4.
Osana vo višnjih!
Humovi poju o raju.
I u tom raju ja vidim Tebe,
moj rodni kraju..

Pod maurikijskim hrastom
Sedi moj riđi deda,
Sija mu gunj ko zastor
Izatkan graškom zvezda.

Šubara njegova škilji -
Ona za praznične dane -
Ko mesec neki zimljiv
U rake zavejane.

S huma moj glas odzvanja:
"O, oče, odgovori!"
No, opuštenog granja,
Kedar mi snen šumori.

Ne doleće moj glas
Dalekom tlu do njega.
Čuj! Šušti kao klas
Nad zemljom veo snega:

"Ustani i prosudi!
Neznan je kobni glas.
Onaj što život budi
Poznaje rok i čas.

I bog će da zatrubi
Kroz oganj truba večnih,
Oblak će žutozubi
Progristi pupak mlečni.

Iz utrobe rasute
Oganj će brazde stići,
No duše netaknute
Zvezdani brod će dići."

***
Nit od zime drhti oskoruša,
Niti vetar sinje more kuša.

Sneg u zemlju radosti upio,
U snu ded na Jordan reci bio.

Svuda žbunje i jezera, eno,
Svako od njih mostom obgrljeno.

A po mostu kudrav i žutorus
Luta dečak, Josifov sin Isus.

On od zore do zalaska lakog
Zove patke i ribe ovako:

"Sjatite se k meni vi na hranu,
Učite me mudrosti po danu."

I obalom, bregom izlokanim,
Razgovori šušte neprestani.

Al ribica na pesak pritekla
Pa podvodnim glasom njemu rekla:

"Slušaj, čedo, Hriste, dete sveto,
Uz poklon smo došli k tebi, eto.

Od pustinje, šume uči, idi,
Naša tajna na nebu se vidi."

OTČAR

1.
Oblaci - kao jezera,
Mesec - u liku gusana.
Igra pred očima
Rusija razuzdana.

Trese se šuma mlada,
Kipi vrelo, u žaru.
Pozdravljam te sada
Mužiku moj, Otčaru!

Tihe, plave vode -
To je mir tvoj, i dom,
Opasne slobode
Nema u svetu tom.

Pevaj, traži i zovi
Skrivene obale, kraj luga;
S nebeskih visina ovih
Sad neće pasti duga!

Neće izgubiti rumena
Krila ni veče, ni zora;
Snažna su ramena -
Kao granitna gora.

2.
Sumorno drvo, uz breg,
S vrhom do meseca kriva
Kao februarski sneg
U duši mojoj zavijaš.

Na nebu mirno ćute
Devojke - pogled mio;
Zvuku istine ljute
Tobdžija te naučio.

On ti je koplje dao
Oluju u krv ti slio,
I snagom Anike kao
Korak ti obeležio.

Zora - ko vučica
Razvukla čeljusti;
Ti teraš zla lica
Krstom što se krstiš.

Pružiš li joj ruku,
Na glavu, pod skuti,
Položićeš muku
Na njen jezik žuti.

Oseća, bahata,
Čudnih reči gnezda:
Dijamantska vrata
I pokrov od zvezda.

3.
O, čudotvorče!
Širokih obraza, usta ko dan,
Prihvati u te tvrde ruke
Dečaka nežnoga dlan -
Nek duša moja, uz tihe zvuke,
U krilu tvome nađe san.

Ja sam sin tvoj, što kleči,
Ko vrba izrasto
Kraj puta;
Naučio sam oko da tobom
Kao jezerom luta.
Za mudrost tvoju nema reči.

Ta seda kosa mi govori:
Bio je sneg
U pesmama
I gori.
Zbog očiju plavih
Lepo
Leto
Slavim.

4.
Već smo u danu maja,
Ti - ko potok mladoga vina!
Talasi, i čun, pun sjaja,
I peva, peva tišina.

Negde Buslajev piruje,
Čuje se volhovski zvon,
Tutnji i huči, luduje
I Volga, i Kaspij, i Don.

