrenu vratima, gurnu ih i uđe.
     Soba je bila tiha i svečana, slična katedrali sa svojim prozorima od obojenog stakla i mekim prostirkama. Staro drvo sjajilo je patinom vremena, a srebro i mesing bljesnuše na svetlosti koja je padala sa uskih prozora. Nad kaminom je visilo veliko platno rađeno tamnim bojama - kuća na brdu, kuća koja je pustila korene i pripila se uza zemlju ljubomornim stiskom. Iz dimnjaka se izvijao dim, tanak dim koji je vetar šibao prljajući nebo sivo od oluje.
     Vebster pređe preko sobe, ali koraci se nisu čuli. Prostirke, pomisli, prostirke čuvaju tišinu kuće. Randal je hteo da baci i ovu, ali nisam mu dao da je dirne i volim što nisam. Čovek mora čuvati nešto staro, nešto za šta može da se uhvati, nešto što predstavlja nasleđe, i zaveštanje, i obećanje.
     Priđe stolu, palcem pritisnu prekidač, i svetlo iznad stola se rasu. Polako se spusti u stolicu i izvadi mapu sa beleškama. Okrenu korice i zagleda se u naslovnu stranu: Studija funicionalnog razvoja grada Ženeve.
     Dobar naslov. Dostojanstven i učen. I mnogo rada. Dvadeset godina rada. Dvadeset godina kopanja po starim prašnjavim arhivima, dvadeset godina čitanja i upoređivanja, procenjivanja vrednosti i reči onih koji su već prošli, prosejavanja, odbacivanja i obrade činjenica, traganja za razvojem ne samo grada već i ljudi. Nikakvo obožavanje heroja, nikakve legende, samo činjenice. A do činjenica je teško doći.
     Nešto zašušta. To nisu bili koraci, već šušanj, osećanje da je neko u blizini. Vebster se izvi u stolici. Jedan robot je stajao tačno na ivici kruga svetlosti koju je bacala svetiljka nad stolom.
     "Oprostite, gospodine", reče robot, "ali moram da vam kažem. Gospođica Sara čeka u Morskoj obali."
     Vebster se lako trže. "Gospođica Sara, a? Dugo već nije bila ovde."
     "Da, gospodine", reče robot, "kada je ušla na vrata, gospodine, bilo je to gotovo kao u stara vremena."
     "Hvala ti, Oskare, što si mi rekao", reče Vebster. "Odmah izlazim. Donesi piće."
     "Ona je donela svoje piće, gospodine", reče Oskar. "Nešto što je smešao gospodin Balentri."
     "Balentri!" uzviknu Vebster. "Nadam se da nije otrov."
     "Posmatrao sam je", reče mu Oskar, "pila je i još uvek je sve u redu."
     Vebster se diže sa stolice, pređe preko sobe i uputi se predvorjem. Otvori vrata gurnuvši ih i začu šum talasa. Zažmiri od svetla koje je blještalo na vreloj peščanoj plaži koja se kao prava bela linija protezala od horizonta do horizonta. Pred njim se okean prositirao kao suncem isprano plavetnilo prošarano belinom zapenušanih talasa.
     Pod nogama mu se rasipao pesak dok je koračao, a oči mu se navikavale na blještavu sunčevu svetlost.
     Vide Saru kako sedi u jednoj od svetlih platnenih stolica pod palmama; kraj stolice je stajao bokal pastelne boje, veoma gospodstvenog izgleda.
     U vazduhu se osećao oštar miris soli, a vetar s mora bio je prohladan u vazduhu vrelom od sunca.
     On požuri napred, stište pružene ruke i pogleda je.
     "Ni trenutak starija", reče on. "Isto si onako lepa kao onog dana kada sam te prvi put video."
     Ona mu se nasmeši, blistavih očiju. "I ti, Džone. Malo sedih na slepoočnicama. Malo si zgodniji. To je sve."
     On se nasmeja. "Bližim se šezdesetoj, Saro. Prikradaju mi se srednje godine."
     "Donela sam nešto", reče Sara. "Jedno od Balentrijevih najnovijih remek-dela. Svešće ti godine na polovinu."
     On progunđa. "Čudi me da Balentri nije potamanio pola Ženeve tim pićem koje zakuvava."
     "Ovo je zaista dobro."
     I bilo je dobro. Klizilo je glatko i imalo čudan, upola metalan, upola ekstatičan ukus.
     Vebster privuče drugu stolicu bliže Sari, sede i stade da je gleda.
     "Tako ti je lepo ovde", reče Sara. "To je Randal napravio, je l' da?"
     Vebster klimnu glavom. "Napravio je više smejurije nego u cirkusu. Morao sam motkom da ga oteram. I ti njegovi roboti! Šašaviji su od njega."
     "Ali on radi čudesne stvari. Uredio je marsovsku sobu za Kventina, prosto je van sveta."
     "Znam", reče Vebster. "Bio je zapeo da ovde napravi sobu dubinskog prostora. Reče da bi to baš bilo mesto da sedneš i razmišljaš. Uvredio se kad mu nisam dozvolio da je napravi."
     Desnim palcem protrlja nadlanicu leve ruke, zagledajući se u plavu izmaglicu nad okeanom. Sara se naže napred, skloni mu palac.
     "Još uvek imaš one bradavice", reče.
     On se nasmeja. "Mogao sam da ih skinem, ali nikako da stignem. Valjda i suviše radim. Do sada su već postale deo mene."
     Ona mu pusti palac i on odsutno nastavi da trlja bradavice.
     "Zauzet si", reče ona. "Nema te. Kako knjiga?"
     "Spremna za pisanje", reče Vebster. "Sada je skiciram po glavama. Danas sam proverio poslednju stvar. Moram da budem siguran, znaš. To je jedno mesto ispod stare zgrade Solarne uprave. Gurneš jednu polugu i..."
     "I šta?"
     "Ne znam", reče Vebster. "Nešto se dogodi, pretpostavljam. Trebalo bi da pokušam da saznam šta, ali ne mogu da skupim hrabrost da to učinim. I suviše sam kopao po prašini za ovih poslednjih dvadeset godina da bi mi sad trebalo još."
     "Izgledaš obeshrabren, Džone. Umoran. Ne treba da se zamaraš. Nema razloga. Treba da se krećeš. Hoćeš još jednu čašicu?"
     On zavrte glavom. "Ne, Saro, hvala. Valjda nisam raspoložen. Bojim se, Saro, bojim."
     "Bojiš se?"
     "Ova soba", reče Vebster. "Iluzija. Ogledala koja daju iluziju daljine. Ventilatori koji duvaju vazduh kroz raspršenu so, pumpe koje uzburkavaju talase. Sintetičko sunce. Ako mi se ne dopada sunce, sve što imam da učinim to je da kvrcnem prekidač i odmah ću dobiti mesec."
     "Iluzija", reče Sara.
     "Baš to", reče Vebster. "To je sve što imamo. Nema stvarnog rada, nema stvarnog posla. Nema ničega za šta bismo radili, nema mesta kuda bismo išli. Radim već dvadeset godina i napisaću knjigu, a niko živi je neće pročitati. Samo bi imali da utroše vreme čitajući je, a oni to neće. Neće ih interesovati. Sve što bi trebalo da učine bilo bi da dođu i zatraže mi primerak - pa čak ako i ne bi hteli to da učine, bio bih toliko srećan što neko namerava da je čita da bih im je sam odneo. Ali niko neće hteti. Ona će otići na police sa svim ostalim knjigama koje su napisane. I šta ja imam od toga? Pazi... reći ću ti. Dvadeset godina rada, dvadeset godina zavaravanja, dvadeset godina duhovnog zdravlja."
     "Znam", blago reče Sara. "Znam, Džone. Poslednje tri slike..."
     On brzo diže pogled. "Ali, Saro..."
     Ona zavrte glavom. "Ne, Džone. Niko ih nije hteo. One nisu u modi. Naturalizam je preživeo. Sada je moderan impresionalizam. Mazarije..."

