Rušenje F-117 kod Buđanovaca :: Nauka ~ Tehnika ~ Military

Rušenje F-117 kod Buđanovaca

27. marta 1999. godine, četvrtog dana NATO agresije na SRJ, sevnule su rakete i šokirale Zapad. Ponos američkog vazduhoplovstva i najčuvanija tehnološka tajna RV SAD, oličena u "nevidljivom" avionu F-117A Noćni Soko (Night Hawk), našao se srušen u blatu sremskog sela Buđanovci kod Rume. Na taj način je čuvana tajna "stelt" tehnologije, na kojoj monopol drži američka firma "Lokid" (Lockheed), prestala da postoji.

Nagoreo, razbijen kao bundeva i ogoljen do kože, F-117A s oznakama AF 82 806 HO (baza Holoman (Holloman), Nju Meksiko) je otkrio svoje tajne. Konstrukcija aviona je primarno metalna, a crna boja potiče od tankog sloja gumiranog materijala nalepljenog po celoj oplati letelice; ispod te crne odore se nalazi veoma fini pozlačeni sloj, koji predstavlja vezu između gume i metalne oplate, a ujedno služi i kao toplotni provodnik. U konstrukciji krila dominira saćasta ispuna, a napadna ivica je ispunjena pur-penom.

Obaranje aviona

U nedelju 28. marta 1999. godine ceo svet je uzbudila vest kako je oboren avion za koji su Amerikanci tvrdili da ga niko ne može oboriti, jer je nevidljiv, pa zato i neoborljiv. Svi vojni i razni novinski komentatori čudili su se i pokušavali da domisle kako je to bilo moguće. Jer, taj avion je ispitan i zaista od protivnika neoboren u najmanje tri rata - agresiji na Grenadu, na Panamu i u ratu koji je izbio u rejonu Kuvajta i Iraka.

Pentagon dugo nije hteo da potvrdi obaranje. Tvrdio je da je pao zbog tehničke greške. Tek 25. novembra 1999. potvrdilo se, konačno, na zvaničan način i pismeno od strane američkog ratnog vazduhoplovstva. Bilo je to priznanje jednog američkog poraza, ne samo vojničkog, nego i tehnološkog.

U vreme bombardovanja, Jugoslavija je imala moderne radare. Pre svega američke AN/TPS-70 i AN/TPS-63, kao i britanski C-600. U NATO-u su to znali i bilo im je jasno da takvi radari ne otkrivaju njihov "nevidljivi" avion. Ti radari su činili okosnicu osmatranja vazdušnog osmatranja nad Jugoslavijom. SRJ je imala i radare sovjetskog porekla. Razlika je što ovi, koje su pre deceniju i po nabavili na Zapadu, rade na centimetarskim i decimetarskim talasnim dužinama, a ovi znatno stariji, prezrivo nazvani "metraši", jer rade na talasnim dužinama od gotovo dva metra, nisu uzimani u obzir. A baš su ti radari sovjetskog porekla P-12 i P-18 došli glave trojici "nevidljivih" lovaca i jednom "nevidljivom bombarderu". Ovi radari su i na velikim odstojanjima uspešno otkrivali avione sa smanjenim radarskim odrazom.

Nije zbog toga čudo što je jugoslovenska 126. brigada vazdušnog osmatranja i navođenja, kojom je komandovao pukovnik Miloš Popović, čiji radari se nalaze od Budve do Subotice, često otkrivala i pratila lovce F-117 A i bombardere B-2. A taj B-2, koji je bombardovao kinesku ambasadu, ima i savršeniju "stelt" tehnologiju, ne pločastu, nego zaobljenu. Kada je počelo njegovo konstruisanje matematičari su već mogli da modeliraju odbijanje radarskih talasa i od tih zaobljenih površina. Pa ipak, radari P-12 i P-18 uspevali su i da ih otkrivaju.

U sastavu 126 brigade "Vojin" nalazila se i jedinica kojom je komandovao major Željko Grujić u kojoj je tada bila proslavljena četa čiji komandir u ratu je bio vanredno unapređeni kapetan prve klase Milivoj Kasavica. Piloti NATO žalili su se na Internetu da im je "najviše muke zadaje jedinica za rano otkrivanje ciljeva u vazduhu, locirana u trouglu Beograd - Novi Sad - Inđija" - nazvana u ratu "Sremska lisica".

