Sekte :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

JEHOVINI SVEDOCI

Godine 1852. rođen je u Pitsburgu, u Pensilvaniji, SAD, Čarls Taze Rasel, glavni “prorok” ove sekte. Iako nije bio pastor niti teolog po struci, pročuo se svojim tumačenjem Biblije, pa je skupština “Istraživača Biblije” u Aligenu zamolila da im bude kao pastor. Imao je mnogo svojih pismenih i usmenih tumačenja Biblije. Pristalice su ga veoma cenile. Nazivale su ga “prijateljem svih ljudi”, “Najvećim religioznim učiteljem posle apostola Pavla”. Po verovanju njegovih pristalica, postoje sedam poslanika Božijih, i to: apostol Pavle, apostol Jovan, Arije, Petar Vald, Viklif, Luter i on, Čarls Taze Rasel. On lično predstavljao se kao prorok, kao “Božja usta”, kao čovek koji je sve svoje znanje dobio od Boga, prosvećenjem Svetoga Duha. Taman isto tako, kako je Jelena Vajt adventistička “proročica” govorila o Vilijamu Mileru.

Kao i Vilijam Miler i on je bio zainteresovan za pitanje datuma drugog dolaska Hristova, i latio se posla da tu zagonetku reši. Po njegovim računima i proroštvima Hristos će doći 1872. godine. Ta godina je došla i prošla, a Hristos nije došao. Rasel je popravio svoj račun. Objavio je da se prevario u računu samo za dve godine. Doćiće Hristos 1874. I ta godina je prošla bez Hristovog dolaska. Odgodio je taj dolazak za 1914. godinu. Pa opet ništa. Pa za 1918. godinu, ali tu bruku nije doživeo, jer je umro 1916. godine.

. No njegovi sledbenici su proglasili da je Hristos ipak došao 1914. godine, samo nevidljivo, a vidljivo će uskoro doći i konačnom bitkom kod Armagedona uništiti sve svoje protivnike, a svoje pristalice će zadržati u svome carstvu.

Pristalice Rasela, društvo “ispitivača Biblije” i društvo “Narodnih propovednika” ujedinili su se u jednu organizaciju koju su nazvali 1913. godine “Ozbiljni istraživači Biblije”. A na svome međunarodnom sastanku u Kolumbusu 26. jula 1931. godine prozvali su svoju versku organizaciju: “Jehovini svedoci”. To im je zvanično ime. Inače, oni sebe nazivaju “klasa vernog i mudrog sluge”, a ostale hrišćane nazivaju “jarci” ili “velika gomila” koja će uskoro propasti i u bitki kod Armagedona biti definitivno uništeni.

Njihova organizacija je vrlo disciplinovana i vrlo stroga. Za svoje vođe veruju da su postavljeni i pomazani od samog Hrista, i pokoravaju im se slepo bez ikakvog pogovora. To je zapravo jedan teokratski sistem.

UČENJE JEHOVINIH SVEDOKA

. Istinu o Svetoj Trojici odbacuju isto onako energično kao i muslimani i Jevreji. Od jeretika Arija nasledili su učenje da Gospod Isus Hristos nije drugo lice Svete Trojice, nego da je “divno duhovno stvorenje” koje je postojalo na nebu pre nego što se rodio kao čovek na Zemlji. Od Makedonija su nasledili jeres da Duh Sveti takođe nije treće lice Svete Trojice, nego je samo sila Božija. Dalje oni propovedaju: “Bog nije duh koji bi sve prožimao i svuda prodirao, nije na svakom mestu u isto vreme prisutan. On poseduje svoje mesto i položaj stolovanja gde mu se može pristupiti”. Naročito insistiraju na tome, da Boga treba zvati njegovim “pravim” imenom: Jehova. Zato su i uzeli naziv Jehovini svedoci.