     "I suviše smo bogati", reče Vebster. "Imamo i suviše. Sve nam je ostavljeno - sve i ništa. Kada je čovečanstvo prešlo na Jupiter, ono malo što ih je ostalo nasledilo je Zemlju, a ona je bila i suviše velika za njih. Nisu znali šta će, nisu mogli da upravljaju njom. Mislili su da je poseduju, ali oni su u stvari bili posedovani. Posedovale su ih, gospodarile njima i ulivale im strahopoštovanje stvari koje su se u prošlosti dogodile."
     Ona ispruži ruku i dodirnu njegovu mišicu.
     "Jadni Džone", reče.
     "Ne možemo to prenebregnuti", reče on. "Jednog dana neki od nas moraće da pogledaju istini u oči, moraće opet da počnu - ni od čega."
     "Ja..."
     "Molim, Saro?"
     "Došla sam da se oprostimo."
     "Da se oprostimo?"
     "Hoću da se uspavam."
     On hitro skoči na noge, užasnut. "Ne, Saro!"
     Ona se usiljeno nasmeja. "Zašto ne pođeš sa mnom, Džone? Na nekoliko stotina godina. Možda će sve biti drukčije kada se probudimo."
     "Samo zato što niko neće tvoja platna. Samo zato što..."
     "Zbog onoga što si baš maločas rekao. Iluzija, Džone. Znala sam to, osećala, ali nisam mogla to da rešim."
     "Ali i San je iluzija."
     "Znam. Ali ti ne znaš da je iluzija. Misliš da je stvaran. Nemaš inhibicija ni strahova, osim onih koji su namerno predviđeni. Prirodan je, Džone - prirodniji od života. Otišla sam do Templa i tamo su mi sve objasnili."
     "A kada se probudiš?"
     "Prilagođen si. Prilagođen kakvom god hoćeš životu, u kome god dobu se probudiš. Gotovo kao da si mu pripadao od samog početka. A možda će biti bolje. Ko zna? Možda će biti bolje."
     "Neće biti", reče joj Džon mračno. "Ukoliko neko tu nešto ne učini. A narod koji beži u San da se sakrije neće se ponovo razmrdati."
     Ona se skupi u stolici i on se odjednom oseti posramljen.
     "Izvini, Saro. Nisam mislio na tebe. Niti na bilo koga. Mislio sam na sve nas."
     Palme su promuklo šaputale svojim rapavim lišćem. Barice koje su za sobom ostavili talasi blistale su se na suncu.
     "Neću pokušati da te odvratim", reče Vebster. "Ti si o tome razmislila, znaš šta želiš."
     Nije uvek tako bilo sa ljudskom vrstom, pomisli. Nekada, pre hiljadu godina, čovek bi se raspravljao oko ovakve stvari. Ali džuvejnizam je okončao sve sitne svađe. Džuvejnizam je dekrajčio mnogo stvari.
     "Uvek sam mislila", reče mu nežno Sara, "da smo mogli da ostanemo zajedno..."
     On napravi nestrpljiv pokret. "To je samo još jedna stvar koju smo izgubili, još jedna stvar koju je ljudska vrsta upustila. Kad razmisliš, mnogo smo izgubili. Porodične veze i poslove, rad i svrhu."
     Okrete se i otvoreno je pogleda. "Ako hoćeš da se vratiš, Saro..."
     Ona zavrte glavom. "Ne bi vredelo, Džone. Prošlo je i suviše mnogo godina."
     On se složi. Nije imalo smisla poricati.
     Ona se diže i pruži ruku. "Ako ikada budeš rešio da se uspavaš, vidi gde sam ja. Tražiću da rezervišu jedno mesto odmah do mene."
     "Ne verujem da ću se ikada rešiti", reče joj on.
     "U redu, onda. Zbogom, Džone."
     "Čekaj malo, Saro. Ništa ne reče o našem sinu. Nekada sam ga često viđao, ali..."
     Ona se veselo nasmeja. "Tom je već gotovo odrastao čovek, Džone. I vrlo je čudno. On..."
     "Tako ga dugo nisam video", opet reče Vebster.
     "Nije čudo. Ne može da se skrasi u gradu - zbog svoje pasije. Valjda je to nasledio od tebe. Na neki način pionirski. Ne znam kako bi to čovek mogao drukčije nazvati."
     "Misliš na neko novo istraživanje, nešto neobično."
     "Neobično, da, ali nije istraživanje. Prosto ode u šumu i tamo živi sam. On i nekoliko njegovih prijatelja. Ponesu vrećicu soli, luk i strele - da, čudno je to", priznade Sara, "ali se dobro zabavlja. Kaže da tako nešto nauči. I zaista izgleda zdrav. Kao vuk. Snažan i vitak i ima neki pogled u očima."
     Ona se okrete i pođe.
     "Ispratiću te do vrata", reče Vebster.
     Ona odmahnu glavom. "Ne. Bolje nemoj."
     "Zaboravila si bokal."
     "Zadrži ga, Džone. Neće mi biti potreban tamo kuda odlazim."

     Vebester stavi plastičnu "kapu za razmišljanje", pritisnu dugme mašine za pisanje na svom stolu.
     Glava dvadeset šesta, pomisli, a mašina škljocnu, kvocnu i napisa: "Glava XXVI."
     Za trenutak Vebster razbistri mozak sakupljajući činjenice, sređujući sliku, zatim opet poče. Mašina škljocnu, zaklokota, onda zujeći krenu ustaljenim tempom:
     Mašine su i dalje radile, roboti su rukovali njima kao i pre, i proizvodile su sve stvari koje su proizvodile i pre.
     A roboti su radili pošto su znali da je njihovo pravo da rade, pravo i dužnost da rade ono za šta su bili napravljeni.
     Mašine su nastavile da rade, i roboti su nastavili, proizvodeći bogatstvo kao da ima ljudi koji će ga koristiti, kao da je tu milion ljudi umesto tričavih pet hiljada.
     A tih pet hiljada što su ostali, ili bili ostavljeni, odjednom su se obreli kao gospodari sveta koji je bio opremljen za milione, odjednom su imali bogatstvo i usluge koje su do samo pre nekoliko meseci pripadale milionima.
     Nije bilo vlade, ali nije bilo potrebe za vladom, jer sve zločine i zloupotrebe koje je nekada sprečavala vlada sada je isto tako uspešno sprečavalo bogatstvo koje je ovih pet hiljada iznenadno nasledilo. Niko neće ukrasti ako može da uzme ono što želi. Niko se neće sporiti sa svojim susedom oko imanja kada je ceo svet imanje koje jednostavno može da se uzme. Svojinska prava su gotovo preko noći postala fraza koja nije ništa značila u svetu u kome je bilo više nego dovoljno za sve.
     Zločini nasilja već davno su bili praktično eliminisani iz ljudskog društva, a pošto je ekonomski pritisak smanjen do stepena na kome su svojinska prava prestala da budu tačka trvenja, prestala je potreba za vladom. U stvari, prestala je potreba za mnogim ustaljenim običajima i pogodnostima koje je čovek vukao još od početaka razmene. Nije bilo potrebe za valutom, jer razmena nije imala nikakvog smisla u svetu u kome čovek, da bi dobio neku stvar, ima samo da je zatraži ili sam uzme.
     Kada je ekonomski pritisak popustio, smanjili su se i društveni pritisci. Čovek više nije nalazio za potrebno da se povinuje standardima i običajnim zakonima koji su odigrali tako veliku ulogu u postjupiterovskom svetu kao indikacija komercijalnog karaktera.
     Riligija, koja je već vekovima gubila teren, potpuno je nestala. Porodična jedinica, koju su tradicija i ekonomska potreba za staraocem i zaštitnikom držale na okupu, raspala se. Ljudi i žene živeli su zajedno kako god su hteli, rastajali se kada su želeli jer nije bilo nikakvog ekonomskog, nikakvog društvenog razloga koji bi bio protiv toga.

