Hi–Fi  Lanac - Ton filma (2. deo)

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.


Sredinom 80-tih god. prošlog veka filmska i televizijska industrija imaju ogroman auditorijum širom sveta, već pomalo razmažen i vazda zahtevan. Amerika kao svetski lider ovih medija to shvata najozbiljnije. Poslenicima filma i televizije potrebno je da poboljšaju: kvalitet tona, slike i promene geometriju ekrana. Oba medija imaju za dominantu sliku, ali težište boljitka prebacuju na ton. Valjanih razloga ima više.

Kinematografija još ima primitivan optički tonski zapis, i traljavo očitavanje tona sa ograničenom amplitudnom karakteristikom do 8.000 Hz.

Televizija često nije u zadatim normama iz oblasti tona, ali nekako se uklapa, od 50Hz do 12.500Hz. Razlog ove degradacije potiču od nelinearnosti svih elemenata pri pojačanju i modulisanju, i to na strani predaje i na strani prijema. Za elektronske komponente znamo da su nelinearne, ali se trudimo da radna tačka bude u središtu linearnog dela radne karakteristike. Na emisionoj strani to projektuju i fabrikuju surovi profesionalci. Relejne veze i predajnici smatraju se po svojim karakteristikama, visoko profesionalnim uređajima. Na prijemnoj strani stanje je drugačije, jer je izbor prijemnika prepušten pojedincu.

Mnogo toga još je prisutno, a uvek je ograničavajući faktor: novac. Ova činjenica se mora premostiti dogovorom svih zainteresovanih i ostvariti značajan napredak za boljitak tona. Primeniti novotarije kako bi videoindustrija po kvalitetu pratila kvalitet zvuka Hi-Fi uređaja. Večno kaskanje, daleko, iza Hi-Fi-a namrgodilo je čelnike i ,,Nova tehnologija” mora biti novi medijski izum koji će transformisati televizijsku i filmsku industriju. I svi se slažu u jednome: "Njegovo Veličanstvo Gledalac mora biti zadovoljen”.

Veliki doprinos u promovisanju kvalitetnog tona dao je MTV kanal. Ta stanica 24 sata emituje spotove i koncerte u stereo tehnici visokog kvaliteta. Ceo lanac snimanja, obrade i daljeg emitovanja na predajnoj i prijemnoj strani je analogna tehnologija. Usavršena do krajnjih granica dala je maksimum mogućeg, i neohodna je njena zamena u svim segmentima. Jedina alternativa je digitalna tehnologija sa kojom se u više oblasti uveliko eksperimentiše, i to uspešno. Japanci tiho rade, ćute i čekaju svoj momenat.

Američko ,,Nacionalno udruženje radio i TV stanica” sastaje se sredinom 1985. godine, i definiše boljitak tona imajući u vidu iskustva 60-tak TV predajnika koji emituju stereo ton.

Najveće iskustvo ima stanica iz Holivuda, jer je u epicentru uvek trusnog grada i njegove industrije. TV KCET ima za prvog tonca Tom Ancell-a vlasnika tri prestižne nagrade ,,Emmy”. S njim na čelu od šezdesetih emitovali su sistemom PBS. To je istovremeno emitovanje slike na TV-u i stereo tona na radiju.

Teško je sinhronizovati magnetoskop (slika) i magnetofon sa dvokanalnim tonom. Uvek je nešto malo kasnilo. Neku godinu kasnije, primenom četvorokanalnog magnetofona Ampex, efekat kašnjenja (phasing) je otklonjen. Opet neku godinu kasnije (1968.) boljitak u odnosu signal - šum. Primenom Dolby – sistema za potiskivanje šuma postiže se zavidnih 50dB. Tom Ancell smatra ovo važnim, ali prihvatljiv odnos je veći od 65dB zašta je potrebno celih 70dB na nivou produkcionih karika.

Korak po korak, i 1985. imaju podršku Ampex-ovog 24-kanalnog magnetofona. Vrše se i eksperimenti sa Sony-jevim digitalnim procesorom, ali svima je jasno da je jedini napredak primena digitalnog tona. Pravi se projekat Digital Audio for Television (DATE).

Za potrebe fima razvijen je novi SMPTE standard koji digitalnom informacijom sinhronizuje razlikost brzina kod tona i slike. Ostvarena je mogućnost višekanalnog snimanja, i to prvi koristi Robert Altman u svom muzičkom spektaklu "Nashville". Visoki rafinman tonskih snimatelja u studijima rock grupa, ukazao je pravac i filmskim snimateljima tona. Ovaj momenat je dobro došao, jer se pomeraju granice, ne samo tehničke prirode, već i umetničke.

Sa SMPTE standardom nastaju i hitovi ,,Rat zvezda” i ,,Supermen”. Krenula je lavina novih filmova koji za osnovu imaju kvalitetan stereton i efekte. Iz te velike produkcije mnogi se brzo sa platna sele na TV ekrane. Holivud ima godišnju produkciju filmova od 350–400. Filmovi iz stare produkcije (cca. 13.000) su oštećeni vremenom, nemara pri uskladištenju, i velikog broja emitovanja. Pokušaji saniranja tona, na remek delima filmske umetnosti, ne daju odgovarajući efekat, i više su komercijalne nego umetničke prirode. Sve sabrano, jedna stanica koja emituje 24h, izvrtela bi sve te rolne za manje od godinu dana.       

To je ispod praga trpeljivosti auditorijuma, i televizija je prinuđena da sama proizvodi filmove. U prilog sopstvene produkcije ide i činjenica da prestižan film košta preko 100.000$ po minuti, a TV produkcija to uradi za deset puta manje novaca. Interesi filmske industrije i TV produkcije su isti i sve spekulacije su da se poveća produkcija uz neophodan kvalitetan ton.

Tako se išlo do prelomne 1985-te. Sa dostignućima, i iskustvima neophodno je primeniti nešto zaista revolucionarno zarad dobrog tona.

Gorko i skupo iskustvo emitovanja stereo tona sa dva ST predajnika takođe treba imati u vidu.

Kreće se odmah. Udruženje za standarde osniva posebnu grupu koja donosi sasvim nove, jedinstvene, standarde za emitovanje stereotona. Kao predlog dostavlja federalnoj komisiji za komunikacije. Sa novinom svi se slažu pa i Federalna komisija. Ovim je Amerika dobila novi televizijski standard koji se striktno poštuje i na predajnoj i prijemnoj strani.

Sve vreme, budnim okom, ove događaje prati japanska industrija elektronike i to u oba segmenta: profesionalnoj tehnici i zabavnoj elektronici. Japanci tu imaju gigante svetskih razmera i dobar motiv: ,,Profit”. Tržište vide globalno i nesagledivo veliko. Deceniju rada na digitalnoj tehnici ustupaju filmu a njega sele u kućni ambijent.