Radari "Vojinovaca" morali su da rade neprekidno, kako bi na vreme otkrili i pratili ciljeve u vazduhu, odnosno da bi dostavljali podatke raketašima, lovačkoj avijaciji i svima kojima je to nilo potrebno. Onog trenutka kada se uključe, kao snažan izvor elektro-magnetnog zračenja, njihovo postojanje je otkriveno. Tačnije rečeno, registrovan je njihov rad, ali i ne tačan položaj. Tog trenutka počinje lov na njih i ubrzo potom napad bombama i raketama.

NATO je objavio da je uništio 180 radara, a u stvari ni jedan. Pogađali su lažne položaje i vešto postavljane mamce. Jugoslovenska taktika, sada sve češće nazivana "Četiri M" - mobilnost, manevar, maskiranje i moral, dala je odlične rezultate. U primeni mera zaštite i maskiranja protivnik je bio nadmudren. Otkriveno je da NATO radi šablonski, a znalo se i gde su njihovi aerodromi i mesta gde posle poletanja svrstavaju svoje formacije. Znalo se koliko im treba vremena da od poletanja dolete do ciljanih položaja. "Preživeli smo", kaže kapetan Kasavica, "11 bombardovanja, svako sa po 5 do 6 bombi ili raketa. Iako smo bili gađani nijednom nismo bili vizuelno otkriveni. Bombe su padale podalje od nas, oni su znali rejon, ali ne tačno mesto gde smo. Često smo se pomerali za nekoliko stotina metara. To je bilo moguće jer smo oborili sve norme i američke i engleske pa i naše predratne, u razvijanju i savijanju radarske stanice. To nam je pomoglo da budemo brži u premeštanju nego što se oni organizuju za napad."

Sve to nije mogao da zna pilot Ken Dvili kada je poleteo na svom "nevidljivom avionu" iz baze Holoman u Nju Meksiku. Kada je 27. marta u 20 časova uleteo u jugoslovenski vazdušni prostor pratile su ga elektronske oči 126 brigade "Vojin", i to baš radaristi čete kapetana Kasavice. Na radarskom položaju su bili u smeni vodnici prve klase Marko Čalić i Aleksandar Sekulić sa zastavnikom prve klase Milenkom Tadićem. Povremeno je u kabinu radara P-12 ulazio i kapetan Kasavica da pomogne svojim iskustvom u prepoznavanju ciljeva. Na sto kilometara zapadno primetili su tanku, kratku crtu. Prepoznali su da je to odraz od "nevidljivog". Odmah su dostavili podatke raketnom divizionu 250 raketne brigade puk. Miroslava Lazarevića, koja je zadužena za odbranu Beograda grada i okoline. Da letilica dolazi iz azimuta 195 na visini oko sedam i po kilometara. Zahvat aviona od "vojinovaca" prihvatio je zastavnik Dragan Matić i ubrzo lansirao dve vođene rakete ruskog tipa "Njeva" SAM2 ili GDA. Blesak i detonacija u vazduhu bili su snažni. U 20 časova i 43 minuta "Noćni soko" Kena Dvilija, ponos NATO-a, završio je udarivši u blato kod sremskog sela Buđanovci.

Zahtevi Američkih vlasti

Američke vlasti su u nekoliko navrata zahtevale od jugoslovenskih organa da se u Sjedinjene države vrate svi delovi i ostaci lovca bombardera F-117A.

Najveći deo ostataka "nevidljivog" "stelt" aviona nalazi se u Muzeju vazduhoplovstva nadomak surčinskog aerodroma. Po rečima zaposlenih u ovoj ustanovi u njihovom vlasništvu je 75 odsto nekadašnjeg ponosa američkog ratnog vazduhoplovstva. Nepoznato je, međutim, koliki je broj delova, ali i najmodernije elektronske opreme završio van granica Srbije.

Beogradska štampa je spekulisala da su u posedu visokosofisticiranih uređaja sa ovog aviona i Rusi, ali i Kinezi koji su još tokom rata dobili ove delove. Zvanični Beograd nikad nije potvrdio, ali ni demantovao da je omogućio Moskvi i Pekingu da dođu u posed delova F-117 A.

Izvor: Wikipedia