Река весеља и пива у Гучи
Мајстор за купус из Титове гарде кува за посетиоце. – Пар из Никшића венчао се уз звуке трубе

Гуча – И без такмичења, победник Драгачевског сабора трубача у кувању свадбарског купуса јесте Милоје Стевановић (80) из Живице код Гуче. Тај угледни положај унапред је добио, због година, стажа на Сабору, где 35 лета без прекида пуни и празни масне лонце, и благодарећи чињеници да је погрешио само једном, давно.

– Војску сам служио у Београду, тачно три године, у Титовој гарди, па сам остао још два месеца као интендант. Занимало ме све око кувања, од варјаче до књиге, гутао сам књиге из те области и тако остао сељак, али и постао кувар – каже Стевановић за „Политику”, док дежура поред лонаца у дворишту гучке кафане „Код Дача”.

То му је радно место за време сваког сабора, а ону једину грешку начинио је пре тога, на почетку каријере. „Лонци су били заложени на ливади, ветар је разбуктао ватру и купус мало загорео. То нико није осетио осим мене, сви су рекли да је одличан, али сам знао да није.”

Лонац са 100 килограма купуса и меса, вели, потребно је кувати најмање шест сати, али Милојева главна пословна тајна долази пре тога: „Најважније за овај специјалитет је да све буде беспрекорно чисто, и суд, и месо и купус. Овај сам киселио пет дана, додајући му само со и ништа више.”

Мајстор купуса је, може бити, најстарији посленик на 48. сабору трубача у Гучи и задужен је да ради, док је млађима пало у део да се веселе, како и приличи. На камповању у школском дворишту, око свог роштиља начетило се шесторо младих Аранђеловчана, по три девојке и младића, чекајући резултат са ужарене решетке.

– Само ја морам да служим и да се мучим – каже у шали једна од девојака испод Букуље, Јелена Максимовић (20), док ножем припрема пилетину за жар. У своје две деценије она је већ трећи пут у Гучи, па неко мора да мисли и о дебитантима из њене групе.

То су, ето, неке сличице из вреле Гуче, прегрејане мирисом дима, роштиља и неодољивим ритмом трубача. Варошица и скоро сви њени гости – цени се да их је првог дана Сабора, у среду, било око 30.000 – од те врелине бране се углавном пивом. Марка је по вољи, разуме се, али звање главног спонзора овог сабора и право на представљање у Гучи платила је „Апатинска пивара”.

– У Гучу смо допремили, у путу је или спремно за слање, укупно 20 шлепера пива, односно око 250.000 литара – каже Миливоје Вујовић, менаџер секундарне логистике у војвођанској пивари.

Категорији потрошача те намернице, на обострану жалост, не припадају трубачи. Поготово врхунски, јер беже од пића као од великог искушења, чувајући грла и снагу за недељни окршај. Тада ће, на саборишту крај Белице, 16 тренутно водећих оркестара у Србији одлучити ко је најбољи међу њима.

Победници ће, разуме се, дуго памтити овај сабор, а исто важи за један заљубљени пар који се венчао јуче у Гучи. Обоје из Никшића – Мара Дакић (37) и Милорад Вранић (57) – одлучили су да стану на луди камен у престоници трубе где их је, испред Дома културе, уз звуке трубе Драган Игњића из Ужица и Гвоздена Росића из Ртију, венчао гучки матичар Раде Радичевић.

– Ову венчаницу признаће нам и у Црној Гори – рекла нам је млада, додајући да се већ распитала о томе.

Овде ће, у недељу тачно у подне, варошицом да прође свита старе драгачевске свадбе, која по традицији припада најлепшим догађајима саборског програма. Коњи и чезе, девер и јенђе, песма, буклија и весеље обележавају важан дан у животу двоје младенаца, и све то, са бојом старих времена, пројезди Гучом. Они што су се давно узели памте да ни фамилија није била без утицаја на избор брачног друга, док су етнолози описали један истинит догађај из драгачевског села Вучковице, с почетка прошлог века.

Родитељи се беху договорили око свадбе, али, ето, нису стигли да младу и женика саставе ни на гледање. Невеста, тек доведена на весеље, спази непознатог младића поред огњишта где су били постављени лонци, приђе му и упита га: „Је ли, брацо, чаркаџијо, да ли би ми знао рећи ко је овде мој ђувеглија?” Момак обриса нос и масне прсте, избечи се на младу и важно одговори: „То је овај ђида”, показујући на самог себе.

Данас ће у Гучи, од 23 сата певати почасни грађанин варошице и најбољи бели трубач на свету, Бобан Марковић из Владичиног Хана, и његови концерти су увек врхунски догађај сваког сабора. Ма где да се затекне у свету, овог петка мора бити у Гучи, и тако је годинама. Пре њега, на главну саборску сцену изаћи ће десет страних трубачких оркестара и одржати концерт ван конкуренције, признајући да им чини част што свирају у Гучи.