O čoveku Jehovini svedoci uče isto kao materijalisti, kao da su preuzeli učenje materijalističkih filosofa pa ga obukli u biblijske citate. “Čovek umire isto kao životinja” – piše u njihovim knjigama.

I oni kažu da veruju samo Bibliji, ali ukoliko se Biblija ne slaže sa njihovim učenjem, oni je bez ustezanja prekrajaju, bilo da izostave citat koji poriče njihovo mišljenje, bilo da izmene interpunkciju, bilo da dodaju nešto što Biblija ne kaže. Evo nekoliko primera:

Njihov glavni “prorok” kaže da je Adam stvoren 4.128 godine pre Hrista i da je u raju do pad u greh proveo dve godine. To je čista izmišljotina podmetnuta Bibliji koja nigde ne navodi te cifre. U poslanici Jevrejima apostol Pavle citira reči iz Psalama koje se odnose na Hrista i koje glase: “Omiljela ti je pravda i omrzao si na bezakonje: toga radi pomazate, Bože, Bog tvoj jelejem radosti većma od drugova tvojih” (Jevr. 1, 8 – 9).

Pošto se u ovome citatu Hristos dva puta naziva Bogom, a Jehovini svedoci poriču Božansku prirodu Hristovu, to oni ovaj citat ovako prevode: “Omiljela ti je pravda i omrzao si na bezakonje. Zato ga je Njegov otac naročito blagoslovio uzvisivši ga za Kralja Božjega Kraljevstva”. – Dakle, očigledna prevara. I to nije jedini primer kvarenja teksta i smisla Svetoga pisma.

Jehovisti kažu da u Svetom pismu nema spomena o Svetoj Trojici. Međutim, Jevanđelje po Mateju kaže da se Spasitelj posle vaskrsenja svojim učenicima javio i rekao: “Idite i načinite sve narode mojim učenicima krsteći ih u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha” (Matej, 7, 19). A krštenje Isusovo u Jordanu opisano je ovako: “I krstivši se Isus iziđe iz vode, i gle, otvoriše mu se nebesa i vide Duha Božijeg gde silazi kao golub i stade na njega. I gle, glas s neba koji govori: “ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji”” (Matej, 3, 3; Marko, 1, 10 – 11; Luka, 3, 21 – 22).

Jehovini svedoci kažu da Hristos nije Bog. Sveto pismo za koje Jehovini svedoci govore da veruju u njega, kaže nešto sasvim drugačije. Sam Spasitelj kaže o sebi: “Otac je u meni i ja u njemu” (Jovan, 10, 38). “Ja i Otac jedno smo” (Jovan, , 30). “Ko vidi mene, vide Oca” (Jovan, 14, 9). A svoje božanstvo dokazuje svojim čudesnim delima rekavši: “ako meni ne verujete, delima mojim verujte” (Jovan, 10, 38). Kad se Isus posle vaskrsenja javio apostolu Tomi, ovaj uverivši se u stvarnost vaskrslog Gospoda, reče: “Gospod moj i Bog moj” (Jovan, 20, 28). U 1. Poslanici Jovanovoj piše o Hristu: “On je istiniti Bog i život večni” (Jovan, 5, 20). U poslanici Rimljanima piše da je Hristos “nad svima Bog” (Rim. 9, 1 – 5).

O Svetom Duhu Jehovini svedoci govore da nije treće lice Svete Trojice, dakle, da nije Bog, nego samo nesvesna sila Božja. Spasitelj, međutim, govori drugačije. On kaže svojim učenicima da će im poslati Duha Svetoga koji će ih “naučiti svakoj istini” (Jovan, 14, 26). Ako Duh Sveti nije svesna Božanska ličnost, nego samo nesvesna sila, kako onda ikoga može naučiti ikakvoj istini? Duh Sveti će, po obećanju Spasiteljevom, javiti učenicima “šta će doći” (Jovan, 16, 13). Dakle, Duh Sveti zna budućnost. A budućnost je poznata samo Bogu. Apostol Petar je ukoreo Ananiju što je sakrio deo novca od prodate njive, pa mu veli: “Zašto je satana ispunio srce tvoje da slažeš Duhu Svetome? Nisi slagao ljudima, nego Bogu” (Dela apostolska, 5, 1 – 4). Dakle, Sveto pismo izričito tvrdi da je Duh Sveti Bog. Prema tome, Jehovini svedoci greše.

