Колико знам Срби су стварили ту Југославију, а лако је уочити ко ју је почеро разарати далеко раније пре 90-тих.
Што се тиче Немачке, јако им је лош хороскоп. Историја Немачке недвосмислено ме подсећа на Сизифове муке. Таман кад мисле да су достигли зенит и постали глобална сила, откачи се нешто у брљавој Немачкој главуџи и муњевитом брзином стрмоглаве се у блато

Pa mislis da ove zezancije sada rade Nemci, ili samo oni? 
A Jugoslaviju su odavno razarali razni direktori, muljatori, mito, korupcija i tako to i caklo se da gazda zamuri konacno jer tada nema ko da bi uklanjao stetocine. Ionako su u tim turbodrzavama bili stari oprobani "kadrovi" a narod mislio da se tuce oko lubenica 

Какви Немци. Они су можда несвесно оружје у туђим рукама, батина са два краја, допинговани ротфајлер. Историјски гледано, из ере у еру им се понавља иста лоша губитничка карма карма. Никад неће бити више од другоразредног играча на светској позорници и минорне регионалне силе.

Kapital nema naciju 

Тако је. Капитал не познаје нити нацију нити патриотизам. Банке и финансијски центри у Немачкој у ствари нису Немачки.

Pa naravno da nisu, al su tamo skoncentrisani zbog stabilnosti drzave kao i velicine. Da je banka u Svedskoj, vise upada u oci sta se radi, manja je zemlja 

 

Гасовод "Јужни ток" прорадиће 2015. године, изјавио је портпарол руског гасног гиганта "Гаспром" Сергеј Купријанов.
На јучерашњој конференцији за медије у Софији, он је објаснио да ће студија изводљивости бити готова до краја ове или почетком следеће године, а да ће пројекат коштати много мање од 20 милијарди долара, колико се наводи у појединим медијима, пренела је агенција Итар-Тас.
Купријанов је признао да преговори са Бугарском о њеном учешћу у пројекту иду споро, али изразио наду да ће они бити ускоро успешно окончани, уз помоћ бугарске владе, и да ће заједничка руско-бугарска компанија почети рад на бугарском сегменту цевовода.
"Захвални смо бугарским лидерима што су јавно саопштили од колике је стратешке важности 'Јужни ток' за Бугарску", рекао је на истој конференцији координатор пројекта Павел Одрин.
"Јужни ток" је заједнички пројекат "Гаспрома" и италијанске енергетске компаније ЕНИ и намењен је испоруци руског, а можда и гаса из прикасписјких земаља, у западну Европу. По доласку у Бугарску, трасом испод Црног Мора, гасовод се грана у два крака - преко Грчке за Италију, и прко Србије, Хрватске, Словеније и Мађарске за Аустрију. 

http://www.pecat.co.rs/2010/04/otpor-ud  ... omment-640
Piše Bogdan Đurović


Za mesec i po ruska opozicija preko interneta prikupila 37 hiljada potpisa za smenu premijera Vladimira Putina, ali se pokazalo da je svaki šesti „otporaš“ stanovnik SAD-a, Novog Zelanda, Izraela, Kanade…   

Za deset godina Vladimira Putina na vrhu državne vlasti, u Rusiji je srušeno sve što je moglo da se sruši, izgubljena je cela decenija i sada se zemlja voljom vladajuće vrhuške našla na istorijskom slepom koloseku. Upravo ovim rečima započinje proglas kojim ruska „nesistemska opozicija“ agituje na svom sajtu za prikupljanje internet-potpisa za smenu ruskog premijera. Čak i među Putinovim protivnicima ove reči morale bi da izazovu nedoumicu, ako ni zbog čega drugog, onda zbog činjenice da je on po svim empirijskim pokazateljima u najmanju ruku udvostručio moć Rusije tokom svoje vladavine, vrativši je u sam centar svetske političke i privredne arene. Tako ga je, između ostalog, i uticajni britanski „Tajms“ proglasio za svetsku ličnost 2008. godine, mada se njegovi čitaoci ni u kom slučaju ne mogu uvrstiti u fanove ruskog premijera.

UČVRŠĆIVANJE BEZBEDNOSTI SAD-a
Zbog toga ne čudi da je internet-anketa, iza koje stoji na Zapadu neštedimice reklamirani opozicioni pokret „Solidarnost“ (čije je borbeno krilo „Oborona“, ruska verzija „Otpora“), za skoro mesec i po dana prikupila tek nešto manje od 37 hiljada potpisa. I da nije ekonomske krize, to bi bio poražavajući rezultat u zemlji od preko 140 miliona stanovnika. A, kako se pokazalo, svaki šesti potpisnik je stranac! I ne samo to – Putina pokušavaju da sruše koristeći simboliku (stisnutu pesnicu) i koncept (uvezenu revoluciju) koji su prvi put viđeni u Srbiji 2000, a potom i u Gruziji i Ukrajini četiri godine kasnije.
Ali, ko su ti ljudi koje zapadni analitičari predstavljaju kao „jedinu demokratsku alternativu Putinovom režimu“ i „liberalni pokret čvrsto opredeljen za reforme“? Njihov vođa je nekadašnji svetski šahovski šampion Gari Kasparov, koga je naša javnost upamtila i po vatrenoj antisrpskoj retorici i podršci Tuđmanovoj Hrvatskoj tokom građanskog rata u Jugoslaviji. Možda je na to uticalo i priznanje „Čuvar plamena“, koje je još 1991. dobio od Centra politike bezbednosti SAD-a, za „doprinos trijumfu demokratije u Rusiji“ i „učvršćivanju bezbednosti SAD-a“. Još od 2003, Kasparov je član Konsultativnog Saveta ove organizacije (zajedno sa veteranima Pentagona i CIA), koja „razrađuje strategije i akcije za zaštitu bezbednosti SAD-a“, a finansira se iz američkog federalnog budžeta.
U beskompromisnoj borbi protiv „čekiste Putina“, uz rame Kasparovu je i Eduard Limonov, nekada talentovani pisac koji je u autobiografskoj knjizi „To sam ja, Edička“ opisao i svoj pasivni homoseksualni odnos sa Afroamerikancem u Njujorku. Edička je devedesetih, promovišući svoju politiku na tuđoj muci, nakratko posetio i „srpsku stranu barikade“, ali je potom nestao. Posvetio se razvoju ideje ruskog nacional-boljševizma, svojevrsnog fašizma, zbog čega je njegova partija stavljena van zakona. Danas, dok se bori protiv Putina, na Zapadu ga predstavljaju kao političkog disidenta i umerenog ruskog nacionalistu.

