Često se pitam umemo li da cenimo ono što drugi čine za nas ili zbog nas.
Umemo li da uočimo tuđ trud ili žrtvu zarad našeg dobra, a da se pritom ne osećamo obavezanim ili ucenjenim.

Vinston Čerčil je svojevremeno voleo da priča priču o dečaku koji je s mola pao u more koje je na tom mestu bilo vrlo duboko. Neki stari mornar, koji nije mario za opasnost u kojoj bi se mogao naći, skočio je u olujne valove i nakon kraće borbe s morem, sav iscrpljen, izvukao je dečaka na sigurno. Dva dana kasnije, majka je dečaka dovela na isto mjesto, tražeći mornara koji je spasio njezina sina.
Pronašavši ga, upitala je : "Vi ste skočili u more i spasili moga sina?". "Jesam", odgovorio je mornar. Majka je tada bez imalo oklevanja upitala: "No, dobro, a gde mu je šeširić?"

Ено га госпођо закачио сам га на пропелер да се мало изцентрифугира јер је толико био штрокав ко да дечакова мајка није чула за личну хигијену и чишћење одеће. Можете га сами покупити у свако доба. Благодарим.

Pa ja umem da "cenim" (tako sam naucen kroz kucno vaspitanje) ali generalno ljudi su postali dosta sebicni tako da danas retko ko "ceni" ako nesto ucinis za njih. Cesto misle da postoji "skriveni motiv" iza pomoci

Ja eto volim da pomazem ljudima ali za sve postoji granica. Ako neko ne ceni moju pomoc sledeci put cu se dobrano razmisliti da li da mu pomognem   . Ne treba da se osecaju obaveznim, obicno ne trazim uslugu nazad jer sam naucen da se u vecini stvari koje radim oslonim na sebe, ali dovoljno je da se propisno zahvale  

Lepa pricica... tacna i cesto primenjiva u zivotu...

Nije mali broj ljudi koji i kada ih maksimalno ispostujes... izadjes im u susret radi opsteg zadovoljstva, srece, a na svoju stetu... i kada konacno duboko udahnes, izdahnes, i obrises graske znoja sa cela... sledi pitanje a sto nije jos i ovo ili ono...

Nezahvalnost je odlika slabih, I pravi ljudi nikad tako nesto ne rade... nije moja misao, Geteova je...
Prosto, oni koji znaju da cene svoj ali i tudji rad su ljudi sa kojima suzivot ima smisla... oni koji to ne mogu da shvate ili ne znaju za red, pre ili kasnije ostanu visak.

zalosno je sto se danas dosta toga svelo samo na korist. cak i prijateljstvo. retko se ko zahvaljuje, misle da se to podrazumeva

neki ljudi su ubijeđeni da su nešto specijalno i da ostali imaju obavezu da im čine usluge, dive im se i dodvoravaju  . i onda, ako odbiješ uslugu tako nekom, ti si bezobraznik i drznik, koji se usudio odkazati poslušnost kralju/kraljici  . baš sam neki dan jednu takvu osobu otjerala u sto pi*ki materni    i baš se osjećam lijepo zbog toga 

Vecina ljudi su ubedjeni da su nesto posebno i da zasluzuju mnogo vise nego sto je realno... srecna okolnost je sto su dovoljno velike kukavice da nesto kazu... ovde pricamo o onom manjem broju njih koji pored toga sto misli da zasluzuje nesto vise, uzima sebi za pravo i da ti to kaze...

i još to kaže na jako drzak i bezobrazan način 

postoje ljudi kojima posle ucinjene usluge treba jos i da zahvalis sto si mu ucinio .

licno jedno hvala mi je dovoljno . a ako ga i nema , nema veze . osecam bolje , osecam da postojim i da imam neku svrhu ako nekome pomognem i ucinim .

ja lepse spavam , to mi je bitno .
svako sa sobom treba da zivi .