Amerikanci su bili zatečeni kad je "Sony" kupio najveći filmski studio Holivuda. Smatrali su da su tom tranžom izgubili nacionalnu vrednost. Nakon blagih protesta saradnja je bila neminovna, traje i danas i ne sagledava se njen kraj.

Sve ovo se događa na sveopšte zadovoljstvo svih, a nadasve Nj. V. Gledaoca.

Slušajući film ,,Bal na vodi” shvatio sam razliku koncertnih dvorana i bioskopskih sala. Pamtim je danas, ali koja vajda. Trebam se okupati, staviti kravatu, preći Savu, naći parking, a pritom dva sata ne smem ni grickati niti telefonirati.

Ne znam šta mi je danas, kad ovo pišem, možda ću već sutra da ispeglam kravatu i krenem preko Brankovog mosta.



Izvor: HiFi Cafe

Hi–Fi  Lanac - Magnetni zapis (1. deo)

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.




Ray Dolby (u sredini) i inženjeri u Ampex-u

Pozorište, film i radio su umetnosti koji traže neophodnu podršku tehničko-tehnoloških sistema. Analogna ploča je prvi govorno-muzički zapis. Sve snimljeno na vinilnoj ploči nije moguće kasnije popraviti ili naknadno montirati. Promena je mogla da se dogodi samo ponavljanjem snimanja. Delovi govora, muzike, glumačke interpretacije nisu mogli da menjaju mesta na snimku a ni snimci da se kombinuju.  Ovim ograničenjima umetnik stvaralac je hendikepiran. Kod kreativaca žarka želja je da ton podredi svojoj volji što sa zapisom na ploči nije moguće.

Tridesetih godina prošlog veka svima nedostaje uredjaj koji na terenu može da snima, bez obrade, presluša, i po izboru montira. Potreba nalaže - zamisao, zamisao - rešenja, rešenja - pronalaske. Pronalasci u tehnici snimanja zvuka neophodni su i nosačima zvuka: vinilnoj ploči i magnetnoj traci. Iz ovih razloga pojava magnetofona se smatra revolucijom u snimanju tona. Mogućnost snimanja, brisanja, montaže i usnimavanja (kreacije) znatno je doprinela popularnosti ovog izvora zvuka.

Zvučni zapis je isto što i nota u muzici, reč u književnosti, linija i boja u slikarstvu. Zahvaljujući magnetofonu umetnik se našao u povlašćenom položaju da iskaže svoj svet osećanja, misli, snove, i sve to na radost sviju nas.

Magnetofon se potvrdio u vremenu, jer traje do današnjih dana u više standardizovanih formata, na traci ili ploči, analogno ili digitalno.



Ray Dolby

Magnetno snimanje zvuka nije novotarija XX. veka. Prve ideje i principi datiraju iz 1888. godine. Naizmenična struja signala protiče kroz "nekakav namotaj" te stvara magnetno polje kojim se trajno magnetiše pokretan nosač zapisa. Reprodukcija je suprotan proces. Fluks namagnetisanog nosača informacije prolazeči pored "nekog namotaja" indukuje elektromotornu silu. Krajnje jednostavno i jasno, ipak do prve realizacije se čekalo više od decenije.

1900. godine na pariskoj izložbi Danac Poulsen prikazuje svetu napravu sa magnetnim zapisom zvuka nazvanu "telegrafon". Imao je jednu glavu za snimanje i reprodukciju, a nosač zapisa bila je čelična žica. U narednim godinama se usavršavao, jer su naslućene mogućnosti ove naprave. Uređaj koji snima, reprodukuje i briše dobija naziv magnetofon, a "nekakav namotaj" glava magnetofona. Ime daje do znanja od koje je važnosti elemenat, i njenu se posvećuje puna pažnja kroz sve vreme usavršavanja magnetofona. Kod prestižnijih modela, glava ima koliko i procesa, za  brisanje, snimanje i reprodukciju, baš tim redom na putu trake.

Principijelno, glava je jezgro od mekog gvožđa obuhvaćena namotajem, izgledom torusa sa procepom na koji naleže nosač zapisa. Nosač zapisa (traka) premoštava vazdušni procep na glavi, tj. zatvara feromagnetno kolo. Procep pri snimanju skrene magnetno polje na traku, a pri reprodukciji usmetrava magnetno polje da se zatvara prolazeći kroz namotaj torusa. Prvi zapisi bili su na žici, traci od čelika a zatim na plastičnoj traci, ili materijala od celuloze.



Studer A80

S početka zdušno prihvaćen, magnetofon nije dobio adekvatnu pažnju i unapređenja. Nije da ih nije bilo, ali kao rekvizit umetnika nije operativno stasao nerazumevanjem umetnika i inovatora. Umetnici samo slute njegove mogućnosti a inovatori očekuju konkretne zahteve za poboljšanjima. Pronalazak pojačavačkog elementa (elektronska cev) proces, novih poboljšanja, obećava, a zatim jenjava. Do Drugog Svetskog rata nije se daleko odmaklo u primeni i usavršavanju. Razloga ima više. Amerika je u velikoj ekonomskoj krizi, a Evropa sluti nadolazeći rat. Za rata, sa obe strane okeana, nije se mnogo uradilo na njegovoj primeni i usavršavanju.

Pimenu je unapredio Wermaht ulagajući napore da Hitlerovi govori, i vesti o novim osvajanjima stignu do krajnih granica Trećeg Haiha sa kolutovima žice magnetnog zapisa. Ostali svet usavršen magnetofon tretira kao prioritetan način snimanja 1941. godine primenom predmagnetizacije trake magnetnim poljem visoke učestanosti.

Magnetofonska revolucija zapravo počinje završetkom rata. Traka je standardizovana širinom 6,25 mm, debljinom sa feromagnetnim slojem je cca. 50µm. Standardizovane su brzine trake 4,75; 9,5 i 19cm/ sec. Za različite svrhe upotrebe postoje različite širine trake i različiti feromagnetni nanosi.
 

Već 1948. godine britanski EMI na upotrebu BBC-u dostavlja profesionalni magnetofon. Ovim je započeo čitav niz tehnološko-kreativnih procesa koji u dotadašnjoj praksi radija nisu bili mogući.

Dalje sve ide vrtoglavim tempom, a doprinos daju Amerika i Evropa. Krajem pedesetih pristiže i Japan. Sve dalje se teško prati, i enormni utrošak reči, i hartije je zaludan. Spomenuću samo ono što bi moglo da interesuje svet audiofila.

Magnetofonska traka snimljena brzinom od 19 cm/sec, predstavlja izvor kvalitetnog zvuka, koji odlikuje trajnost i ponovljivost bez opasnosti od mehaničkog oštećenja.



