Pa bilo je i duzih postova..

Ljubo, ostavi se Bjukenena, čovek je budala i sigurno mu nije stalo do Srbije i stabilnosti Balkana. Njegovima (amerima) odgovara nestabilni region u sred Evrope. jer svako sranje na Balkanu ima indirektni uticaj na stabilnost Evrope. Sa druge strane, balkanska sranja nemaju nikakav uticaj na stabilnost SAD.
Amerikancima dobro dođe da pokažu nesposobnim briselskim birokratama svoju moć na "evropskom" terenu. Setimo se svi narcisoidnog Holbruka koliko se proseravao kako je on završio rat na Balkanu, a nesposobni evropljani (lord Oven i Stoltenberg) nisu mogli godinama čak ni da nateraju Karadžića i Izetbegovića da sednu za isti sto.

Naravno cak ponekad uz pomoc sekire

A ti ljubac mislis da su svi narodi stigli neki nivo, samo milovanjem i demokratijom?

@niksa smanji malo. Vi imate vec teske predrasude i najvecaste smetnja bilo kom normalnom razvoju Srbije u bilo kom pravcu.
Vama jos niko nije rekao da niste nigde. Cak ni na nebu. A na zemlji jos manje.

Nemoj tako, Danilo 

Kako možeš da kažeš da nam "majčica" Rusija nije nikada bila uzor i nikada nam u istoriji nije pomogla. Taman posla.

Poznato je da je Karađorđeva baba po nacionalnosti Ruskinja, Vuk Karadžić je zapravo Belorus, otac Kneza Miloša Obrenovića je kozak itd.

Jadni mi Srbi  , da nije bilo majčice Rusije, mi nikada ne bi uspeli da opstanemo punih 1400 godina, samo ovde na Balkanu. 

E ovo ako treba da bude smesno,....(ili cinicno,ironicno)
Pogotovo sada,.....
 
Ne volim Rusiju da bi je branio na bilo kojoj temi,
ali su ovo stvarno neosnovane gluposti.
Pogoltovo ono za "1400 godina".
 


S' takvim signaturom,koji imas i ne ocekuje se bolje od tebe.
 

Šta tebi nije jasno, pogotovo oko cifre od 1400 godina.
Mislim, ako si pobornik Deretićeve fikcije, onda u redu. Ja se držim zvanične istoriografije koja kaže da su se Srbi pojavili na Balkanu početkom VII veka, to znači pre oko 1400 godina. Šta tu nije jasno?

A, ovaj post je trebao da pokaže usijanim glavama da Srbi nikada
u svojoj poznatoj istoriji nisu imali nikakve uzore ni veze sa Rusijom. Naši prvi kontakti sa Rusijom (Rusima) počinju tek krajem XIX i početkom XX veka. I nismo se do sada baš usrećili sa ruskom podrškom.

A sad ajde da malo ucimo istoriju:

POČETAK SRPSKE REVOLUCIJE I RUSIJA

Dakle, 1804. godine, u centralnom geografskom prostoru koji nastanjuju Srbi — Šumadiji, diže se Prvi srpski ustanak, na početku sa skromnim ciljevima (prekid zuluma dahija), da bi tokom vremena on prerastao u borbu sa apsolutnom političkom namenom — sticanje narodne i državne samostalnosti. U isto vreme, carska Rusija ulazi u period teritorijalnog širenja, usmerenog, kako smo ranije to dešifrovali kroz geopolitičke doktrine, ka izbijanju na topla mora. Pripajanje kavkaskih regiona između 1801. i 1829. i prisajedinjenje Besarabije 1812. godine, imali su upravo tu funkciju i smisao.
 
  Srpski ustanak posedovao je u tom pogledu za ruske spoljnopolitičke ciljeve višestruke koristi, poput: slabljenja večitog geopolitičkog rivala (Osmanske imperije), stvaranja mogućnosti za uplitanje u njegove unutrašnje odnose i za formiranje jedne prijateljske tvorevine koja bi mogla da bude „predsoblje” ka izlazu na mora. U političkom pogledu, ruska i srpska narodna i vojna energija bile su tada potpuno kompatibilne, što neće kasnije uvek biti slučaj.

Već 1807. godine, srpski ustanici i ruske snage pod komandom generala Isaijeva pobeđuju turske trupe u bici kod Štubika, u istočnoj Srbiji. Valja naglasiti da će u čitavom XIX veku, od stranih vojski, srpske trupe direktno i neposredno sarađivati samo sa ruskim. Dok druge strane sile, poput recimo susedne Austrije, pokušavaju, pre svega, da budu medijator (posrednik), neko ko se manje ili više neutralno postavlja između sukobljenih strana, Rusija postaje pre strana u sukobu negoli jedna od umešanih sila koje vrše medijaciju.
Rusija ne samo da se vojno (doduše, ne u velikom broju) angažuje u srpskom ustanku, već postaje i u političkom aspektu sastavni činilac srpske pozicije. Iste godine, ruski izaslanik K. Rodofinikin savetuje Srbe kako da postupe na tursku ponudu o amnestiji i unutrašnjem uređenju, i srpsko rukovodstvo, bez jemstava ruskog cara da će se Porta držati ugovora, odbija taj sporazum. Posle Tilzitskog mira, počele su se približavati Austrija, Engleska i Turska, i ove sile formirale su „jedan neformalan savez, usled zajednice interesa, koji će se protezati skoro kroz ceo XIX vek. Prema srpskom pokretu ovaj savez je imao skoro vazda neprijateljski stav”.
    Jasni su motivi zašto je Turska ušla u ovu koaliciju. Može se, već na prvi pogled, takođe uočiti i austrijski interes. Englesko učešće, ma kako na prvi pogled delovalo čudno, jer Engleska na Balkanu do tada nikada nije imala ni posebne interese ni posebne sklonosti ka nekom političkom ili etničkom subjektu, ipak je sa stanovišta geopolitike potpuno shvatljivo. Izgleda da se već tada naziralo, makar nejasno, da bi nepokorni Srbi mogli u nekoj doglednijoj budućnosti predstavljati ruski placdarm u napredovanju ka jugu.