Evo ga !


http://forum.burek.com/p87984/sesircic/

Nikad nisam dobila "hvala" ni od koga za koga sam nesto ucinila u vezi zavrsenog posla ili posredstvom dobre volje, ulagala svoje vreme u nesto, a taj neko pokupio zasluge. Nikada nisam ni trazila "hvala" pa verovatno zato. Ljudi su operisani od "hvala" i "u pravu si". Ali isto tako nikad nisam prestala da nesebicno pomazem i cimam se kad neko od mene zatrazi. Bolja sam od njih i to mi je dovoljna satisfakcija  Osecam se dobro jer nisam dzukac, iako od toga nemam nikakvu dobit 

Bestraga, izgleda da sam ja ovde jedina koja je nekad bila nezahvalna.

Ма јебо целу причу, има љиди који ће ти рећи 50 пута хвала и превести жедног преко воде ради неких својих циљева. Треба знати и то хвала категорисати према личности, није свако хвала искрен чин захвалности.

Misliš da ima i neiskrenih ljudi koji se zahvaljuju iz koristoljublja kao što ima i onih koji hvala ne kažu rečima nego gestovima? 

Dobio sam hvala i dobio sam zahvalnost od mnogih ljudi za svoja dobra dela i mnogi od njih me postuju i vise nego sto zasluzujem jer sam im u nekom trenutku ucinio neku dobru stvar.... Imalo je situacija u kojima je bilo nezahvalnih ali sa takvim brzo raskinem kontakt.

Uglavnom ja nemam taj utisak da sam ja ljudima cinio previse a da oni meni nisu vracali... Meni su moji ljudi ucinili mnogo bili su tu uvek za mene sta god da je potrebno pa nek se cepaju drva pa nek nas dvojica ide na 10 ljudi nije bitno... Mozda imam srece mozda nemam iskustva ali ne sazaljevam sebe u svakom slucaju.

Реч хвала је лепа реч и треба да одражава заиста захвалност према неком ко је заслужио такву похвалу. Десило ми се једном да сам вратио новчаник жени којој је испао из џепа док је јурила аутобус, сам поглед је био довољно "хвала", без речи

Едит: да не бих сад каљао своју репутацију, новчаник је био прилично мршав а који ће ми туђи документи

Da se razumemo, ja sam napisala iskustvo sa ljudima koji mi nisu prijatelji i familija 

Uvek kada sam nekom nesto pomogao ili mu ucinio nesto radio sam iz svog zadovoljstva.Lepo je znati da nisi degenerik kojem je samo svoje dupe bitno.Nikad me nije pogadjalo i ako mi ne kazu "Hvala" jer sam i onako to radio zbog sebe.E problem nastaje kad ljudi pomisle da si debil koji ne ume da kaze ne.

Meni je iskreno zlo od ovakvih tema, jer slušamo vazda jedno te isto; kako su ''neki tamo'' ljudi obična stoka prema nama, poštenima i časnima, kojima bezrezevno i krajnje nesebično pomažemo, a oni se ekspresno poseru na to. 

Evo ja sam od onih kojima niko ne duguje zahvalnost.

A što bi roditelji, bake i deke bili izuzeti iz te priče?

Moja majka se uvek sećala kako je njena majka u teškim vremenima pedesetih najviše volela pileće nožice i šiju, dok su se oni deca čudili što neće batak ili belo meso. Pričala je kako joj je otac bio vešt svim zanatima iako je bio ekonomista.

Mama je više volela da je ofarbamo mi, neveštim dečijim rukama nego da ode kod frizera. Tata je nosio cipele iz jedinstva sa gumenim đonom usred leta i polusintetičke košulje iz Marks&Spenserakoje se lako peglaju.

Neke stvari shvatimo tek kad pređemo iz jednih cipela u druge.