Revox B77 MkII

Smanjenjem brzine snimanja i reprodukovanja na 9,5 cm/sec, dobija se dvostruka ušteda brzine (trake), ali se sužava frekventna karakteristika, odnos signal-šum i dinamika. Snimak načinjen ovom brzinom ima dinamiku od 60 dB, što se može smatrati zadovoljavajućim, naravno imajući u vidu uštedu u dužini upotrebljene trake. Još veća ušteda postiže se pri brzini od 4,75 cm/sec, ali se kvalitet snimka naglo pogoršava, frekventna karakteristika pada na svega 10.000 Hz, te se ova brzina koristi uglavnom za govor.

Magnetofon je najmanje osetljiv na potrese od svih uredjaja za snimanje. Snimak je praktičan jer nema nikakvih dodatnih obrada i može se odmah čuti, prenosiv je i pogodan za rad na terenu.

Ovako spakovan zvuk na traci je gabaritan. Traku na kolut treba ušniravati, a sklona je da se kadtad neprijatno zamrsi što je značilo gubitak dela tonskog zapisa. Svemu ovom doskočili su 1963. god. Philips-ovi konstruktori inovirajući kompakt kasetu. Ni najveći optimisti nisu se nadali da će njena primena dostići toliko široke razmere.

Analogni postupci snimanja i reprodukovanja imaju neizbežan nedostatak - visok nivo šuma. Nivo šuma koji se čuje u vremenu kada nema signala, dosta je nizak, ali sa pojavom signala dolazi modulacioni šum koji nastaje od trenja zrnaste strukture veoma osetljivog sloja trake.

Mnoge velike firme i njihovi konstruktori nudili su razna rešenja manje ili više uspešna. Tako je Philips razvio postupak DNL koji se primenjuje samo prilikom reprodukcije. Telefunken svoj poseban postupak redukcije šuma naziva High Com. Ovo rešenje prihvata i Nakamichi, te ga još i usavršava. Toshiba nudi kao rešenje svoj sistem Adres, a konstruktori JVC-a prvo ANRS, a zatim i super ANRS. Amerikanci daju svoj doprinos  sistemom DBX, i tako redom.

Spomenuo sam sve same velikane elektronike koji raspolažu velikim potencijalom, a to znači da mogu dosta da ulože u razvoj. Ipak rezultati su izostali. Svaki od sistema imao je prednosti, ali i manjkavosti u krajnjem rezultatu. Kompatibilnost niko nije ni spominjao.



Tascam 122 MkIII



Nakamichi Dragon

Prvi pravi udarac ovoj problematici zadaje Amerikanac Rej Dolbi (Ray Dolby), patentirajući 1968. godine postupak za obradu tonskog signala koji potiskuje šum u odnosu na koristan signal za 10 do 15dB. Zamisao nije ni nova ni originalna. Komprimovanje dinamike tonskog signala pri obradi, a na mestu reprodukcije obrnut proces. Dolbijeva originalnost je u tome što je elegantno iskoristio subjektivnu pojavu u NF tehnici zvanu efekat maskiranja. On deli signal na više regulisanih i ograničenih kanala, uvodjenjem varijabilne konstante integracije, koja se automatski menja sa brzinom promene nivoa ulaznog signala.

Postoji više ovih sistema sa različitim učinkom i za različite namene. Dolbi A je sistem za potiskivanje šuma namenjen profesionalnim magnetofonima za studijska snimanja. Dolbi B je usavršen 1981. godine u Dolbi C. Imaju primenu u uredjajima za široku potrošnju, a tu i mi Hi-Fi - sti spadamo.

U proteklim decenijama naglo se razvijala tehnologija materijala koji se nanosi kao i postupaka pri nanošenju na traku. Usavršena su elektronska kola za snimanje, reprodukciju, ekvivalizaciju, itd. Tako su stvorene mogućnosti za postizanje kriterijuma u Hi-Fi-u i ako je brzina snimanja standardizovana na svega 4,75 m/sec. (kod kasetofona).

Korisnici poznaju više vrsta kaseta koje se razlikuju po dužini snimka (u min.) i nanosa feromagnetnog materijala: normal, ferohrom, hromdioksid i metal. Metal kasete omogućavaju do sada najbolji kvalitet snimka koji se na kasetofonu može postići, ali u praksi već ima pokazatelja koji dovode u sumnju njihovu trajnost.

Svaki moderni kasetofon poseduje mehanički selektor za odabir tipa kasete ili automatsku selekciju putem posebnih oznaka na kućištu kasete. Tako se svaki kasetofon može lako prilagoditi na najbolji mogući način svakom tipu kasete.


NAGRA 4.2

Svakako treba napomenuti da proizvodjači kaseta i kasetofona često navode podatke o širini frekventne karakteristike i do 22.000 Hz (za metal kasete), uz odnos signal-šum od 66 dB, pa i više. Ovim reklamnim navodima ne treba nmogo verovati, jer kvalitetni studijski magnetofoni sa brzinom snimanja od 38 cm/sec. (osam puta većom od kasetofona i trakom dva puta širom) imaju samo malo bolje karakteristike.

Usavršavan do maksimalno mogućeg, magnetni (analogni) način snimanja odlazi u istoriju, ali ostaje u izglednim prostorima zagriženih audiofila. Podržavam ih i po nama: Hi-Fi lanac ma kako da je zamišljen i realizovan, neminovno sadrži magnetofon ili kasetofon.

Tako je barem rašireno mišljenje kod pristalica analognog audia. Taj fenomen se zadržao i zbog vizuelnog efekta kružnog kretanja "magičnih koturova" magnefona. Fenomen je sveopšte poznat te su i proizvođači kasetofona, dizajnom, stavljali na uvid smanjenu verziju "magičnih koturova" kod kasetofona.



Izvor: HiFi Cafe

Hi–Fi  Lanac - Magnetni zapis (2. deo)

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.




SONY PCM-1


S početka osamdesetih analogni magnetni zapis usavršen je do granica maksimalno mogućeg. I kasnijih godina činjeni su napori ka boljitku, ali to rade neobavešteni ili proizvođači koji izvlače poslednju korist od ovog posla. Profesionalci tona imali su obećanja više od decenije da se ubrzano radi na usavršavanju snimanja i reprodukcije tona u više segmenata. Film i profesionalna audio tehnika imaju vajde i nadu za još boljim načinima snimanja, obrade i reprodukcije. Značajnih pomaka je bilo zahvaljujući radovima sa obe strane "Velike bare" i Japana. Ali koja vajda, analogna tehnika je došla do svog vrhunca i sa njom se nije moglo ići napred. Grcali smo ceo vek sa analogijom i bilo je potrebno nešto zaista sasvim novo.