    Da je Rusija neposredni učesnik srpske bune svedoči i činjenica da se u januaru 1811. godine u Beogradu stacionira ruski puk sa posebnim posadama u Šapcu i Deligradu. Pod neposrednom pretnjom Napoleonovog pohoda, Rusija u maju 1812. potpisuje u Bukureštu mirovni sporazum sa Turskom, sa namerom da se strateški rastereti na jugu, i da preusmeri svoje efektive na pravce očekivanog francuskog udara. Iako restriktivan u odnosu na srpska očekivanja, jedan član (osmi) tog ugovora spominje amnestiju za ustanike i, na posredan način, kroz sporazum dve priznate sile, stvara od Srba međunarodnopravnu činjenicu koja se od tada više nikada neće moći prenebregavati. Iako je u celini ovaj ugovor za Srbe bio izuzetno težak, a njegovo stvaranje među njima protumačeno kao ruska izdaja, ipak će on predstavljati mali, ali pouzdan temelj za buduću srpsku samostalnost i samoupravu, u prvo vreme ograničenu, a potom i potpunu.
    Što se tiče srpske ogorčenosti na Ruse, ona se može objasniti nerazumevanjem globalne geostrategijske slike tadašnjeg sveta. Rusija je morala, skoro po svaku cenu, da sklopi mir sa Turskom. Napoleon je pretio samoj egzistenciji velikog carstva; da je uspeo u svojoj nameri, pitanje je da li bi Srbi, barem za doglednije vreme, bili u poziciji da očekuju ma kakvu podršku od Rusije. Tada se, po prvi put, u međusobne srpsko-ruske odnose uvukao crv sumnje i nepoverenja.

Tokom tih godina, Karađorđe je tražio podršku i od Austrije i Francuske, ali na te pokušaje uzvraćeno je ignorisanjem. Jedina sila koja je bila spremna da se koliko-toliko založi za srpsku stvar bila je upravo Rusija.

Već 1815. godine, nakon što je postalo jasno da od Napoleonovog projekta nema ništa, i nakon podizanja Drugog srpskog ustanka, Rusija, osnažena i sa značajnim ugledom u Evropi, zauzima se za prava Srba i vrši diplomatski pritisak na Portu. Na čuvenom Bečkom kongresu iste godine, ona pokušava da stavi na dnevni red i pitanje pravoslavnih hrišćana na Balkanu (Srba), ali opet uz protivljenje drugih sila. Ovde treba, posebno u tom aspektu, istaći Austriju i Englesku koje su „vodile turkofilsku politiku, a pomagati Srbima značilo je slabiti Tursku”.
    Slede godine beskrajnih diplomatskih igara, koje, ipak, sve više rezultiraju nedvosmislenim postignućima. Tako 1826. godine, opet na insistiranje Rusije, Turska, Akermanskom konvencijom, dozvoljava rusko pravo protektorata nad Moldavijom, Vlaškom i Srbijom. Ovim sporazumom se utvrđuju turske povlastice za Srbiju, i domaća javnost je bila veoma zadovoljna ovakvim raspletom događaja.
 Posle Jedrenskog mira, 1829, opet na rusko insistiranje, sledeće godine je isposlovan hatišerif kojim je Srbija priznata za autonomnu kneževinu. Može se konstatovati, da je ovo jedan od ključnih dokumenata u dugom „srpskom maršu” ka nezavisnosti. Takođe se može primetiti da je od stranih država jedino Rusija ovde imala značajnu ulogu, štaviše, može se ocrtati svojevrsna podela rada između Srba i Rusa: dok su Srbi na terenu, bunama i ustancima, stvarali pretpostavke za svoju samostalnost, ruski „deo posla” sastojao se u naporu da rezultati oslobodilačke borbe budu i diplomatski verifikovani i priznati. Bez te druge dimenzije, bez pravno-političke nadgradnje, sva prolivena krv i sve žrtve koje su Srbi podneli ne bi imali smisla i svrhe.
    Nažalost, nakon sticanja srpske autonomije, prestaje period potpune kompatibilnosti srpskog i ruskog geopolitičkog projekta. Razlog tome nisu izmenjene suštine tih projekata, već lični interesi i surevnjivost vlastodržaca, poglavito kneza Miloša Obrenovića, koji je, ne želeći da trpi ograničenja svojoj samovolji, što je inače bila ruska zamisao, pronašao svoj oslonac u engleskom konzulu, odnosno u engleskoj potpori.

Engleska je, shodno sopstvenom geopolitičkom projektu, jedva dočekala da oslabi ruski uticaj u Srbiji, i tako spreči da Srbi i njihova država posluže u budućnosti kao ruska geostrategijska „odskočna daska”.
Od vremena tog Miloševog okretanja ka zapadnim silama, u pokušaju da osigura sebi što veću vlast, Rusija je u unutrašnjoj i spoljnoj srpskoj politici prisutna isprekidano. To jest, njen uticaj nije konstantno značajan, već dobija na težini s vremena na vreme, zahvaljujući okolnostima koje su terale obe strane na saradnju da bi ostvarile svoje nacionalne interese.

    Srpski proboj iz unutrašnjosti Balkana ka njegovim rubovima, tj. morima, bio je u početku, pre svega, motivisan idejom oslobođenja sunarodnika od turskog jarma, da bi kasnije, posebno krajem XIX i početkom XX veka, on bio i geopolitički podstaknut. U ostvarivanju ovog projekta, Srbija je u drugoj polovini XIX veka koketirala sa svim značajnijim evropskim silama, a ponekad su srpske vlade i vladari vodili i turkofilsku politiku da bi ostvarili određene ciljeve.

    U geopolitičkom smislu, srpsko udaljavanje od Rusije u pogledu realizacije svojih nacionalnih ciljeva najjasnije manifestuje Načertanije Ilije Garašanina iz 1844. godine. Iako Garašanin naglašava da „Srbija ni s kim lakše ne bi mogla svoju celj postići no u soglasiju s Rusijom”, ipak, u ovom dokumentu, Srbija i Rusija su postavljeni kao svojevrsni geopolitički konkurenti, sa podudarnim potezima, ali i različitim ciljevima koji slede iz rušenja Turske. Umesto oslanjanja na Rusiju, Garašanin predlaže politiku jedinstva balkanskih Slovena i kompromisa sa rimokatolicima i muslimanima zarad ostvarivanja srpskih nacionalnih interesa. Ovo je bila svojevrsna proto-koncepcija docnije politike, poznate pod imenom „bratstvo i jedinstvo”, koja će se pokazati kao opasna utopija, posebno štetna za Srbe.