     Vebster prestade da misli i mašina tiho zaprede. On diže ruke, skide kapu, ponovo pročita poslednji pasus koncepta. Tu, pomisli, tu je koren ovoga. Da su porodice ostale na okupu. Da smo Sara i ja ostali zajedno.
     Razmišljajući, trljao je bradavice na nadlanici: Pitam se da li se Tom preziva po meni ili po njoj. Obično uzimaju majčino ime. Sećam se da sam ga i ja nosio u početku, sve dok mi majka nije tražila da ga promenim. Rekla je da bi to godilo ocu, a ona nema ništa protiv; da se on ponosi imenom koje nosi i da sam mu jedino dete. A ona je imala još dece.
     Samo da smo ostali zajedno. Onda bi zbog nečega vredelo živeti. Da smo ostali zajedno, Sara ne bi otišla da se uspava, ne bi ležala u rezervoaru sa tečnošću u stanju obamrlosti, sa 'kapom za snove' na glavi.
     Pitam se kakav li je san izabrala - kakav oblik sintetičkog života. Hteo sam da je pitam, ali nisam se usudio. To na kraju krajeva nije stvar koju čovek može da pita.
     Pruži ruku i opet uze kapu, stavi je na glavu, iznova sredi misli. Mašina odjednom škljocnuvši ožive:
     čovek je bio zbunjen. Ali ne zadugo. Čovek je pokušavao. Ali ne zadugo.
     Jer onih pet hiljada nije moglo da nastavi delo miliona koji su otišli na Jupiter da bi stupili u jedan bolji život u tuđim telima. Tih pet hiljada nije imalo znanja, ni snova, ni podstreka.
     Tu su bili i psihološki faktori. Psihološki faktor tradicije koji je kao teret pritiskao umove ljudi koji su bili ostavljeni na Zemlji. Psihološki faktor džuvejnizma koji je prisiljavao ljude da budu pošteni prema sebi i drugima, koji je najzad nagnao ljude da uvide beznadežnost stvari koje su nastojali da učine. Džuvejnizam nije ostavljao mesta za lažnu hrabrost. A lažna, luda hrabrost koja ne zna protiv čega ustaje bila je ono za čim je onih pet hiljada imalo najviše potrebe.
     Ono što su oni činili gubilo se u poređenju sa onim što je ranije bilo urađeno i najzad su shvatili da je za pet hiljada ljudi san miliona stvar i suviše velika da bi se pokušala.
     Život je bio lep. Zašto bi se brinuli? Bilo je hrane i odeće i krova nad glavom, ljudskog društva i raskoši i zabave - imali su sve što bi čovek mogao poželeti.
     Čovek je digao ruke od pokušaja. On se zabavljao. Ljudsko dostignuće postalo je jedan ništavan faktor, a ljudski život besmislen raj.
     Vebster opet skide kapu, pruži ruku i isključi mašinu za pisanje.
     Samo kada bi je neko pročitao kada je završim, pomisli. Kada bi je neko pročitao i razumeo. Kada bi neko mogao da shvati kuda ide ljudski život.
     Mogao bih da im kažem, naravno. Mogao bih da izađem i da ih uhvatim za jaku jednog po jednog i da ih čvrsto držim sve dok im ne kažem šta mislim. Oni bi shvatili, jer bi džuvejnizam učinio da shvate. Ali ne bi obratili pažnju. Ćušnuli bi to negde daleko pozadi u glavu s tim da ga nekad u budućnosti pogledaju, i nikada ne bi imali vremena niti bi se potrudili da ga opet izvuku napolje.
     I dalje bi radili gluposti koje sada čine, terajući glupave pasije koje su usvojili umesto rada. Randal sa njegovom trupom šašavih robota, koji idu okolo i mole da im se dozvoli da preurede kuće njegovih suseda. Balentri koji provodi duge časove izmišljajući nove alkoholne mešavine. Da, i Džon Vebster koji gubi dvadeset godina kopajući po istoriji jednog Jedinog grada.

     Vrata lako zaškripaše i Vebster se okrete. U sobu, nečujno kao mačka, uđe robot.
     "Da, šta je, Oskare?"
     Robot se zaustavi, nejasna prilika u polusvetlu sumračne sobe.
     "Vreme je večeri, gospodine. Došao sam da vas pitam..."
     "Što god smisliš", reče Vebster. "I, Oskare, možeš da pripremiš vatru."
     "Vatra je pripremljena, gospodine."
     Oskar nečujno pređe preko sobe, naže se nad kaminom. Plamen mu zasvetluca u ruci i varnica uhvati.
     Vebster se opusti u stolici gledajući plamen kako liže uz drvo; čuo je ono slabo pištanje i praskanje drveta kad počinje da gori, šumno uvlačenje u grlu kamina.
     "Lepo je, gospodine", reče Oskar.
     "I tebi se dopada?"
     "Stvarno mi se sviđa."
     "Uspomene od predaka", reče ozbiljno Vebster. "Sećanje na ruku koja te je napravila."
     "Mislite, gospodine?" upita Oskar.
     "Ne, Oskare, šalio sam se. Anahronizmi, to smo ti i ja. Danas više ne loži vatru mnogo ljudi. Nema potrebe. Ali ima nešto u njoj, nešto čisto i ugodno."
     Zagleda se u platno nad kaminom, sada osvetljeno plamenom. Oskar uhvati njegov pogled.
     "Baš šteta za gospođicu Saru, gospodine."
     Vebester zavrte glavom. "Ne, Oskare, ona je to želela. To ti je kao kada završiš jedan život i počneš drugi. Ona će ležati tamo u Templu, uspavana godinama, i živeće jedan drugi život. A to će, Oskare, biti srećan život. Jer i ona bi ga tako zamišljala."
     U mislima se vrati na druge dane u ovoj istoj sobi.
     "Ona je naslikala tu sliku, Oskare", reče on. "Dugo je radila na njoj i trudila se da uhvati stvar koju je želela da izrazi. Smejala se i govorila mi da sam i ja, onakav kakvog me vidi, na slici."
     "Ne vidim vas, gospodine", reče Oskar.
     "Ne, ja nisam tu. Pa ipak, možda i jesam. Ili deo mene. Deo mesta odakle sam. Ta kuća na slici, Oskare, to je kuća Vebsterovih u Severnoj Americi. A ja sam Vebster. Samo, daleko od kuće, daleko od ljudi koji su sagradili tu kuću."
     "Severna Amerika nije tako daleko, gospodine."
     "Ne", reče mu Vebster. "Prostorno ne tako daleko. Ali daleko u drugom smislu."
     Oseti toplinu vatre kako se prikrada preko sobe i obuhvata ga.
     Daleko. I suviše daleko - i u pogrešnom pravcu.
     Robot se tiho pokrenu i tapkajući stopalima po zastiraču izađe iz sobe.

     Radila je dugo i mnogo se trudila da uhvati stvar koju je želela da izrazi.

     A šta je to bilo? Nikada je nije pitao i nikada mu nije rekla. Uvek je mislio, seti se, da je to verovatno bio način na koji se dim izvijao na nebu, šiban vetrom, način na koji se kuća pribila uza zemlju, stapajući se sa drvećem i travom, šćućurena na oluji koja briše nad zemljom.
     Ali možda je bilo nešto drugo. Neki simbolizam. Nešto što je kuću činilo istovetnom sa ljudima koji su je sagradili.
     Ustade i priđe bliže, stade kod vatre zabacivši glavu. Potezi četkicom jasno su se videli i slika je manje ličila na sliku nego kada se gleda sa pristojnog odstojanja. Stvar tehnike. Osnovni potezi i nijanse postignute četkicama da bi se stvorila ilizija.
     Sigurnost. Sigurnost koja se oseća po tome kako kuća stoji čvrsto na svoja četiri ugla. Upornost, po tome kako je postala deo same zemlje. Strogost, upornost i izvesna sumornost daha.
     Danima je sedela sa pogledom upravljenim na kuću, pažljivo skicirala, polako slikala, često sedela i posmatrala ne radeći ništa. Bilo je pasa, govorila je, i robota, ali ih ona nije unela u sliku zato što je želela samo kuću. Jednu od ono malo kuća koje su još ostale na Zemlji. Vekovima zanemarivane, ostale su se skljokale. Vratite Zemlju nazad divljini.
     Ali u ovoj su bili psi i roboti. Jedan veliki robot, rekla je, i mnogo malih.
     Vebster nije obraćao pažnju - bio je i suviše zauzet.
     Okrete se oko sebe i vrati se stolu.
     Čudna stvar, kad pomisliš. Da roboti i psi žive zajedno. Jedan Vebster se nekada petljao sa psima pokušavajući da ih izvede na put njihove sopstvene civilizacije, pokušavajuci da razvije jednu novu civilizaciju čoveka i psa.
     U njemu oživeše mrvice sećanja - upola zaboravljeni sitni fragmenti predanja koja su kroz vreme doprla o kući Vebsterovih. Bio je tu jedan robot po imenu Dženkins, koji je služio porodicu od samog početka; jedan starac koji je sedeo na travnjaku pred kućom, gledao zvezde i čekao sina koji se nikada nije vratio. A nad kućom je lebdelo jedno prokletstvo, prokletstvo zato što su dopustili da svet izgubi Džuvejnovu filozofiju.
     U jednom uglu sobe stajao je vizor, gotovo zaboravljeni komad nameštaja, nešto što se retko upotrebljavalo. Nije bilo potrebe za tim. Ceo svet je bio ovde, u gradu Ženevi.
     Vebster se podiže, uputi se prema vizoru, stade i zamisli se. Pozivane kombinacije bili su zabeležene u imeniku, ali gde je imenik? Najverovatnije negde u njegovom stolu.
     Vrati se do stola i stade da pretura po fiokama. Već uzbuđen, besno je rio, kao terijer koji iskopava kost.