Profesionalci iz više oblasti, i dobro obavešteni audiofili, već znaju da će sledeći milenijum biti era digitalne tehnike. Poruka nam stiže sa meseca iz usta Nil Armstronga. "Veliki korak za čovečanstvo" ljubitelji dobrog zvuka kontaju da će digitalna obrada tona da procuri iz NASA-e, kad tad. Svetska javnost je rečenicu progutala i zapamtila a tek manji deo nje doživljava kao kost u grlu sa pitanjem: "Kada?".

Armstrongova poruka sa Meseca čovečanstvu bila je digitalno kodirana.

Mimo javnosti velike firme sa programima profi i zabavne elektronike, grozničavo rade u svojim laboratorijama. Valja biti prvi, postati gigant, jer pronalazak nije problematičan koliko njegovo prihvatanje kao standard od ostalih. Sony se smatra liderom istraživanja sa digitalnom obradom signala i u startu to potvrđuje. Inovira kola za kodiranje i zapisivanje zvuka nazvan PCM (Pulse Code Modulation). Sony kolo PCM-1 na standardnom rekorderu snima i reprodukuje veoma kvalitetan digitalni zapis i u širokoj primeni je od 1977. godine. Za studija koji prave master snimke razvija kolo PCM-1600 (cena 40,000 $ u trenutku pojavljivanja na tržištu) koje dominira od osamdesetih i nezamenljivo je sledeće dekade.

Logičan nastavak razvoja je pretvarač digitalnog u analogni signal za komercijalnu upotrebu, i predstavljen je javnosti 1982. godine, što je preteča komercijalnog CD gramofona (plejera). Sve to prate ostali veliki i bez daha sustižu uz pitanje: razvoj za profesionalu, komercijalu ili oba? To je doba velikih prestrojavanja u primenjenoj elektronici i vrtoglava trka u razvoju digitalne tehnike. Samo obavešteni osluškuju i pitaju se, šta dalje?

Pregalačkim radom Sony se izdvojio kao lider i njegovi istraživači razvijaju nov standard za digitalni zapis na traci. Takav zapis postoji kod video rekordera sa PCM kolima, a Sony hoće potpuno novi audio uređaj za snimanje i reprodukciju malih dimenzija, lagan, prenosiv, jednostavan a konforan, te da ima iste merne i sonične karakteristike kao CD ploča. Za osnovu uzima već poznate principe i spaja ih. Ovakvi konglomerati koriste pretežno velikoserijske komponente što značajno umanjuje cenu i novom proizvodu daju izgled na tržištu.

Novi standard je kombinacija tehnologija iz CD-a (D/A konvertor) i videa (rotacione audio glave) tako dobija ime: R-DAT (Rotary Head Digital Audio Tape). R-DAT prihvataju još 83 proizvođačke firme i formira se komisija koja pre usvajanja standarda treba da sagleda prednosti "novotarije" u odnosu na postojeće najkvalitetnije magnetofone. To je potrajalo do 1987. godidine kada je standard prihvaćen. Ovo znači da "novajlija" ima audio hardver i softver kompatibilan sa proizvodima svih potpisnika ma gde se proizvodio kao uređaj ili kaseta.


TASCAM DA-20 MkII


Za kvalitet zvuka u bilo kom formatu od presudnog je značaja izbor kvantizacije i frekvenciji uzorkovanja. Kod CD formata je 16-to bitna kvantizacija i frekvencija uzorkovanja 44,1kHz a kod prestižnih modela uvećava se 64 puta. Ovim izborom ostvaruje se širok propusni opseg, odličan dinamički odziv uz malo distorzije i šuma. Tako se postiže potpuna kompatibilnost dva formata: CD-ploče i DAT magnetofona sa nebrojeno mogućnosti povezivanja sa drugim formatima. DAT čak ima i prednosti nad CD-om. Smanjenjem frekvencije uzorkovanja produžava se vreme reprodukcije dvostruko (LP mod). Tonski zapis u ovom modu je skromniji (20-15.000Hz) što je na nivou radiodifuzije na UKT-u.

Tehnika DAT formata u principu je poznata i prenesena iz drugih sa svim prednostima i dodato ponešto novo ili usavršeno.

Primena rotirajućih glava koje se vrte brzinom 2.000 o/min, ne izaziva podrhtavanje ili bilo koje vibracije koje se smatraju smetnjama pri snimanju i reprodukciji. Primenjena mehanika neosetljiva je na spoljne potrese što je neophodno za upotrebu na terenu i automobilu. Preciznost vođenja glave se meri mikrometrom. Za praćenje i korekcije ovako uskih tragova razvijena su nova elektronska kola koja mogu premostiti i veća fizička oštećenja i korekcijsku podršku duplo jačom od CD-a. Kola za korekciju procenjuju oštećenje te ga preskoče. Za DAT su razvijena "pametna kola" koja regenerišu oštećeni zvučni sadržaj. Obzirom na veliku količinu upisanog materijala DAT kao i CD ima mogućnost da za 10sec prozove željenu numeru bez obzira na kom je delu trake. Na malom delu trake, ispod tonskih tragova, mogu se smestiti i podaci: ukupan broj naslova, njihovo trajanje, redni broj naslova, proteklo i preostalo vreme, itd. Kod CD-a ove informacije upisuju se na master i ne mogu se menjati. Kod DAT-a sve te funkcije snimatelj može sam uneti kao i praviti raspored po svom izboru bez ikakvog oštećenja tonskog zapisa.


DAT trake

Trebalo je samo setiti se i povezati mogućnosti novog lidera sa magnetnim zapisom. Sve je elegantno rešeno, ali kako smestiti toliki broj informacija (114 milijardi bita) na traku širine 3,01mm, brzine 6,15mm/s (ST mod) u kaseti 73 x 54 x 10,55mm (skoro upola manjoj od analogne). U celoj zamisli najveći izazov je traka, ali to je briljatno rešeno.

Razvijena je nova tehnologija izrada traka.  Feromagnetni sloj je sličan sa metal kasetama, ali su veličina čestica neverovatno male, osetljive na najmanje trunke prašine i nečistoća sa ruku. Kućište je izrađeno da spreči prodor prašine a kod izvlačenja kasete automatski se zatvara. I to je viđeno, ali sada je preciznost u domenu fantastike. Izbor dužine (težine) trake kod analognog kasetofona uticalo je na kvalitet pri snimanju i pri reprodukciji. Kod DAT kasete to nije prisutno kao i izbor kvaliteta bilo koje std. DAT kasete. Kasete su standardizovane: DT-60; 90 i 120min.

Nakon promocije formata više producentskih kuća je izdalo audiofilima najrazličitije muzičke materijale, ali se ove kasete nisu baš najbolje prodavale. Kao zaključak stoji da vlasnici više vole sami da snimaju i miksuju svoju muziku.



