Ovo sto si napisao jeste tacno. Osim ovo vezano za ruse, pitaj recimo poljake, bugare, cehe, kako im je bilo lepo pod bracom rusima.

Ja ne razumem da postoje ljudi sa toliko malo mozga u glavi da su im mediji kompletno isprali mozak da zakljucuju da smo mi razvbili Jugoslaviju.Mi koji smo bila za to da Jugoslavija ostane 
Svi osim nas su hteli samostalne drzave.Mi smo jedini od kojih su se svi odcepili i kako jebeno mozemo mi da budemo krivi za raspad jugoslavije.

Takvom mozgu kome je b92 tata i mama treba cestitati i poslati na letovanje na Bahamima.

Pa da,Sloba postavi svoje ljude u Vojvodini,Kosovu,Crnoj Gori,ima 4 glasa na sednicama komiteta. Svaki predlog ostalih se odbije,svaki nas prihvacen. Nema sta,toliko smo se borili da ostane Jugoslavija.

Da da kako da ne

Mogu samo reći

Postojala je i jedna cudna vojska, pod znakom Svetog Djordja (njihov znak na grudima), koja se svesno zrtvovala za svoj narod - jer kada bi neko od njih poginuo u borbama sa gerilcima ("sumskim") Nemci nisu streljali taoce, ono cuveno: 100 nasih ubijenih za jednog ubijenog pripadnika Vermahta i 50 srpskih glava za jednog njihovog ranjenog.

Zato su cesto na celu nemackih kolona isli ti cudni mladici, sa romanticnom idejom apsolutne zrtve za svoj narod, CAK I ONDA KADA IH TAJ NAROD PREZIRE i zove ih s gadjenjem "nasi Nemci".

Predvodio ih je nekadasnji pripadnik 1300 kaplara iz Prvog svetskog rata, rodjak porodice Karadjordjevic, advokat cuven po svojoj religioznosti, po tome sto pre rata nije naplacivao svoje usluge siromasnima i sto se na delu pokazao kao najzesci borac protiv korupcije u politickom zivotu medjuratne Jugoslavije.
Oni su uzeli oruzje u ruke onda kada ih je na ovu besprimernu zrtvu pozvao general Milan Nedic, elitni oficir kraljeve vojske, koji je bio medju retkima koji su se pre toga (i to uspesno) borili u aprilskom ratu. Pre kapitulacije.

Tesko potresen porodicnom nesrecom (smrcu sina jedinca u velikoj eksploziji smederevske tvrdjave, nakon konunistickog dizanja u vazduh velikog skladista municije 1941. godine), Nedic je pristao da se, i pored prvobitnog protivljenja, ipak stavi na celo "Privremene vlade" pod okupacijom - onda kada su mu Nemci rekli da ce, ukoliko on ne pristane na to, doslovno podeliti citavu Jugoslaviju medju nase krvolocne susede i da ce srpski narod tako i bioloski nestati.

Tek kada su ga PREDSTAVNICI SVIH POSTOJECIH PREDRATNIH SRPSKIH POLITICKIH PARTIJA NA KOLENIMA DOSLOVNO UMOLILI NA OVAKVU ZRTVU, tek tada je nas slavni general pristao na tako nezahvalnu ulogu.
I to on koji nikada nije imao ni trunku simpatije prema nemackoj drzavi i vojsci... Ali su upravo izgleda zato njega ti isti Nemci cenili, znajuci da ce on zaloziti i svoje ime i obraz i zivot kada (i ako) bude dao svoju rec i pristao da bude okupacioni predsednik vlade.

Tada je on pozvao sve nacionalno svesne mladice u Srbiji da mu pomognu u hitnom spasavanju srpskog naroda i ostataka porobljene i porazene Otadzbine.

I pristupili su mu odmah ti mladi "ljoticevci", kao pripadnici novoformiranog Srpskog dobrovoljackog korpusa, usavsi tako u pakleni rascep izmedju cekica i nakovnja: cetnika i partizana, nepoverenja Nemaca i prezira svog naroda.

I oni su se zatim ozbiljno i zestoko borili protiv "komune", a na "frontu odbrane srpstva". Bar kako su to oni shvatali.

Himna im je bila "Oj Srbijo, mila mati", a za glavne neprijatelje srpske buducnosti su smatrali, podjednako: komuniste i Engleze.

Bojni poklic im je bio: "Ko je s nama?", uz horski odgovor: "Bog!" i poziv na juris.