Dodao bih jos i "izvini". Na svu srecu, okruzen sam takvim ljudima, koji znaju da kazu ove reci

mislim da je u pitanju Ivo Andric koji je primjetio da kojim slucajem svima spadnu glave sa ramena...da bi svako bez izuzetka potrcao za onom svojom...mislim,najpametnija je i najbolja....i u njoj najvise ima


cini mi se da dobra introspekcija nije svojstvena generalno covjeku i uvijek je jebeno tesko samog sebe vidjeti najrealnije i u pravom svijetlu...
pobogu,uvijek nesto neko nama duguje,u vecini slucajeva impulsivno smo spremni i na prvu loptu da uletimo u ulogu zrtve protiv koga se nekako sve uroti...

i sudbina i svijet i polozaj saturna sa "jebem li ga cime" i familija i politicka situacija i zene na salteru...ma,zavjera sveopsta

i to je okej...nekako je ljudski...ali je u vecini slucaja...teska lagarija i golo govance.

tacno...naidje se tu i tamo,prosto je neminovno,na ljude koji vam ne bi rekli "hvala" i odali bilo kakvo priznanje ni pod prijetnjom noza (a ustvari i u tome je kvaka najveca- sto smo uglavnom i ovisni o tome da nam se oda priznanje u svakom trenutku i za svaki postupak)...

mislim,da se ne lazemo...ima trenutaka na koje nisam ponosna,a koje se ticu ludila sopstvenog ega kada bi me jedino nahranilo da i zemlja po kojoj hodam moze da zbori,pa da kaze: " boze,sesircic...sto si divna...e bas ti hvala sto gazis po meni...hvala sto postojis..."...

sa druge strane...da li sam ja dovoljno zahvalna drugima na onom sto realno jesam od njih dobila i koji negdje,i ne u maloj mjeri ,jesu zasluzni za mnoge dobre stvari u mom zivotu?

ne 24 sata u toku dana i ne svih sedam dana u nedelji.
nazalost, ne.
ali,zaista se trudim i sa nekom zreloscu to se popravlja,jer znam da su nedvosmisleno postojale situacije kada sam djelovala kao sebicni idiot...a ja smatram da to moja sustina nije i da to prosto nije u redu.
da sebi ne smijem da dozvolim takvo ponasanje.
da ne smijem da zaboravljam.
neoprostivo je.
nije dostojno ljudskog stvora.

ja prva vrlo cesto znam da naglasim da su ljudi virus...i da su savrseni jedino kada su na pristojnoj udaljenosti,ali taj cinizam jeste moj paravan iza kojeg krijem mnogo sta...
i to je u redu...
ali je isto tako cinjenica da bez mnogih ljudi niti bih bila potpuna,niti srecna,niti bih dozivjela i vidjela neke stvari...prosto,jesu zasluzni u svakom smislu za kakav- takav i moj smisao zivota...
a da ne pominjem i mnoge osobe koji su bili totalni stranci,ali mi, iz meni neobjasnjivih razloga, jesu u nekom smislu pomogli...

prosto,to ne treba da se zaboravi i treba toga biti svjestan.

ih, nije mi pri ruci jedna knjizica... gde se lamentira o kojecemu, pa i o zahvalnosti. pa se onda ukrsta i frikombinuje mnostvo citata slavnih umova koji su imali da kazu pokoju i na ovu temu.. i bilo prilicno ujednaceni u zakljucku da je u pitanju apstraktni pojam koji u prirodi ljudkoj gotovo da ne postoji (izuzeci potvrdjuju pravilo i ovaj put)

e sad.. da li je nezahvalnost prosto jos jedna u nizu ne bas boguugodnih ljudskih osobina, ili je jako nezahvalno ocekivati zahvalnost za pruzenu pomoc, podrsku, dobro delo - prosudite sami.
nekako, ko trazi zahvalnost, dobija odbojnost, al' ne iz nezahvalnosti, vec iz slabosti.
nekako, ako si zahvalan, posebno ako se ocekuje da jesi, obavezao si se na duznicko ropstvo.