HHB PDR1000 TC


Dostojno promovisan u Americi DAT je na svim prostorima našao respektivan broj pristalica.

Pod naslovom "Magnetni zapis" primereno je spomenuti i neke formate na video trakama.

Sony je 1983. promovisao minijaturnog junaka video zapisa pod imenom "Video 8mm". Novi format ima tri traga: video zapis, FM tonski zapis i PCM digitalni tonski zapis. Dve godine kasnije Pioneer-ovi inženjeri inoviraju i standardizuju novi format uz saglasnost najvećih proizvođača Hi-Fi komponenata među kojima i Sony.

Novi format žrtvuje video zapis i smešta 5 nezavisnih audio tragova, te sa postojećim dobija se 6 stereo tragova. Zadržava FM način zapisivanja zvuka sa rotirajućim glavama, a deo trake za PCM prepušta se kodiranim signalima za adresiranje i pretragu. Kaseta u oba smera snima i reprodukuje. Ostvareno je: dinamika od 92dB, širina propusnog opsega 15kHz, minorna harmonska izobličenja i nemerljivo podrhtavanje.



SONY DAT PCM-7040


Standardna 8mm kaseta je 90min, te stane 18h stereo Hi-Fi tonskog zapisa. Na LP dvostruko više sa umanjenim kvalitetom. Standard je kod audiofila sa radošću podržan i primenjivan. Razloga ima više i svi su valjani. Tih godina velika većina ima video rekorder u kući, a CD ploče su skupe.

Iz dva tehnička opisa magnetnog zapisa, nezavisno od audio segmenta, treba izvući poučnu priču. Kod promovisanja DAT-a Sony je suvereno vladao digitalnom obradom signala i bahato se ponašao. Na potpisivanju Pioneer-ovog standarda, na 8mm video traci, potpisnik je bio i Sony. Zamišljam lice Sony-jevog visokodostojnika sa penkalom u ruci.



Izvor: HiFi Cafe

Hi–Fi  Lanac - Digitalni audio

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.


Otkada je Tomas Alva Edison pre 119 godina patentirao fonograf (gramofon kako ga mi zovemo) i pored stalnog usavršavanja, mehaničko akustični način pretvaranja tona je ostao isti - analogni.

I sledeći izvor zvuka magnetofon ima isti istorijat i sudbinu. Postignuti rezultati i dalja usavršavanja pokazaće da je analogna tehnika obrade tona dostigla svoj vrhunac, dok su naši zahtevi za kvalitetnom reprodukcijom išli dalje.

Na 20.-godišnjicu pronalaska audio kompakt-kasete 1983. god. Sony i Philips počinju sa serijskom proizvodnjom kompakt diskova. Prvi uredjaji sa digitalnom obradom audio signala bivaju namenjeni širokoj potrošnji. Od tada su svi izvori zvuka i njihovi prenosioci, zahvaćeni digitalizacijom, sa osnovnim ciljem da poboljšaju kvalitet zvuka.

Došavši do samih granica mogućeg u razvoju analognih audio sistema, interes se seli na davno poznati digitalni način obrade signala.

Digitalizacija nije produkt ovih, već po tehničkim merilima davnih vremena. Prvi kodovani digitalni sistem smislio je i realizovao  Samuel  Morse, i pokazao ga u Njujorku 1840. god. Njegov kodovani signal je azbuka sastavljena od crta i tačaka i danas je u upotrebi u radio-telegrafiji. Morzeova  kodovana azbuka ostala je tako dugo u upotrebi jer je prosta i jasno definisana, te stoga imuna na sve vrste smetnji, izobličenja i šumova. Za pretvaranje signala u digitalno kodovanu povorku i za obrnut proces, bio je neophodan čovek operator. Godine 1939. Alec  Reeves konstruiše prvi elektronski analogno-digitalni pretvarač.

Sa pronalaskom tranzistora i integrisanih kola, glomazne naprave se značajno smanjuju po gabaritu a dobijaju u pouzdanosti.

Već  1971. za potrebe BBC-a montira se kablovski sistem za digitalni prenos tona i slike izmedju studija i predajnika. Ne mnogo kasnije zatim inovira se digitalni magnetofon za potrebe studijske tehnike, a Japanci već eksperimentalno prave digitalne snimke na video rekorderima.

U opštem nastojanju za digitalizacijom audio tehnike pronalaze se i razvijaju postupci snimanja, prenosa i reprodukcije digitalno kodovanog  tonskog signala. Kao nosioci informacija  upotrebljavaju se magnetofonska traka, kaseta i digitalna ploča. Zapisivanje može biti spiralno (na ploči), longitudinarno ili segmentno (na magnetofonskoj traci). Način pisanja je prilagodjen mediju i količini informacija koje se žele zapisati. Učinjeno je i više pokušaja razvoja i prezentacije digitalnog audio zapisa na diskove.

Telefunken, JVC  i Pioneer nisu uspeli da privole ostale proizvodjače na podršku. Digitalni gramofon, kasetofon i magnetofon postali su standardna oprema u studijima za snimanje, a donekle i u tehničkim režijama za difuzno emitovanje programa preko satelita ili zemaljskih predajnih stanica.

Od 1985. god. Bavarska radio stanica emituje eksperimentalno digitalni radio-program sa predajnika kod Ingolstadt-a. Kroz stečena saznanja nalaze se načini da se ovakvi prenosi i dalje usavršavaju. Za satelitsku radiodifuziju dugo je prepreka bila upotreba nezgrapne parabolične antene za prijem signala. Zbog veličine i oblika bila je neprimerena za prenosne radio aparate i prijemnike u automobilima.

No i to je prevazidjeno - 1987. konstruisana je satelitska antena u obliku ravne ploče površine  35 x 35 cm. Dalja joj je prednost što se može praviti kao folija, znači saviti i smestiti u prijemnik, jer i delom pokrivena daje zadovoljavajući prijem. Za prijemnike u automobilu ugradjuje se u krovnu konstrukciju.

Najveći problem nije bio tehničke prirode već neophodno usaglašavanje stavova svih zamalja članica medjunarodne organizacije, pod imenom "Evropska komisija za poštu i telekomunikacije".

U sasvim bliskoj prošlosti u svim oblastima dogadja se ogroman pomak, a za nas audiofile od prvorazredne važnosti je  1982. godina. Tri svetska industrijska giganta holandski Philips, japanski Sony i nemački Bayer, razvili su kroz svoj zajednički projekat digitalni gramofon sa pločom prečnika 12 cm i predložili da se ovaj format usvoji kao standard. Projekat je većinski podržan, posao oko razvoja podeljen i prionulo se na rad.