    Dženkins, drevni robot, protrlja svoju metalnu bradu metalnim prstima. To je činio kada je bio duboko zamišljen - besmislen, razdražujući gest koji je primio u svom dugom druženju sa ljudskom vrstom.
     Oči mu se opet okrenuše malom crnom psu koji je sedeo na podu kraj njega.
     "Znači, vuk je bio prijateljski raspoložen", reče Dženkins. "Ponudio ti je zeca."
     Ebenezer uzbuđeno poskoči uz njegove noge. "To je bio jedan od onih što smo ih hranili prošle godine. Iz onog čopora koji smo probali da pripitomimo."
     "Da li bi opet prepoznao tog vuka?"
     Ebenezer potvrdi.
     "Uhvatio sam mu miris", reče on. "Setio bih ga se."
     Šedou protrlja stopala o pod. "Slušaj, Dženkinse, zar nećeš da mu zvizneš jedan šamar? Trebalo je da osluškuje, a on pobegao. Nije on imao šta da juri zečeve..."
     Dženkins strogo progovori: "Tebe bi trebalo išopati, Šedou. Zbog tvog stava. Ti si dodeljen Ebenezeru, treba da budeš deo njega. Ti nisi ličnost. Ti predstavljaš samo Ebenezerove ruke. Da ima ruke, ti mu ne bi bio potreban. Ti nisi njegov mentor niti njegova savest. Samo njegove ruke. Upamti to."
     Šedou buntovno protrlja nogama. "Pobeći ću", reče on.
     "Otići ćeš divljim robotima, pretpostavljam", reče Dženkins.
     Šedou potvrdi. "Bili bi srećni da sam sa njima. Oni rade stvari. Potrebna im je svaka pomoć koju mogu dobiti."
     "Razlupali bi te u parčiće", reče mu kiselo Dženkins. "Ti nemaš škole, nemaš nikakvih sposobnosti koje bi te izjednačile sa njima."
     Okrenu se Ebenezeru. "Imamo mi druge robote."
     Ebenezer odmahnu glavom. "Šedou je dobar. Mogu ja s njim. Mi znamo jedan drugog. On me spasava da se ne ulenjim, drži me na nogama."
     "To je dobro", reče Dženkins. "Vas dvojica nastavite. I ako ikada slučajno budeš napolju jurio zečeve, Ebenezere, i opet naletiš na tog vuka, pokušaj da ga civilizuješ."
     Zraci sunca koje se klonilo zapadu slivali su se kroz prozore ispunjavajući prastaru sobu toplotom kasne prolećne večeri.
     Dženikins je mirno sedeo na stolici, slušajući zvuke koji su dopirali spolja - zvonjenje medenica, kevtanje štenadi, tupe udarce sekire koja cepa panjeve za kamin.
     Jadni mali, mislio je Dženkins. Izvukao se napolje da juri zeca dak je trebalo da osluškuje. I suviše daleko - i suviše brzo. Moraću da pripazim na to. Moraću da ih čuvam da ne propadnu. Kad dođe jesen, prekinućemo rad za nedelju-dve i ići u lov na rakune. To će za njih biti fantastično.
     Mada će doći dan kada više neće biti lovova na rakune ni trke za zečevima - dan kada će psi konačno sve pripitomiti, kad će svi divlji stvorovi biti bića koja misle, govore, rade. Lud san, i dalek - ali, pomisli Dženkins, ne luđi i ne dalji od nekih čovekovih snova.
     Možda čak i bolji od čovekovih snova, jer oni nemaju ništa od one svireposti koju je ljudska vrsta izmišljala, nemaju kao cilj onu mehaničku brutalnost koju je ljudska vrsta razvila.
     Jedna nova civilizacija, nova kultura, nov način mišljenja. Mistična, možda, i vizionarska, ali i čovek je bio vizionar. Prodiranje u tajne pored kojih je čovek projurio kao pored stvari nedostojnih da na njih gubi vreme, čistih praznoverica koje nisu mogle imati naučne osnove.
     Stvari koje odjednom lupe u noći. Stvari koje se šunjaju oko kuće i psi se dignu i reže, a u snegu nema tragova. Zavijanje pasa kada neko umre.
     Psi su znali. Psi su znali mnogo pre nego što im je dat jezik da govore, kontaktna sočiva da čitaju. Oni na tom putu nisu dospeli tako daleko kao čovek - nisu bili cinični ni skeptični. Verovali su onome što su čuli i osetili. Oni nisu izmislili praznovericu kao formu voljnog mišljenja, kao zaštitu od neviđenih stvari.
     Dženkins se opet okrete stolu, uze pero i naže se nad svesku pred sobom. Pero zaškripa pod pritiskom.
     Ebenezer javlja o prijateljskim osećanjima kod vuka. Predložiti savetu da Ebenezera razreši dužnosti osluškivača i stavi mu u zadatak da stupi u kontakt sa vukom.

     Dobro bi bilo, razmišljao je Dženkins, imati vukove za prijatelje. Oni bi bili sjajni izviđači. Bolji od pasa. Čvršći, brži, pomalo podmakli. Mogli bi da paze na divlje robote preko reke i olakšaju posao psima. Da motre na zamkove mutanata.
     Dženkins zavrte glavom. Nikome se ne može verovati ovih dana. Sa robotima izgleda da je sve u redu. Prijateljski se ponašaju, svraćaju ponekad, pomognu kad treba s vremena na vreme. U stvari, kao pravi susedi. Ali nikad se ne zna.
     I grade mašine.
     Mutanti nikada nikoga ne uznemiravaju i stvarno se retko viđaju. Ali i na njih se mora motriti. Nikad ne znaš kakvo đavolstvo možda smeraju. Seti se šta su napravili čoveku. Ona prljava podvala sa džuvejnizmom, kada su im ga predali u trenutku kada će osuditi vrstu na smrt.
     Ljudi. Bili su bogovi za nas i sada su nestali. Ostavili nas same. Doduše, ima ih još nekoliko u Ženevi, ali njih ne možemo uznemiravati, oni se ne interesuju za nas.
     Sedeo je u sumraku, misleći na viskije koje je nosio, na poslove koje je svršavao, na dane kada su Vebsterovi živeli i umirali među ovim zidovima.
     A sada - otac-ispovednik za pse. Slatki mali đavoli, bistri i oštroumni - i žestoko se trude.

     Zvonce tiho zazuja i Dženkins se naglo uspravi u svom sedištu. Opet zazuja i na televizoru zatrepta zelena svetlost. Dženkins se diže na noge, stade ne verujući, buljeći u treptavo svetlo.
     Neko zove!
     Neko zove posle gotovo hiljadu godina!
     Zatetura se napred, pade u stolicu, drhtavim prstima napipa prekidač, okrete ga.
     Zid ispred njega se rastopi i on se nađe licem u lice sa čovekom iza jednog stola. Iza čoveka, plamen iz kamina osvetljavao je sobu sa visokim prozorima od obojenog stakla.
     "Ti si Dženkins", reče čovek, a u licu mu je bilo nešto što Dženkinsa nagna da uzvikne.
     "Vi... vi..."
     "Ja sam Džon Vebster", reče čovek.
     Dženkins položi šake na televizor, sede pravo i ukočeno, uplašen nerobotskim emocijama koje su potresale njegovo metalno biće.
     "Poznao bih vas bilo gde", reče Dženkins. "Imate njihov izgled. Prepoznao bih nekog vašeg. I suviše dugo sam radio za vas. Služio pića i... i..."
     "Da, znam", reče Vebster. "Tvoje ime se prenosilo generacijama do nas. Zapamtili smo te."
     "Jeste li u Ženevi, Džone?" Onda se Dženkins seti. "Hoću kažem, gospodine."
     "Nema potrebe", reče Vebster. "Draže mi je da me zoveš Džon. Jeste, u Ženevi sam. Ali hteo bih da te vidim. Pitam se da li bih mogao."
     "Mislite, da dođete ovamo?"
     Vebster klimnu glavom.
     "Ali kuća je prepuna pasa, gospodine."
     Vebster se nasmeja. "Pasa koji govore?" upita.
     "Da", reče Dženkins, "i biće im drago da vas vide. Oni znaju sve o porodici. Posedaju unaokolo uveče i uspavljuju se pričama iz starih dana... i..."
     "Šta, Dženkinse?"
     "I meni će biti milo da vas vidim. Bilo je tako pusto!"