То су француски оркестри „Булс де Фо” из Ремса и „Оркестар од 38 тонова” из Гренобла, „Балкан верхаус” (Тел Авив, Израел), „Кајн форшпил” (Ландсхут, Немачка), „Музикферајн Еберсбах” (Еберсбах, Немачка), „Вуд енд брас бенд” (Гулењув, Пољска), „Махласт” (Беч, Аустрија), „Агушеви” из Струмице у Македонији и словеначки трубачи из Велења и Равна.

Словенци су први пут у Гучи свирали, иначе, још на четвртом Сабору, 1964. године, и тада ван конкуренције. Ансамбл из Трбовља звао се „Весели рудари” и свирком на Сабору требало је да подсети на изгнане Словенце који су 1941. године у овом делу Србије добили уточиште. Али, то су друго време и стара тема.

А нова радарска техника, полицајци у колима цивилних таблица и здрава памет говоре саборашима да је боље ако сами мере количину унетог пива, него да се мерењем бави народна власт. Зато првог дана није било много весељака за воланом, а сви већ добро знају да са једним промилом алкохола у крви нема мрдања. Ако у истим колима не постоји замена за пијаног возача, онда му следи обавезно трежњење и задржавање до 12 сати.

Негде у близини, за не дај боже, дежура и 16 медицинских екипа сабора са 51 човеком и још тридесеторо у стационару. Првог дана обавили су 104 прегледа, од тога само девет на терену и само 18 у току ноћи, па директор Дома здравља у Гучи, др Душко Шулубурић, каже: „Наш циљ је да нас не видите нигде, али да будемо ту ако смо потребни”.

За сваки случај, Сабор и такмичари осигурани су код словеначког „Триглава” и та кућа, ево, уврстила се међу партнере највеће народног скупа у Србији.



Врсни лимар из Горњег Милановца, Радослав Грујовић (на фотографији), направио је трубу дугу два и по метра, а кад би јој исправио кривине, каже, била би дуга пет и по метара.

Представиће је на 48. сабору трубача, у суботу и недељу, кад буде највише посетилаца.

 Биће то сувенир какав Гуча није видела - нада се и додаје:

„Да ли је највећа на свету, не знам, али ако јесте, ваљда ће ме неко потражити да је измери, слика и упише у Гинисову књигу рекорда".

Izvor: Politika

POČAST BOBANU MARKOVIĆU

Ministarstvu kulture upućen predlog da se čuvenom trubaču, sedmostrukom pobedniku Guče, dodeli zvanje priznatog umetnika

Živa legenda iz Vladičinog Hana... Boban Marković

Saborski odbor 48. dragačevskog sabora trubača u Guči uputio je juče predlog Ministarstvu kulture Srbije da se trubaču Bobanu Markoviću dodeli zvanje priznatog umetnika.

U obrazloženju predsednika Saborskog odbora Slobodana Jolovića ističe se da je Marković uz sedam pobeda u Guči i „ambasador srpske trube", pošto je širom sveta afirmisao Srbiju na 200 koncerata koje je održao na svim kontinentima. „Marković je pokazao neprevaziđenost na tom instrumentu", rekao je Jolović, i dodao da trubač više nema pravo da se takmiči u Guči, već samo da održava koncerte. Boban Marković je juče sat pre ponoći nastupio u Guči. Marković je rođen 1964. godine u Vladičinom Hanu, a ovo društveno priznanje trebalo bi da dobije do 50. jubilarnog Dragačevskog sabora trubača, koji će biti održan u Guči 2010. godine.

Velikan trube ne zna da čita note!

Boban Marković izjavio je novinarima na Saboru trubača da ne zna da čita note. - Ne znam note, imam neke svoje, i samo ja znam šta sam napisao, i mogu to da pročitam - izjavio je, i dodao: - Trebalo je da ih naučim!
Čuveni trubač ima reči hvale za svoju decu. - Sva deca žele da postanu Boban Marković. Moj sin Marko ide u muzičku školu, ali on ovde ne svira ono što tamo uči. Na 50. saboru, kada će biti takmičenje za prvu trubu sveta, on će da se takmiči. Šta ja imam da se takmičim sa trubačima iz Meksika i Amerike, ja sam njih već sad sve pobedio - kaže Boban Marković, tvrdeći da je njegov Marko bolji trubač od njega. - Bogu da zahvalim što mi je podario Marka, bolji je od mene, i uz njega ću i ja duže da trajem - tvrdi trubačka legenda.