Godine 1862, kada je izbio srpsko-turski sukob, i kada se postavilo pitanje daljeg fizičkog prisustva Turaka u Srbiji, Rusija je uz Francusku ponovo stala na srpsku stranu, dok su Austrija i Engleska zauzele proturski stav. Ipak, sve nesuglasice između Srbije i Rusije bile su male i neznatne naspram one koja se desila nakon srpsko-turskih ratova 1876-1878. Iako su opet Srbi i Rusi (kroz učešće svojih dobrovoljaca) ponovo neposredno sadejstvovali u ratnim operacijama, rusko favorizovanje bugarskih nacionalnih interesa, kroz čuvenu formulaciju „najpre idu interesi ruski, pa onda bugarski, pa tek posle njih dolaze srpski, a ima prilika u kojima bugarski interesi stoje na ravnoj nozi sa ruskim”,duboko je razočaralo srpsku javnost. Taj ruski zaokret ka Bugarima se i danas navodi u prilog tezi da su nas „Rusi uvek ostavljali na cedilu”.
   
 Najznačajnija manifestacija ruskog udaljavanja od Srbije jeste Sanstefanski ugovor o miru između Rusije i Turske, potpisan 3. marta 1878, kojim je stvorena velika Bugarska. Geopolitička dimenzija ovog ruskog zauzimanja za Bugare nije mogla biti jasnija: Bugarska, sa širokim izlazom na Crno more i relativnom blizinom u odnosu na Carigrad i moreuze, predstavljala je (uz činjenicu da su se Bugari predstavljali kao Sloveni, i da su bili pravoslavne veroispovesti) idealnog partnera za ruski geopolitički projekat izlaska na topla mora. Ostale velike sile, ovog puta prvenstveno Austrija, ali i turski prijatelj Velika Britanija, bile su odlučno protiv ovakvog rešenja. Britanska vlada se bojala „da će Rusija, ako uključi Bugarsku u sferu svog uticaja, postati sredozemna zemlja”.
   
 Revizija Sanstefanskog ugovora je obavljena na Berlinskom Kongresu 3. jula 1878. godine,  srpske interese je na tom skupu ponajviše zastupala Austro-Ugarska. Koliko je to koštalo Srbiju vidi se iz sledećeg: Srbija je zauzvrat morala da se odrekne proširenja prema Kosovu i Novopazarskom sanxaku; morala je da dopusti Austro-Ugarskoj regulisanje Đerdapa; da izradi sa Dvojnom Monarhijom poseban trgovinski ugovor i, konačno, da prihvati austrijsku okupaciju Bosne i Hercegovine. Drugim rečima, srpski geopolitički projekat je zahvaljujući „austro-ugarskoj pomoći” zakočen u skoro svim pravcima, izuzev ka Makedoniji (što će u narednim decenijama izazvati konstantne sukobe sa Bugarskom), a sama Srbija ulazi u višedecenijsku zavisnost od moćnog suseda. S druge strane, ni rusko insistiranje na pravima Bugarske neće se u konačnom ishodu isplatiti. Kontrola nad Carigradom i moreuzima ostaće i dalje samo san.

    Promoter srpskog okretanja ka Zapadu, kao ne samo geopolitičkom već i civilizacijskom osloncu, bio je kralj Milan Obrenović (zbog lične ozlojeđenosti prema Rusima), a još u većoj meri od njega i mlada srpska inteligencija koja se počela formirati, ne samo na beogradskoj Velikoj školi, već i na zapadnim univerzitetima u Austriji, Nemačkoj i Francuskoj. Zapadnoevropske zemlje su tada počele da demonstriraju u odnosu na srpske intelektualce ono što je američki politikolog Džozef Naj imenovao kao meka moć (soft power): neopipljivi skup koji čine kulturna privlačnost, primamljivo političko uređenje i atraktivna ideologija.

 Drugim rečima, bez topova i bajoneta, Zapad je uspeo da ubedi srpsku intelektualnu klasu da prihvati ono, što je on sam inače nametao (milom ili silom) kao univerzalni model razvoja jednog društva. S druge strane, srpski intelektualci, postiđeni slabom razvijenošću svoje zemlje, njenim seljačkim karakterom, patrijarhalnošću i tradicionalizmom, u Rusiji (koja se odlikovala sličnim svojstvima) nisu mogli videti ništa drugo do „uvećanu Srbiju”, sa svim njenim nedostacima i „porocima”.

Situacija geopolitičke otuđenosti Srbije i Rusije potrajaće sve do promene na srpskom prestolu 1904. godine, i uspostavljanja većeg uticaja Narodne radikalne stranke. Pored Crne Gore, koja će biti, manje više, dosledna u svom rusofilstvu tokom svih decenija XIX veka, i Srbija konačno postaje jedan od ruskih favorita u jugoistočnoj Evropi, posebno pod uticajem saznanja da se na Bugarsku ne može potpuno računati u daljoj balkanskoj diplomatskoj kombinatorici. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat postaće pravi testovi čvrstine i otpornosti tog novouspostavljenog partnerstva.

    Prvi probni ispit bila je austro-ugarska aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine, kada je Srbija morala popustiti i prihvatiti to kao svršen čin. Rusija nije mogla rizikovati upuštanje u rat zbog tog problema, jer je bila isuviše slaba i vojno nepripremljena, a imala je iza sebe i izgubljen rat sa Japanom i neuspelu revoluciju zbog koje se njen pravno-politički i društveni sistem dobrano zaljuljao.
Ipak, već 1911. i 1912. godine, ona postaje glavni pokrovitelj srpsko-bugarskog zbližavanja i formiranja Balkanskog saveza koji će iste godine (1912) stupiti u dejstvo i, kroz sjajne vojne operacije, osloboditi preostale hrišćane od turskog jarma. Osim toga, moraće da preuzme na sebe mučnu ulogu posrednika između Srba i Bugara po pitanju podele Makedonije, kao i da zastupa interese obe slovenske zemlje na konferenciji ambasadora u Londonu.