     Bog je došao.
     Čučeći u mraku, Ebenezer uzdrhta pri toj pomisli. Kad bi Dženkins znao da sam ovde, pomisli, udesio bi me za vrbicu. Dženkins je rekao da imamo da ga ostavimo na miru bar neko vreme.
     Ebenezer se privuče na svojim nečujnim, mekim jastucima od šapa, stade da njuška oko vrata kabineta. I vrata su bila otvorena - taman koliko najmanja pukotina!
     Pribi se trbuhom uza zemlju, slušajući, ali ništa se nije moglo čuti. Oseti samo miris, nepoznat, oštar miris od koga mu se nakostrešiše dlake duž leđa u iznenadnom, gotovo nepodnošljivom zanosu.
     Baci brz pogled preko ramena, ali ništa se nije micalo. Dženkins je bio tamo u trpezariji i govorio psima kako moraju pristojno da se vladaju, a Šedou je otišao nekud po nekom robotskom poslu.
     Tiho, pažljivo, Ebenezer gurnu njuškom vrata i ona se jače otvoriše. Još jednom gurnu i vrata se otvoriše do pola.
     Čovek je sedeo pred kaminom, u velikoj naslonjači, duge noge bile su mu prekrštene, a ruke sklopljene na stomaku.
     Ebenzer se još jače pribi uz pod i tiho i nevoljno jedva čujno zacvili.
     Na taj zvuk Džon Vebster se naglo uspravi.
     "Ko je tamo?" upita.
     Ebenezer se ohladi na podu i oseti kako mu se od lupanja srca telo trza.
     "Ko je tamo?" ponovo upita Vebster i onda spazi psa.
     Kad opet progovori, glas mu je bio blaži. "Uđi, druškane. Hajde, uđi."
     Ebenezer se ne pomače.
     Vebster pucnu prstima prema njemu. "Neću ti ništa. Hajde uđi. Gde su ostali?"
     Ebenezer pokuša da se digne, pokuša da puzi po podu, ali su mu se kosti pretvorile u gumu, a krv u vodu. A čovek je koračao prema njemu, idući dugim koracima preko poda.
     Video je kako se čovek naginje nad njim, osetio snažne ruke ispod svog tela, znao je da ga podižu. I u nozdrvama snažno oseti miris koji je nanjušio na otvorenim vratima - neodoljiv božanski miris.
     Ruke ga stisnuše uz čudnu tkaninu koju je čovek nosio umesto krzna i jedan glas mu zapevuši - ne reči, već ohrabrenje.
     "Znači, došao si da me posetiš", reče Džon Vebster. "Izvukao si se i došao da me vidiš."
     Ebenezer iznemoglo klimnu glavom. "Ne ljutiš se, je l'da? Nećeš reći Dženkinsu?"
     Vebster odmahnu glavom. "Ne, neću reći Dženkinsu."
     On sede, a Ebenezer mu sede u krilo, gledajući mu u lice - snažno, izbrazdano lice na kome su se crte pri odblescima vatre u kaminu još jače isticale.
     Vebsterova ruka se diže i pomilova Ebenezera po glavi, a Ebenezer zacvile od pseće sreće.
     "Ovo je kao kada dođeš kući", reče Vebster, ne obraćajući se psu. "Kao da si bio na putu dugo, dugo vremena i onda se vratiš kući. A toliko je vremena prošlo da je ne prepoznaješ. Ne poznaješ nameštaj, ne prepoznaješ raspored prostorija. Ali znaš po osećanju da je to stara poznata kuća i srećan si što si došao."
     "Dopada mi se ovde", reče Ebenezer misleći na Vebsterovo krilo, ali čovek ga pogrešno shvati.
     "Naravno da ti se dopada", reče on. "To je tvoja kuća isto kao i moja. Više tvoja, u stvari, jer ti si ostao ovde i starao se o njoj, a ja nisam živeo u njoj pa sam je zaboravio."
     Potapša Ebenezera po glavi i povuče ga za uši.
     "Kako se zoveš?" upita.
     "Ebenezer."
     "A šta ti radiš, Ebenezere?"
     "Osluškujem."
     "Osluškuješ?"
     "Da, to mi je posao. Osluškujem koblije."
     "I ti čuješ koblije?"
     "Ponekad. Ne ističem se u tome. Mislim na to kako bih jurio zečeve i ne obraćam pažnju."
     "I šta čuješ?"
     "Razne stvari. Ponekad kobli hodaju, drugi put samo lupaju. A povremeno razgovaraju. Mada češće misle."
     "Slušaj, Ebenezere. Izgleda da ne znam gde da smestim te koblije."
     "Oni i nisu ni na kakvom mestu", reče Ebenezer. "Bar ne na ovoj Zemlji."
     "Ne razumem."
     "To je kao kada bi bila jedna velika kuća", reče Ebenezer. "Velika kuća sa mnogo soba. I sa vratima između soba. I ako se nalaziš u jednoj sobi, možeš da čuješ koga god hoćeš u drugim sobama, samo ne možeš da dođeš do njega."
     "Svakako da možeš", reče Vebster. "Imaš samo da prođeš kroz vrata."
     "Ali ne možeš otvoriti vrata", reče Ebenezer. "Ti čak i ne znaš za vrata. Misliš da je ova soba u kojoj si ti jedina soba u kući. A čak i kada bi znao za vrata, ne bi mogao da ih otvoriš."
     "Govoriš o dimenzijama."
     Ebenezerovo čelo se nabra od zabrinutog razmišljanja. "Ne znam tu reč što si rekao. Dimenzije. Ja sam ti ispričao onako kako je Dženkins nama rekao. Rekao je da to u stvari nije kuća i nisu sobe i da stvorenja koja čujemo verovatno ne liče na nas."
     Vebster klimnu za sebe. Tako je trebalo činiti. Ne uznemiravati se. Raditi polako. Ne zbunjivati ih krupnim nazivima. Prvo im omogući da dobiju predstavu, pa onda uvodi egzaktnu i naučnu terminologiju. A više je nego verovatno da bi to bila jedna veštački stvorena terminologija. Već je tu jedna skovana reč. Kobli - stvorenja iza zida, stvorenja koja se čuju, ali se ne mogu identifikovati - stanovnici susedne sobe.
     Kobli.
     Kobli će te uhvatiti ako ne paziš.
     To bi bio ljudski način. Ne mogu da razumem stvar. Ne mogu da je vidim. Ne mogu da je probam. Ne mogu da je analiziram. U redu, onda je nema. Ne postoji. To je utvara, vilenjak, kobli.
     Kobli će te uhvatiti...
     Tako je jednostavnije, ugodnije. Plašiš se? Sigurno, ali to na svetlu zaboravljaš. I ne muči te, ne prati te. Pomisliš dovoljno jako i željom ga oteraš. Napraviš od toga utvaru ili vilenjaka i možeš da mu se smeješ - po danu.

     Topao, vlažan i rapav jezik liznu Vebstera po bradi i Ebenezer se izvi od zadovoljstva.
     "Dopadaš mi se", reče Ebenezer. "Dženkins me nikada nije ovako držao. Niko me nikada nije ovako držao."
     "Dženkins je zauzet", reče Vebster.
     "Naravno da jeste", složi se Ebenezer. "On zapisuje stvari u jednu knjigu. Stvari koje mi psi čujemo dok osluškujemo i stvari koje treba da uradimo."
     "Čuli ste za Vebsterove?" upita čovek.
     "Jesmo. Znamo sve o njima. Ti si Vebster. Mislili smo da ih više nema."
     "Jeste, ima", reče Vebster. "Ovde je bio jedan sve vreme. Dženkins je Vebster."
     "To nam nikada nije rekao."
     "Nije hteo."
     Vatra je utrnula i soba se smrači. Pucketavi plamenovi gonili su slabe odsjaje po zidovima i podu.
     I još nešto. Čulo se jedva čujno šuškanje, šaputanje, kao da sami zidovi govore. Stara kuća sa davnim uspomenama i puno života utisnutog u građu. Dve hiljade godina življenja. Sagrađena da traje, i trajala je. Sagrađena da bude dom, i još uvek je dom - postojano mesto koje čoveka čvrsto obgrli i greje, i polaže pravo na njega.
     U glavi su mu odzvanjali koraci - koraci iz davnog doba, koraci čiji je poslednji odjek zamro pre mnogo vekova. Hod Vebsterovih. Onih koji su živeli pre mene, onih koje je Dženkins dvorio od njihovog dana rođenja pa do smrtnog časa.
     Istorija. Ovde je istorija. Istorija koja se talasa u zavesama, gmiže po podu, sedi po ćoškovima, posmatra sa zida. Živa istorija koju čovek oseća u kostima i na plećima - sjaj davno umrlih očiju koje se vraćaju.
     Još jedan Vebster, eh! Ne izgleda bogzna kako. Bezvredan. Loža je odigrala svoje. Nije kao što smo mi bili u svoje vreme. To je valjda poslednji.
     Džon Vebster se pomeri. "Ne, nisam poslednji", reče on. "Ja imam sina."
     Pa, to nije velika razlika. Kaže da ima sina. Ali ni on ne može biti bogzna šta...
     Vebster skoči sa stolice i Ebenezer mu skliznu s krila.
     "Nije istina", povika Vebster. "Moj sin..."
     Onda opet sede.
     Njegov sin tamo u šumi sa lukom i strelom, igra se igre, zabavlja se.
     "Pasija", rekla je Sara pre nego što se popela na brdo da provede sto godina snova.
     Pasija. Ne posao. Ne način života. Ne potreba.
     Pasija.
     Veštačka stvar. Stvar koja nema početka ni kraja. Stvar koju čovek može da prekine svakog trenutka, a da to niko nikada ne primeti.
     Kao izmišljanje recepata za razna pića.
     Kao slikanje slika koje niko ne želi.
     Ići okolo sa četom ludih robota i tražiti od ljudi da vam dozvole da im preuredite kuće.
     Pisati istoriju za koju se niko ne interesuje.
     Igrati se Indijanaca ili pećinskog čoveka ili pionira sa lukom i strelom.
     Izmišljati stolećima duge snove za ljude i žene koji su umorni od života i žude za fantazijom.
     Čovek je sedeo u stolici, zagledan u ništavilo koje se širilo pred njegovim očima, užas i strašno ništavilo koje se pretvara u sutra i sutra.
     Ruke mu se rasejano spojiše i desni palac protrlja nadlanicu leve ruke.
     Ebenezer se privuče kroz pomračinu prošaranu plamenom, stavi prednje šape na čovekovo koleno i pogleda mu u lice.
     "Povredio si ruku?" upita
     "A?"
     "Povredio si ruku? Trljaš je."
     Vebster se kratko nasmeja. "Ne, to su samo bradavice." Pokaže ih psu.
     "Ju-hu, bradavice!" reče Ebenezer. "Ne želiš da ih imaš, je l' tako?"
     "Ne", Vebster je oklevao da odgovori. "Ne, mislim da ne želim. Samo nikada nisam imao vremena da ih se otarasim."
     Ebenezer spusti njušku i gubicom protrlja nadlanicu Vebsterove ruke.
     "Evo ti", trijumfalno objavi.
     "Šta evo?"
     "Pogledaj bradavice", pozva ga Ebenezer.
     Jedan panj se sruši u vatri i Vebster podiže ruku, pogleda je na svetlosti.
     Bradavice su nestale. Koža je bila glatka i čista.