Optička zvučnica sa laserom konstruisana je u razvojnoj laboratoriji  Philipsa. Sony razvija elektronska kola, digitalno-analogni konvertor i izlazni analogni stepen. Bayer promoviše Makrolom 2000, nov materijal za izradu gramofonskih  audio ploča – kompakt diska.

Tako je nastao zajednički proizvod, usavršen jednostavan sistem koji se sastojao od samo tri integrisana kola, čime je do krajnosti pojednostavljena proizvodnja i servis digitalnih gramofona.



Izvor: HiFi Cafe

Digitalna ploča

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.




Površina CD-a

Težnja da se ton zapiše, a kasnije reprodukuje, rešena je Edisonovim pronalaskom fonografa. Težnja da se slika zapiše stara je koliko i televizija a to nije od skora. 1926. godine BBC iz Londona emituje eksperimentalni TV program sa trajanjem od pola sata. Aparat se mehanički palio a emisije nisu uvek startovale, ili su iz tehničkih razloga bile prekidane. Pionir televizije James Logie Baird realizuje ideju da TV sliku zapiše na fonografsku ploču kako bi potencijalni gledalac mogao da startuje svoj prijemnik pre početka programa. Vinilska ploča se vrtela brzinom 78 okretaja u minuti i  nosila video zapis u trajanju od 6 minuta inferiornog kvaliteta.

Za kvalitetan tonski zapis potrebna je širina propusnog opsega od barem 15kHz, a za prihvatljivi video zapis barem 3MHz. Razvoj zahtevanog video zapisa povlačio bi i poboljšanja tonskog i taj mamac gutaju mnogi. Masovna primena gramofonske ploče sa tonskim zapisom mnoge pojedince, male, srednje pa i gigante odvlači u promašaje zapisa slike na vinil.

AEG, Telefunken i Decca 1970. prezentiraju monohromatsku video ploču. 1973. TELDEC inovira video ploču sa kolor zapisom dve godine kasnije i sa stereo tonom. Američki gigant RCA 1977. godine prestavlja CED (Capacitance Electronic Disk) video zapis na ploči. Ovaj sistem spada u grupu kapacitivnih optičkih zapisa i bio je prihvačen kao izazov večeg broja inovatora. Princip je da se iglom očitavaju promene malih kapacitivnosti ploče i nosača igle.





Priča o promašajima inoviranja kvalitetnog video zapisa ima na pretek. Smatra se da je na taj suludi poduhvat potrošeno isto novaca kao za inoviranje televizije u boji. Kad se sve sleglo ostalo nam je oko 40 načina zapisa na ploču. Svi se mogu svrstati u tri grupe: mehanički, optički i magnetni.

Suludu priču rekoh kako bi se shvatilo koliki značaj ima kompakt ploča i digitalni zapis. Ne mogu i neću da prebrojavam šta se sve može danas upisati digitalno na kompakt disk.

Miljenica našeg doba ispada svemoćna, ali kod audiofila ima nas koji se i dalje zaklinjemo u vinil i u topao zvuk koji se događa "kada igla grebe vinil". Ostatak sveta dužan je da respektuje doprinose Sony-a, Philips-a i BASF-a.

Sa ploče prečnika 12cm, debljine 1,2mm, površine 6 puta manje od standardne LP  ploče, brzinom od 1,25m/ sec, može se reprodukovati 60 min. stereo zapisa.

Dinamički opseg, odnos signal/šum i razdvajanje kanala veći su od 90dB, uz harmonijska izobličenja od 0,05%. Zavijanje i treperenje (wow/flutter) su praktično zanemarljivi, a frekventna karakteristika potpuno ravna od 20-20.000Hz. Digitalno kodovana informacija očitava se pomoću optičke zvučnice sa minijaturnim laserom male snage bez mehaničkog dodira sa površinom ploče. Površina ploče presvučena je providnim plastičnim omotačem, koji je štiti od mehaničkih oštećenja i prljanja.

Pošto je za očitavanje digitalne (binarno kodovane informacije) potrebno samo prepoznati impulse 1 i 0, upisane na ploču u obliku povorke mikroskopski sitnih udubljenja, za visok kvalitet reprodukcije nije potrebno imati savršen nosilac  informacije.


SONY Discman

Male dimenzije i neosetljivost na mehaničke potrese omogućavaju upotrebu digitalnog gramofona i u automobilu. Prvi modeli gramofona za automobile pojavili su se 1983. a posle njih počela je i proizvodnja prenosnih gramofona sa slušalicama i baterijskim napajanjem. 

Primenjeno je kodovanje sa 16 bita, što odgovara okviru od 96 dB odnosa signal / šum.

Zrak infrascrvene svetlosti iz poluprovodničkog lasera male snage talasne dužine 800  mikrometara očitava oko 4.300.000 bita u sekundi. Pošto je linearna brzina očitavanja nepromenjiva, kružna brzina se menja, odnosno usporava pri kretanju zvučnice ka sredini ploče. Laserski zrak opisuje spiralu tako što se na početku ploča okreće kružnom brzinom od 500 obrtaja u min., da bi se pomeranjem zraka ka sredini smanjila na 200.

U okviru  digitalno kodovane informacije duž spiralne brazde nalaze se i upravljački signali za precizno upravljanje rada motora, pomoću kojih se brzina kontroliše u svakom trenutku reprodukcije. Pored servo motora primenjen je i servo-sistem za fokusiranje, kojim se mlaz širine  1,87 mikrometara, usmerava na brazdu radi očitavanja.

Digitalna audio tehnika zahvaljujući kompakt ploči prestaje da bude privilegija skupe studijske tehnike, a svojim prisustvom u našim kućama omogućila je novu dimenziju kvalitetne reprodukcije zvuka.

Srce svakog digitalnog zapisa su A/D  i odgovarajući D/A konvertor od čijeg kvaliteta direktno zavisi i kvalitet celog sistema. Na samom početku moguća je bila serijska proizvodnja 16 bitnih  A/ D konvertora, na principu sukcesivne aproksimacije. 16 bita više nije dovoljno, jer dinamika od teoretskih  96dB u praksi padne do  92dB zbog šuma kvantizacije, nelinearnosti konvertora i temperaturne nestabilnosti.



SONY CDP 101

Povećanje broja bita na 18 bilo je neminovno i ostvarljivo zahvaljujući primeni digitalnih filtera  FIR, vrlo visokog reda i upotrebe brze  CMOS tehnologije. Pri projektovanju sistema ostavljeno je dovoljno prostora za inovacije, za poboljšanje kvaliteta sistema a  zahtevnost audiofila reklo bi se ide uvek korak napred. Sasvim smo se primakli vremenu u kome nam konstruktori moraju ponuditi bar duplo veći broj odbiraka u sekundi, kako bi se naše želje bar za deceniju zadovoljile.