    Ruska politika na toj konferenciji može se svrstati u najkomplikovanije operativne zadatke u istoriji diplomatije, jer je trebalo podržati srpske zahteve, a da pri tom Bugarska ne bude potpuno oštećena, jer će u suprotnom preći u tabor Austro-Ugarske i Nemačke; isto tako, trebalo je oslabiti Tursku, ali, s druge strane, ne otići predaleko u tome, i dovesti moreuze i Carigrad pod kontrolu neke druge, jače i efikasnije sile suparnice, poput Engleske ili Nemačke. Bilo kako bilo, uz sve limite i prepreke, pred Prvi svetski rat, „Rusija je u Srbiji videla svoj najbolji oslonac protiv Austrije na balkanskom placdarmu. Bilo je dovoljno da još jedanput izbije austro-srpski sukob, a da Rusija ne ustukne pred centralnim silama — pa da otpočne austro-ruski rat

    Šta bi se desilo sa Srbijom i Srbima, da je Rusija odustala od podrške nakon Sarajevskog atentata 1914. godine? Rusija, koja bi se na spoljnopolitičkom planu „propisno obrukala”, ostala bi bez najvernijeg saveznika na Balkanu. Hipotetički ograničeni rat između Dvojne Monarhije, sa preko pedeset miliona stanovnika, i Srbije, sa nešto više od četiri miliona duša, ne bi imao neizvestan ishod. Bugarska, u opasnosti da sasvim potpadne pod austrijski uticaj, možda bi se odlučila za balansiranje sa Grčkom i Rumunijom protiv ovako osnažene Austro-Ugarske. Nezavisnost Crne Gore takođe bi došla u pitanje. Sve u svemu, Rusija bi ovu geopolitičku katastrofu svojih saveznika (Srbije i Crne Gore) nekako i preživela, ali sudbina srpskog naroda kao samostalnog elementa u međunarodnim odnosima bila bi zapečaćena za izvesno vreme (da ne bude zabune, u pitanju su decenije).

    Ipak, uz sve lične sklonosti i simpatije srpske i ruske vladarske kuće, ministara, premijera, ambasadora, javnih i kulturnih radnika, uz sve slovenske i pravoslavne veze, čini se da je interes geopolitičkog projekta Rusije bio presudan za njenu intervenciju u korist Srbije u trenucima velikog iskušenja. Bugarska možda ne bi osećala potrebu da se, pred ojačalom Austro-Ugarskom, poveže sa Rusijom. Uostalom, vladarske kuće i Grčke, i Bugarske, i Rumunije su nemačkog porekla, i ta činjenica ne bi trebalo sasvim da se prenebregava u ovakvim razmatranjima. Rusko prodiranje na Mediteran, bez srpskog oslonca, bilo bi potpuno onemogućeno, a alternativa tome bila bi mukotrpna i sasvim neizvesna penetracija kroz Srednju Aziju na Indijski okean. Balkanski geostrategijski teatar bio je tada za Rusiju od neprocenjivog značaja, i njen car i vlada su odlučili da uđu u svetski rat, pa makar sve propalo. Nažalost, i propalo je.

    Nakon Prvog svetskog rata, dok je Rusija tonula u vrtlog građanskog rata, činilo se da se Srbija nalazi na vrhuncu svoje slave i ugleda u svetu. Formirana je velika država — Kraljevina SHS, koja je predstavljala ovaploćenje ideje o snažnoj i prostranoj slovenskoj državi, od Alpa do Soluna i od Jadrana do Panonije. Ipak, kako će se kasnije ispostaviti, ovaj grandiozni projekat jugoslovenstva, bio je svojevrsni koloplet srpskih zabluda, iluzija i samoobmana. Istovremeno, formiraće se ideološki antipod carske Rusije — SSSR, koji će i pored svih različitosti u odnosu na kraljevinu SHS, deliti s njom i jednu zajedničku osobinu. Naime, obe tvorevine biće, između ostalog, inspirisane idejom stvaranja jedne nove „sintetičke” nacije, u našem slučaju „jugoslovenske”, a u ruskom „sovjetske”.


Uf jos jedan dugacak post...Ali sta da se radi ovo su istorijski fakti.....

Jel sad jasno odakle nazivi svinjar,mason i hazar u nekom od predhodnih postova..

Naravno nastavak sledi.......................

Može se konstatovati, da dvadesetih godina prošlog veka, nominalno posmatrano, prestaju da egzistiraju državni srpsko-ruski odnosi, jer niti je nova Kraljevina SHS „prekopirana” Srbija, niti je SSSR „prerađena” carska Rusija. I geopolitički projekti oba naroda doživljavaju modifikacije. Srbi su navodno ostvarili svoj geopolitički plan — izlaženje iz svog uskog šumadijskog, odnosno „dinarskog jezgra” na prostrane morske obale. Ruski (sovjetski) geopolitički projekat je u prvoj dekadi postojanja nove vlasti zapravo ideološki — širenje komunizma po Evropi i Aziji, da bi se tek sa Staljinom na čelu, tridesetih godina, on počeo vraćati na tradicionalne ruske spoljnopolitičke osnove.

    Naravno, veze između dva naroda nikada nisu mogle biti potpuno prekinute. Hiljade ruskih izbeglica (politička emigracija) našlo je svoje utočište u Kraljevini SHS, a najveći deo njih baš u Srbiji. S obzirom da je u svetskom ratu izginulo mnogo učenog sveta među Srbima (poglavito studenata, kako sa Beogradskog, tako i sa stranih univerziteta), ruski prognanici, od kojih su mnogi bili vrlo školovani (profesori, lekari, inženjeri, arhitekte, univerzitetski radnici), predstavljali su za ondašnju opustelu Srbiju intelektualno „suvo zlato”. Zahvaljujući njima (smatra se da je od ukupne ruske emigracije, 75 odsto prognanika imalo više, ili barem srednje obrazovanje), Srbija je mogla relativno jednostavno da prebrodi kadrovski deficit u godinama nakon Prvog svetskog rata, i kako-tako krene u proces oporavka i oživljavanja razorenog društva. Ova činjenica još više dobija na značaju ako se zna da se u novoj državi odmah postavilo pitanje kulturnog i civilizacijskog primata među narodima koji su je sačinjavali. Pošto su Hrvatska i Slovenija mnogo manje stradale, i pošto su imale manje ljudske žrtve, pa stoga i one među školovanim svetom, jasno je da bi Srbija bez ovog ruskog priliva18 teško mogla biti stožer i predvodnik u duhovnoj sferi života (nauka, kultura, ideologija, umetnost) nove države.