     Dženkins je stajao u mraku i slušao tišinu, meku usnulu tišinu koja ostavlja kuću senkama, upola zaboravljenim koracima, davno izrečenoj rečenici, jezicima koji mrmljaju u zidovima i šuškaju u draperijama.
     Jednom jedinom mišlju noć je mogla da bude kao dan, majstorija bi se izvela jednostavnim prilagođavanjem sočiva, ali drevni robot ostavio je svoj vid nepromenjen. Jer on je tako voleo, ovo je bio čas meditacije, drago vreme kada sadašnjost spada kao zmijska košuljica i odlazu, a prošlost se vraća i živi.
     Ostali su spavali, ali Dženkins nije. Jer roboti nikada ne spavaju. Dve hiljade godina svesti, dvadeset vekova potpunog vremena, neprekinutog nijednim trenutkom nesvesnosti.
     Dugo vreme, pomisli Dženkins. Dugo, čak i za robota. Jer još pre nego što je čovek otišao na Jupiter, većina starijih robota bila je povučena iz službe, poslata u smrt, da bi došli noviji modeli. Novi modeli koji su više ličili na ljude bili glatkiji i lepše izgledali, bolje govorili i brže reagovali u svojim komplikovanim metalnim mozgovima.
     Ali Dženkins je ostao i dalje zato što je bio stari i verni sluga, zato što kuća Vebsterovih bez njega ne bi bila dom.
     "Voleli su me", reče Dženkins sam sebi. I u te tri reči bila je duboka uteha - uteha u svetu u kome je bilo vrlo malo utehe, u svetu u kome je sluga postao vođ i želeo da opet bude sluga.
     Stajao je kraj prozora i gledao preko otvorenog dvorišta na grupice hrastova rasejane po padini brda. Tama. Nigde svetla. Nekada su tu bila svetla. Prozori koji su sijali kao prijateljski zraci u prostranoj zemlji preko reke.
     Ali čovek je otišao i svetla su nestala. Robotima svetla nisu bila potrebna jer su mogli da vide i u mraku, baš kao što je i Dženkins mogao da vidi samo da je hteo. A zamkovi mutanata bili su isto toliko mračni noću koliko su bili strašni danju.
     Sada je čovok opet došao, jedan čovek. Došao je, ali verovatno neće ostati. Spavaće nekoliko noći u velikoj gospodarskoj spavaćoj sobi na drugom spratu, onda će se vratiti u Ženevu. Hodaće starom zaboravljenom zemljom i gledaće preko reke, preturaće po knjigama koje ispunjavaju zid kabineta, onda će se dići i otići.
     Dženkins se okrete. Treba da vidim kako je, pomisli. Treba da vidim da li mu nešto treba. Možda da mu odnesem neko piće, mada se bojim da se viski sav pokvario. Hiljadu godina je dugo vremena za bocu dobrog viskija.
     Krenu preko sobe i na njega se spusti topli mir, ono intimno, unutrašnje spokojstvo iz starih dana, kada je, srećan kao terijer, kaskao idući za mnogim poslovima.
     Idući prema stepenicama stade da zuji jednu kratku melodiju u molu.
     Samo će pogledati i ako Džon Vebster spava otići će, ali ako ne spava, reći će: "Je li vam udobno, gospodine? Želite li šta? Možda vruć punč?"
     I peo se po dva stepenika odjednom.
     Jer, opet je radio za jednog Vebstera.