Nakon sto godina dominacije analognog tonskog zapisa zasigurno da ćemo sledećih sto pratiti dalji razvoj digitalnog.

Audiofili, molim vas bez panike, sastanimo se nakon toga i dogovorimo, šta nam valja dalje činiti.

Neminovni nadolazak digitalne tehnike stavlja CD gramofon umesto analognog, AM-FM tjunere zamenjuje DAB (Digital Audio Broadcast), DAT skida sa polica magnetofone i kasetofone. To su prognoze ondašnjih vremena.

Kao ljubitelj muzike reprodukovane sa kvalitetnih analognih uređaja, sa distance od četvrt veka, pomislim da to možda i nije tako.



Izvor: HiFi Cafe

Buka

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.


Do sada je bilo reči o zvuku, uhu i mozgu, što nam ga prenosi te nas čini više ili manje srećnim, ali dužan sam vam spomenuti zvuk koji uho prima, mozak razbija, a nas izludjuje. Buka je najveća boljka i opasnost za ovu civilizaciju.

Za ovo zlo ne postoji prava definicija već se mora prihvatiti subjektivna procena i osećaj. Pod bukom se može smatrati svaki zvuk ili šum. Šum je zvučno treperenje koje se sastoji iz kontinualnog spektra učestanosti, pa predstavlja čistu fizičku veličinu koja se lako konstatuje, meri i suzbija. Ali šum je tek deo buke.

Sa ovako opštim opisom treba se ipak bliže upoznati kako bi borba za njeno suzbijanje dala veru u bolje rezultate.

Bukom podrazumevamo svako ono zvučno treperenje koje ometa slušanje ili tišinu, te fenomen koji sadrži pored fizičkih i psihološke, tj. subjektivne elemente. Njena osnovna karakteristika je ometajući faktor koji zavisi od više veličina: jačine, spektralne raspodele tonova, ritma ponavljanja i subjektivne sklonosti osobe.

Najneprijatnija a time i najvažnija karakteristika buke je intenzitet (jačina). Kada potiče od jednog izvora proizvoljnog intenziteta i udaljenosti može se meriti i sa više ili manje uspeha ublažiti. Ako su uzročnici buke više izvora (saobraćajna buka) otežano je merenje intenziteta, lokacija izvora i spektralni sadržaj. Pri ovakvim slučajevima borba je takoreći beznadežna.

Čovekova svest različito reaguje na dve buke jednake jačine različitih po spektru, jer neprijatnija je i više smeta buka u kojoj su izraženije visoke učestanosti.

Intenzivna ali kratkotrajna buka nema većih posledica po organ sluha. Veće su neprijatnosti ako traje dugo vremena i ima proizvoljni ritam ponavljanja. Ritam ponavljanja je subjektivna procena jer različite ljude više ili manje iritiraju različiti vremenski intervali. Neprijatnija je promenjiva buka od monotone, a najteži vid ona sa nepravilnim vremenskim prekidima. Pri dužem izlaganju ovakvoj buci mogu se javiti posledice po organ sluha, a dalje i trajno oštećenje.

Ljudi od nauke koji se bave ovom problematikom još nisu usaglasili kriterijume u kolikoj meri je prihvatljiva buka za prostore odredjene namene. Tek po neki opšti opis preporučuje ili ograničava intenzitet buke u prostorima za sasvim specifične delatnosti.

Beranekov opšti kriterijum dat kao spektar po oktavama (noise criterium) i granične linije (N-linije) od Kostena i Van Os-a, upotrebljavaju se kao reperi podnošljivosti buke.

Sve brži tempo života u velikim urbanim sredinama predstavlja mnogostruki izvor buke, time ona postaje prvorazredno važan komunalni problem. Od nastanka velikih gradova i pojave buke, pomno se prati i izučava ovaj problem i konstatovano je da buka predstavlja nepredvidljivo opasno zlo po zdravlje stanovništva, i to u više aspekata. Svetski megapolisi, svi od reda, su pod okupacijom i torturom ove nemile pojave. Fenomenu buke odavno je objavljen rat, ali ni jednu značajnu bitku nismo dobili.

Uvažavam apele ekologa za opstanak čovečanstva, uvažavam i opasnost od ozonskih  rupa za opstanak, ali ne potcenjujem ni buku kao potencijalnog fitilja da se razori ova civilizacija.



Izvor: HiFi Cafe

piše: Nikola Vukušić *
© Nikola Vukušić & HiFiCafe.NET, 2006.


Organ sluha-uho svrstao sam u izvore zvuka (ono to i jeste za čoveka) i ako mu tu nije mesto. Postoje različiti pristupi i metodologije po pitanju humanog izvora zvuka. Multidisciplinarna polemika traje poduže, kraj joj se ne sagledava, pa vas lepo molim da mi oprostite što sam pod izvore zvuka svrstao ljudski izvor zvuka, organ sluha-uho.

Proučavanje čovečjeg organa sluha, a naročito njegovih akustičnih osobina, ima neprocenjivu važnost za veliki krug specijalista koji se bave problemima akustike i telekomunikacione tehnike. Ma kako snimili, spakovali, preneli, raspakovali, pojačal, pa reprodukovali zvuk, konačno i odlučujuće merilo kvaliteta za dobrotu nekog akustičnog prenosa je isključivo ljudsko uho.

Ovoliku važnost uho opravdava svojom velikom osetljivošću složenog mehanizma: prijemnika, analizatora, prenosnih puteva i mozga (kompletan sistem računara za obradu podataka). Fiziološka akustika je specijalan deo akustike, koji se bavi izučavanjem spoljnih zvučnih pojava na čulo sluha i njegovog pretvaranja u zvučni osećaj. Ceo sistem transformacija od zvučne pojave do zvučnog utiska u mozgu vrši se preko vrlo složenog sklopa čula sluha.

Čujno područje organa sluha definisano je granicama. Donja granica (prag čujnosti) odredjen je eksperimentalno za ravne talase na učestanosti 1kHz u otvorenom prostoru i iznosi P0=2x10-4 (b).

Gornja granica definisana je pojavom bola pojedinih delova organa sluha i na 1kHz je definisana pritiskom milion puta većim od praga čujnosti. Dinamika koje uho može razloženo raspoznati i preneti je 120dB (20 log106). Ovako širok dinamički opsek ukazuje na činjenicu da priroda nije štedela na organu sluha kod čoveka. Za ovaj podatak moramo imati respekt, jer pri sadašnjem stanju tehnike i tehnologije jedva uspevamo da realizujemo sistem za prenos ovako velikog dinamičkog raspona.   