    U isto vreme, pod uticajem revolucionarnih zbivanja, za Rusiju se javljaju simpatije iz ideoloških razloga. Pod uticajem propagande ovdašnje komunističke partije, ponajviše među sirotinjom, stvara se afirmativna predstava Rusije (SSSR-a) kao prve zemlje socijalizma, zemlje radnika i seljaka, socijalne pravde, jednakosti i slobode. Dakle, imix „pravoslavne majke Rusije” zamenjen je slikom moćne „crvene države”, zaštitnice celokupnog međunarodnog proletarijata. Ipak, i pored toga što su ruske izbeglice lepo dočekane u Srbiji (Jugoslaviji) i što su se dobro snašle lično i profesionalno, pojavljuju se, ponajviše među beogradskom višom klasom (ili buržoazijom), i prve percepcije Rusije kao „azijatske zemlje”, u kojoj se ne poštuju fundamentalna prava, poput prava privatne svojine, ili prava na slobodu uverenja i veroispovesti. Kolektivizacija, ideološki progoni, stradanja seljaka, crkve i intelektualaca, ostavljaju dosta nepovoljan utisak o Rusiji na srpsku javnost (pre svega intelektualnu) koja se okreće, u svojim simpatijama i podražavalačkim naporima, prema „prefinjenijim” zemljama poput, pre svega, Francuske, zatim Engleske, ili čak Čehoslovačke (slovenska zemlja, a visoko razvijena, kulturna i prosvećena).

    Kraljevina SHS, kasnije Jugoslavija, prilježno je odrađivala ulogu pouzdanog člana geopolitičkog kordona koji je razdvajao Nemačku i SSSR. Naslonjena na Francusku i Malu Antantu, Jugoslavija je do sredine tridesetih godina prošlog veka bila istaknuti branilac Versajskog poretka. Što se tiče SSSR-a, bila je poslednja država u Evropi koja je sa njim uspostavila diplomatske odnose, i to nakon početka Drugog svetskog rata, 1940. godine. U stvari, analizirajući spoljnu politiku bivše kraljevine, i sve njene ponekad neverovatne zaokrete, može se uočiti vapijući nedostatak sigurnog geopolitičkog oslonca, kao što je nekad za Srbiju bila carska Rusija.
Za period od nekih dvadesetak godina, Kraljevina SHS (Jugoslavija) uspela je da sa, recimo, Italijom, Bugarskom i Mađarskom pređe put od otvorenog neprijateljstva do prisnih, čak paktovskih odnosa, sa Čehoslovačkom od oduševljenja do ravnodušnosti, sa Francuskom od prisnosti do običnog partnerstva, sa Nemačkom od ravnodušnosti do tesne saradnje (pri samom kraju zemlje, prvih godina Drugog svetskog rata, Nemačka je već bila povlašćen partner, nešto poput monopoliste na tržištu). Sva ta lutanja, nedoslednosti i preokreti, bili su posledice ne samo jednog izuzetno neuravnoteženog perioda u novijoj istoriji sveta, već i nedostatka pravog, istinskog saveznika i sagovornika.
    Za vladajuće krugove bivše kraljevine, saznanje da i ideološki neprijatelj može biti koristan geopolitički partner došlo je, i bukvalno i figurativno, prekasno. Činjenica da su Jugoslavija i SSSR sklopili sporazum o prijateljstvu nekoliko sati uoči nemačkog napada 6. aprila 1941. rečito govori o tome.


Tokom Drugog svetskog rata, srpsko-ruski odnosi polako prelaze na ideološke koloseke na kojima će od tada figurirati veze između dve komunističke partije, dva „radna naroda”, dve socijalističke države i tome slično. Elan sa kojim je vršena svojevrsna rusifikacija domaće kulture, umetnosti i nauke (u periodu između 1945–1948. godine) nije bio podstaknut faktom da je u pitanju bratska, srodna, slovenska, pravoslavna kultura i civilizacija, već činjenicom da je reč o prvoj zemlji socijalizma, da je ruski jezik — jezik proletarijata, a ruska literatura, po svojoj najdubljoj suštini, marksistička.

    I svi kasniji sporovi i velike šizme, vodiće se u istim partijskim krugovima, kroz iste ideološke fraze i putem sličnog kategorijalnog aparata. Iza sporenja o tome ko je pravoverniji, ko bolje primenjuje Marksovo učenje, u kojoj zemlji ima više socijalizma, gde se teorija doslednije primenjuje, dva despota, jedan veliki (Staljin) i jedan mali (Tito), vodiće već mnogo puta viđenu borbu za moć i uticaj. Duhovne elite i široke narodne mase služiće isključivo kao dekor. Pored toga, nije ni najmanje slučajno što se tokom spora oko Rezolucije Informbiroa za dotični dokument, a protiv Tita, ponajviše izjašnjavaju osobe iz onih krajeva koji su tradicionalno rusofilski nastrojeni (pogledali se evidencija „informbiroovaca”, videće se upadljiva prisutnost recimo Crnogoraca /Srba iz Crne Gore/, nesrazmerna njihovom ukupnom broju, a potom i Srba iz drugih krajeva Jugoslavije).

    Nakon raskida, 1948. godine, Jugoslavija polako ulazi u jedan drugi geostrateški okvir, izgrađen na atlantističkim geopolitičkim premisama. Sada Srbi, u okviru velike zajedničke države Jugoslavije, zajedno sa Hrvatima i ostalim narodima, igraju ulogu obuzdavanja kontinentalnog diva (SSSR-a), sprečavajući ga da ovlada obodnim krajevima Evrope. Drugim rečima, Srbi su tada u poziciji da prvi put u svojoj novijoj istoriji budu u ulozi onih koji su njima samima decenijama zagorčavali život, zaprečavajući im prirodne težnje ka priobalju.

    Možda najbolja manifestacija te nove uloge Jugoslavije je stvaranje Balkanskog pakta 1954. godine, između Jugoslavije, Grčke i Turske. Ovim ugovorom, Jugoslavija, povezujući se sa dve članice NATO-a, postaje posredno i sama deo istog saveza. Član 2. tog ugovora jasno propisao da će strane ugovornice „svaku oružanu agresiju protiv jedne ili više od njih, na bilo kom delu njihove teritorije, smatrati kao agresiju protiv svih strana ugovornica”, pa se još i dodaje da će one „pružiti pomoć, individualno i kolektivno, napadnutoj strani ili stranama”. Ako se zna da su glavni i skoro jedini bezbednosni izazovi za sve tri zemlje dolazili od drugih socijalističkih država, koje će godinu dana kasnije formirati i pakt, poznat kao Varšavski ugovor, jasno je da se kroz ovaj sporazum Jugoslavija opredelila za posredovano, neformalno i labavo pridruživanje NATO-u (bez obzira što je u samom ugovoru izbegla da preuzme bilo kakve utvrđene obaveze prema njemu).