Vođa „otpora“ u Rusiji je nekadašnji svetski šahovski šampion Gari Kasparov, koga je naša javnost upamtila i po vatrenoj antisrpskoj retorici i podršci Tuđmanovoj Hrvatskoj tokom građanskog rata u Jugoslaviji

SVI PUTINOVI GRESI
Pored ove dvojice „disidenata“, u vrhu „Solidarnosti“ (odnosno pokreta Druga Rusija), nalaze se i bivši visoki državni funkcioneri Mihail Kasjanov i Boris Njemcov. Kasjanov je četiri godine bio premijer Rusije (tokom prvog Putinovog predsedničkog mandata), i za to vreme je među političkim protivnicima, ali i u narodu, zaradio nadimak „Miša deset posto“. Sve dok ga Putin nije smenio sa premijerskog položaja (posle afere „Jukos“, kada umalo najvrednija ruska nalazišta nafte nisu predata u ruke američkim kompanijama), Kasjanov nije primećivao da „zemlja ide pogrešnim putem“, ka „restauraciji sovjetskog sistema sa elementima državnog kapitalizma“, kako se naknadno prosvetlio. Kada ga je Putin najurio, najednom se pretvara u „radikalnog demokratu“, što je, izražavajući sumnje u Mišine moralne kvalitete, primetila i njegova saborkinja iz Druge Rusije Valerija Novodvorskaja.
Da bi slika ovog drugoruskog četverca bila potpuna, treba predstaviti još jednog veslača – Borisa Njemcova. On nikada nije oprostio Putinu što Boris Jeljcin nije, kako se nadao, izabrao baš njega za svog naslednika. A imao je sve „kvalitete“ za to mesto. Kao uzoran „čikaški maljčik“ (sledbenik ekonomske „čikaške škole“, zajedno sa Jegorom Gajdarom i Anatolijem Čubajsom), kruna njegove političke karijere bio je 17. avgust 1998. – koji je dočekao na funkciji zamenika premijera Sergeja Kirijenka, gde je bio zadužen za sprovođenje reformi i ekonomski rast – kada je ruska valuta u jednom danu izgubila 400 odsto vrednosti, a država proglasila bankrot. Posle toga se privremeno povukao iz visoke politike, da bi se vratio kao savetnik propalog ukrajinskog predsednika Viktora Juščenka, čija se vladavina okončala isto kao i Jeljcinova – ekonomskom katastrofom. Sada Njemcov sa punom ozbiljnošću kritikuje Putinovu vladu i zahteva da mu se ponovo u ruke daju dizgini državne vlasti. (Za njega opet ima reformskog posla).
No, ruski narod nije zaboravio rane radove ovih neumornih delatnika. Iako su na svom sajtu objavili pozamašan spisak „svih Putinovih greha“ – rat na Kavkazu, potonuće podmornice „Kursk“, terorističke akte u Beslanu i pozorištu Dubrovka, „desetine ubijenih novinara, NVO aktivista, političkih protivnika i žrtava sadističkog policijskog iživljavanja“, pa čak i svetsku finansijsku krizu – u ispravnost svojih tvrdnji nisu uspeli da ubede ni svakog trihiljaditog Rusa. „Zaokret zemlje u tok demokratskog razvoja može početi tek posle lišavanja Putina svih poluga upravljanja državom i društvom“, pišu ruske demokrate-otporaši. Ali, kako proizlazi iz Kasparovljevih reči, volju naroda ne treba proveravati na izborima, jer opozicija i bez toga zna šta je Rusiji potrebno: „Izbori – to je prevara. Opozicija mora sama da traži mogućnosti promene situacije u zemlji“. Kako se navodi u programskom dokumentu „Solidarnosti“, „mi možemo i moramo da stanemo na čelo građanskog otpora avanturističkoj politici korumpirane, neprofesionalne, nelegitimne vlasti“ i zato drugorusi svoju šansu vide u „narastajućem nezadovoljstvu stanovništva“.
Ali, očekivanog masovnog nezadovoljstva Putinovom vladavinom i dalje nema. Zato ga ima među stanovnicima SAD-a, Novog Zelanda, Izraela, Kanade, Ukrajine, baltičkih republika – odakle je stiglo 6.000 potpisa za smenu ruskog premijera. Iz toga proizlazi da je svaki šesti ruski opozicionar – stranac! A i da su svi potpisnici rođeni Moskovljani, suviše je to mali broj, čak i na nivou 10-milionske ruske prestonice. Putin za sada može da odahne: mlitava je ta pesnica koja mu preti. Uprkos tome što je podržavana i finansirana iz inostranstva.

А има ли нешто смешније од руске опозиције

Ово ''Друга Русије'' јел'нешто слично као ''Друга Србија''

другорусијанци = другосрбијанци