Rusija neće uložiti veto :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Uh jebiga ovde na forumu svi znaju "istinu",samo pravu istinu ne znaju profesori,doktori,magistri akademici iz cijih sam dela ja prepricavao sustinu.

Za kaznu sledi ovih dana jos duzi post ali ovog puta cu da navedem izvore

mada kad bolje razmislim

evo bigrafije gen M.G. Černjajeva

Glavni strateg slovenske vojske

Izvod iz biografije

Junak ove priče, general M.G. Černjajev, jedan je od najživopisnijih ruskih generala druge polovine XIX veka. Proslavio se ne samo ratnim podvizima, «mačem proširivši granice» Ruske imperije, već i kao samostalan političar panslavističkog pravca, u sukobu sa zvaničnim Peterburgom, pripadnik desničarske opozicije vladi.
Mihail Grigorjevič se rodio u porodici oficira, učesnika Otaxbinskog rata 1812. godine. Od 12. godine je vaspitavan u Plemićkom puku, 1853. godine je završio Imperatorsku vojnu akademiju. Černjajev se u vreme Krimskog rata 1853. godine borio sa Turcima na Dunavu, oktobra 1854. godine je učestvovao u Inkermanskoj bici na Krimu, a zatim se prilikom odbrane Sevastopolja borio na Malahovom kurganu (kurgan -- humka nad drevnim grobovima) sve dok avgusta 1855. godine južni deo grada nije napušten.

General M.G. Černjajev – glavnokomandujući srpske vojske u ratu 1876. g.

U međuvremenu je 1875. godine u Bosni počeo ustanak Srba protiv turskog jarma. Uskoro se proširio i na Bugarsku, a mala kneževina Srbija se spremala da pohita u pomoć svojim sunarodnicima. Naravno da Rusi nisu mogli ostaviti bez podrške svoju istovernu braću na Balkanu. U Srbiju su pohrlile stotine ruskih dobrovoljaca. Prirodno, ni Mihail Černjajev nije mogao da ostane po strani. Bio je među prvima, i pritom sa najvišim činom među ruskim vojnim licima koja su svoje usluge ponudila srpskom knezu Milanu Obrenoviću. Treba primetiti da je Mihail Grigorjevič i pre toga uspostavio vezu sa Srbijom preko slovenskih komiteta I.S. Aksakova. Međutim, generalu u nemilosti, koji je stekao mnoštvo neprijatelja među peterburškom birokratijom, nije bilo baš jednostavno da otputuje u Srbiju. MIP u Peterburgu je odbilo da mu izda pasoš, ali to nije moglo da spreči Černjajeva. Koristeći unutrašnje zađevice u činovničkom svetu, otputovao je u Moskvu i tamo dobio pasoš. Mihail je smesta krenuo na Balkan. Njegovim tragom je telegrafisana naredba da se general pritvori, ali je on, kao u pustolovnom romanu, menjajući spoljni izgled pomoću perika, boje i naočara uspeo da neometano pređe nekoliko državnih granica i u aprilu 1876. godine se nađe u Beogradu.

Vojnik srpsko-crnogorske vojske 1876. g.
Stigao je na vreme. Srbija je 18. juna 1876. godine objavila rat Turskoj. Zajedno sa njom je istupila i Crna Gora. Premda su ruske diplomate i vojska bili protiv tog koraka, opravdano ukazujući na potpunu nespremnost male srpske vojske za rat, logika događaja je bila jača od vojne celishodnosti. Vlada Srpske kneževine je odlučila da ustanak hrišćanskog stanovništva Otomanske imperije iskoristi za to da zauvek svrši s turskim jarmom. Knez Milan Obrenović je za glavnokomandujućeg srpske vojske (tačnije rečeno, timočko-moravske armije, glavne oružane snage Srbije) imenovao general-majora Mihaila Grigorjeviča Černjajeva, a ruski oficiri su postali komandanti krupnih srpskih jedinica.