    Bilo je to ostvarivanje u praksi, na umanjenom prostornom obrascu, Mekinder-Spajkmanove geopolitičke koncepcije o zaprečavanju strateškog napredovanja sile hartlenda pomoću vojnog i političkog organizovanja rimlend teritorija. Zapadni geopolitički projekat ostvario je kompletnu teritorijalnu uvezanost severne obale Mediterana, od Portugalije, preko Frankove Španije (formalno van pakta, ali suštinski u njemu), zatim preko Francuske, Italije, Jugoslavije (formalno van NATO-a, ali preko Balkanskog pakta njemu pridružena), do Grčke i Turske. Iako ovaj pakt nije bio dugog veka, strane ugovornice su ga prećutno stavile ad acta nakon nekoliko godina, on je nedvosmisleno demonstrirao spremnost rukovodstva FNRJ da, ako zatreba, uklopi Jugoslaviju u atlantistički geopolitički projekat.

    Nakon normalizacije odnosa sa SSSR-om, sredinom pedesetih, Jugoslavija je na poziciji jednake distance od oba suprotstavljena bloka, naginjući s vremena na vreme jednoj ili drugoj strani, u zavisnosti od okolnosti koje bi trenutno vladale. Ipak, u kulturnom, naučnom i domenu masovne zabave, Jugoslavija, pa stoga i Srbi kao njen najbrojniji narod, bila je već značajno prožeta zapadnjačkim vrednostima i obrascima. Na takvu situaciju su presudno, između niza ostalih, uticale dve okolnosti. Prvo, masovan odlazak na rad u inostranstvo, od šezdesetih godina pa nadalje (u Zapadnu Evropu, SAD, Kanadu i Australiju), omogućio je pristojan život srpskoj sirotinji. Prostota običnog naroda brzo je bila fascinirana tehničkim, materijalnim (ali i manipulativnim: film, televizija i ostali vidovi masovne zabave) dostignućima Zapada, pa se pod uticajem neposrednih svedočanstava o „blagodatima” koje su tamo na raspolaganju, većina javnosti lako i hitro okrenula ka njemu kao kulturnom i civilizacijskom modelu. Drugo, skoro sva visoka humanistička inteligencija (pre svega univerzitetski radnici — profesori i istraživači) koja se školovala u inostranstvu, činila je to takođe na Zapadu (u tom smislu valja pogledati biografije istaknutih naučnika iz društvenih nauka: istoričara, filozofa, sociologa, politikologa i ekonomista). Njihov uticaj na formiranje javnih stavova Jugoslovena (Srba) u odnosu prema globalnim civilizacijskim i društvenim modelima takođe ne bi trebalo zanemariti. Naravno, bilo bi apsolutno pogrešno kada bi se celokupan uticaj sa Zapada, preko ovih domaćih posrednika, tumačio kao negativan i destruktivan. Analitički napor koji ovde ulažemo usmeren je pre svega na to da opiše i (koliko to može) objasni mehanizam ondašnjeg slabljenja srpsko-ruske geopolitičke solidarnosti i međusobne upućenosti.

U takvom stanju dočekane su osamdesete godine dvadesetog veka. „Crvena” ideologija je polako, ali sigurno, gubila na globalnom uticaju, „oficijelni socijalizam” je sve teže izlazio na kraj sa suprotstavljenim društvenim modelom „tržišne privrede i liberalne demokratije”, pa su promene do kojih je došlo u Sovjetskom Savezu bile koliko očekivane, toliko i nužne. Međutim, „novi kurs” M. Gorbačova i ostalog sovjetskog rukovodstva počeo je da se „samooblikuje”, da zadobija autonomnu inerciju, i spontani pravac koji se sve teže mogao kontrolisati i usmeravati. Rezultati su poznati. Otprilike sličnim putem se kretala i bivša SFRJ. Jedina je razlika u tome što su u jugoslovenskim temeljima, još mnogo ranije, Ustavom iz 1974. godine, postavljene klice samorazlaganja, dok se u SSSR-u proces dezintegracije odvijao mnogo ubrzanije i spektakularnije.

    Bilo kako bilo, ishodi su bili slični. Čak i hronološki, obe države su, bilo faktički, bilo pravno, nestale u istoj godini, 1991. U sledeću godinu, 1992, oba naroda ulaze sa novim tvorevinama, Ruskom Federacijom i Saveznom Republikom Jugoslavijom, koja će zvanično biti obznanjena u aprilu te godine. Osim gubitka ranijih državnih formacija, oba naroda i države, zovimo ih sada jednostavno Srbija i Rusija, suočavaju se sa sličnim problemima: status i položaj sunarodnika na teritorijama koje su ostale izvan matičnih država, rastuća i nezadrživa srbofobija i rusofobija, ratovi (mali i veliki, ograničeni, građanski, verski) i pritisak Zapada kroz institucije tipa NATO-a i EU.

    Geopolitički gledano, i srpski i ruski projekat doživljavaju dramatična iskušenja i gubitke. Srbi, odvajanjem Hrvatske, gube širok pristup ka Jadranu i ostaju upućeni na uzan i (kako će se kasnije ispostaviti) politički nepouzdan crnogorski deo obale. Posle skoro dva veka borbe za slobodu i integraciju slovenskih naroda na Balkanu, Srbi još jednom ostaju potisnuti u svoje „dinarsko-panonsko” jezgro, odbačeni od realnog participiranja na priobalju poluostrva. Što se Rusije tiče, cepanje SSSR-a, u geostrateškom pogledu, imalo je za nju još fatalnije posledice. Na svim pomorskim pravcima (izuzev dalekoistočnog i polarnog), Rusija je doživela sužavanje svog pristupa obali, i dramatičnu reviziju njenog geopolitičkog položaja kao pomorske sile. Tako, pod pritiskom hladnoratovskog suparnika, „Pribaltik se pretvara u sferu uticaja Amerike i NATO-a, s perspektivom njegovog uvlačenja u njihovu vojno-političku orbitu”, dok se u arealu Crnog mora, „silovito ruši istorijska uloga Rusije kao crnomorske države, a zajedno s njom i ravnoteža snaga u tom basenu, što preti vraćanjem Istočnog pitanja iz prošlog veka”.

    Dakle, kod oba naroda i države bio je očevidan, a to je i danas, geopolitički regres i gubljenje davno stečenih pozicija u sopstvenim regionima. Ratovi na post-jugoslovenskom i post-sovjetskom prostoru upravo su bili vođeni i zarad tog cilja — kompletnog revidiranja geopolitičkog uticaja „velike” Rusije, i „male Rusije”, tj. Srbije.