Guča je od četvrtka predveče iz sata u sat sve punija. Stranaca ima, najviše je mladih Francuza, ima Nemaca, ali i Makedonaca i Crnogoraca. Najezda inostranih gostiju ipak ne može da kompenzuje odluku organizatora da uvedu naplatu ulaska u varoš, i neizdrživo visoke cene osveženja.
- E, može za taj tvoj Press da govorim. I prošle si me godine uslik'o, i lepo napis'o što ti rekoh. E, i ove ću da ti kažem, posle osam godina redovnog prisustva razmišljamo da odustanemo. Skupo, brate - priča Predrag Šćekić iz Berana.
Predrag je u šarolikom društvu. Trajče od Štip, kako kaže, Igor Dimovski iz Skoplja, Boris Beara iz Sente, ali i Ana sa Novog Zelanda i Katrin, poreklom Tajlanđanka, koja takođe živi na Novom Zelandu. - Skup je bazen - žali se Katrin svojim ujedinjenim prijateljima iz raznih krajeva bivše Jugoslavije na cenu jednodnevne ulaznice od 350 dinara.
- Ova Ana ti je jedanaest godina vegetarijanka - dobacuje Trajče. - Samo se pitam šta će da jede u Guči. Predložio sam joj pasulj bez rebarci - dodaje on.
Zakupac bazena je Aco Satarić, rodom iz gučanskog sela Milatovići. Skoro trideset godina je ugostitelj u Minhenu.
- Zakupio sam bazen i motel „As". Hteo sam da ispitam sebe, da organizujem ovde posao. Divni su ovde ljudi, družimo se, sarađujemo, ali neke stvari ne shvatam. Mnogo je komplikovana administracija, a ljudi vole da lažu, čak i kad je to na njihovu štetu - priča Aco. On kaže da ne mora da znači da se po jutru dan poznaje, i da ima vremena da poseta bude bolja.
- Ne treba tražiti razlog slabe posete. Mnogo je 500 dinara po osobi, plus za auto, za današnje prilike - kaže Satarić.

Dert... Prava žurka u dragačevskoj varošici počinje u sumrak na trgu, kod spomenika trubi

- Izađi Rašo iz rupe, da te Karla poljubi u dupe - pevaju pijani momci, očigledno još neobavešteni da su i Radovan i Karla otpevali svoje. Pored trubača koji im sviraju, našao se i mali Rom sa harmoničicom, koji ne haje za opštinsku odluku kojom je zabranjeno izvođenje druge muzike osim trubačke. Pomenutom odlukom zabranjeno je i igranje po stolovima. Igračica nigde nije bilo prva dva dana, ali su se ipak pojavile u četvrtak kasno posle podne. I dok su đuskale, što po stolovima, što na ulici, među grudi i u gaćice uletala im je pokoja novčanica.
Prava žurka je, čini se, počela u četvrtak s prvim sumrakom. Ako i nema mnogo igre po stolovima, igra se na ulici, pored kafića, a najluđa žurka je, kao i svake godine, tamo gde je besplatno - na trgu, kod spomenika trubi.

P. JEREMIĆ

Izvor: Press

Prostorije za trežnjenje "od trube"
Subota, 9. avgust 2008. 18:46    

U predvečerje velikog finala 48. Dragačevskog sabora trubača, preduzete su velike mere bezbednosti kako veseli i razuzdani ljubitelji srpskog zvuka ne bi izazivali nesreće.

Tako su u policijama u Ljigu i Čačku pripremili posebne prostorije za trežnjenje vozača.

Oni koji budu vozili pod uticajem alkohola biće isključivani ako nemaju suvozača sa položenim vozačkim ispitom i biće "odvodjeni na trežnjenje koje će trajati minimum 12 sati".

Ovu "hotelsku uslugu" policije već je koristilo pet vozača, od kojih jedna žena u Ljigu.

U subotu je u Guči održan defile svh učesnika sabora iz zemlje i inostranstva, a u nedelju će se orkestri takmičiti za Zlatnu rubu 2008. godine.

Prma proceni organizatora, u Guči je u subotu bilo oko 200.000 ljudi.

Izvor: MTS-Mondo

Dobar provod na 48. saboru trubača u Guči (6-10. avgust)
Francuski trubači ne uzimaju bakšiš

Provod u Guči prvo veče odvijao se uglavnom na trgu kod Spomenika trubaču, a tek malobrojni i uglavnom oni sa punijim džepom zabavljali su se uz jelo, piće i trubače pod šatorima u centru varošice. Ipak, mnogi ugostitelji nervozno su to veče posmatrali svoje poluprazne šatore očekujući navalu gostiju narednih dana.

Čini se da u Guču tek treba da stignu gosti koji neće žaliti novac za dobar i nadaleko čuven provod uz zvuke trube. Strani gosti, uglavnom mlađi, najbolje su se provodili na ulicama, trčeći za orkestrima koji bi povremeno zastali da odsviraju to veče po ko zna koji put „Mesečinu“ ili neku drugu prepoznatljivu pesmu. Tradicionalno okupljanje oko Spomenika trubaču i ove godine je najveća atrakcija, pogotovo u noćnim satima kada alkohol svima struji kroz žile. U jednom momentu nekoliko najhrabrijih ili najluđih mladića počelo je da se penje na vrh spomenika, a najveće oduševljenje izazvala je devojka u kratkoj haljini koja je uz pomoć prijatelja iz Francuske, gazeći po njihovim ramenima i glavama, uspela da se popne na vrh nekoliko metara visokog spomenika. Nakon što je presrećna zajahala veliku trubu, ne obazirući se na haljinu koja se podigla, gomila oko spomenika počela je sa ovacijama, istovremeno vadeći fotoaparate i mobilne telefone kako bi zabeležili taj momenat. Opijanje i pevanje ispred spomenika nastavilo se čitavu noć, a interesantan detalj je bio kada je jedan pripiti mladić, go do pojasa, počeo da se gura kroz masu panično vičući: „J... pa ovde su sve sami stranci“. Razuverio se tek kada je jedna grupa počela da skandira „Kosovo“.
U kampu je najveselije bilo u delu gde su žurku napravili Srbi koji su došli iz Australije. Doveli su trubače pored svog šatora, a odmah zatim pritrčali su i iz susednih šatora.

