R.Tagore

XVI
Ruke nam se obavijaju, oci nam se upijaju: tako pocinje povest nasih srdaca.
Noc je u martu, mesecina svetli; vetar nosi slatki miris hene; moja svirala lezi na zemlji zanemarena, a tvoj cvetni venac nedovrsen.
Ljubav ova izmedju tebe i mene prosta je kao pesma.

Tvoj preves boje safrana opija mi oci.
Venac jasminov koji si isplela za me ispunjuje mi srce drhtavom kao hvala.
To je igra davanja i odricanja, otkrivanja i ponovnog skrivanja; nesto osmeha i sasvim malo stidljivosti, i poneka tek slatka besciljna kavga.
Ljubav ova izmedju tebe i mene prosta je kao pesma.

Nikakve tajne izvan danasnjice; nikakve borbe oko nemoguceg; nikakve senke iza ljupkosti; nikakvo pipanje u dubinama tame.
Ljubav ova izmedju tebe i mene prosta je kao pesma.

Mi ne lutamo iz reci u vecito cutanje; ne podizemo ruke svoje u prazninu za stvarima izvan nade.
Zadovoljni smo onim sto dajemo i onim sto dobijamo.
Nismo iscedili i poslednjuu kap radosti, da iz nje pravimo vino patnje svoje.
Ljubav ova izmedju tebe i mene prosta je kao pesma.

XXVII
"Veruj ljubavi i onda kad zadaje bol. Ne zatvaraj svoje srce."
"Ah, ne prijatelju, mracne su tvoje reci, ne mogu ih razumeti."

"O dragana, srce je samo tu da se daruje jednom suzom, jednom pesmom."
"Ah, ne, prijatelju, mracne su tvoje revi, ne mogu ih razumeti."

"Radost je osetljiva kap rose: dok se smeje, vec umire. Ali je jad jak i zilav. Pusti ljubav punu jada neka bdi u ocima tvojim."
"Ah. ne, prijatelju, mracne su tvoje reci, ne mogu ih razumeti."

"Lotos cvet gledajuci sunce i gubi sve sto ima. Ne bi mogao poneti  pupoljke u vecitoj zimskoj mali."
"Ah. ne, prijatelju, mracne su tvoje reci, ne mogu ih razumeti."

XXVIII
Tuzne su tvoje pronikljive oci. Ispituju dusu moju kao mesec kada bi hteo da pronikne more.
Razgolitio sam svoj zivot pred ocima tvojim od kraja do kraja, i nista nisam sakrio ni zadrzao. Zato me ne poznajes.
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti u stotinu zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata.
Da je cvet, svez i mek i sladak, otkinuo bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu.
Ali to je srce moje, dragana. Gde su obale njegove, a gde njegovo dno?
Ne poznajes medje tog kraljevstva i ipak si njegova kraljica.
Da je samo trenutak radost, on bi provcetao u laki osmejah, i ti bi ga mogla videti i citati u trenutku.
Da je samo bol, on bi se rastopio u sjajne suze, u kojima bi se ogledala njegova najdublja tajna, tajna bez reci.
Ali to je ljubav, dragana moja.
Njena je radost i bol bez granica, beskrajne su zelje i njeno bogatstvo.
Ona ti je bliska kao zivot, pa ipak je ne mozes nikada potpuno poznati.

XXX
Ti si vecernji oblak koji bludi nebom mojih snova.
Ceznjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim beskonacnim snovima!

Tvoja su stopala ruzicasto rumena od oganja mog ceznjivog srca, ti koja znjes moje vecernje pesme!
Tvoje usne su gorkoslatke od ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim usamljenim snovima!

Senkom svoje strasti zacrnio sam oci tvoje, stalna gosco u dubinama moga pogleda.
Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrezu svoje svirke.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim besmrtnim snovima!

XXXIII
Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvacena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo. Pokri ga svojim sazaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne mozes voleti, dragane, oprosti mi moj bol.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povuci cu se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokricu svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi moj bol.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica srece, ne smej se mom opasnome zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje, ako ti kao boginja poklonim svoju milost, podnesi oholost moju, drgane, i oprosti mi moju radost.