Jehovini svedoci kažu da Bog nije duh i da nije svuda prisutan. A Spasitelj izričito kaže: “Bog je Duh” (Jovan, 4, 24). Preko proroka Isaije, Bog govori o sebi: “Može li se ko sakriti od mene da ga ja ne vidim?... Ne ispunjavam li ja nebo i zemlju?” (Isaija, 23, 24). Dakle, jehovisti su i ovde u zabludi, ili su, možda, u svesno – namernom izvrtanju reči i smisla Svetog pisma.

Svedoci Jehovini smatraju da je izuzetno važno i neophodno zvati Boga njegovim “pravim” imenom. A to ime po njihovom shvatanju glasi: Jehova.

I ovde su u višestrukoj zabludi. Prvo, Jehova je jevrejska reč, ali oni stručnjaci za starojevrejski jezik kažu da se to ne čita kao Jehova, nego Jahve. Drugo, ne postoji nikakav razlog da ceo svet mora Boga nazivati jevrejskim nazivom. Treće, što je najvažnije, kad je Mojsije zapitao Boga koji ga je poslao u Misir da izvede jevrejski narod odande, kako ti je ime? – Bog mu nije odgovorio: ime mi je Jehova, nego je rekao jevrejskim jezikom: “Ehje ašer ehje” (“Ja sam Onaj koji postoji”) – i dodao: “To je moje ime doveka” (2. Mojsije, 4. 14 – 15).

Jehovini svedoci odbacuju znak krsta tvrdeći da je to mnogobožački znak i da Hristos nije raspet na krstu, nego je obešen o drvo ili na stub.

Evo još jednog specijaliteta jehovističkog verovanja. Oni smatraju da je Biblijom zabranjeno da se čoveku da transfuzija krvi. Međutim, i to je njihova besmislica. Ne postoji nikakva biblijska zabrana za davanje i primanje transfuzije krvi. U vreme kada je Biblija pisana nije niko ni sanjao o transfuziji, pa zato u Bibliji nema preporuke ni zabrane za transfuziju.

Jehovini svedoci odbijaju da idu u vojsku i rat. U tome pogledu potpuno se slažu sa nazarenima i još nekim sektamaJehovini svedoci, kao i ostali sektaši, odbacuju sve hrišćanske praznike. Oni kažu da su i Božić i Uskrs i svi ostali praznici ostatak mnogoboštva, i da Jehova mrzi te praznike.

Biblija i istorija i psihologija govore sasvim suprotno. U Starom zavetu Bog (Jehova) propisuje Jevrejima koje će praznike obavezno praznovati ”zakonom svečanim”, i čak propisuje smrtnu kaznu za prekršenje toga praznovanja (3. Mojsije, 23, 1 – 30).

Šta Jehovisti obećavaju? Kažu: Carstvo nebesko je blizu, kao i kraj sveta. Kada se Gospod zacari, svi grešnici će biti fizički uništeni. Biće spasen samo onaj ko stupi u Društvo Kule stražare. Jehovisti nestrpljivo očekuju kraj sveta, kada će se naslađivati gledanjem muka i smrti svojih suseda, poznanika, sugrađana – rečju, svih onih koji nisu prihvatili jehovističku propoved.

Međutim, kasnije svaki član sekte saznaje da mu spasenje nije uopšte zagarantovano. On se obreo u svojevrsnom društvu sa dve klase. Ma šta da čini, on se ne može osloboditi strogo određenog poretka stvari.