    Osim ovih gubitaka, devedesete godine prošlog veka obeležavaju i periodične manifestacije srpsko-ruskog nerazumevanja i izneverenih očekivanja. Već iste 1992. godine, srpske nade u Rusiju bivaju snažno poljuljane — 30. maja, Savet bezbednosti OUN usvaja rezoluciju o oštrim sankcijama protiv SRJ, a da Rusija, pri tom, ne ulaže veto. Kako se razvijao rat u Bosni i Hercegovini, i kako su se pojavljivale inicijative za mirno okončanje ovog sukoba, Rusija se pojavljivala u različitim ulogama. Nekad kao posrednik između Srba i Zapada, nekad kao „srpski zastupnik”, a poprilično često i kao kooperativni član zapadnih planova i akcija. Kada je 1999. godine započeta agresija NATO-a na SRJ, oficijelna Rusija se ograničila na verbalnu osudu, dok su, s druge strane, ruski dobrovoljci pohitali Srbiji u pomoć (među njima je bilo iskusnih i prekaljenih boraca iz Čečenije i sa drugih ratišta).

    Iako su među Srbima mnogi bili skloni da okrivljuju tadašnju rusku političku elitu, na čelu sa B. Jeljcinom, za takvu pasivnost (što je svakako tačno), valja naglasiti da je tome bio uzrok još jedan faktor, ili, bolje rečeno, situacija. Naime, u istoriji XIX i XX veka, sve do kraja Drugog svetskog rata, na evropskom kontinentu je oduvek vladalo međusobno suparništvo velikih zapadnih sila, poput Pruske (Nemačke), Francuske, Velike Britanije i Austro-Ugarske. U takvim odnosima snaga, kada je moć zapadne Evrope bila razdeljena, a ne integrisana, Rusija je mogla lakše da ostvaruje sopstvene geopolitičke projekte, i da istovremeno pomaže srpske.
Devedesetih godina XX veka, Rusija se suočila sa skoro unikalnom geopolitičkom konstelacijom — zapadna Evropa je bila integrisana, snažno zaleđe su predstavljale i Sjedinjene Države, jednom rečju, Zapad je bio snažan, samopouzdan, i što je najvažnije, združen. Više se nije mogla sprovoditi ruska spoljna politika na račun međusobnog suparništva, recimo, Francuske i Nemačke (napomenimo da se carska Rusija susrela sa sličnom situacijom tokom takozvanog Krimskog rata, 1853-1856, kada su iza Osmanske carevine stale Britanija, Francuska, Sardinija (Pijemont), a Austrija bila spremna da se pridruži koaliciji.
Naravno, protiv takve aglomeracije nije se moglo ništa dobiti sem časnog poraza). Efekte koje evropska povezanost proizvodi na ruske nacionalne interese je svojevremeno dobro uočio i poznati ruski filozof istorije Nikolaj Danilevski. Analizirajući odnose Evrope i Rusije, on zapaža da kada je „Evropa iznutra osigurana”, njeno „prirodno neprijateljstvo prema Rusiji, nesuzdržavano unutrašnjim bojaznima, manifestovaće se na celom prostoru”. Drugim rečima, kada postoji podeljena Evropa, svaki njen deo se trudi da stekne naklonost Rusije radi sticanja prevage u odnosu na svog takmaca. Ali, kada takve suprotstavljenosti nema, Evropa se „spaja u jednu celinu koja je javno ili tajno neprijateljska prema Rusiji”.

Iako devedesetih godina prošlog veka EU nije otvoreno manifestovala svoj antagonizam prema Rusiji, njeni potezi su bili tada, a i danas su, jasno usmereni ka blokiranju bilo kakvih ruskih spoljnopolitičkih akcija koje bi podrazumevale vraćanje u njenu uticaja bivših sovjetskih republika. Stoga, ni srpski nacionalni interesi nisu mogli proći bolje, čak i da je na vlasti bilo neko drugo rusko rukovodstvo. Pored toga, privredna slabost, i idejna i duhovna dezorijentisanost, u Rusiji su bili takvih razmera da su te objektivne okolnosti već u samom startu onemogućavale neki ambiciozniji geostrateški projekat.

    Vlast u Srbiji, tokom tih izazovnih godina ratova i sankcija, imala je u Rusiji sagovornika koji ju je barem najviše shvatao, odnosno najmanje je na nju vršio pritisak. S druge strane, srpska prozapadna opozicija se bezuspešno, i rekli bismo tragikomično, pozivala na istorijske saveznike i prijatelje, Francusku i Veliku Britaniju .

    Na pragu novog milenijuma, dva naroda i države ulaze u sasvim različite geopolitičke i istorijske faze. Nakon „revolucije” iz 2000. godine, politička vrhuška Srbije jasno i glasno je saopštila da su među najznačajnijim nacionalnim prioritetima „evroatlantske integracije”. Postavljena je vrlo tendenciozna dilema „Evropa ili Azija” (pri čemu je, naravno, Azija sinonim za zaostalost, siromaštvo i neprosvećenost). Na konkretnom političkom planu, ta ista prozapadna upravljačka struktura nije malim prstom mrdnula da bi sprečila dalju eroziju državno-pravnog statusa Republike Srpske, u čije su temelje ugrađene hiljade života srpskih boraca i civila. Sa nečuvenom opuštenošću otpratila je Crnu Goru u nezavisnost, što ne bi bila tragedija da novostečena samostalnost Crnogoraca nema za Srbe i Srbiju izrazito negativan geopolitički predznak i karakter. Vrlo malo, ili skoro ništa, nije urađeno da bi se pojačalo srpsko prisustvo na Kosovu i Metohiji.
    Što je najzanimljivije, kod širokih narodnih masa ovakva redukcija srpskog etničkog, kulturnog, konačno i državnog prostora, i dalje ne izaziva, u tako teškim okolnostima, očekivanu (negativnu, odbijajuću ili buntovnu) reakciju. Prozapadne snage nastavljaju da osvajaju dovoljno glasova da mogu formirati izvršnu vlast.
    U odnosu prema Rusiji koja, nasuprot Srbiji, doživljava, bez obzira na (još uvek) skromne razmere, geopolitičku konsolidaciju, 2004. godine u srpskoj politici dolazi do (ne)male promene. U prvom periodu vlasti DOS-a, 2000-2004. godine, dok je spoljna politika bila u potpunosti okrenuta ka Zapadu, postojanje sve snažnije Rusije nije se skoro ni primećivalo, a beneficije od vrlo povoljnog trgovinskog ugovora sa njom vrlo slabo su korišćene. Kako je postajalo sve očiglednije da Zapad neće prekinuti svoj višedimenzionalan (ekonomski, politički, medijski) pritisak na Srbe, od 2004. godine stav prema Rusiji je sve pozitivniji, a s vremenom ta pozicija će biti sve jača. Ipak, fundamentalno gledano, orijentacija vladajućih elita Srbije, u civilizacijskom smislu, ostaje nepromenjena.