XXXIV
Ne idi, dragana, bez zbogom.
Probdio sam svu noc, i moje su oci otezale od sna.
Bojim se, ako zaspim, da cu te izgubiti.
Ne idi, dragana, bez zbogom.

Skacem i pruzam ti ruke svoje da te se dotaknem. Pitam se: "Je li to san?"
Da ti nesto mogu vezati noge srcem svojim i okovati ih za svoje grudi!
Ne idi, dragana, bez zbogom.

XXXV
Nikada ne kazes rec koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio, izmices mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomesao s mnogima, stojis odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;
Nikada ne ides putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev je veci od prohteva drugih, zato cutis,
Pritvornom ravnodusnoscu ne hajes za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;
Nikada ne uzimas sto bi trebalo.

XXXVI
On mi dosanu: "Draga, podigni oci tvoje."
Ja ga surovo prekoreh i rekoh: "Odlazi!" ali se on i ne pomace sa mesta.
Stajao je preda mnom drzeci obe ruke moje. Rekoh mu: "Ostavi me!" ali on ne ode.

Priljubio je svoje lice uz moje uho. Pogledah ga i rekoh mu: "Neka te je sram!" ali on ne hajase za to.
Njegove usne dodirnuse mi obraz. Uzdrhtah i rekoh mu: "Drznuo si se i suvise!" ali on nije znao za stid.

Udenu u kosu moju jedan cvet. A ja mu rekoh: "Ne pomaze ti nista!" Ali on stajase tu nepomicno.
Skide venac sa moga vrata i ode. A ja placem i pitam srce svoje: " Zasto se ne vraca?"

XLVI
Ostavila si me i otisla svojim putem.
Misljah da cu tuziti za tobom i postaviti u svome srcu usamljenu sliku, protkanu u zlatnoj pesmi.
Ali, avaj, moje zle sudbe, vreme je kratko.

Mladost prolazi godina za godinom; proletnji dani lete; jedno golo nista ubija nezni cvet, a mudrac me opominje da je zivot samo kap rose na lotosovom listu.
Treba li sve to da propustim, i da samo blenem za onom jednom sto mi okrenu ledja?
To bi bilo i grubo i ludo; jer je vreme kratko.
Hodite, moje ksine noci, pljuskajuci nogama; osmehni se, moja zlatna jeseni; hodi, bezbrizni aprile, prospi po zemlji poljupce tvoje.
Hodi i ti, i ti, i ti!
Dragi moji, znate da smo smrtni. Pa je li mudro kidati srce zbog jedne, koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.

Slatko je sedeti u uglu i razmisljati i pevati da ste mi vi ceo svet.

Hrabro je pozeleti srecu svome bolu, i biti resen, ne dopustiti nikome da te tesi.
Ali jedan nov lik gleda kroz moja vrata i podize oci k mojima.
Ja mogu samo svoje suze da utrem i da izmenim melodiju svoje pesme.
Jer je vreme kratko.

XLIIX
Dragana, oslobodi me veza svoje slasti! Ni kapi vise toga vina od poljubaca.
Ova magla od teskog tamjana gusi mi srce.
Otvori vrata i propusti jutarnji zrak.
Izgubljen sam u tebi, zarobljen u zagrljaju tvoje neznosti.
Oslobodi me svoje drazi, i povrati mi hrabrost da ti ponudim svoje slobodno srce.

L
Miljeno, srce moje cezne dan i noc za susretom sa tobom - susretom koji je kao smrt, koja sve prozdire.
Zbrisi me kao vihor; uzmi mi sve sto imam; razvali mi san i opljackaj snove. Pokradi mi svet.
U toj pustosi, u poslednjoj golotinji duse, ujedinimo se u lepoti.

Ah, uzaludna ceznjo! Gde je ta nada u jedinjenje, o boze, osim u tebi?

Blago NJEMU u svakom slucaju....
Moram priznati da mi je Gradinar poslednja knjiga u bilo kojoj knjizevnoj vrsti koju sam procitao od korica do korica....

Takodje!