     Džon Vebster je ležao uspravljen u krevetu, sa nagomilanim jastucima iza sebe. Krevet je bio tvrd i neudoban, a soba tesna i zagušljiva - ne kao njegova spavaća soba u Ženevi, gde čovek leži na obali obrasloj travom, kraj potoka koji mrmori i posmatra veštačke zvezde koje trepere na veštačkom nebu. I udiše veštački miris veštačkih jorgovana koji će cvetati duže od čovekovog života. Ovde nema mrmljanja skrivenog vodopada, nema svetlucanja zarobljenih svitaca - već samo krevet i soba koji su upotrebljivi.
     Vebster položi šake na bedra pokrivena ćebetom i savi prste, razmišljajući.
     Ebenezer je samo dodirnuo bradavice i bradavice su nestale. I to se nije dogodilo slučajno - bilo je namerno. To nije bilo čudo, već svesna snaga. Jer čuda ponekad ne uspevaju, a Ebenezer je bio siguran.
     Snaga, možda, koja je uzeta iz druge sobe, snaga ukradena od koblija koje je Ebenezer osluškivao.
     Polaganje ruku na obolelo mesto, snaga isceljenja koja se ne služi lekovima, hirurgijom, već samo izvesnim znanjem, veoma specijalnim znanjem.
     U staro mračno doba neki ljudi su tvrdili da imaju moć da učine da bradavice nestanu, kupovali ih za peni ili ih menjali za nešto, ili izvodili neke druge kerefeke - i vremenom, ponekad, bradavice bi iščezavale.
     Da li su i ti čudni ljudi osluškivali koblije?
     Vrata samo malo zaškripaše i Vebster se naglo ispravi. Iz tame dođe jedan glas. "Osećate li se udobno, gospodine? Želite li što?"
     "Dženkins?" upita Vebster.
     "Da, gospodine", reče Dženkins.
     Tamna prilika tapkajući uđe na vrata.
     "Da, ima nešto što želim", reče Vebster. "Želim da razgovaram s tobom."
     Zagleda se u tamnu, metalnu priliku koja je stajala kraj kreveta.
     "O psima", reče Vebster.
     "Oni se toliko trude", reče Dženkins. "I teško im je. Jer nemaju nikoga, znate. Baš nikoga."
     "Imaju tebe."
     Dženkins zavrte glavom. "Ali ja nisam dovoljan, znate. Ja sam samo... pa, samo kao neki mentor. Oni žele ljude. Potreba za ljudima im je urođena. Hiljadama godina postojali su zajedno čovek i pas. Čovek i pas, zajedno u lovu. Čovek i pas, zajedno su čuvali stada. Čovek i pas, zajedno se borili protiv svojih neprijatelja. Pas je stražario dok je čovek spavao, a čovek je delio poslednji komadić hrane i sam ostajao gladan da bi njegov pas jeo."
     Vebster klimnu. "Da, tako je, valjda."
     "Svake noći pričaju o ljudima", reče Dženkins, "pre spavanja. Posedaju unaokolo i jedan od starih priča neku od priča koje su prenošene s kolena na koleno; sede i pitaju se, sede i nadaju se."
     "Ali kuda oni idu? Šta pokušavaju da učine? Imaju li neki plan?"
     "Mogu da ga naslutim", reče Dženkins. "Samo slab odsjaj nečega što će se možda dogoditi. Oni su obdareni prirodnim moćima, znate. Uvek su bili. Nemaju mehaničko čulo, što je razumljivo, jer nemaju ruke. Tamo gde bi čovek poslušao metal, psi će poslušati duhove."
     "Duhove?"
     "Stvorenja koja vi ljudi nazivate duhovima. Ali ona nisu duhovi. U to sam siguran. To je nešto u susednoj sobi. Neki drugi oblik života u drugoj ravni."
     "Hoćeš da kažeš da možda ima više ravni života koje istovremeno postoje na Zemlji?"
     Dženkins potvrdi. "Počinjem u to da verujem, gospodine. Imam jednu svesku punu stvari koje su psi čuli i videli i sada, posle svih ovih dugih godina, one počinju da stvaraju izvesnu sliku."
     Onda brzo nastavi. "Možda grešim, gospodine. Znate da nemam nikakvog obrazovanja. Bio sam samo sluga u staro vreme, gospodine. Pokušao sam da učim posle... posle Jupitera, ali bilo mi je teško. Jedan drugi robot pomogao mi je da napravim prve male robote za pse i sada ti mali proizvode svoju sopstvenu vrstu u radionici kada ih zatreba još."
     "Ali psi - oni samo sede i slušaju."
     "A, ne, gospodine, rade oni još mnogo šta. Nastoje da se sprijatelje sa nepripitomljenim životinjama i motre na divlje robote i mutante."
     "A ti divlji roboti? Ima ih mnogo."
     Dženkins klimnu glavom. "Mnogo, gospodine. Rastureni su u malim logorima po celom svetu. To su oni što su bili zaboravljeni na Zemlji, gospodine. Oni koji čoveku više nisu bili potrebni kada je otišao na Jupiter. Udružili su se u grupe i rade..."
     "Rade. Na čemu?"
     "Ne znam, gospodine. Uglavnom prave mašine. Mehaničke, znate. Pitam se šta će učiniti sa svim tim mašinama. Kako nameravaju da ih upotrebe."
     "I ja se pitam", reče Vebster.
     Gledao je u pomrčinu i pitao se - pitao se kako je to čovek, zbijen tamo u Ženevi, izgubio vezu sa svetom. Kako to da nije znao šta rade psi, nije znao za male logore vrednih robota, za zamkove zastrašujućih i omrznutih mutanata.
     Izgubili smo vezu, mislio je Vebster. Isključili smo se iz Spoljnog sveta. Stvorili smo sebi malu nišu i nagurali se u nju - u poslednji grad sveta. I nismo znali šta se napolju događa - mogli smo znati, trebalo je da znamo, ali nas nije interesovalo.
     Vreme je, pomisli, da se opet latimo posla.
     Bili smo izgubljeni i prestrašeni i u početku smo se trudili, ali konačno smo jednostavno pustili da ide kako ide.
     Po prvi put je ono nekoliko ljudi što je ostalo shvatilo veličinu vrste, po prvi put videlo moćna dela koja je stvorila čovekova ruka. I pokušali su da je održe, i nisu uspeli. Rezonovali su - pošto čovek gotovo sve podvrgava razumu. Zavaravajući sebe da u stvari nema duhova, nazivajući stvari koje lupaju u noći prvom slatkom, uglađenom rečju koja im padne na pamet.
     Nismo mogli da je održimo i zato smo rezonovali, našli pribežište u zastoru od reči, a džuvejnizam nam je pomogao u tome. Približili smo se obožavanju predaka. Hteli smo da slavimo čovekovu vrstu. Nismo bili u stanju da nastavimo čovekovo delo i zato smo se trudili da ga ovenčamo slavom, pokušavali da ustoličimo ljude koji to jesu učinili. Kao što nastojimo da ovenčamo slavom i ustolčmo sve dobre stvari koje umru.
     Postali smo rasa istoričara i kopali prljavim prstima po ostacima vrste, stiskajući svaku beznačajnu sitnu činjenicu na grudi kao da je bescen-dragulj. I to je bila prva faza, pasija koja nas je održala kada smo shvatili šta smo u stvari - talog u ispražnjenoj čaši čovečanstva.
     Ali savladali smo to. Svakako, to smo savladali. Za vreme od oko jedne generacije. Čovek je prilagodljivo stvorenje - može sve da preživi. Znači, nismo mogli da gradimo velike vasionske brodove. Nismo mogli da sitgnemo do zvezda. Nismo mogli da odgonetnemo tajnu života. Znači, šta?
     Bili smo naslednici, bilo nam je ostavljeno zaveštanje, bili smo bogatiji nego što je i jedna vrsta ikada bila ili mogla da se nada da će biti. I tako smo još jednom rezonovali, i zaboravili slavu vrste, jer mada inače blistava stvar, ona je bila mučna i ponižavajuća ideja.
     "Dženkinse", ozbiljno reče Vebster, "izgubili smo punih deset vekova."
     "Niste izgubili, gospodine", reče Dženkins. "Možda ste se samo odmarali. Ali sada možda opet možete da izađete. Da nam se vratite."
     "Želite da se vratimo?"
     "Psima ste potrebni", reče mu Dženkins. "A i robotima. Jer i jedni i drugi nikada nisu bili ništa drugo do čovekove sluge. Oni su izgubljeni bez vas. Psi grade civilizaciju, ali to sporo napreduje."
     "Možda bolju civilizaciju nego što smo je mi sebi izgradili. Možda uspeliju. Jer naša nije bila uspela, Dženkinse."
     "Finiju", priznade Dženkin, "ali ne baš praktičnu. Civilizaciju zasnovanu na bratstvu životinja na psihičkom razumevanju i možda konačnim komunikacijama i uspostavljanju veza među svetovima koji se prepliću. Civilizaciju uma i razumevanja, ali ne suviše stvarnu. Bez stvarnih ciljeva, sa ograničenim mehaničkim sredstvima - samo pipanje za istinom, i to pipanje u pravcu kraj kojeg je čovek prošao ne osvrnuvši se."
     "I ti misliš da bi čovek mogao da pomogne?"
     "Čovek bi mogao da obezbedi rukovodstvo", reče Dženkins.
     "Ono pravo rukovodstvo?"
     "Teško je na to odgovoriti."
     Ležeći u pomrčini, Vebster protrlja odjednom oznojene šake o ćebe kojim mu je telo bilo pokriveno.
     "Kazi mi istinu", reče ljutito. "Čovek bi mogao da rukovodi, kažeš. Ali čovek bi opet mogao i da zavlada. Mogao bi stvari koje psi čine da odbaci kao nepraktične. Da skupi sve robote zajedno i koristi njihovu mehaničku sposobnost na starinski način. I psi i roboti posvetili bi se čoveku."
     "Naravno", reče Dženkins. "Jer oni su nekada bili sluge. Ali čovek je mudar - čovek najbolje zna."
     "Hvala ti, Dženkinse", reče Vebster. "Mnogo ti hvala."
     Zagleda se u mrak i tamo vide napisanu istinu.

     Njegov trag se još poznavao na podu, a u vazduhu se osećao oštar miris prašine. Radijumska sijalica tinjala je nad tablom, a prekidač i točak i brojčanici su čekali, čekali dan kada će biti potrebni.
     Vebster je stajao u vratima, osećajući vlagu kamena kroz prašnjavu plesan.
     Odbrana, pomisli gledajući u prekidač. Odbrana - stvar koja ne dozvoljava ulaz, uređaj za potpuno zatvaranje mesta za sva stvarna ili zamišljena oružja koja bi izmišljeni neprijatelj mogao da upotrebi.
     A nesumnjivo bi ista ta odbrana koja bi neprijatelja zadržala napolju držala i opsednute unutra. Ne obavezno, naravno, ali...
     On pređe preko sobe i stade ispred prekidača, ruka mu se ispruži i zgrabi ga, onda ga lagano pokrenu znajući da će delovati. Zatim mu se ruka brzo pomeri i prekidač leže na mesto.
     Daleko odozdo dopre potmulo, tiho šištanje, a mašine se pokrenuše. Kazaljke na instrumentima zatreptaše i podskočiše.
     Vebster neodlučnim prstima dodirnu točak, pokrenu ga oko osovine i kazaljke opet zatreptaše i pokrenuše se preko stakla. Brzom, sigurnom rukom, Vebster okrenu točak i kazaljke udariše o krajnji zubac skale.
     On se naglo okrenu na peti, odsečnim koracima iziđe iz zasvođene prostorije, zatvori vrata za sobom i pope se trošnim stepenicama.
     Sada samo ako bude radilo, pomisli. Samo ako bude radilo. Ubrza korak na stepenicama, dok mu je krv udarala u glavi.
     Samo da radi!
     Seti se zujanja mašina daleko dole kada je okrenuo prekidač. To je značilo da odbrambeni mehanizam - ili bar jedan njegov deo - još radi.
     Ali i ako radi, da li će izvesti stvar? Šta ako zadržava neprijatelja napolju, ali ne uspeva da ljude zadrži unutra?
     Šta ako...
     Kad stiže na ulicu, vide da se nebo promenilo. Siva, metalna navlaka izbrisala je sunce i grad je ležao u sumraku, samo donekle ublaženom automatskim uličnim svetiljkama.
     Lak povetarac pomilova ga po obrazu.