Međutim, srpsko-crnogorsko-turski rat nije bio trijumfalan za Černjajeva. Srpska vojska je u suštini bila sastavljena ih partizanskih jedinica koje su se potčinjavale samo svojim vojvodama. Vojvode ni izdaleka nisu uvek izvršavale naredbe glavnokomandujućeg M.G. Černjajeva. Srbe, veoma hrabre i nepokolebljive u borbi, nije odlikovala disciplinovanost. Često su se čitavi njihovi odredi razilazili na nekoliko dana po kućama da se odmore, a zatim se, kao da se ništa nije desilo, vraćali na svoje položaje. Nije bilo štabova ni intendantskih službi. Stvari su loše stajale i u vezi naoružanja srpske vojske. U toj malenoj zemlji u to vreme uopšte nije postojala vojna industrija, a oružje kupljeno u inostranstvu činilo je zbirku svih vrsta naoružanja XIX veka. Često su vojnici u jednom vodu imali sedam tipova pušaka, uključujući i primerke iz Napoleonovog doba, a čitavi pukovi su imali samo hladno oružje. Pritom je sva municija Srbije utrošena već tokom prve nedelje rata, tako da su se potom Srbi i ruski dobrovoljci naoružavali ratnim trofejima.

Dok je u vojsci Srpske kneževine ipak postojalo nešto nalik na redovnu organizaciju, odredi slovenskih ustanika u turskim posedima (sebe su obično nazivali četnicima, hajducima ili komitama) bili su sasvim nezavisni i nisu priznavali ni srpskog kneza ni njegove ruske savetnike. Bugarski, srpski i grčki odredi u Makedoniji su se čak borili između sebe. Ruski oficiri u Srbiji su unekoliko poboljšali položaj, ali je većina njih prispela pred kraj rata i nije uspela da odigra neku veću ulogu.
Najzad, i okolnost što je M.G. Černjajev u Srbiju stigao bez odobrenja ruske vlade odigrala je negativnu ulogu – mnogi ruski dobrovoljci su ga smatrali maltene buntovnikom i bili podozrivi prema njemu. S druge strane, ni pravi revolucionari (a na Balkanu su se borili poznati narodnjaci S.M. Stepnjak-Kravčinski, D.A. Klemenc – učesnik Pariske komune, M.P. Sažin i dr.), sećajući se Mihaila Černjajeva kao jednog od konzervativnih publicista, nisu mu se potčinjavali. Usled svega toga, Srbi su imali više poverenja u Mihaila Grigorjeviča nego njegovi zemljaci. Verovatno bi retko koji vojskovođa u takvim uslovima mogao uspešno delovati protiv višestruko nadmoćnijih snaga protivnika. Pa ipak je Černjajev izvršio svoju vojničku dužnost.
Srpske snage su u početku uspešno napredovale. Černjajev je već 20. juna 1876. godine, trećeg dana rata, potukao Turke kod sela Babina Glava. Međutim, napredovanje je ubrzo zastalo pošto je municija utrošena. Zato su Turci ubacili u bitku kako svoju redovnu vojsku, koju su Engleska i Nemačka izvanredno naoružale, tako i bande bašibozuka (u prevodu s turskog – glavoseča). Bašibozuci, koji su se sastojali uglavnom iz bosanskih muslimana, Albanaca i iz Rusije prispelih Čerkeza, prodirali su u dubinu Srbije čineći zverstva nad hrišćanskim stanovništvom. Černjajev je bio prinuđen da sa fronta povuče deo jedinica i pošalje u zaštitu stanovništva. To je još više umanjilo snagu srpske vojske. Pa ipak je general Černjajev već u avgustu, vodeći odbrambene borbe, naneo Turcima nove poraze u dve bitke kod Aleksinca. Knez Milan Obrenović ga je nagradio najvišim srpskim Takovskim ordenom sa lentom, izrazivši u ličnom pismu «ushićenje i zahvalnost» ruskim dobrovoljcima. Srpski vladar je istovremeno zabranio da se gone Turci koji su se povlačili, i samim tim je sprečio da se uspeh razvije.
Turci nisu oklevali da se okoriste kneževom greškom, i ponovo su prešli u ofanzivu, potisnuvši Srbe. Černjajev nije sebe smatrao poraženim i sredinom septembra je napao Turke na Krevetskim položajima. Petodnevno napredovanje Srba je opet zaustavljeno zbog pomanjkanja municije, kada su Turci već počeli da se na čitavom frontu povlače. Ali, protivniku su stalno pristizala pojačanja, i Turci su 7. oktobra napali na srpsko-crnogorsku vojsku. Turske jedinice su posle petodnevne bitke zauzele srpske utvrđene položaje. Zatim je počela nova turska ofanziva. U žestokom boju kod Đunisa, Mihail Černjajev je 17. oktobra pretrpeo jedini poraz u svojoj vojničkoj karijeri. Njegovu gladnu i maltene nenaoružanu vojsku je neprijatelj, posle neprekidnih borbi, potukao i skoro sasvim uništio. Rat je bio izgubljen.
Naravno, nije još sve bilo izgubljeno. Kako pokazuje iskustvo HH veka, u Srbiji je uvek posle poraza vojske počinjao narodni rat. I 1876. godine su četnici i hajduci dejstvovali u svim srpskim zemljama. Ali, na čelu tog rata nije trebalo da bude stranac. Najvažnije je to da je srpsko stanovništvo posle poraza vojske ostajalo nezaštićeno od bašibozuka. I u tim uslovima je Černjajev doneo odluku da prekine ratna dejstva, i o tome telegrafisao knezu Milanu.