Jehovisti bukvalno shvataju reči Biblije o tome da je spasenje zagarantovano samo za onih 144 hiljade “izabranih”. Striktno govoreći tu bi spadali samo oni koji su bili u životu 1914. godine. Upravo zbog toga su jehovisti bili prinuđeni da nedavno u svoj “prezidijum” izaberu jednog devedesetogodišnjeg starca. Treba očekivati da će i to učenje skoro biti preispitano. Svi ostali članovi sekte su – “druge ovce”. Njima pripada raj na zemlji, ali pod uslovom da prilježno šire jehovističku literaturu, da često i uspešno obilaze stanove i vrbuju nove članove.

Zato vam oni na ulici ne nude svoje brošure tek tako, bez razloga. Jehovisti veruju da će time zaslužiti raj. Pa, pre nego što uzmete ili kupite neku knjižicu od njih, vi razmislite – da li treba podržati te ljude u zabludi da će ih Gospod spasiti na takav “mehanički” način. I zapamtite, jehovisti čvrsto veruju da će svi koji ne pristupe sekti nakon njihove propovedi – biti osuđeni na smrt.

No, ako si ti bio sasvim primeran jehovista u toku mnogih godina, a potom je tvoj entuzijazam splasnuo, ipak su onda tvoja dela rđava i niko ti ne može garantovati da ćeš biti spasen.

Jehovistički koncept “spasenja” sa raznim, manjim ili većim izmenama, kopirale su mnoge druge sekte. Možda je jedina dobra strana Jehovinih svedoka to što, kada se njihovo lažno proročanstvo o kraju sveta ne ostvari, oni ne pokušavaju da ga ostvare svojim silama (kao što to pokušava “Veliko belo bratstvo” i “Aum Šinrikjo”) – nego “kraj sveta” prebacuju na neki drugi datum.

Isticanje sopstvene pravednosti i izuzetnosti zauzima najvažnije mesto u agitaciji Jehovinih svedoka. Izabraništvo i izuzetnost jehovista stalno se potencira, a sve što može pokolebati članove sekte u tom uverenju, mora biti uklonjeno iz njihovog vidokruga.

U tome rukovodstvo sekte vidi svoj glavni zadatak. Rezultat – član sekte gubi sposobnost kritičkog mišljenja i postaje potpuno zavisan od starešina i “rukovodećeg tela”. Tako se služenje Bogu neprimetno zamenjuje služenjem bezličnom “rukovodećem telu”, koje poseduje apsolutnu vlast, jer je tako, navodno, naredio Hristos. “Rukovodeće telo” za jehoviste predstavlja jedini autoritet. Njegovo tumačenje Svetog Pisma je jedino tačno. Njegove odluke se moraju izvršavati bespogovorno.

Svi koji su smogli snage i hrabrosti da napuste sektu Jehovinih svedoka, svedoče: od prvog dana druženja sa jehovistima, lakoverne ljude očekuje ne izučavanje Biblije, ne molitva i ne iskustvo pravednog života, nego program bezdušnog ispiranja mozga, upakovan, kako se to u Americi inače radi, u privlačnu ambalažu.

Po završetku programa, novi član sekte zaboravlja svoje životne planove, zanemaruje porodične obaveze, gubi želju za učenjem.

Jehovisti su, u skladu sa svojim pervertiranim tumačenjem Svete Knjige, nekoliko puta određivali godinu početka kraja sveta. Prvo je to bila 1799, zatim 1914, a Frens svedoči da je bio u bruklinskoj upravi kad je odlučeno da nova godina početka kraja bude 1957, s obzirom da je tada poslat “znak sa neba” (to jest, lansiran je prvi “Sputnjik”).

Jehovistička hronologija se zasniva na tvrdnji da je Jerusalim pao 607. godine pre Hrista. Bivši sektaš, Karl Olaf Džonson, utvrdio je nakon ozbiljnih sedmogodišnjih izučavanja da je Jerusalim pao dvadesetak godina kasnije, i o tome obavestio vođe pokreta. Oni su od njega zahtevali da te rezultate ne objavljuje, a počeli su i da ga bojkotuju, kako bi sprečili da utiče na druge jehoviste.

