Изненада је на површину испливало да биолошки учинак друштвене осамљености досеже до најдубљих унутрашњих збивања у људском организму. Самотњаци су подложнији оболевању и умирању у млађим годинама јер имају пропусте у одбрани организма


Загонетка усамљености

Уколико је тачно то што Рој Орбисон пева, да само усамљени знају како се ноћас осећате, потребан вам је лекар.

Свако се с времена на време осети напуштеним, али код појединих је то кудикамо горе – годинама пате од осамљености, упркос пријатељима и породици. Научници су знали да су такви слабијег здравља, окривљујући кортизол, хормон који усмерава (контролише) одбрамбени одзив тела на исцрпљујуће (стрес) или претеће (болест) околности зато што је измерен у повишеним количинама код људи који су доживели да су одбачени.

Али биолошко устројство је остало недокучено, а једно питање без одговора: ако упала покреће већину са самоћом повезаних бољки, како је кортизол – који се доказано одликује противупалним својствима – главни кривац?

Најновије истраживање је обелоданило да су самотњаци подложнији оболевању и упокојењу у млађим годинама јер имају пропусте у одбрани организма; другим речима, тако је записано у генима.

Молекуларни биолог Стив Кол, са Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу (САД), пратио је, са сарадницима, 153 педесетогодишњака и шездесетогодишњака надајући се да ишчепркати одгонетку. Све их је разврстао према тзв. лествици самоће, врсти пропитивања у којем се осама исказује разврставањем изјава као што су „Сам сам на овом свету” и „Немам никога на кога могу да се ослоним”, без обзира на то колико људи познају или проводе време с њима.

Склонији умирању

Послуживши се тзв. генским чипом завирили су у издвојене одсечке ДНК 14 добровољаца који су себе описали као дуготрајно (хронично) усамљене: шесторо из врха усамљености (15 одсто) и осморо са дна (опет 15 посто) ове скале. Код свих је уочено да имају другачије наследне (генетски) обрасце делања који су готово сви укључени у имуни систем.

Проучавање није обелоданило шта чему претходи – усамљеност цртама личности или обратно.

У многим претходним проучавањима великог броја становништва установљено је да су појединци који су изјавили да су осамљени или недовољно подржани у својој средини склонији ранијем умирању, да су подложнији заразама, да пате од високог крвног притиска, несанице и рака. Стога су у оптицају биле две научне претпоставке: једна је наглашавала друштвену корист помагања у опипљивом смислу („Болестан сам и људи око мене ме воде код лекара и надзиру да ли узимам лекове”), a друга је истицала да има нечег у осамљености и издвојености, што мења нечије тело.

Одавно је познато да подршка околине, нарочито пријатеља и породице, благотворно делује на физичко стање болесника. Изненада је на површину испливало, међутим, да биолошки учинак друштвене одвојености досеже до најдубљих унутрашњих збивања у људском организму – чак до улоге самих гена.

Шта је, међутим, обелоданило најновије истраживање?

Професор психологије на чикашком универзитету Џон Какиопо годинама је изучавао учинак усамљености на људима који су му дозволили да им дубоко проникне у животе и здравље, а сада се удружио са Стивом Колом да у стварности провери другу претпоставку.

Погрешно преписивање

И једнима и другима је извађена крв и надгледано је понашање гена у имуним ћелијама – белих крвних зрнаца која нас штите од уљеза као што су вируси и бактерије. Од 22.000 проучених и упоређених гена, 209 је одударало једино код самотњака. То није случајна збирка или збрка, то су најсумњивији у реченој завери, објашњава Стив Кол. Велики постотак је, изгледа, уплетен у кључни одбрамбени одговор на оштећење ткива; остали су учествовали у стварању антитела – ознака којима тело обележава микробе или оштећене ћелије за уклањање.

Код најусамљенијих одзив (реакција) је заказао: гени који покрећу одбрану и упалу били су пренаглашени (експресија), гени који управљају лучењем антитела и антивирусне заштите били су стишани. Истраживачи су, наиме, открили да се преписивање (транскрипција) гена – први корак у стварању протеина – различито испољило у ове две групе: 78 је било сувише наглашено, а 131 превише утишан.

Изгледало је да је ген за укључење белих крвних зрнаца (леукоцити) код изразитих самотњака био преудешен или преправљен. Занимљиво је да налаз указује да су најосамљенији највише изложени честим упалама, праћеним срчаним и артеријским обољењима, артритисом, Алцхајмеровом и осталим болестима.

Хвалећи најновије налазе, неуропсихолог са чикашког универзитета Робер Вилсон, који је помогао да се успостави веза између осамљености и излапелости, сматра да се испитивање мора поновити на више учесника, јер није истерано на чистац шта је старије – самоћа или промена гена. А до такве спознаје је дуг пут, иако нас ово истраживање приближава циљу.

Стив Кол се нада да ће једног дана лекари, користећи показиваче (маркери) које је са сарадницима уочио, лакше препознавати најугроженије и очувати их здравим давањем лекова против упале, као што је аспирин. „Живот им нећемо претворити у веселу забаву”, закључује он, „али ћемо их спасти да не заврше у мртвачком ковчегу”.

Станко Стојиљковић
[објављено: 27.10.2007.]


Izvor: Politika