U međuvremenu je zvanična Rusija najzad pritekla u pomoć Srbiji. Ruski ambasador u Stambolu grof N.P. Ignjatjev je 19. oktobra 1876. godine predao turskoj vladi ultimatum sa zahtevom da se u roku od 48 sati prekinu vojne operacije. Turci su prihvatili ultimatum i prekinuli vatru. Tako je završen srpsko-crnogorsko-turski rat koji je potrajao tačno 4 meseca.

Taj rat je postao koban po ugled M.G. Černjajeva koga je ne samo Peterburg, već i zvanični Beograd proglasio za vinovnika poraza. On je napustio Srbiju i naselio se u Kišinjovu. Kao vojskovođa i političar Mihail Černjajev nije više igrao značajnu ulogu. U doba rusko-turskog rata 1877-1878. godine na njega je sasvim zaboravljeno. Černjajevu formalno nisu oprostili samovoljan odlazak u Srbiju. Samo se namesnik Kavkaza veliki knez Mihail Nikolajevič odvažio da ga uzme u službu. Uostalom, Černjajev se samo vodio u namesnikovoj sviti, nemajući pritom nikakve obaveze. Za njegovu agilnu prirodu, to je bila najteža kazna!
Černjajev je posle rata konačno zaboravljen. U svetlu generala M.I. Dragomirova, N.G. Stoletova, I.V. Gurka, M.D. Skobeljeva zaista je izgledao kao zlosrećnik. Tek je 1882. godine Aleksandar III imenovao Černjajeva za Turkestanskog general-gubernatora. To je bio znak najvišeg poverenja koji je svedočio o potpunoj rehabilitaciji.

Ali, Mihail Grigorjevič nije opravdao careve nade. Hrabri ratnik nije bio predodređen za činovničke dužnosti i 1884. godine je poslat u penziju. M.G. Černjajev je dobio počasno ali beznačajno zvanje člana Vojnog saveta, ali je 1886. godine ostao i bez njega, dospevši u penziju zbog istupanja protiv vojnog ministra. Ponovo je 1886. godine vraćen u Vojni savet, ali se neukrotivi Černjajev opet posvađao sa pretpostavljenima i ovaj put zauvek napustio službu. Mihail Grigorjevič Černjajev je preminuo 1898. godine na svom imanju Tubiški u Mogiljovskoj guberniji. Junak Malahova kurgana iz 1855. godine, Taškentski Lav iz 1865. godine, «glavni strateg slovenske vojske» iz 1876. godine, general M.G. Černjajev ostaje u narodnom sećanju kao jedan od onih vojnika Rusije čijim naporima i inicijativom je rasla slava Otaxbine.