- Ja sam dovezao dvanaest gajbi piva i, evo, ostalo je još malo - priča nam domaćin nudeći pivo, a u tom momentu pritrčava visoki mršavi Francuz, koji je igrao uz trubače, i pokazuje nam ruke.
- Pogledajte kako se tresem, vidite mi ruke. To nije od alkohola, to je sve od uzbuđenja, odličan provod - kaže on trčeći nazad i bacajući se na kolena pred trubačima.
U kampu se nalazi i velika grupa raspoloženih mladića sa Pala, iz Republike Srpske, a jedan od njih ispričao nam je kako je njemu najbolji prijatelj u kampu Bućo Krajputaš (spomenik).
- Buću nikada neću zaboraviti. On je vrh! Ja došao sinoć otkinut od života, naslonio se na njega, pričao mu o svemu... Čak sam se pridržavao za Buću dok sam povraćao. Ma, super! - priča Miroslav sa Pala.
Juče u Guči bilo je daleko više ljudi, došla su dva autobusa sa gostima iz Nemačke, očekivao se dolazak oko 30.000 Slovenaca... Lepo vreme doprinelo je da drugi dan Sabora trubača protekne u veseloj atmosferi, sa sve većom gužvom na ulicama.

Pored domaćih, u varošicu trube su stigli i atraktivni strani orkestri. Najveseliji među njima bili su Francuzi. Oni su već savladali srpske taktove pa ih saboraši kite novčanicama, po navici, onako opljunu pa zalepe na čelo. Zbunjeni Francuzi vraćaju novac, ali ne prestaju da sviraju.
- Što su ovo neki dobri trubači, neće pare, sviraju za dž. Konobar, daj još tri francuska orkestra! - viče na sav glas zagrejani saboraš i grli trubače. Kupio malu trubu, kaže, hoće da pomogne kad su fer, da i on malo dune sa njima. b. bojović -

Venčanje na Saboru
Prvi put na Saboru trubača u Guči održano je i jedno venčanje. Na pozornici ispred Doma kulture u saborskom ambijentu venčali su se Mara Dakić i Milorad Vranić iz Nikšića.
- Šest godina smo u vezi i sad smo odlučili da se venčamo i to upravo u Guči. Naša shvatanja su moderna i civilizovana i mislim da nikad nije kasno za brak. Ja sam iz Crne Gore, ali moji koreni su iz Srbije i drago mi je da sam se oženio upravo u Guči - rekao nam je mladoženja Milorad Vranić nakon što je mlada bacila u publiku bidermajer.

Nema skakanja pritiska
Mobilna ekipa Doma zdravlja juče na štandu pokraj Centra za kulturu besplatno je kontrolisala pritisak mnogobrojnim saborašima. Kako „Blic“ saznaje, niko nije imao povišen pritisak, a razlog tome je opuštena i vesela atmosfera, kažu lekari. Tokom jučerašnjeg dana bilo je oko stotinu intervencija, desetak tokom noći i uglavnom su u pitanju lakši stadijumi pijanstva.

ANKETA: Šta mi se dopada, a šta ne u Guči?

Loren (Kanada)
- Super je truba, muzika je tako pozitivna, prosto te nosi kros masu. Ljudi su veseli, nasmejani... Ne dopada mi se što naplaćuju WC. To stvarno nisam videla do sada i preskupo je. Nekih 30 dinara?

Erik (Kanada)
- Vino domaće je fenomenalno. Za litar izdvojimo100 dinara. Dobra je atmosfera. Ne sviđa mi se što su u zabavnom parku okačili slike Pamele Anderson i još su je naružili. Svaki put se uplašim od njenog lika.

Dominik (Nemačka)
- Truba, koncert Bobana Markovića. On je stvarno legenda ove muzike. Ne dopada mi se prosjačenje, ima dosta toga i to me jako nervira, prilično kvari utisak. Inače je odlično.

Paskal (Francuska)
- Pozitivna energija koja vlada u Guči. Ne morate čak ni da pijete, a tako se dobro osećate. Nervira me malo gužva i mnogo novinara, ali ostalo je ok.