     Nabran sivi pepeo od spaljenih hartija i mape koju je našao još uvek je ležao u kaminu i Vebster pređe preko sobe, zgrabi žarač i stade besno da rastura pepeo sve dok više nije bilo ni traga od onoga što je nekada predstavljao.
     Nestao, pomisli. Poslednji ključ je nestao. Bez mape, bez poznavanja grada koje je on sticao dvadeset godina, niko nikada neće naći onu skrivenu sobu sa prekidačem i točkom i instrumentima ispod jedne usamljene sijalice.
     Niko neće tačno znati šta se desilo. A čak i ako neko nasluti, ni na koji način neće moći da bude siguran. A čak i ako je siguran, ništa se neće moći učiniti.
     Pre hiljadu godina to ne bi bilo tako. Jer tada bi čovek, ako mu se da ma i najslabiji nagoveštaj, odgonetnuo svaki zadat problem.
     Ali čovek se promenio. Izgubio je staro znanje i stare veštine. Um mu je omlitavio. Živeo je od danas do sutra, bez ikakvog cilja koji bi svetleo pred njim. Ali još uvek je zadržao stare poroke - poroke koji su u njegovim očima postali vrline i dižali mu cenu. Zadržao je nepokolebljivo uverenje da je njegova vrsta jedina, njegov život jedini život koji nešto znači i uštogljeni egoizam koji ga je načinio samozvanim gospodarom cele vasione.
     Napolju na ulici čuo se bat trčećih koraka i Vebster se okrete od kamina prema slepim oknima visokih, uzanih prozora.
     Uskomešao sam ih, pomisli. Naterao sam ih da trče. Uzbuđeni su. Pitaju se šta je sad to. Vekovima se nisu micali iz grada, ali sada kada ne mogu da izađu zapenušili su da to učine.
     Osmeh mu se razli po licu.
     Možda će se toliko uznemiriti da će učiniti nešto. Pacovi u zamci hoće da naprave čudne stvari - ukoliko prvo ne polude.
     A ako stvarno iziđu - pa njihovo je pravo da to učine. Ako iziđu, onda su zaslužili svoje pravo da opet zavladaju.
     Pređe preko sobe, zastade u vratima za trenutak, posmatrajući sliku iznad kamina. Nespretno podiže ruku prema njoj i oprosti se suvim, neveštim pozdravom. Onda iziđe na ulicu i pope se na brdo - putem kojim je Sara otišla samo pre nekoliko dana.
     Roboti u Templu bili su ljubazni i pažljivi, tihog hoda i dostojanstveni. Odvedoše ga do mesta gde je Sara ležala i pokazaše mu susedno odeljenje koje je ona rezervisala za njega.
     "Želećete da izaberete san", reče predstavnik robota. "Možemo vam pokazati puno uzoraka. Možemo da ih izmešamo po vašem ukusu. Možemo..."
     "Hvala", reče Vebster. "Ne želim da sanjam."
     Robot s razumevanjem klimnu glavom. "Shvatam, gospodine. Samo želite da čekate, da vam prođe vreme."
     "Da", reče Vebster. "Valjda biste to tako mogli nazvati."
     "Otprilike koliko dugo?"
     "Koliko dugo?"
     "Da. Koliko dugo želite da čekate?"
     "A, razumem", reče Vebster. "Kako bi bilo zauvek?"
     "Zauvek!"
     "Kaže se zauvek, mislim", reče Vebster. "Mogao sam da vam kažem večnost, ali nije velika razlika. Nema smisla natezati se oko dve reči koje otprilike isto znače."
     "Da, gospodine", reče robot.
     Nema smisla natezati se. Ne, naravno da nema. Jer ne bi mogao da rizikuje. Mogao je da kaže hiljadu godina, ali onda bi se možda pokajao i sišao dole da pritisne prekidač.
     A to je ona jedna stvar koja se ne sme dogoditi. Psima se mora pružiti prilika. Moraju biti ostavljeni na miru da pokušaju da uspeju tamo gde ljudska vrsta nije uspela. A sve dok bude postojao i jedan ljudski elemenat, oni neće imati tu priliku. Jer čovek će zavladati, uplesti se i pokvariti stvari, smejaće se koblima koji govore iza zida, protiviće se pripitomljavanju i civilizovanju divljih bića Zemlje.
     Nov obrazac - nov način mišljenja i života - nov prilaz vekovima starom socijalnom problemu. I ne sme biti uprljan ustajalim dahom čovekovog mišljenja.
     Psi će sedeti noćima u krugu, kada se završi posao, i razgovaraće o čoveku. Raspredaće staru, staru istoriju, i pričati stare, stare priče, i čovek će postati bog.
     I bolje je da bude tako.
     Jer bog ne može da učini zlo.

NAPOMENE UZ SEDMU PRIČU

     Pre nekoliko godina otkriven je jedan stari literarni odlomak. Očigledno je da je to nekada bilo obimno književno delo, i mada je otkriven samo jedan mali deo, ono nekoliko priča u njemu bilo je dovoljno da pokaže da je to niz basni o raznim članovima životinjskog bratstva. Priče su arhaične, i gledišta u njima i način njihovog kazivanja danas nam čudno zvuče. Izvestan broj naučnika koji su proučavali ove fragmente slaže sa sa Tižom da oni vrlo lako mogu biti nepsećeg porekla.
     Njihov naslov je Ezop. Naslov ove priče je isto tako Ezop, a došao je do nas netaknut sa samom pričom iz maglovite davnine.
     U čemu je, pitaju naučnici, značaj ovoga? Tiž, sasvim prirodno, veruje da je to još jedna karika u njegovoj teoriji da je ova legenda ljudskog porekla. Većina ostalih proučavalaca se ne slaže, ali do sada nisu istakli nikakvo objašnjenje umesto toga.
     Tiž takođe ukazuje na ovu sedmu priču kao na dokaz da je ako nema istorijskog svedočanstva o postojanju čoveka, to stoga što je on namerno bio zaboravljen, zato što je uspomena na njega izbrisana da bi se obezbedilo nastavljanje pseće civilizacije u njenoj najčistijoj formi.
     U ovoj priči psi su zaboravili čoveka. U ono nekoliko pripadnika ljudske vrste koji postoje među njima oni ne prepoznaju čoveka, već ta čudna stvorenja nazivaju starim prezimenom Vebster. Ali ta reč, Vebster, postala je zajednička umesto vlastite imenice. Psi o ljudima misle kao o vebsterima, dok Dženkins o njima još uvek misli sa velikim V.
     "Šta su to ljudi?" pita Lupus, i Meda, kada pokuša da mu objasni, ne ume da kaže.
     Dženkins u priči kaže da psi nikada ne smeju saznati za čoveka. U glavnom delu priče on nam opisuje korake koje je preduzeo da bi izbrisao uspomenu na čoveka.
     Stare priče uz ognjište su nestale, kaže Dženkins. A u ovome Tiž vidi namernu zaveru zaborava, možda ne toliko altruističku kakvom je predstavlja Dženkins da bi sačuvao pseće dostojanstvo. Priče su izgubljene, kaže Dženkins, i moraju ostati izgubljene. Ali izgleda da nisu bile izgubljene.
     Negde, u nekom dalekom kraju sveta, one su i dalje bile pripovedane, i tako su danas još uvek sa nama.
     Ali ako su priče ostale, sam čovek je nestao, ili gotovo da je nestao. Divlji roboti i dalje su postojali, ali i oni su, ako su uopšte i bili nešto više od čiste mašte, sada nestali. Mutanti su se izgubili, a oni su od iste vrste kao i čovek. Ako je čovek postojao, verovatno su postojali i mutanti.
     Cela polemika oko legende može se svesti na jedno pitanje: da li je čovek postojao? Ako, dok čita ove priče, čitalac bude zbunjen, onda je u odličnom društvu. I sami stručnjaci i naučnici koji su proveli život proučavajući legendu možda imaju više podataka, ali su isto tako zbunjeni kao i vi.