    Danas, u Srbiji, pozicije Rusije, bez obzira na trenutnu podudarnost stavova o statusu KiM, čini se da nikada nisu bile slabije. Recimo, nije baš retkost da se u novinama može pročitati vest kako roditelji đaka neke osnovne ili srednje škole organizovano protestuju protiv toga da im deca uče ruski jezik (sem obaveznog engleskog, kao alternative se traže francuski ili nemački). Bez obzira na već spomenuti trgovački sporazum dve zemlje, međusobna razmena je daleko od stvarnih potencijala njihovih privreda. U Srbiji, u privatizaciji preduzeća, ruske firme učestvuju minimalno. U vojsci, na visoke položaje operativnog i strategijskog nivoa, promovišu se oficiri koji su prozapadno orijentisani (oni drugi su u međuvremenu penzionisani). Štampa, koja se finansira iz ko zna kojih izvora (stranih, domaćih, vladinih i nevladinih), često je sarkastična kada su u pitanju ruska spoljna politika ili dostignuća vezana za ruske unutrašnje prilike. Čak i među širokim masama vlada dosta ukorenjeno uverenje da je „put u Evropu” jedina realna politika za Srbiju, čak i ako pravni aranžmani o Kosovu budu po srpsku stranu nepovoljni. U Srbiji, za razliku od ranijih vremena, nema jasno profilisane rusofilske partije (jedna koja se tako ponekad izjašnjava zasniva to na vrlo pragmatičnim razlozima: mi njima industrijske proizvode, oni nama sirovine!)
.
    Shvatanje da je Rusija kulturno, politički i ekonomski najvažniji (potencijalni) srpski partner, prisutno je u masi raspršenih pojedinaca, retkih nevladinih organizacija i možda u delu SPC.23 Pa ipak, u poređenju sa drugim balkanskim ili slovenskim državama (izuzev Belorusije, koja je slučaj za sebe), Srbija je i dalje, možda paradoksalno izgleda, ponajviše rusofilska zemlja.

S druge strane, čini se da je i u ruskoj javnosti oslabio interes za srpsko pitanje. Mandate predsednika V. Putina obeležilo je, na spoljnopolitičkom planu, i rusko globalno povlačenje, pa su zatvorene baze na Kubi i u Vijetnamu, dok je ruski mirovni kontigent povučen sa Kosova i Metohije. U novoj bezbednosnoj strategiji, interes za držanje ruskih trupa van granica otaxbine ograničen je isključivo na post-sovjetska prostranstva. Ovakav geostrateški redukcionizam može se donekle razumeti. Jasno je da bilo kakva pomoć Srbiji (politička, diplomatska, ili čak i vojna) podrazumeva geopolitičku konsolidaciju na teritorijama bivših sovjetskih republika. Drugim rečima, da bi se doprlo do Srbije, moraju se prethodno utvrditi sfere uticaja u Jermeniji, na Kavkazu, u Ukrajini i Moldaviji. Koliko je to komplikovan i dugotrajan proces nije potrebno detaljnije obrazlagati.

    Uz sve „minuse” koji se mogu pridodati međusobnim odnosima, sličnost geopolitičkih projekata dva naroda, uz, naravno, sve duhovne spone, toliko je velika da Srbija i Rusija ostaju politički trajno upućene jedna na drugu i u ovom novom veku.24 Da bi ta zajednica naklonosti, saradnje i interesa bila što čvršća i dugovečnija, obe zemlje bi moralo da ulože dodatni napor i svoja pregnuća (kratkoročno i na srednji rok) usmere u sledećim pravcima:

• Rusija bi trebalo da do kraja insistira na svom sadašnjem principijelnom stavu o statusu KiM;

• U Srbiji se moraju „šire otvoriti vrata” za ulaganja ruskog kapitala, posebno u onim sektorima za koje je Rusija već pokazala svoj naročit interes: energetika, transportna mreža, distributivna mreža i komunikacije;

• Zajedničkim naporima obe zemlje, trebalo bi Crnu Goru „otrgnuti” iz zapadnog geopolitičkog projekta, s obzirom na to da je preko nje jedino dostupan morski „kontakt” Srbije i Rusije.

• Rusija bi se morala u daleko većoj meri, na poljima kulture, nauke, umetnosti, sporta i masovne zabave, predstaviti srpskoj publici. Na taj način, ona bi poboljšala i uvećala svoju, taj koncept je već spominjan u ovom prilogu, meku moć (soft power). Da bi privukla ne samo Srbe, već bilo koga u svoju civilizacijsku i geopolitičku orbitu, ona mora biti daleko izdašnija pri finansiranju izučavanja ruskog jezika, kulture, a posebno društvenih nauka na ruskim univerzitetima.

Dakle, ove mere, u „paketu” sa mnoštvom drugih, i uz drugačije međunarodne okolnosti, koje podrazumevaju slabljenje političke kohezije Zapada (SAD i EU), mogle bi biti plodonosne za ruske i srpske geopolitičke projekte. Oba ova projekta mogu se sažeti u dva jednostavna cilja: očuvanje svojih tradicionalnih, geografskih, etničkih i duhovnih jezgara, i zadobijanje pristupa obodima regiona, koji omogućavaju nesmetan izlaz na more, i slobodnu komunikaciju sa ostatkom sveta. Čak i tako jednostavni, i po svojoj prirodi benigni, srpski i ruski geopolitički projekti sigurno će se suočavati u budućnosti sa mnogobrojnim izazovima, preprekama i teškoćama. Ali, zar nas nisu stalno kroz istoriju pratile nevolje i iskušenja? Jedina izvodiva alternativa ovim projektima bilo bi odustajanje od njih. Ako neko misli da bi tada silnici ovog sveta popustili svoj pritisak, i pružili nam tako potreban spokoj, vara se. Uostalom, istorija srednjeg veka ubedljivo je pokazala da je vazalstvo bilo isplativo samo na kratak rok. Za malo duži period prividne slobode, neki srpski i ruski velikaši okitili su se zauvek vencem poniznosti, prezrenosti i kratkovidosti. Na sadašnjim generacijama je još lakši izbor. Ono što naši preci možda nisu znali, ili nisu mogli da shvate, mi znamo jako dobro.

ljubac jel ti stvarno mislis da ovo neko cita?