Izvor: Blic

Boban Marković, zvezda trube, o atmosferi na Saboru u Guči
Što mi sviramo, to ne uče u školi

Guču je prva dva dana posetilo ukupno 140.000 ljudi, a za vikend organizatori očekuju rekordnu posetu od oko 200.000 ljudi dnevno, tako da je na pomolu potpuno ludilo u srpskoj varošici. Primetna je sve veća gužva na ulicama, pored šatora ugostitelji rasplamsavaju vatru i dodaju još poneki zemljani lonac sa svadbarskim kupusom da se krčka, jagnjeće i praseće pečenje je na svakom koraku, a trubački orkestri koji se razlikuju samo po različitim dezenima košulja, od ranog jutra sviraju već svima dobro poznate melodije, dok se igračice sve smelije uvijaju oko njih.

Jučerašnji dan u Guči bio je u znaku Bobana Markovića, ambasadora trube, koji već godinama širom sveta pronosi srpski melos i predstavlja našu državu u najlepšem svetlu. Priznati muzičar je i na ovogodišnjem saboru dočekan kako i dolikuje jednoj legendi trube, koga ostale kolege doživljavaju kao svog idola, a svi su sa nestrpljenjem iščekivali njegov pretponoćni koncert na stadionu u Guči. Marković je predložen i za zaslužnog muzičara, predlog iz Guče otićiće u Vladu Srbije, a očekuje se da priznanje bude uručeno na jubilarnom 50. saboru.

Jedan je Boban
- Poštujem momke koji idu u muzičke škole i uče note, ali ovo što mi sviramo, to se ne uči u školi. Ja ne znam note i žao mi je zbog toga. Kada komponujem, moje note niko ne ume da pročita, ali sva deca sada hoće da postanu kao Boban Marković. Guča ima jako dobre trubače i ne znam kako žiri uspeva da odredi koji je najbolji, jer svi zaslužuju pobedu i mislim da su samo nijanse u pitanju - rekao je juče Boban Marković i dodao da ne planira da se za dve godine takmiči za prvu trubu sveta.
- Nema potrebe da se takmičim sa trubačima iz svih krajeva sveta, jer sam njih već pobedio. Moj sin Marko će se 2010. godine takmičiti s njima jer je on mnogo bolji od mene. On će preuzeti obavezu da brani Guču i postane prvi trubač sveta - dodao je poznati muzičar i ispričao anegdotu sa poslednjeg putovanja u Ameriku.
- Otišao sam sa prijateljima u jedan džez klub u kome stoji velika slika Luja Armstronga, a prijatno sam se iznenadio kada sam ugledao da pored nje stoji moja mala slika - zaključio je Marković.
Inače, drugo veče 48. sabora trubača proteklo je u atmosferi zagrevanja za naredne dane. Najveseliji provod je i dalje bio na ulicama, dok su šatori bili poluprazni uprkos orkestrima koji su neprekidno svirali ne baš brojnim gostima. Zato je na nekoliko mesta u pojedinim ulicama bilo nemoguće da se prođe, jer je stotine mladih opijenih alkoholom i zvucima muzike igralo bez prestanka. Penjanje devojaka na stolove i šankove sa obližnjih tezgi samo je doprinosilo atmosferi. Nažalost, gde ima alkohola ima i ružnih scena, te je bilo koškanja u masi, pretnji pa i tuča, uglavnom između pijanih mladića željnih dokazivanja.

Strani trubači


Po prvi put ove godine na pozornici velike trubačke bine u Guči prostor su dobili strani trubački orkestri. Oduševljene saboraše zabavljali su virtuozi na duvačkim instrumentima iz Francuske, Poljske, Nemačke, Austrije, Slovenije, Makedonije... I pored fenomenalnog programa i jednog posebnog, reklo bi se etno-džez zvuka, posetioci Sabora najbolje su primili prepoznatljive numere poput „Kalašnjikova“, „Ringe, ringe raja“, „Sa Ovčara i Kablara“, a negde se provukao i „Marš na Drinu“. Francuski orkestar ‘’Boules de Feu’’ iz Remsa u Guču je stigao dan pre nastupa. Zagrevanje je krenulo odmah. Veseli i dobro uvežbani Francuzi svirali su na nekoliko lokacija u varošici trube izazivajući veliko interesovanje prisutnih.
Bakšiš ne primaju jer sviraju zato što to vole, kaže Žili, vođa ovog orkestra čija postava broji dvadeset članova.
- Došli smo da ove godine nastupimo revijalno i to je generalna proba pred pedeseti jubilarni Sabor trubača kada ćemo moći da sviramo u takmičarskom delu programa. Izuzetno nam se dopada srpski melos, uopšte tradicija duvačkih orkestara iz ovog kraja koja se izuzetno neguje i poštuje. Čast nam je da se pojavimo na ovako posećenom festivalu i, iskreno, pomalo imamo tremu - kaže Žili i objašnjava kako su otkrili Guču.
- Prvenstveno smo bili oduševljeni Kusturicom i njegovim ostvarenjima. Onda smo otkrili Bregovića, pa Markovića i na kraju Guču kao celinu te priče. Dosta smo saznali na internetu, puno novinara prenosi sliku iz prestonice trube, tako da smo dobro informisani krenuli na put - kaže vođa benda i dodaje: „Obožavamo da sviramo ljudima, uvek su nasmejani, veseli, uživaju i mi uživamo sa njima. U ovoj varoši vlada tako dobra atmosfera da prosto zaboravimo kada smo počeli, a kada završili sviranje. Juče smo čitav dan izvodili repertoar na raznim lokacijama i toliko je bilo dobro da se nismo uopšte umorili“.

