SIROTICA
(Ruska bajka)

Siromašica je Maša,
Maša teško, teško živi,
Srdita i zla maćeha
Nedužnu je za sve krivi.

A sestrica, polusestra.
Progoni je. ne voli je,
Plače Maša u potaji,
U potaji suze lije.

Ne odbija Maša grdnje,
Bolno trpi reči proste,
A lukava polusestra
Mami-tera mnoge prosce.

Od Maše je zla maćeha
Svu prćiju oduzela,
Ne gledaju momci Mašu
Kada ide preko sela.

Nosi Maša svoj sarafan
I po danu i u veče,
A na maćehinoj kćeri
Minđuše i perla zveče.

Sašila je jednom Maša
Nov sarafan od krpica,
A na glavu vezala je
Maramu od plavog cica.

Hoće Maša da uredna
U crvkvicu Božiju stupi,
Pa maćehu tvrda srca
Moli da joj perla kupi.

A maćeha, razljućena,
Već rukave zasukuje.
Sa usana bedne Maše
Ni jedna reč se čuje.

Ode Maša ridajući,
Oh, da joj je negde zaći,
Pobegla bi i na groblje,
Al ne može humku naći.

Vitla sada vejavica,
Snežnim plaštom sav svet ovi,
Zavi staze i prozore,
Svud nanosi i smetovi.

Pođe Maša do doksata,
Bolno-tužna, bolno-sama.
Naokolo samo vetar,
Naokolo samo tama.

Plače Maša. steže studen,
Lupa deda-mraz o dveri,
A iz Mašinoga oka
Teku suze - ko biseri.

Virnu mesec iz oblaka
I zablista kroz noć meko,
Vidi Maša: po stubama
Posejao biser neko.

Od te sreće iznenadne
Zaigralo srce Maši
I rukama pomodrelim
Za sitni se biser maši.

Tek što stade kraj doksata -
Obrazi joj gore bledi -
A sa visokoga smeta
Trči ka njoj starac sedi.

"Ej, zastani, lepotice,
Mećava je sve zamela!
Ovde negde zaboravih
Jedan đerdan od bisera."

Maša s tajnim uzbuđenjem
Prikri svoju grešnu želju
I reče mu uplašeno:
"Ja ga skupih u kecelju."

I stidljivo iz kecelje,
Prikrivajuć rukom lice,
Sipa Maša sitan biser
Na zamrzle stepenice.

"Stani, dete, ne prosipaj -
Govori sad starac njoj -
Pa, zaboga, taj je đerdan,
Taj je biser samo tvoj."

Od sreće se smeje Maša,
Od stida joj obraz gori,
A starac je gleda nežno
I ovako Maši zbori:

"Video sam, jadno dete,
Gorke suze što si lila
I kako te zla maćeha
Iz kolibe izgonila.

A u izbi tvoja sestra
Kraj zrcala sjajnog sedi
I češljajuć svoje kose
Podsmeva se tvojoj bedi.

A ti ridaš tu na tremu,
Urla mećava ko zverje.
Za nagradu ja zamrznuh
Tvoje suze u biserje.

Sažalih se, jadna moja,
Zbog obraza tvojih bledih
I dahtanjem svojim ljutim
Maćehu i ćerku sledih.

A ovo je za te suze
Što si lila niz obraz ...
Jer, znaš, Maša, ja sam dobar,
Ja sam, eto, deda-mraz."

I iščeznu ciča zima,
Maša perlu sitnu veže
I oslušnuv vejavicu
Malo zasta, pa pobeže.

A ujutro rano-rano
Kopa Maša dve grobnice.
U to vreme dvorjani su
Svud tražili lepotice.

Kralj im strogo naložio
Da pronađu lepoticu,
Da obiđu zemlje svoje,
Da dovedu i kraljicu.

Ugledali oni Mašu,
Zovu Mašu razdragani,
Al Maša je odlučila:
Prvo mrtve da sahrani.

Napravili tiho daću,
Pa odoše s njom u dalj,
I sa Mašom, siroticom,
Oženi se silni kralj.

ZVIŽDUK JUNAČINE

Grmnu grom. Zdela nebesa prepuče.
Oblaka gustih reka pokuljala.
Obešena o zlatne vrpce tekuće
Nebeska se kandila zaljuljala.
Raskriliše anđeli okna visoka,
Vide - ranjen se oblak survava,
A sa zapada, ko traka široka,
Diže se, raste zora krvava.
Božje se sluge brzo setile
Da se tek tako zemlja ne budi,
Zacelo opet ratom pripretili
Seljačkoj zemlji Nemci zlehudi.
Anđeli jarko sunce dozivaju:
"Seljaka hajd razbudi, sunašce,
Prodrmusaj mu glavu sanjivu,
Grdne se nevolje, kažu, zbivaju."
Ustade seljak, vodom se polio,
Obuo opanke, reč-dve prozborio
Domaćem petlu, a onda dohvati
Raonik sjajni i štap čvornovati.
Ide kovaču seljak misleći:
"Pokazaću ja gadu prokletom",
I teško mu je bes svoj izreći,
Zavitla gunj svoj gnevnim pokretom.
Oštro mu koplje kovač načini,
I sad na kljusetu plahovitom,
Cestama jaše on, u prašini,
Bez straha, veselo, silovito.
Evo ga, ide, glasno zvižduće,
Licem mu zao osmeh proleti,
Vide Nemci - sa hrašća lišće skinuće
Zviždukom, jer drhte starci stoletni.
Kidnuše Nemci iz svoje busije,
Strah ih od zvižduka tog delije ...
I praznik hita širom Rusije
Da pesmom zvona nebo prelije.