Ural plavih usta
Isturio zube,
Kroz keženja pusta
Solovke se ljube.

Ko dragu voljenu
Sve zoveš na pir,
Grliš na ramenu
Nenačeti mir.

Uzvišen je tvoj dar,
Plavet, pesme verne,
Na ramenu tvom žar
Kugle neizmerne!...

5.
Baci je put neba,
Neka reči bruje.
Mesečeva hleba
Zlatno klasje tu je.

Gladna žeđ se budi,
Pesma nevesela,
I pune su ljudi
Kolibe anđela.

Tamo hladovina
Meko kaplje s lista,
A Juda, ko sina,
Grli, ljubi Hrista.

Ali poljubac Judin
Ne zvecka novca hirom,
I lanac Akatuja -
Staza pred manastirom.

Tamo vreme staro
Luta kroz lugove
Svu Rusiju darom
Za stolove zove.

U slavu smelosti,
Gordog duha tvog,
Piće piju gosti
Sa stola zelenog.

***
Radost je kada se u žbunova seni
Plače za prošlošću obala rođenih
I, dok se o prvim sedinama ćuti,
S pritajenim bolom na sudbinu ljuti.
Ni druga, ni misli na obličje žene
Ne donose njene reči odmerene,
Al u njoj, ko vere, ima živih snova
Da se usne taknu skrivenih svetova.
Voliš u njoj veče i ovas nad rekom,
I decu sa kosom kestenjastom, mekom.
Stresavši sa veđa nevidljivi dim
Mi ćaskamo ovde o tajnama tim.
Krotkost je to nežna, kad sediš na pragu
I moliš se suncu i puteljku dragu.
Po poljani goloj, šumom bez radosti
Misli naše tuže za pravom mladosti.
U očevu bajku, u vremena mila
Poneo nas žamor nepoznatih krila ...
Ali čvrsto usred koviljnih lugoza
Istina počiva roditeljskih snova.

POJUĆI ZOV

Radujte se!
Opet zemlji još malo
Do krštenja ostalo!
Dogorela glava
Sinjih mećava
I zemlji nestao
Žalac.

Otadžbino,
Krajevi moji mili,
I vi, sinovi, stoga,
Što ste na plotu
Ustavili Mesec i sunce, -
Hvalite boga!

U seljačkim jaslama
Rodio se plamen
Za pobedu opšteg mira!
Novi Nazarećanin
Opet je znamen,
Već slavi se njegova zora
Kod pastira.
I svetli iza gora ...

Pogani, engleski Judo,
Neka te mora smlate!
Ne mogu to severno čudo
Sinovi tvoji da shvate!

Ne možeš ti čuti tajni zov
Ma do na kraj sveta idi!
Na tvojim je ustima pokrov
Pogleda koji ne vidi.

Sve češće, i zalud pri tome,
Tvoja usta tamu traže.
Nećeš dati ti Hristu svome
Iz jasli da istinu kaže!

"Zaigraj, Salomo, zapleši!"
Nek lake noge polete.
Ljubi, ljubi i dalje greši,
- No blizak je čas osvete!
Evo već Jovana
Sveg izmoždenog od rana,
Podigo sa zemlje
Odrubljenu glavu,
Njegova usta
Opet prete Sodomu:
"Opametite se!"

Ljudi, braćo moja, ljudi,
Gde ste? ... Zašto beže? . . .
Ne trebaš mi ni ti, smeli
Krvavi viteže.

Tvoju pobedu ja neću,
Ništa mi ne treba!
Svi smo jabuke i višnje
Sa baštenskog neba.

Svi smo grožđe vinograda
Pozlaćenog leta,
Biće svetlo, toplo nama
Sve do kraja sveta!