Od velikog broja izvora zvukova u prirodi, čovek izdvaja, po sopstvenoj proceni, samo korisne a sve ostale potiskuje ili naziva bukom. Po važnosti za komunikaciju medju ljudima najvažniji je govor. Najčešća nam je potreba da govor bude samo jasan i razumljiv (telefonija), ali imamo i potrebu da se verno prenese neki koncert (Hi-Fi). Imajući ovo u vidu, osnovni motiv koji rukovodi svakog konstruktora audio uredjaja je da obezbediti pravilnu i ugodnu reprodukciju za veliki broj slušalaca, tj. za normalno uho. Ovo spominjem zbog toga što dobar deo slušalaca nema u akustičnom  smislu dovoljno savršene osobine organa sluha.

Zvuk registrujemo preko tri dimenzije njegovih svojstava: intenzitet (glasnoća), frekvencija (visina) i vreme (trajanje), i tada ga nazivamo ton. Ova svojstva tona su fizici poznata i merljiva, a shvatljiva su do te mere da se mogu precizno opisati: od tihog do glasnog, od niskog do visokog  i od kratkog ka dugačkom. Takve i tolike promene obogaćuju zvučni utisak, jer promene elemenata tona u vremenu su osnovni elementi muzike. Promene visine tona stvaraju melodiju, promene jačine definišu dinamiku, a periodično naglašavanje uzrokuje ritam.

Ovaj deo zapažanja tona koji registruje uho (prenosni mehanizam i mozak) kod svih nas dogadja se približno isto ili slično. Medjutim fenomen tona ima više različitih nivoa: akustički fenomen, fenomen opažanja i ton kao muzički fenomen. Kad se ovako nešto konstatuje pismeno ili usmeno odmah krenu nesuglasice i nesporazumi kod audiofila, a i stručnjake ovakve teme vrlo golicaju.

Akustički fenomen tona izučava akustika, grana fizike koja pokazuje uzajamnost izmedju teorije i prirodne nauke. Izučavanja se šire u više sfera: mehanička treperenja odredjenog spektra učestanosti, proučavanje osobine čovečjeg uha, proizvodnjom i analizom zvuka prirodnim i veštačkim načinima,  pretvaranjima zvučne energije u električnu i obrnuto, uzroke izobličenja i mere za njihovo uklanjanje, problematiku snimanja i reprodukcije zvuka i pojavama zvuka u čvrstim i tečnim telima. Ovako veliki i važan dijapazon potreba bio je izazov za ljude od nauke i ova jedna od najmladjih grana  nauke zauzela je zavidno mesto medju prosperitetnim.

S početkom veka akustika je bila grana fizike nedovoljno interesantna za istraživače i relativno neobradjeno područje. Prvi svetski rat traži od nje savremenije ratovanje, a poratni razvoj  telekomunikacija tera je na brzi razvitak. Pronalaskom vakuumske cevi (pojačavačkog elementa) veoma brzo se razvija merna tehnika, koja je neophodna za merenje izuzetno malih snaga (do 10-12 W/m2). Pojačanje zvučnih signala, generisanje zvučnih učestanosti,  merenje veličina u zvučnom polju i još mnogo različitih postupaka koji su potrebni u eksperimentalnoj akustici, nezamislivi su bez vakuumske cevi i svih drugih elemenata telekomunikacione tehnike. Ova uzajamnost telekomunikacione tehnike i akustike dovela je do radjanja nove discipline koju zovemo elektroakustika.

Iz iste uzajamnosti nastale su i nove grane akustike: gradjevinska i arhitektonska akustika koje su od vitalnog značaja bile za razvoj radio i TV difuzije. Učinile su novi kvaliteniji pristup u izgradnji koncertnih, pozorišnih i bioskopskih sala, kao i industrijskih, bolničkih, školskih i stambenih prostora.

Druga dva aspekta pripadaju subjektivnom svetu čula sluha i o njima se iako su mnogo izučavani, dosta polemisani, ipak previše ćuti. Fenomen opažanja tona i muzički fenomen tona, iako pripadaju različitim disciplinama i naukama zajedničkim imenom možemo nazvati kvalitet tona ili boja tona (timbre, na francuskom). Ovde već počinju nesporazumi, da li se ova dva fenomena uopšte mogu nazvati istim imenom. Da li je lista subjektivnih fenomena konačna ili ne? Kvalitet tona je multidimenzionalan i teško ga je i sagledati a kamoli definisati. To je manje ili više uspešno (ali slično) pošlo za rukom dvojici naučnika i Američkoj asocijaciji za standarde, koja kaže: ,,Timbre je onaj atribut auditivnog osećaja pomoću kojeg slušalac može dva zvuka, prezentovana sa istom glasnoćom i visinom, proceniti kao različita’’.   

Stvari se mogu pojednostaviti tako što muzički fenomen tona prepuštam na dalje izučavanje stručnjacima iz muzičke teorije i estetike a fenomen opažanja stručnjacima za psihologiju. Vas, audiofile, pokušaću da obavestitim ukratko o kvalitetu tona u okviru svojih saznanja.

Prva izučavanja  ovih fenomena datiraju s kraja prošlog veka, a pravi uzlet se dogadja  tek upotrebom kompjutera, sredinom šezdesetih godina. Pojavilo se tada mnogo autora sa još više dela koja se nisu sporila oko vibrata, smatrajući da od svih muzičkih ornamenata baš on proizvodi najznačajnije promene u kvalitetu tona.

Vibrat se definiše kao periodično pulsiranje visine, glasnoće i boje tona, zajedno ili u kombinacijama. Na taj se način diže muzički kvalitet, jer vibrato daje tonu bogatstvo, ekspresivnost i fleksibilnost. Mnogi od najlepših vibrata su van domašaja moći opažanja čula sluha, već se doživljavaju samo kao kvalitet tona. Mnogim  instrumentima je i konstrukcija podredjena vibratu, ali on se ipak najviše koristi u pevanju. Profesionalni pevači vibrato koriste u 90% notnog zapisa varijacijom visine od jednog polutona i sa učestanosti 5-8 puta u sekundi. Gudački instrumenti su predodredjeni za vibrato i on se ostvaruje sa oko 7 varijacija u sekundi i promenom tona za četvrtinu. Kod duvačkih instrumenata je slično iako se kod njih vibrato najteže ostvaruje.

Ceo ovaj tekst morao sam da napišem kako bih vam u završnoj rečenici, barem delimično dao objašnjenje kako od hiljadu džez-truba da razlikujete onu prvu, trubu Luja  Armstronga.

Nadam se da sam probudio radoznalost u vama, te da nama audiofilima preostaje da se i dalje dugo družimo uz nesuglasice šta je kvalitet ili boja tona, timbre kako bi rekao ostali svet.




Izvor: HiFi Cafe

Evo našao sam nešto 

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A2%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BD
http://en.wikipedia.org/wiki/Theremin
http://www.thereminworld.com/article.asp?id=27