Danas u Guči
7.00 - trubačka budilica ulicama Guče
13.00 - takmičenje zdravičara, izbor najlepše muške i ženske narodne nošnje
17.00 - defile učesnika Sabora ulicama Guče (seniorski i pionirski orkestri, finalisti i polufinalisti)
18.30 - takmičenje pionirskih i omladinskih orkestara
23.00 - ponoćni koncert

Smeća za Ginisa
Tokom dvadeset četiri sata u Guči za vreme trajanja Sabora iznese se smeća koliko za godinu dana iz opštine Lučani. Mahom su u pitanju prazne flaše od piva.

Seve hit u Guči

Severinina nova pesma „Gas, gas“ postala je pravi hit na ulicama Guče. Na svakom koraku sa razglasa na brojnim tezgama može da se čuje njena pesma o šoferima, a samo na jednom mestu u roku od sat vremena pesma koju je napisao Goran Bregović puštena je šest puta. Numera je već svima ušla u uši i čim se začuju prvi taktovi, nastaje opšte veselje.
- Nisam ranije čuo ovu pesmu, ali siguran sam da ću narednih dana znati ceo tekst napamet pošto je stalno puštaju - kaže Ivan koji je u Guču došao iz Kanade.
Inače, iako su organizatori najavili da neće biti druge vrste muzike osim trubačke, prethodnih dana gosti su se najbolje provodili uz Severinu, ali veselje je bilo i uz stari turbo folk hit „200 na sat“.

Izvor: Blic

Usijava se atmosfera na 48. dragačevskom saboru trubača u Guči
Luda noć uz Bobana Markovića
Autor: B. Bojović - N. Džodan | 10.08.2008. - 06:49

Petsto evra zalepljenih na znojavom čelu trubača. Neko bi pomislio lako zarađen novac, ali samo članovi orkestra znaju da li je moguće na brzinu uzeti velike pare u Guči. Najviše očekuju od gastrabajtera kojih ovih dana na saboru trubača nije bilo mnogo.

Ipak, u subotu, u ranim jutarnjim satima, pod jednim šatorom odjekivali su zvuci trube uz vesele povike i razigrane ljude koji su igrali kolce oko stolova. Srbin iz Francuske, srednjih godina, došao je da se provede i nije štedeo pare. Oko njegovog stola poređani su bili članovi orkestra koji su iz sve snage duvali u trube, ne štedeći dah. Znojili su se, ali tako su se i bolje lepile pare na čelo. Ni oni sami nisu znali koliko dugo sviraju, niti koliko će ovo čašćavanje da potraje.

Danas na Saboru
11.00 h defile učesnika programa
12.00 h improvizacija stare
dragačevske svadbe
15.00 h finalno takmičenje
trubačkih orkestara
19.00 h proglašenje pobednika
20.00 h tradicionalno veliko
saborsko kolo
- Ovaj gospodin im je do sada zalepio na čelo više od hiljadu i po evra. Došao je iz Francuske i hoće da se provede. Sviraju već satima - kaže mladić iz društva za stolom, tapšući po leđima Srećka koji je to jutro bio zaista srećan za ovaj orkestar.
Nekome je to veče sreću doneo orkestar pod šatorom, ali desetine hiljada ljudi usrećio je Boban Marković koji je oko ponoći sa svojim orkestrom nastupio na stadionu u Guči. Izlazak ambasadora trube na binu izazvao je oduševljenje u publici, i razlog više za polivanje pivom. Uz prvu melodiju zavijorile su se srpske trobojke sa natpisima raznih gradova iz Srbije i Republike Srpske, a potpuno očarani atmosferom i najrazigraniji bili su stranci koji su se uz pivo i rakiju prepustili ritmu trubača. Mnogi od njih su haotično trčali kroz masu i nazdravljali svakome sa čašom u ruci, dok su neki vrteći se ukrug padali po mokroj travi. Nakon skoro dva sata neprekidnog igranja, poslednje atome snage okupljenih Boban je izvukao hitom „Kalašnjikov“.
- Bilo je odlično. Nismo ni zamišljali da je ovako dobro. Mi smo u Mađarskoj čuli za Guču, ali nismo mogli da poverujemo u te priče, pa smo došli da se sami uverimo. Boban Marković je održao sjajan koncert i još smo pod utiskom - rekla nam je Mađarica sa nerazgovetnim imenom, koja je sa porodicom prvi put u Guči.
Tamnoputi Karlos je iz Francuske. Oženio se Srpkinjom. Rodbina i supruga ga doveli u Guču da čuje Bobana i oseti atmosferu poznatu kao ‘’trubačka groznica’’ koja pet dana trese pola miliona ljudi.
- Ovo je bolje nego svadbeno putovanje. Da sam znao i njega bih oraganizovao u Guči. Uživao sam u svakom zvuku koji se širio varošicom. Gomila pozitivnih ljudi, pevaju, igraju, uživaju... Kada je Boban zasvirao, ostao sam bez daha. Takva atmosfera se ne može iskazati rečima. To se mora doživeti - rekao je Karlos, prava atrakcija za ženski deo publike u Guči.
- Zato i neće da se slika za novine. Spopadaju ga žene na svakom koraku. Znate šta se priča za crnce. One bi da provere, a on sveže oženjen, nema smisla - priča njegov prijatelj.
Juče se, kao što je bilo i očekivano, od jutarnjih sati pravila gužva na prilazima Guči. Iako je najavljeno pretežno oblačno i kišovito vreme, to nije sprečilo brojne saboraše da se za vikend okupe u velikom broju, pa se najbolji provod tek očekuje.