Neko mudar, neizreciv,
Blizak našem dobu,
Sve što žive - greje pesmom,
Mrtve - snom u grobu.

Neko hoće da shvatamo,
Sve premerujemo.
Mi bi samo da volimo I da verujemo!

DRUG

Običnog radnika on je bio sin,
Nema o njemu mnogo da se pripoveda.
Samo da mu kosa beše crna kao tmina
I oči mu plave, pitoma pogleda.

Otac njegov grbio leđa po vasceli dan
Da bi prehraniti mogao dečaka;
Za to vreme dokon rastao mališan,
Drugovi mu behu: Hristos i mačka.

Mačka je bila stara i ogluvela,
Nije čula ni muve ni miševe što grebu,
A Hristos je sedeo na rukama majke
I s ikone gledao golube u nebu.

Živeo je Martin u tišini mukloj,
Tužno se glasali dani, kao kiša po železu.
I samo ponekad, za mršavim ručkom,
Učio ga otac da peva Marseljezu.

"Odrašćeš - govorio mu, - a onda treba
Da shvatiš uzrok ove bede naše.
" I nad tvrdom korom nasušnoga hleba
Nož mu tupi prozuklo drhtaše.

No, čuj, pred daščanim
Pragom
Dva vihora prošla
Svom snagom;

Uz voda to prolećni
Huk
U Rusiji diže se
Puk.

Čuj pesme burne,
Čuj besno more!
Iz magle tmurne,
Gle, oči gore.

Sve se komeša,
Kulja i huče,
Sve leš do leša -
Zub straha puče.

Sve uzavrelo,
Svud piska ljuta!
Bezdano ždrelo
Mlad vrutak guta.

I nekog bolno stiže
Otkucaj smrtnog trena ..
No, znajte, premro nije
Od dušmanskih on zena!

Njegova snažna duša
Još zadrhtala nije,
I k nadi mu se pruža
Ruka što krv mu lije.

Znao je zašto živi
I zašto cveće gazi,
No nije na vas nalik
I San njegov što se gasi.

Do praga rodne kuće
Nenadno u taj čas
Poslednji zov donese
Martinu očev glas.

Oči mu smrači strava,
Pomodri lice belo,
Na kolena je pao
I Da grli hladno telo.

No evo, opet živnu,
Protrljao je oči
I vraća se u kuću
Pred ikonu da kroči.

"Isuse, čuješ li me?
Vidiš li? Ja sam sam.
Kome ako ne tebi
Svoj zov i krik da dam!

Otac mi mrtav leži,
No strah me nije svlado.
Ja čujem - on nas zove,
Isuse, moja nado.

On traži našu pomoć
Za ruski puk što gine,
Da izborimo pravdu,
Sloboda da nam sine!…"

Detinje čuvši reči,
Sišlo je čedo milo
Na zemlju, ostavilo
Bezbedno meko krilo.

I idu zagrljeni,
A noć je mračna, mračna!
I grca u nevolji
Tišina neprozračna

O večnosti slobode
Cveta im san u nadi,
A februarski vetrić
Veđe im nežno gladi.

Odjednom planu oganj
I lavež cevi malog Hrista
Tane na zemlju crnu.

Čujte:
Vaskrrsnuti on više neće!
Sprovod njegov eno kreće:
Sahrana je
Na Marsovom
Polju.

A tamo gde mu osta mati,
Gde zoru neće dočekati
Bolju,
Pred prozorom tu sedi
Stara mačka, mesec bledi
Šapom lovi…

Baulja Martin, zbori: "Vi,
Mili moji sokolovi,
Robovi ste svi,
Robovi!"
Glas mu odječe sve tiše,
Neko ga guši, jedva diše,
Neko ognjem ga sažiže,

No spokojno za prozorom
Glas de diže,
Časak zamre, a čas poput gromkog klika
Počne teći
Zvuk željezne
One reči:
"Re-e-pu-u-ublika!!!"