ĐURAĐ

Sred sinjih ravni, pre zore,
Sveti Đurađ smeli
S oblaka zvao čopore
Kurjaka belih.

Oj, vi, sveti (ratnicima),
Saslušajte mene.
Otpadnički naklon svima
S vazdušaste stene.

Sve vučice grade gnezda
U Muromu sedom.
Oči su im jato zvezda
Na strah svima redom.

Da li od vas, silni s gore,
Rase suroglave,
Zlobne plamte kao zore
Tuđinske tvrđave.

Nedavno se pomiriste
Sa ruskim seljakom.
Vi se dugo, zloće, biste
U gustišu jako.

Otuda gde sunce pada
Juri dušman kleti,
Gorom našom iznenada
Da ovlada preti.

Slutim, biće rastrgnutih -
Rat će među nama,
Već se sudba crna muti,
Maše planinama.

Vuci strašno zaurlali:
"Nismo kukavice!
Kandže, zubi - nisu mali
Grizi nemilice!"

Skupili se u gomili
Da razmene misli.
Urlici se u jek slili
I eho pritisli.

Kad su hajku nanjušili,
Izišli na čuku:
"Ti nas vodi, Đurđe mili,
Pružamo ti ruku!"

"Dobro - reče Đurađ njima
Povešću vas sada
Da u sinjim krajevima
Nesreća ne vlada."

Eto strašnog konjanika,
Prepala se sova.
Drhti zemlja od urlika
Vučijih glasova.

DOBRO JUTRO!

Zadremale zlatne zvezde večne,
Ogledalo vode zadrhtalo,
Pršti svetlost na zalive rečne
Na horizont rumenilo palo.

Osmehnute bele breze snene,
Raspuštenih i svilenih kosa.
Šušte, šušte minđuše zelene,
Vatrom plamti i srebrna rosa.

A kopriva, narasla uz kuće,
Sedef beli neko u nju utro,
Njišući se pijano šapuće:
,,Dobro jutro!"

KOVAČ

Kovač kuje. Teška jara
U sumornom zraku mori
Od zveketa i od žara
Bunilo u glavi gori.
Prem nakovnju sve teže
Kovačeve ruke lete,
Roj iskrica svoje mreže
Crvene kraj lica plete.
Pogled ozbiljna i smeo-
To je žarka duga vatre,
Uzlet orla što bi hteo
Da prostranstva morska satre
Kuj, kovaču, tuci snažno,
Neka s lica znoj ti teče!
Pali srca i odvažno
Zbaci žalost i nesreće!
Svoja stremljenja prekali,
Pretvori ih sva u čelik,
Maštom živahnom raspali
San svoj nestvaran i velik!
Tamo iza vlažnih tmica,
Gde prestaju tmurni dani,
Vidici su svih ravnica
Moćnim suncem obasjani.
Plavet dana trepet sazda
Od pašnjaka i od njiva,
A zrijući iznad brazda
Mlado žito srećno sniva.
Daj da sveg te prožmu zraci,
Snažno stremi k suncu, plani,
Malodušnost mrsku zbaci
I sramnog se straha mani!

USKRŠNjA ZVONA

Probuđeno zvono
Tera san sa njiva,
Osmehnu se suncu
Zemlja još sanjiva.

Zaploviše zvuci
U plavo od nas,
I jasno odzvanja
Gajem njihov glas.

Za rekom se skrio
Mesec beložut,
Bučno pojurio
Rečni talas ljut.

SELO
(Iz Tarasa Ševčenka)

Selo! U duši mir jedini.
Selo u dragoj Ukrajini,
A oko njega, puna čuda
I bajki, tamna šuma svuda.
Cvetaju bašte kraj domova,
A svilen-krošnja jablanova
Uz prozor šareni šumori,
Na bregu blešte beli dvori.
Šume i stepe tu se nižu,
Planine se za Dnjeprom dižu
A iza tamnoplavog vela
Sam bog se stani iznad sela.

PADA SNEG

Jurim. Muk je. Škripa snega
Pod kopitom konja vranih,
Na proplanku ispod brega
Grakću samo još gavrani.

Začarala šumu vila,
Utonulo sve u san.
Divnom belom maramicom
Zelen-bor je povezan.

Povio se kao baba
Na štap viti naslonjen,
A na samom vrhu stabla
Svrdla detlić i sam snen.

Jure konji, sneg se vije,
Nežni beli šal razvija.
Beskonačni put se krije
Bežeć napred kao zmija.

MIKOLA

1.
U oblak-kapi od kože,
Opancima lako gazi,
Mikola veselnik božji
Kraj sela ko sen prolazi.

Na leđima torbu nosi,
Veze ukrštene stoje,
Noga mu stupa po rosi
Dok jordanske psalme poje.

Teški jad što puni grudi
Upile daljine plave;
Kao zora kad zarudi
Kupole se sjajne pale.

Krotka lika pokajnice
Drema tužnih vrba red,
Ko biserne brojanice
Na granama vitkim led.

A ugodnik putem ode,
Na licu mu sveti znoj:
"Kolovođo, šumo rode,
Primi ga u skutak svoj."

2.
Okićena poput mlade
Šuma breza bokori se.
A po žbunju sred livade
Pramenovi magle vise.

Tamni oblak sunce skriva,
Pola brega je u seni...
Lice Mikola umiva
U jezerskoj beloj peni.

Pod brezicom-nevesticom
Korom svilenom se briše,
Kao laku maramicu
Jutarnji je vetrić njiše.

On laganim ide hodom
Kroz sela i stepu, svud:
"Ja odavde nisam rodom,
Manastirski moj je put."

Magla na garu miriše,
Đika burjan, trava zla:
"Moliću se da svevišnji
Zdravlje pravoslavnim da."