Tri pitanja za najbolje trubače
1. Koji vam je najdraŽi uspeh u karijeri?
2. Koliko ste najduŽe svirali i gde?
3. Najveći bakšiš koji ste dobili?

Boban Marković (Vladičin Han, ambasador trube)
1. Uvek su mi najdraže nagrade iz Guče i titula ambasadora trube. Zato uvek kada me pitaju kako promovišem Guču ja kažem: „Trubom, a kako bih?“
2. Najduže smo svirali oko 15 sati bez prestanka. U Mađarskoj, tačnije u Budimpešti, imali smo maratonski koncert.
3. Pre nekoliko godina, baš ovde na Saboru trubača u Guči, jedan gospodin mi je poklonio auto. Bio je „golf 2“, ali u to vreme je baš bio skup.

Ekrem Mamutović (Vranje, prva truba 2007)
1. To je bilo 2007. godine kada sam dobio prvu trubu na Saboru trubača u Guči. Nema većeg uspeha za trubača od Guče.
2. Bilo je to u Danskoj. Počeli smo ujutro oko deset sati, a završili sat vremena iza ponoći. Svirali smo bez prestanka.
3. Pa... mi radimo za pare, ne znam koji je sada najveći bakšiš, ali recimo da smo u nekoliko navrata dobijali i preko hiljadu evra.

Dejan Lazarević (Požega, zlatna truba 2007)
1. Pa... imam tri najdraža uspeha u karijeri i to su nagrade sa Sabora u Guči 2003, 2004. i 2005.
2. Ako govorimo o koncertnom sviranju, jedan od najdužih koncerata održao sam u Briselu. Tu smo svirali duže od dva sata.
3. Sigurno ne merim u novcu. Najveći i najdraži bakšiš je truba koju sam dobio na poklon, ali me raduje i kada urade i okače moj poster u prirodnoj veličini, to mi je bakšiš pred nastup.

Suveniri - nema šta nema
I na ovogodišnjem saboru trubača posetioci na brojnim štandovima mogu da kupe razne suvenire sa motivima trube, ali isto tako prodaju se i čarape, kaiševi, pa i futrole za pištolje. Ipak, najviše ima majica sa raznim šarenim, šaljivim natpisima i aplikacijama, a njihova cena je u proseku oko 400 dinara.
- Prodaju se majice ovih dana, ali biće bolje za vikend. Najbolji kupci su Beograđani i Šumadinci, a stranci gledaju da što jeftinije prođu ovde. Stipse, bre, nema od njih neke vajde - kaže prodavac. Nedaleko odatle na štandu sa raznim suvenirima posetioci kupuju priveske za trubom za sto dinara, a u ponudi su i magneti za kola koji koštaju trista dinara, kopča za kaiš sa grbom Srbije košta 250 dinara... Na sledećem štandu vlasnik sam izrađuje i prodaje figurice od drveta. Tako drveni čikica u narodnoj nošnji i sa šajkačom košta 500 dinara, a ima varijanta da u ruci drži srpsku zastavu ili pečenje na ražnju. Čarape na štandovima koštaju 20 dinara, a kožne futrole za pištolje 1.000 dinara. Na jednoj tezgi mogu da se popiju i atraktivni kokteli kao što su „Sex on the Guca“, „Guca sunrise“... a cena jednog koktela je oko 200 dinara.

Izvor: Blic

„Калашњиков” у полуфиналу
У Гучи, данас од 15.00, такмичење најбољих трубачких оркестара Србије

Гуча – Свако учешће на финалној приредби Сабора у Гучи учесницима доноси бар зрно славе, јер у њиховом уметничком занату нема веће части. Уместо 20 као до сада, од ове године у финалу има само 16 места и оркестри који се затекну испод црте морају да се замисле над трубачком будућношћу.

