Tranzicija i gubitak posla imaju danak i u ljudskim životima
Samoubistva zbog otkaza

Gubitak posla na Zapadu odavno se visoko kotira među uzročnicima stresa, odmah iza smrti ili bolesti najbližih. Kod nas ranije nije bilo tako. Radna mesta bila su prilično sigurna, ali poslednjih godina situacija se promenila, pa se na otkaz sve češće reaguje i podizanjem ruke na sebe.

Broj samoubistava zbog otkaza, kako za „Blic“ navodi Zlatko Nikolić, sociolog u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja, u porastu je u poslednje dve godine.

- Mi nemamo podatke koliko se tačno radnika ubilo zbog otkaza, ali prema onome što beleži štampa, samo u prvih pet meseci ove godine registrovano je bar pet takvih slučajeva. To je više nego u celoj prošloj godini - kaže Nikolić i ukazuje na to da je stvarni broj sigurno još veći, jer se samoubistva neretko prikrivaju pošto se taj čin kod nas još predstavlja kao sramota za porodicu.
Socijalna sigurnost

Na odluku da neko zbog otkaza prekrati sebi život, smatra on, presudno utiče nedostatak socijalne sigurnosti, što je naročito izraženo kod starijih radnika koji u slučaju gubljenja radnog mesta imaju male šanse da nađu novo zaposlenje.

- Ko će da primi otpuštenog radnika od 50 godina, makar on bio i doktor nauka? - pita se Nikolić dodajući da ruku na sebe zbog otkaza najčešće i podižu ljudi u petoj i šestoj deceniji života.

- Vlada opšta otuđenost, i u komšiluku i u samoj porodici. Kada tako čovek dobije i otkaz, a kao izlaz ili alternativa mu se da sitna otpremnina kojom se ne može otvoriti novo radno mesto, ili mu se omogući dvodnevni kurs sa kojim ne može da nađe posao, on stanje u kome se našao doživljava kao bezizlazno - objašnjava Nikolić.

Psiholozi teško prihvataju objašnjenje da je otkaz jedini razlog za samoubistvo.

- Mislim da otkaz nije jedini razlog, već samo još jedan u nizu frustrirajućih faktora koji dodatno opterećuju čoveka. U tom slučaju otkaz predstavlja samo okidač za takvu drastičnu reakciju - navodi Višnja Helajzen, psiholog rada iz Nacionalne službe za zapošljavanje.

Potrebni psiholozi

Da bi se ostanak bez radnog mesta lakše podneo, smatra ona, treba da se potrude i sami radnici koje otkaz zadesi, ali i preduzeća koja imaju tehnološke viškove.

- Radnici će tako stanje u kome su se po otkazu našli shvatiti kao prolazno i organizovati se kako bi pronašli novo zaposlenje. Preduzeća koja otpuštaju radnike trebalo bi da angažuju stručnjake koji bi mogli predložiti alternativna rešenja, kao i psihologe rada da pripreme radnike za situaciju koja im sledi, što bi im pomoglo da sve prežive pod manjim pritiskom - kaže Višnja Helajzen.

Na veću ulogu preduzeća ukazuje i Zoran Stojiljković, potpredsednik Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost“.

- Socijalni dijalog o kome mi stalno pričamo, a koga, izgleda, ima malo, trebalo bi da ojača u samim firmama. Kroz taj dijalog trebalo bi da se ugovaraju i bolji socijalni programi. Da socijalni dijalog funkcioniše na terenu i samoubistava zbog otkaza bilo bi manje - kaže Stojiljković dodajući da socijalni dijalog na republičkom nivou nije dovoljan ako su poslodavci gluvi na upozorenja radnika.



Izvor: Blic \ R. Marković