Bili su disciplinovani i hrabri, ginuli su i onda ostajali bez groba i pomena, kao prokleta i od svih zaboravljena vojska.

Medju njima (u redovima prezivelih) se naslo mnogo buducih naucnika, uspesnih i normalnih ljudi: inzenjera, profesora, hilandarskih monaha...

I iza sebe su ostavili jednu neobicnu, zaista romanticnu knjigu.
Antologiju poezije pod naslovom "TVRDJAVA".
Nadahnut predgovor za nju je napisao cuveni Sima Pandurovic (koji je zbog toga imao silnih problema posle "oslobodjenja").

Ovde cu, samo za vase oci, prepisati jednu pesmu iz ove zbirke, tada mladog (tek punoletnog) Save Jankovica.
Naslov pesme je "ZIVOT".

"K'o pahulja snezna,
kristalna i nezna
sto sa neba bela
i vrhova jela
padne
na vreo dlan
i nestane k'o san,
tako i zivot nas
zablista i... vec ga nema".

Pesma je napisana na prvoj borbenoj liniji, 1942. godine...

Eto, zeleo sam da ovde sa postovanjem i tugom napisem ovih par spomen-reci, a umesto nadgrobnog spomenika svim ovim mladim dobrovoljcima iz tog ratnog korpusa, svim ovim prokletim pesnicima ove neobicne mrtve legije.

Slava im!
I pokoj im dusi.


e to su trebali biti pobednici ovog rata, a ne tito i ostalal stoka!

Пази овако, у Шпанији устав не омогућава сепаратизам, као што је то омогућио устав из 1974. Такође, покрајине у Шпанији немају своје паравојске, које имају ланац команде аутономан од команде армије, као што је имала СФРЈ (територијална одбрана). Такође, знају се границе ограничења покрајина у Шпанији, што се по уставу из 1974 није знало, већ су републике биле државе у држави. Устав из 1974 је легализација циљева МАСПОК-а.

Треба се сетити и прве Југославије и ко је тада правио срања, и коме се повлађивало (бановина Хрватска) и ко је и поред тих повлађивања и уступака издао.


Војводина и Косово су чак по уставу из 1974. интегрални део Србије, а Слоба је био председник Србије. Дакле, у чему је проблем?

Што се тиче Црне Горе, они су се шлепали уз Србију, док су мислили да ће од тога имати користи. Сам успон Ђукановића, његов раскид са Слобом говори да он није имао претераног утицаја на Црну Гору. Пре би се рекло у ствари да су црногосрци имали кадрове у Србији који су утицали на политику Србије.


П.С

Док је у Хрватској и на Космету цветао национализам и шовинизам све време СФРЈ, у Србији (посебно у Београду и Новом Саду) је вршена најјача индоктринација "братством и јединством".
Ми који смо тада живели, могли смо да путујемо по тој држави и да се лично у то уверимо, зато су се многи управо отрезнили зато што су се кретали по тој земљи.

Нажалост, многи су такве ствари игнорисали, јер су им леп живот и полутке преко синдиката били већи приоритет. Још када узмемо у обзир чињеницу да људи имају тенденцију да се сећају само лепих ствари и да идеализују прошлост, плус јаке индоктринације у Србији---онда имамо то што имамо сада.

Ко је гледао тадашњи ТВЗ (Хрватска)-образовни програм и тадашњи РТБ и РТНС(Србија) могао је да види чудну дихотомију. Наиме, познате личности из хрватске културе су биле хрватске личности, док су  познате личности из српске културе биле југословенске личности. Хрватскосрпски језик је био "хрватски језик", док је српскохрватски језик био српскохрватски језик. Ћирилица и латиница су биле званично равноправна писма и у Србији, Хрватској, Црној Гори и БиХ. У Хрватској се, поред тога, ћирилица никад није користила у јавној употреби, док је у Србији била мањински заступљена.

Оно што је била унутрашња ствар Хрватске, то је била само ствар Хрватске. Оно што је била унутрашња ствар Србије, то је била заједничка ствар Србије и свих осталих (мало више ових осталих). Када је избила велика криза на Космету, почевши од 1981. руководство Србије на челу са Стамболићем је тражило солидарност осталих република око решавања питања албанског сепаратизма и национализма. Словенија и Хрватска су отворено подржавале Албанце. Истовремено, саме нису дозвољавале осталим републикама да се мешају у њихова унутрашња питања, стално називајући то "агресијом".

Ди има то да се узме? 

Srbi protiv Srba, runda 468.   

Nisam znao da smo toliko sentamentalni