А да ли ти нешто значе санкције, ратна дејства и бомбардовање?

da, to znaci da su sve stranke koje su ucestvovale u vlasti tada nesposbne i svi ljudi koji glasaju za njih mazohisti, nepametni, lopovi.
izaberi sta odgovara.

naravno.
gore od onoga je tesko moglo.
ali je isto nebuloza pricati da je sada losije.
to su lazi.
trebalo je biti bolje, ali sa tako jakim nacistickim strankama, to je jako tesko.
stranke koje su za neki vid demokratije i postovanja svakog pojedinca imaju manje od 35% u srbijki.
imaju oko trecinu, sto je opet, mnogo vise nego tada, ali nedovoljno da bi "jedrilica isla maximalnom brzinom"
ne moze brod ici brzo ako 70% ljudi nece da vesla.

Uze mi rec iz usta

Znace mi toliko da nikad ne glasam za neku stranku, nego uvek protiv srs i sps 

Jeftina i šuplja demagogija SRS i SPS da je danas lošije nego što je bilo u njihovo vreme. Puno stvari je moglo sigurno biti urađeno bolje ali o boljitku ne treba pričati. Dovoljno je i to što sad možeš slobodno da se izjasniš koju političku opciju podržavaš bez da zbog toga ostaneš bez posla ili glave.

upravo!
dok je tresac bio u petrohemiji nisi smeo da zucnes.
odma pada otkaz.
ljudi su bukvalno krili za koga glasaju i u privatnom zivotu ili su lagali...
a mom matorom su posle 20 godina staza na odgovornom mestu ponudili stan u centru grada i kada je dosao da porazgovaraju o tome, prvo sto je dobio pred sobom je  papir za clanstvo u SPS-u.
stoka.
tada je izasao iz rafinerije i od tada bolje zivimo.

Dovoljno je da gledaš skupštinu i radikalske tirade. U njihovo vreme em nije bilo prenosa a ako ih je i bilo poslanici iz opozicije su bili pljuvani, maltretirani i prebijani. Zato je iluzorno uspoređivati ovo sada i ono u njihovo vreme.

politka

Ових дана сведоци смо нарочитог политичког егзорцизма на нашој јавној сцени. Поводом двадесет година од одржавања Осме седнице ЦК СК Србије имали смо прилике да видимо које се методе употребљавају у њеном тумачењу. Разни (само)звани интерпретатори огледали су се у вештини истеривања баука „Милошевићеве” политике из нашег бића и мишљења.
Трудили су се да нам оживе сећање на 90-те године, када је вођена херојска борба против злодуха који је из боце изашао баш на Осмој седници.

Да случајно не бисмо заборавили, подсетили су нас да је ОН крив (између свега осталог страшног што нам се десило) за физичку ликвидацију политичких противника, сузбијање опозиционих медија и угрожавање права националних мањина.

Чињенице да је у том периоду више убијено функционера власти од представника опозиције, да је било далеко више опозиционих медија од позиционих, и да је Србија једина земља бивше Југославије која је сачувала мултиетнички састав становништва, само су изузеци који потврђују правило. Наиме, мора бити да је ОН убијао и „своје”, како би за то оптужио политичке противнике (видети такође бомбардовање РТС-а), као што мора бити да су опозициони медији и мултиетничност били само маска којом је манипулисао зарад одржања на власти. Као што су маске биле његов „комунизам”, односно „национализам”.

„Заправо, он није марио ни за једно од ових опредељења, само је гледао да му послуже на учвршћењу и одржању власти” (Васо Милинчевић, Политика, 16. 09. 2007) „У томе је имао издашну помоћ супруге Мире Марковић, такође патолошки опседнуте влашћу” (исто). Од Милошевића је гора једино његова супруга; заједно су чинили злочиначки пар који је од ране младости сањао дијаболичне снове о неограниченој власти.

Да је несумњиво реч о ђаволској работи потврђује један новинар – Милошевић, по њему, личи на „шегрта који је ушао у ђаволску радионицу” и коме се свидело оно што је тамо видео (Милан Милошевић, емисија „Око”, РТС 26. 09. 2007). А медицинску дијагнозу овог феномена добили смо од једног публицисте: Милошевић је заправо боловао од „аутистичног психопатског поремећаја” који има генетску основу (Ђорђе Јончић, Политика, 27. 09. 2007) Сада нам постаје јасно откуда прекопавање по породичном стаблу Милошевића и његове супруге.

Када смо већ код психо(пато)логије, треба рећи да овакви методи тумачења показују особине параноје. У параноичном систему мишљења, читава иначе сложена стварност редукована је на деловање једног принципа. У овом случају, бројни политички, друштвени, културолошки, па и (социјално)психички фактори који делују у једној историјској ситуацији, сведени су само на један – наводно болесне личности једног брачног пара.

Није Милошевић био представник једне политике, већ је једна политика била израз Милошевићеве личности. Отуда непрестана персонализација и психологизација свих друштвених феномена – уместо да се у њима тражи деловање објективнијих структура, они се представљају као пуке манифестације једног индивидуалног (зло)духа. Сви смо били сведоци, а многи и учесници колективне параноје у погледу Милошевића. Она се наставља и након његове смрти, у оваквим тумачењима историјских догађаја, у фанатизмима да смо ми и седам година након његовог одласка с власти ту где јесмо (а нисмо тамо где би требало да будемо) због Милошевића.

Он је универзални кривац за све, чак и ако је урадио нешто позитивно, то је само привид који прикрива ону суштину, његову „злочиначку” природу и исту такву политику. Зато је параноични систем логички савршен, свака контраевиденција бива објашњена управо као деловање те суштине. Као (зло)дух он се појављује у разним облицима, у лику НАТО бомбардера или војника Армије БиХ који разносе тело рођаке једног новинара. А против таквог бића су, наравно, сва средства дозвољена, од некрофилног перформанса поводом његове сахране, до сликања с глоговим колцем на његовом гробу. У овоме су учествовали управо они који себе сматрају модерним, који ваљда као такви не верују у вампире и вештице.

Наставник филозофије

Марио Калик

Добро запажа човек.

Bilo je jako lose,ne ponovilo se.Danas je mnogo bolje ali se situacija pogorsava iz dana u dan,dobili smo novog milosevica koji nas polako vodi u provaliju...