Koliko je u ovoj sekti bitna organizacija, govori i činjenica da jehovisti ne krštavaju u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha, nego “u ime Oca i Sina i Duhom vođene organizacije”. Verujući da će samo 144.000 izabranih vladati sa Hristom na nebu, a da ogromna većina “svedoka”, tzv. “drugo stado”, nebo ne mogu zadobiti. U SAD imaju najmanje pet sati sastanaka dnevno, i dužni su da idu od vrata do vrata, porpovedajući, da bi na kraju meseca predali izveštaj o tome koliko su kuća posetili i publikacija podelili. Jehovisti nisu lojalni građani svojih država – ne priznaju izbore, vojsku, ne pozdravljaju himnu, niti državnu zastavu. Zabranjene su im školske proslave i zabave, rođendani. Ne praznuju Božić ni Uskrs. Ne smeju da polažu zakletvu, niti da se druže sa bivšim članovima.

Sami jehovisti su povremeno priznavali grehe čak i u vrhu pokreta: homoseksualizam, promene žena i zlostavljanje dece. Bivši član sekte, dr. Džeri Berkman, ugledan psiholog, tvrdi da mnogi jehovisti pate od šizofrenije, agresivnosti i alkoholizma. Prosek obolelih od psihičkih poremećaja među njima je znatno veći nego kod ostalih društvenih grupacija.

Nemilosrdni su prema svojim članovima. Doti Houk priča o sudbini svog sina Bilija koji se zaljubio u udatu jehovistkinju. Zbog toga je bio jako uznemiren i zaplašen, a pretio je i samoubistvom. Poslali su ga na tzv. “sud staraca”, koji ima pravo da čoveka kazni, pre svega isključenjem iz sekte. Starci su mu rekli da će sutra doneti presudu. Mladić je popio razređivač, i posle tri nedelje umro. Sestra Bilijeva, Ronda, kaže da niko od članova sekte nije došao na njegovu sahranu. Ona je ogorčena jehovističkom tvrdnjom da njihova vera snaži porodicu. Njen brat se ubio, njena majka je pokušala da se ubije; dve sestre i brat, koji su ostali u sekti (Doti i Ronda su otišle) više ne govore s njima. Baba, takođe jehovista, nije dozvolila Rondi da se vidi sa dedom pre starčeve smrti. Jehovističko pravilo je da ne dozvoljavaju članovima porodice da se viđaju sa bivšim jehovistima, čak i ako su im to deca ili unuci. Vode dosije o isključivanju, sa razlozima zbog kojih je neko isključen, počev od seksa van braka pa do slavljenja državnih ili školskih praznika. Najvećim grehom smatraju povratak bivšeg člana Crkvi, koju nazivaju “satanskom”.

Vlast bruklinskog vođstva je apsolutna, a njegovi aršini dvostruki. Tako je u Meksiku bruklinsko vođstvo ( vođeno “Duhom Svetim”) odobrilo svojim članovima da varaju državu, kupujući od administracija potvrde o odsluženom vojnom roku. U afričkoj državi Malavi, međutim, šezdesetih godina ovog veka na hiljade jehovista je proterano iz zemlje zato što su odbili da prime državne legitimacije – opet po zapovesti bruklinskih “otaca”.

Godine 1975. jehovisti su, naravno neuspešno, proricali smak sveta. Ponovila se 1925: ljudima je savetovano da napuštaju škole i firme u kojima rade da bi se dali na “svedočenje smaka”. Pošto se ništa nije desilo, rešili su da više ne “proriču”. Međutim, da bi do kraja isprali mozak svojih jadnih sledbenika, zabranili su im čitanje bilo kakvih knjiga u kojima se kritički govori o sekti, a naročito onih u kojima se razobličavaju njihova “proročanstva”.