У завршницу су се, на летошњим предтакмичењима, пласирали састави Екрема Мамутовића, Демирана Ћеримовића и Ненада Младеновића из Врања, Драгана Игњића из Ужица, Бојана Ристића из Владичиног Хана, Гвоздена Росића из Ртију, Дејана Петровића из Ужица, Елвиса Ајдиновића из Сурдулице, Вељка Остојића из Злакусе, Синише Станковића из Загужања и Дејана Лазаревића из Пожеге. Прексиноћ на полуфиналу у Гучи, одржаном први пут, требало је да 12 оркестара међу собом подели пет преосталих улазница за финале, и припале су капелама Стојана Крстића из Лепенице, Бојана Крстића из Владичиног Хана, Слободана Салијевића из Прекодолца, Божидара Николића Доње из Грделице и Мирољуба-Мира Кремића из Гостинице.

Кроз бараж полуфинала, ето, морао је да прође и чувени оркестар Салијевића, у чијим трубама су настале најчувеније мелодије извучене из овог инструмента, „Месечина” и „Калашњиков”. Шта се то догодило са овим саставом?

– Напустио нас менаџер, а има и других проблема – каже нам Слободан Салијевић (43) који, као вишеструки победник Сабора, нема више право да се такмичи за појединачне награде, али је оркестру дао своје име и свира трећу трубу. Прва је његов старији син Себастијан (24), док млађи Роки (21) дува у тенор.

Ова група самоуких мајстора трубе из Прекодолца код Владичиног Хана раније се називала по Осману Салијевићу, Слободановом оцу, који је својевремено спевао и одсвирао обе поменуте арије.

– Тата је измислио и музику и цигански текст за „Калашњиков” и музику за „Месечину”, док је речи за ту песму саставио Горан Бреговић. Али, од славе се не живи, данас то мало ко зна – вели Слободан.

Стари Осман умро је пре седам година а Слободан је, иако тек на почетку пете деценије, већ петоструки деда. Један од унука, Себастијанов син рођен 2004. године, зове се Слободан по њему, и деда је већ закључио да ће јуноша постати велики трубач. Слободан Салијевић, иначе, каже да највећи део времена сада проводи у Минхену, код своје нове супруге Јулије. Немица тамо ради као новинар на националној телевизији АРД, а одушевљена је Гучом.

Драгачевски сабор и његове чари привукли су многе странце. Дилана Бернобић (32) из Загреба први пут је на Сабору, сама је допутовала у Гучу, али верује да није једини сабораш из своје државе:

– Волим традиционалну музику која спаја људе, и ослобађа их тако. Мислим да има више Хрвата у Гучи, али немају храбрости да се представе – рекла је она.

Субота је, уз нову климу додуше и кишне облаке изнад Јелице, ударни дан 48. Сабора, са процењеном посетом од 200.000 гостију. Домаћини тврде да је у петак кроз варошицу прошло 150.000 сабораша, исто колико очекују данас. Финално такмичење трубача на саборишту крај Белице почеће у 15.00 сати, уз пренос на РТС 1.

Овде се, дакле, сјатио бројни свет, али полиција јавља да није било већег нарушавања реда, тешких крађа или саобраћајних незгода. Лекари из гучког Дома здравља у претходна 24 сата обавили су 132 прегледа а таком ноћи 54 интервенције, тачно по пола у станици и на терену.

Уз звуке трубачке музике у Гучи, непоновљиве комбинације традиционала, џеза, латина и попа, већина сабораша сместила се под шатре и препустила се купусу и месу и националним аперитивима. Верујући, ваљда, у бајалицу шатраџија да „ракија чисти крв, бистри ум и нарочито јача карактер”.

Спортскији типови, са друге стране, одлучили су да се надмећу у народном вишебоју где је, скоро по свему, првак постао Недељко Зелић из Новог Сада. Победио је у бацању камена (11 метара), скоку удаљ (3,05 метара) и увис (1,35 метара), док је Милош Милановић из Београда најјачи сабораш у дисциплини рвања у кости. Ипак, за укупног победника и харамбашу проглашен је Зелић, заменивши у том звању шестоструког узастопног победника Николу Крајиновића из Београда.

Izvor: Politika

Bio... Ukratko, video sam mnogo vise obneznanjenih ljudi nego li na exitu. Jedan covek je pisao na sred shetalista kad je bilo puno ljudi, a video sam, njih 10ak kako ne mogu da ustanu, otrovani od alkohola. Kao sto sam i pretpostavio, ovo je sabor pecenja, rostilja i piva, vise nego sabor trubaca

Прво што ми пада на памет када се почне причати о Сабору у Гучи као нечему што треба да нас представи у свету јесте израз "купус експиријенс".
Добро. Нека нас једна таква полусветска, малограђанска и оргијастична Гуча представи у свету, али ћемо постати чувени таман као Тихуана. Никад као Рио. 

Seljacki Vudstok da ponovim jos koji put